Мали Иђош и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Мали Иђош: Ловћенац (стари назив Секић), Мали Иђош (до 1948. Криваја) и Фекетић (обухвата и Селиште, самостално насеље до 1978. године, које се до 1947. Општина Мали Иђош: Ловћенац (стари назив Секић), Мали Иђош (до 1948. Криваја) и Фекетић (обухвата и Селиште, самостално насеље до 1978. године, које се до 1947. Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Мали Иђош и околна села

Мали Иђош и околна села

Општина Мали Иђош:

Ловћенац (стари назив Секић), Мали Иђош (до 1948. Криваја) и Фекетић (обухвата и Селиште, самостално насеље до 1978. године, које се до 1947. године звало Ново Село).


Коментари (5)

  • vojislav ananić

    МАЛИ ИЂОШ

    У Војводини у централном делу Бачке, у подножју Телечке висоравни , на коридору X и надморској висини од 100 метара налази се општина Мали Иђош. Општина се састоји од три насеља: Фекетића, Ловћенца и Малог Иђоша.
    Интернационални пут Е-75, као и главна железничка пруга, који повезују Београд- Суботицу и државну границу ( Хоргош и Келебија ) са средњом Европом, пролазе кроз сва три насеља општине.
    Удаљеност од Суботице на северу и Новог Сада на југу земље је око 50 километара, док се главни град Београд налази на око 130 км од општине. Кроз општину протиче река Криваја.
    Већи привредни центри, Врбас и Бачка Топола су удаљени на око 12 км од општине. Нови интернационални пут Е-75 пролази источним делом општине и то преко пољопривредног земљишта где је у плану у скорије време формирање индустријске зоне уздужно читавом трасом пута кроз општину.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРАТКА ИСТОРИЈА НАСЕЉА СЕКИЋ

    ДР РОЛАНД ХАРТМАН

    За време турских ратова Јужна Мађарска, а нарочито некадашња Бач-Бодрошка вармеђа, попримила је изглед напуштеног, опустошеног, похараног предела.
    С друге стране, међутим, цар Јосиф II, пре него што је преузео престо своје матере, Марије Терезије, путујући по земљи, добро је запазио да је немачка империја пренасељена, и да су људи веома сиромашни. Хтео је да помогне свом народу, па је због тога настојао да их пресели у друге делове царства. Овде треба напоменути да, за разлику од своје мајке, Јосиф II није дискриминисао протестанте у односу на католике. Пређашњи су, наиме, били по свему једнако вредни, поштени и савесни, као католици.
    Десило се, дакле, да су за време његове владавине у ове крајеве насељени и протестанти, међу њима и много породица реформаторске вероисповести. Али у Секић (немачки: Sonnhag; мађарски: Szeghegy, односно Szikics; српски: Секић, касније Ловћенац;) стигоше претежно евангелисти. Од бачванских села једино су Секић, Бачко Добро Поље, Маглић и Бачки Јарак била чисто евангелистичка села.
    Из Сомбора приспела комисија за насељавање позвала је 4. маја 1786. године у село старешине оних насељеничких породица које су већ биле размештене у околини, а биле су планиране за Секић. Према унапред припремљеном плану подељене су им готове куће. Те куће, додељене сељацима и занатлијама, биле су истоветне. Свака је била, мерена клафтером, старом бечком мером која одговара дужини раширених руку, била дугачка једанаест јединица и три широка, осам стопа висока, зидови су били од набоја а кров покривен трском. Свака кућа се састојала од две собе, кухиње, коморе и припадала јој је и штала. Подови су били дашчани. Предња соба имала је по један прозор на улицу и на двориште. И остава је имала прозор. На таван су водиле степенице из кухиње.
    Уз сваку кућу ишла је и једна крава или 18 форинти, 4 коња или 22 форинте, са неопходном опремом. Сељаци су добијали 2/4 сесије (= 30 јутара, 1200 квадратних клафтера) земље, која је већ била засејана летњим, односно зимским усевима. Семе за сетву требало је, додуше, вратити после жетве. Сваки занатлија, уместо земље, добио је по 50 форинти на име трошкова набавке неопходног алата.
    Насељавање Секића коштало је вероватно 80 до 85 хиљада форинти. У најстаријим документима насеље се помиње као Секићева пустара (мађарски: Szekity-Puszta). Отприлике до 1810. године село се звало Сикеч (мађарски: Szikets) а помиње се и под називом Секић. Од 1810. године често се истовремено употребљава назив Segheđ (Szeghegy) и Секић. Segheđ је од 1818. године и званичан назив села, мада је у народу и даље остала употреба назива Секић.
    У време насељавања Секић је имао 200 кућа. До 1850. та бројка се попела на 336, а до 1885. до 668.
    После Првог светског рата село је захваћено далекосежним променама. Пре свега ово подручје, заједно са селом, било је припојено новоствореној Краљевини Југославији. Ново средство плаћања постао је динар (1 динар = 4 круне), српски је постао званичан језик, а војни обвезници од тог времена служили су војни рок у српској војсци. У склопу аграрне реформе велепоседницима из Секића одузета је земља, и на њој је основано словенско насеље под називом Милешево.
    Година 1936. била је јубиларна за Секић. Прослављала се 150. годишњица постојања села. Свечаности су одржане од 31. јула до 4. августа.
    Осим сељака, у Секићу је било и много занатлија, што је значило и економску самосталност. У тренутку кад су прогнани, 1944. године, у насељу је било једанаест пекара, једанаест месара, осам кројача и шваља, радиле су четири циглане, једна цементара и један погон за производњу тераца. Насеље је имало још и две кречане, два млина и једну прекрупару. Струја је уведена 1907. године. Електрана је 1912. године инсталисана уз Хунзингеров (Хунсингер) млин на Главној улици, од тада па све до прогонства одавде су снабдевани струјом Фекетић и Мали Иђош. Секићку привреду употпуњавала је и по једна кудељара, ледара и содара, која је основана још 1900. године. Осим тога било је још и две млекаре и неколико пецара за ракију.
    Заступљене су биле све врсте трговина-две гвожђаре, две продавнице текстилне робе, две дрваре, 19 продавница с мешовитом робом и једна продавница с производима примењене уметности. У Секићу је било 12 вршалица и 14 гостионица. Још 1910. отворен је први биоскоп.
    Камен-темељац евангелистичке цркве положен је 24. јула 1814. године, а 2. новембра 1817. црква је већ била и освештена. Истовремено је донета одлука да се црквено проштење одржава сваке прве недеље новембра у години. У Секићу је било четири гробља. Од насељавања па до 1863. године постојало је само једно, Старо гробље, 1863. на рубу насеља уз цесту која је водила према Малом Иђошу формирано је Ново гробље, а 1. марта 1882. године је установљено Вајнгертнерово (Weingartner) гробље које је и данас једино гробље у употреби у селу, а нешто касније настало је Лајтергеслерово (Leitergassler) гробље. На Новом гробљу је 1929. године откривен споменик мештанима који су пали на фронтовима у Првом светском рату (укупно 210 особа).
    Непосредно након насељавања околности у којима су се деца школовала нису баш биле задовољавајуће. Постојала је свега једна учионица, није било ни једне књиге, нити једног квалификованог учитеља. Године 1798. постојала је једна школа са 170 ђака. Први закон о пучким школама донет је у Мађарској 1868. године, и од тада су и у Секићу побољшани услови школовања, 1885. године школу је похађало 611 ученика. 1944. године пучка школа је имала осам разреда, и била је узорно организована. Поред пучке школе од 1906. године постојала је и једна занатска школа (за разна занимања). Прво забавиште подигнуто је 1898. године.
    Секић је већ 1787. године имао свог лекара. Последњи општински лекар, од како је у Будимпешти положио испит за општинског лекара, па до 12. јануара 1942. године био је др мед. Николаус Хартман (Nikolaus Hartmann). Први ветеринар у Секићу радио је од 1870. године. Првих сто година у селу деловало је девет бабица. Прва апотека отворена је 14. јануара 1874. године за општине Секић, Фекетић и Мали Иђош. Послетњи апотекар био је Бела Тот (Toth Bela).
    Управљање општином првих стотину година било је безнадежно хаотично. Почетком 20. века, кад је Бачка Топола постала седиште среза, управљање је уређено по савременим регулативама. У општинској администрацији од насељавања па до 1830. године званичан језик био је немачки, од 1830. до 1842. латински, од 1842. до 1849. мађарски, од 1850. до 1862. немачки, од 1862. до 1918. мађарски, од 1918. до 1941. српски, и од 1941. до 1944. поново мађарски. Одговорност управљања пословима сеоске општине лежала је на општинском кмету (биров) и четворици поротника (ешкута). Одређене одговорности подразумевале су надаље положаји јавног бележника, општинског лекара, општинског ветеринара, општинске бабице, општинског подворника, лугага и полицајца. Бележника је именовала држава. На овом положају најдуже време провео је др Филип Таус (Philipp Taus) од 1907. до 1923. и од 1941. до 1944. године.
    Од насељавања па до 1872. године у Секићу није било поште, село је припадало поштанском уреду у Малом Иђошу. Прва поштанска испостава отворена је 15. октобра 1872. године и дужност поштара обављао је учитељ Хајнрих Јоекел (Heinrich Joeckel).
    Власник циглане Јакоб Гутвајн (Jacob Gutvvein) на простору између Секића и Фекетића изградио је 1920. године штранд, заправо отворени пливачки базен величине 40 са 40 метара који се снабдевао водом из неколико артешких извора. Пливалиште је располагало и са 30-40 кабина за пресвлачење, игралиштем с песком за децу, Љуљашком, трамбулином, тобоганом, тушевима и гостионицом.
    Прво добровољно ватрогасно друштво основано је тек 1934. године, под руководством локалног бирова Лукаса Гербера (Lukas Gerber).
    Секић је имао око 4500 душа кад је 18. октобра 1944. године, уласком Црвене армије уследио и његов судњи дан. Имовину општине и становништва у том тренутку чинило је 6.730 јутара земље у секићком атару, те 12.000 јутара земље и атарима околних места, равно 1200 кућа и складишта са значајним количинама пшенице, кукуруза, јечма, кудеље, сунцокрета, шећерне репе и вина.
    Превео: Арпад ВИЦКО

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мали Иђош

    Насеље Мали Иђош простире се у срцу Бачке, дуж обе обале потока Криваја, у загрљају бржуљка Телечке, на пола пута од Суботице ка Новом Саду. Село броји нешто више од 5800 становника – Срба, Рома али је већина мађарске националности. Име насеља током историје први пут се појављује 1462. године, када је краљ Маћаш својој мајци Ержебет Силађи поклонио више села у околини Суботице, међу којима је и Heđešthwrol.
    Преци већине данашњих житеља на ове просторе стигоше у пролеће 1769. године из Сентандреја, жупанија Бекеш. Црква у част Свете Ане освећена је 1788. године. У спомен досељења на ове просторе од 1994. године 21. март се слави као дан села Малог Иђоша. Име места се бележи и у мађарској историји, наиме последња велика победа револуције 1848-49. извојевана је код железничке станице код Ловћенца. У знак сећања на ту битку, 2000. године реконструисан је споменик од добровољних прилога на западном гробљу.
    Салаш “Катаи” – налази се у Малом Иђошу и прилагођен је потребама едукације деце. На салашу постоји земуница опремљена покућством карактеристичним за војвођанску прошлост, домаће животиње, дечија игралишта. Организује се вожња трактором, јахање коња и магарца, обилазак салаша са водичем-аниматором.
    Постоји могућност исхране и смештаја. Салаш је креиран углавном за потребе деце, мада прима и групе одраслих. У близини се налази и завичајна кућа типична за овај крај, опремљена традиционалним покућством, али и музеј пекарства у ком се врши демонстрација заната и мали музеј са старим разбојима за ткање у којем се организују демонстрације овог заната и радионице ткања.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ловћенац

    Ловћенац (мађ. Szeghegy; нем. Sekitsch, Winkelsberg) насеље је у Србији у општини Мали Иђош у Севернобачком округу.
    Првобитно место се звало Секић, али после Другог светског рата досељеници из Црне Горе су променили име места у Ловћенац.
    Оригинално име места је било Сегхеђ, али и мађарска популација је користила популарнију српску верзију Секић и искварену верзију Сикић коју су користили Немци. Секић се први пут спомиње 1476. године и било је насељено Србима. Немци су се доселили 1786. године и то са разних страна и то је била група позната под именом војвођанске и дунавске Швабе.
    У свом врхунцу, село је бројало око 6.000 становника, већином Немаца. После Другог светског рата, Немци су избегли, а село је насељено колонистима из Црне Горе, који сада чине већинско становништво.
    У мађарској историји, име овог села се бележи као последња велика победа револуције 1848-49. извојевана код железничке станице код Ловћенца.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Фекетић

    Feketegyhaz (Feketeeđhaz) први пут се спомиње у документима 1465. године као посед Маротијевих, који касније краљ Матија Корвин дарује Милошу Белмошевићу.
    У турским дефтерима од 1652. године налази се име Фекетић. Због сталног надирања Турака, српске породице приморане су да се селе на север, у безбедније крајеве. Пошто је лежало на путевима којима су пролазиле војске, село је временом опустело. Као пустара припало је кулском властелинству. Турци, после Сенћанске битке (1697) и закључења Карловачког мира (1699), напуштају Бачку, у којој је тада остало свега 50-60 насељених места, где становништво претежно чине Срби који су ту раније били или они који су се доселили током Велике сеобе под пећким патријархом Aрсенијем Чарнојевићем 1690.
    Царица Марија Терезија успешно организује насељавање углавном двору оданим Немцима из околине Рајне. Доласком Јосифа II на власт, почиње интензивно насељавање Бачке и Баната.
    Фекетићани – потомци Кумана, насељени из данашње Мађарске, потичу са територија Надкуншага. Припадници су реформаторске вере. Кумани, као последњи номади, временом су се асимиловали, али су сачували територију и свест о пореклу. Нови становници из Кунхеђеша и Тисабуре на пустари Фекетић живе од 1785, а своје насеље називају Фекетехеђ.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top