Нови Кнежевац и околна села

11. јун 2012.

коментара: 6

Општина Нови Кнежевац:

Банатско Аранђелово, Ђала, Мајдан, Нови Кнежевац, Подлокањ, Рабе, Сигет (до 1978. део Банатског Аранђелова; новим ЗОТОРС из 2007. године званични назив је Сегет), Српски Крстур (до 1991. званични назив је био Крстур) и Филић (до 1978. део Новог Кнежевца). Најновијим законом о територијалној организацији Републике Србије формирано је насељено место Обилићево од дела насеља Нови Кнежевац, које је до 1947. године било самостално насеље, пре него што је укинуто.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. vojislav ananić

    НОВА КАЊИЖА, среско мјесто, у Банату на Тиси. 1921 имала је 4.580 становникаа 1910 4.938, од којих је било Срба 1.664, Маџара 3.168, Жидова 101; православних 1.674, католика 2.995. У предмаџарско доба била је Н. К. вјеројатно словенско насеље. Већ у 13 вијеку Н. К. је била знатно трговачко мјесто. 1557/58, за турског доба, имала је 85 маџарских домова, а већ 1582 имала је само 4 маџарска дома; остало су били српски. По ослобођењу од Турака (1717) имала је Н. К. 40 српских домова. 1738-1739 страдало је становништво од куге. 1779 спојена је Н. К. са жупанијом. 1792 купио је кањишко властелинство Марко Сервиски и почео је ту насељивати Маџаре. Касније је ово властелинство, удајом Сервискових дјевојака, прешло у руке странаца. Н. К. је спојена мостом са Ст. Кањижом. У Н. К. је знатно свиларство.

    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  2. vojislav ananić

    НОВИ КНЕЖЕВАЦ

    Подручје општине Нови Кнежевац, са селима Банатско Аранђелово, Крстур, Ђала, Мајдан – Рабе, Подлокани Фирић, граничи се на крајњем северу Војводине с Мађарском и Румунијом.
    По историјским изворима ово место се називало Турска Кањижа. Већи економски значај Нови Кнежевац има у XVIII веку за време војне границе.
    Монументални споменик палим борцима (рад Александра Зарина), у парку на обали Тисе, подсећа на борбу народа овог краја за слободу.
    Нови Кнежевац има привлачну околину с реком Тисом, рибњацима и излетиштима. У пољопривреди овога краја чувена је прерада паприке. Нови Кнежевац је саобраћајно добро повезан путевима, а с Кањижом и даље према северу мостом на Тиси.

  3. Војислав Ананић

    Нови Кнежевац

    Територија општине Нови Кнежевац захвата крајњи североисточни део АП Војводине и најсевернији део Баната.
    Најстарији трагови живота припадају Керешкој неолитској култури с почетка петог миленијума п.н.е.
    Судбоносне 567. године, са Кавказа продире номадски народ Авари. Седиште њихове државе је овде, где опстају скоро три века. Много је њихових некропола, а најзначајнији је налаз коњаничког златног гроба поред Тепихаре.
    Из времена Угарске државе потиче прво писано помињање Новог Кнежевца као Цнеса, Кенеса, Кенесна односно Кнежа, реч словенске етимологије која значи кнежево место, а много раније је та реч означавала владара.
    Из ових раних векова младе угарске државе из XI-XII века, на територији општине је сачуван велики манастирски комплекс светог Ђорђа у Мајдану, са три цркве и некрополом. Настанак овог комплекса се може повезати са каснијом “Легендом о светом Герхарду” где се описује да је манастир основан и насељен грчким монасима, односно борбом Мађара и Бугара за превласт над Банатом.
    У XIII и XIV веку је Нови Кнежевац, односно Рев Кањижа како се тада звао, био у поседу угарских краљева и 1329. године је добио статус варошице са правом одржавања годишњих и недељних вашара. Како се може читати из папских десетака, место је највише прихода остваривало наплаћивањем такси на препродају соли која је стизала на пристаниште и путарине.
    Од 1551. године па све до потписивања коначног мира у Пожаревцу 1718. године између Аустрије и Турске је Кањижа, односно Нови Кнежевац како се тада звао, под Турском влашћу.
    У Бечу је 1. августа 1781. године на лицитацији спахилук Турску Кањижу са 15304 катастарска јутра купио за 90.000 форинти богати трговац из Новог Сада Марко Ђурковић. Куповином поседа добио је и племићку титулу, де Сервијски и уживао сва феудална права па постао господар од Турске Кањиже.
    Марко Ђурковић је започео 1792. године да гради свој једноспратни дом са двадесет две собе и стилским карактеристикама позног барока, један од најлепших двораца тога времена у Војводини.
    Он је, осим својих многих добрих дела остао упамћен као оснивач прве и у том времену највеће српске стипендијске задужбине за српску децу. »Stipendarius Servickianus« 28 априла 1794. године.
    После његове смрти наследио га је син јединац, Ђорђе Ђурковић де Сервијски, који је стипендијску задужбину свога оца наставио и удвостручио. Као и отац је био велики добротвор.
    Ђорђе се никада није женио. Његова миљеница и животна сапутница, са којом је често био виђан на баловима Будимпеште и Беча, је била двадесет две године млађа од њега, његова нећака Катарина Миланковић Паћански. Катарина се први пут удала за граничарског капетана Вилхелма Шулпеа и са њим имала Теодору, Вилхелмину, Албертину и Емила. Како је Шулпе брзо умро, Катарина се други пут удала за коњичког капетана Јохана Лукача и са њим родила још једну кћер, Фридерику. Ђорђе де Сервијски је упркос томе што је имао своју многобројну родбину, цео свој иметак оставио његовој Катарини и њеној деци. Удајом и женидбом Катаринине деце у Турску Кањижу су дошли племићи и овде изградили своје дворце, па је тако место постало највеће племићко гнездо у Банату.
    На крајњем северу Баната, на левој обали реке Тисе простире се новокнежевачки парк. Заједно са дворцима племићких породица које су ту живеле чини непоновљиву целину склада, природе и градитељске баштине овог поднебља.
    Парк у Новом Кнежевцу први пут је стављен под заштиту државе као природни споменик вртне архитектуре Решењем СО Нови Кнежевац 15. септембра 1975. године, a након извршене ревизије природних вредности 1990. године, проглашен је као споменик пејзажне архитектуре под именом Парк у Новом Кнежевцу.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  4. Војислав Ананић

    Мајдан

    У 9. веку Мађари, племе угро-финског порекла, напуштају Лебедију, своје станиште северно од Црног мора, и нападају Моравску државу на чијем је челу био Сватопук, коју руше у 10. веку. Потом нападају Бугаре који владају Банатом, освајају ове просторе и нападају суседне државе све до пораза код Аугзбурга 955. године. Примају хришћанство и у Риму 1001. године крунисан је први Мађарски краљ Иштван, касније проглашен светим.
    Краљ Иштван је кренуо у обрачун са својим противницима унутар мађарске државе и између осталих сукобио се са Ајтоном, кнезом бугарског порекла. Сукоб је настао око, како би то сада рекли, надлежности наплаћивања царина. Иштван је поставио на чело војске легендарног Чанада који је после дугих и тешких битака коначно поразио Ајтона, а потом саградио манастир у славу светог Ђорђа, свеца заштитника који му се по легенди јављао у одлучујућим тренуцима и саветовао га.
    Манастир је откривен пре неколико година на територији села Мајдан и сада се раде археолошка испитивања.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  5. Војислав Ананић

    Подлокањ

    Када је Миле Клепић, становник Новог Кнежевца, писац, историчар и заљубљеник у старине, пореклом из севернобанатског села Подлокања, у канцеларију Стевана Војводића, директора Народног музеја у Кикинди, иначе археолога по занимању, донео посуде пронађене приликом копања јама за садњу воћа, стручњацима ове угледне културне институције било је јасно да се у башти куће Јеле Лајић, у Улици Жарка Зрењанина 35. у Подлокању, налази вредно налазиште.
    Пронађени материјал идентификован као покретни, који припада Тисзаполгар и Бодрогкерестур култури бакарног доба, малобројној и недовољно истраживаној на подручју југословенског дела Панонске низије.
    Две компоненте доминирају овим локалитетом. Прва је некропола Тисзаполгар и Бодрогкерестур културе из 3200-3000. године пре нове ере и насеобински објекти раног средњег века и ранословенског периода. Пронађен је, иначе 51 гроб Тисзаполгар и Бодрогкерестур културе. Такође, пронађено је 109 керамичких посуда, 27 керамичких ножева и стругача, два бакарна шила и једна бакарна секира. Овом списку треба додати 380 перли од кречњака.
    Пронађен је и 21 уклопни објекат, 11 надземних објеката и 6 ровова профилације б. који су вероватно служили као објекти комуникације и у одбрамбене сврхе.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  6. Војислав Ананић

    Српски Крстур

    Најстарији писани документ о Крстуру се налази у делу др. С. Боровског из 1715. године, где се он помиње за време феудализма у току четрнаестог века под именом Керезтур, а касније Папок – Керезтур, Папкерезтур, Кистур, Кересзтес итд…
    По легенди име је добио по крсту који је подигнут у првом насељу где живе хришћани вероватно верници Оросламошког манастира са грчким калуђерима који се после пада Чанада селе и подижу манастир у овим крајевима и тајно шире своју веру и одржавају хришћанство.
    По једном другом народном веровању ово место је име добило за време владавине Турака, пошто су његови становници пружали сталан отпор и одбијали да дају обавезе, Турци поред осталих облика мучења тукли су крстом па је и настало име Крстур.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr