Лепосавић и околна села

11. јун 2012.

коментара: 80

Општина Лепосавић:

Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.

Наредни чланак:

Коментари (80)

Одговорите

80 коментара

  1. Војислав Ананић

    ТРЕБИЋЕ

    Становништво и родови. Пописом становништва и домаћинстава 1948. године село је имало 541 становника и 73 домаћинства, 1953. број стаповника је повећан за 6 (547), а број домаћинстава за 7 (80). У овај број становника и домаћинстава евидентирано је и 165 становника и 22 домаћинства Каменице (постојале су три пописне јединице: Требиће, Горње Требиће и Каменица). По попису из 1961. године Требиће без Каменице има 87 домаћинстава са 508 становника. Највећи број домаћинстава, 86 у којима живи 414 становника, село је имало 1971. године. По попису 1981. број становника је смањен за 138 (276), а број домаћинстава за 2 (84), а 1991. године у селу је 137 становника и 62 домаћинства. У периоду 1961 – 1991.број становника је смањен за 371 или 73,03%, а број домаћинстава за 25 или 28,74%.
    Преци данашњег становништва Требића досељени су у другој половини XIX века. Ковачевићи (10 кућа), старином су из Црне Горсе, Морачани. По предању била су три брата: Ковач, Вукадин и Јанош. По Ковачу његови потомци носе презиме. По Вукадину презиме носе Вукадиновићи, а по Јаношу Јаношевићи у Јарињу. Сви славе св. Архангела Михаихла.
    Вукадиновићи (8 кућа), пореклом блиски су род са Ковачевићима у селу. Старином су из Црне Горе, Морачани. Славе Аранђеловдан.
    Бачани (3 куће), досељени су из села Батке на Рогозни, а старином су из Лопата у Црној Гори. Славе св. Јована Крститеља.
    Јозовићи (3 куће) пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе Аранђеловдан.
    Преци данашњег становништва засеока Каменице паселили су се такође у другој половини XIX века, Радовића (4 куће) предак је досељен из околине Цетиња, село Радовићи. Према предању звали су се Радуловићи. Славе св. Јована Крститеља. Бараћи (7 кућа) досељени су из Зминца на Рогозни, где су дошли из Црне Горе (Васојевићи). Прво су дошла браћа Мато и Јосо, а нешто касније и њихов рођак Павле. Славе св. Николу, а прислужују св. Агатона и св. Николу летњсг. Бачани (1 кућа) пореклом су од Бачана из Требића, а старином од Лопата у Васојевићима. Слави св. Јована Крститеља. Вукадиновићи (3 куће) пореклом су од Вукадиновића у Требићу, а старином из Црне Горе, Морачани. Славе св. Архангела Михајла.
    Млађи досељеници су Кринчевићи, звани Бијанићи (3 куће) чији је предак досељен из Плавкова код Рашке. “Призетио се” у Бачане, а тамо су дошли из Сјеничког Поља. Пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе св. Јована Крститеља. Антонијевић (1 кућа) досељен је из суседног села Постења, слави Томиндан.
    Тсшки услови живота и пренасељеност села били су главни разлози да становништво углавном после Другог светског рата одлази у градове. Исељени родови после 1945. године су: Ковачевићи у Рашки (9), Лепосавићу (4), Сочаници (1), Постењу (1), Крагујевцу (2), Панчеву (3) и Београду (2); Вукадинонићи у Краљеву (6), Рашки (5), Новом Пазару (2), Постењу (1) и Лешку (1); Бачани у Рашки (3), Смедереву (1), Београду (1) и Крагујевцу (1); Јозовићи у Краљеву (1), Брвенику (1), Новом Пазару (2), Рашки (9) и Лазаревцу (1); Росићи у Новом Пазару (1), Рашки (1), Крагујевцу (1) и Лешку (1); Антонијевићи у Рашки (1); Бојовићи у Врању (1), Баљевцу (1), Лазаревцу (1), Рудници (1) и Лешку (1). Дробњаци у Панчеву (3) у Београду (2), Зрењанину (1) и Бањи Ковиљачи (1).
    Из Каменице одсељени су Радовићи у Краљево (3), Рашку (2), Београд (2), Никољачу (1) и Аустралију (1), Бараћи у Рашку (8 дом.), Краљево (4), Београд (1), Врање (1), Костолац (1) и Лепосавић (2). Бачани у Краљево (2), Вукадиновићи у Краљево (3).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

  2. Војислав Ананић

    ОСТРАЋЕ

    Становништво и родови. По попису из 1921. године Остраће је са засеоцима имало 212 становника и 24 домаћинства, 1948. године 426 становника и 51 домаћинство, 1953. – 469 становника и 57 домаћинстава, а 1961. – 468 становника у (80 домаћинстава. Највећи број становника, 474, село је имало 1971. године у 97 домова.
    По попису пз 1981. број домаћинстава је повећан за једио (98), а број становиика је смањен за 36 (438). Највећи број домаћинстава, 100, село је имало 1991. године у којима живи 355 душа. У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 113 ( 24,15%), а број домаћинстава је повећан за 20 или (25%).
    Средином XVIII века у Остраћу су живели Пролићи досељени из Влахиње. После 1879. године одселили су се у Топлицу са Ивановићима.
    Преци данашњег становништва у Остраћу су углавном досељеници.
    У Горњем Остраћу су Вуловићи Бурлаћани (5 кућа), чији је предак досељен 1879. године из Бурлата у Ибарском Колашину, прво у Кајково, а одатле у Остраће. Воде порекло од старог братства Бурлата. Дапашње презиме носе по старијем претку Вулу. Зову их још и Перовићи по претку Перу. Стара слава им је Мратиндан, али после пресељења узели су Петковдан. После Другог светског рата из овог рода иселило се више породица у Крагујевац (1 дом.), Смедеревску Паланку (1) и Лешак (2).
    Бишевци (5 кућа) су старији досељеници. Досељени су из Бишева код Рожаја у Црној Гори. По пореклу су Кулизе, а даљом старином су из Куча у Црној Гори. Према предању два брата из Бишева иселила су се прво у село Вевер код Новог Пазара, па је један примио ислам и од њега су Муслимани Бишевци, а други, који се одселио у Тенково (планинско село под Голијом), пореклом су Срби Бишевци. Презиме им је изведено од имена села из кога су се доселили. Од ових Бишеваца неки су 1872. године отишли у Куршумлију, а други у Остраће код Лешка, славе св. Краља Дечанског Мратиндан. Бишеваца има и у Јабуци у Ибарском Колашину. И они су раније славили св. Мрату, али после пресељеења славе Пстковдан. По пореклу Бишевци у Остраћу имају блиске рођаке Вулићевиће у Кијевчићу.  
    Лешевићи (2 куће), предак је досељен око 1880. године из села Врапче у Ибарском Колашину. Даљом старином су из околине Никшића у Црној Гори. Славе Петковдан. Радоњићи (6 кућа) воде порекло од братства Коматовића из Башче у Ибарском Колашину. Старином су из Црне Горе, од племена Куча. Према предању Вукоје из Поповића имао је Радојицу, Максима и Недељка. Први Вукојев син Радоица имао је сина Радоњу, који се за време Турака одселио из Вукојевића и настанио у Врапчу, близу Рибарића. Ту је извесно време живео, али се касније преселио у Остраће код Лешка где данас има његових потомака Радоњића. Радоњићи имају блиске рођаке данашње Илиће, Милосављевиће у Доњој Махали Вукојевића и Илиће у Тушићу, Ибарски Колашин. Славе Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију.
    Величковићи (2 куће) су такође пореклом од братства Коматовића. Једно су родство са Радоњићима у селу. По предању трећи Вукојев син Нседељко имао је Миленка, Милуна, Милосава и Милоја. Милосав, по коме носе његови потомци презиме Милосављевићи имао је Живана и Величка. По Величку данас носе презиме његови потомци Величковићи у Остраћу. Неки његов потомак и сада живи у селу Гргуре код Прокупља. Славе Ђурђиц, а прислужују Пантелијевдан.
    У Доњем Остраћу родови су: Јанићијевићи – Бурлаћани (9 кућа), чији је предак досељен из Бурлата у Ибарском Колашину, а старином су од племена Дробњака. Првобитно су се презивали Стефановићи, а данашње презиме носе по Јанићију. Славе Ђурђевдан, а прислужују св. Илију. Чукића (6 кућа) предак је досељен из Мојстира у Штавици на Горњем Ибру, а даљим пореклом је из Ржанице у Васојевићима, од братства Чукића. Славе Александровдан а прислужују св. Архангела Михаила. Милошевићи (2 куће), предак је досељен око 1880. Из села Врапче у Ибарском Колашину. По пореклу су Мратинци и славе Мратиндан. Једна су од најстаријих миграционих струја у долини Ибра. Даљим пореклом су од Куча у Црној Гори. По породичном предању била су браћа Милош и Миленко. По чукундеди Милошу носе презиме Милошевићи у Доњем Остраћу, а по Миленку – Миленковићи у Парлин потоку. Исељених Милошевића у Крушевцу (3 дом.), Лозници (1 дом.) и Лепосавићу (1), Шљивићи (2 куће), досељени су из села Шљивовице у подгорини Копаоника према Косову (вучитрнски крај), најпре у Бистрицу, а одатле у Остраће. Презиме носе по селу своје старине на Косову. Славе св. Георгија Ђурђиц а прислужују Ђурђевдан. Лешевићи (13 кућа) једно су родство са Лешевићима у Горњем Остраћу, досељени су из села Врапче у Ибарском Колашину, старином из околине Никшића и славе св. Петку.
    У засеоку Парлин Поток, који се зове по Парлићима Парле, где су живели до 1879. године, када су се иселили у Топлицу, населили су се Миленковићи (3 куће) и Богдановићи (2 куће). Досељени су из Бишева код Рожаја и једно су родство. Славе Мратиндан. Павловићи (2 куће), досељени су из Белућа преко Ибра, а пореклом су из Качарника код Тутина. Још даљом старином су из Црне Горе (Васојевићи). Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
    У засеоку Симичиште до 1878. године живели су Јевђићи (3 куће) и Новаковићи (1 кућа) када су се иселили у Влахињ и Боранце. Даљом старином су из Ибарског Колашина. Данашње становништво овог засеока чине родови: Закићи Кулизе (1 кућа), предак им је досељен из Бишева код Рожаја. Даљом старином су из Долине Лима, од Васојевића. Првобитно су се презивали Симоновићи, а данашње презиме су узели по старијем претку Захарију Ђ Заку. Славе св. Мрату. Петровићи (2 куће) по пореклу су род са Закићима, на шта упућује иста слава и међусобно се не орођавају. Планићи (2 куће), чији је предак досељен из Остраћа, заселак Парлин Поток, дошли су из Жупе код Тутина. Неке породице су се одселиле у Земаницу, а неке су у село Крток код Куршумлије. Славе Ђурђевдан. Јсвтић (1 кућа), досељен је из Стануловића, општина Брус, где је дошао крајем XVII или на почетку XVIII века из црногорског Колашина. Славе св. Јована Крститеља. Пстронијевић (1 кућа) досељен је из Парлиног Потока, “призетио” се у кућу Закића и слави Мратиндан.
    Засеок Врујци јс познат по хладном извору који зову Сулендар. У засеоку су сс настанили родови: Бишевци (12 кућа), који су једно родство са другим Бишевцима у селу. Славе Мратиндан. Чукићи (11 кућа) су једно родство са Чукићима у Доњем Остраћу и славе Алсксандровдан, а прислужују св. Архангела Михајла.
    У основи назива Курељи је реч кур (скур) чије је првобитно значење димити се, па отуда српско курња, закурњавати, а после и значење истицати се (курељ – узвишење, висови).
    У засеоку Курељи живе родови Чукићи (2 куће) који су једно родство са другим Чукићима у Остраћу и Врујцу. Славе Алексендровдан, а прислужују Аранђеловдан. Нешковић (1 кућа) је дошао из Блажева (општина Брус) на женино имање и слави св. Враче – јесење и летње.
    Засеок Жигоље налази се у источном подножју брда Валач, на старом дубровачком путу. У Жигољу су места Раскрсница и Падалиште и извор Падалиште, где су путници спроводници каравана из Ниша за Нови Пазар и често коначили, јер су ту “падали и Цигани ковачи”. На месту званом Борјаница налази се мала истоимена црква из XVI – XVII века, у развалинама са улазом са ужне стране. Ту је “старо” гробље. Изнад црквине и гробља је место названо “Грчке куће” Топоним упућује на закључак да је место било давно насељено.
    У називу засеока налазимо траг старе властселинске породице Жигољ која је ту некада управљала. Од Жигоља је остало име засеоку које се помиње још у XVI веку. Познато је да је Степанида, кћи војводе Мркше Сићевског, била жена Жигољева О даљој судбини Степаниде, њеног мужа не зна се ништа више, осим да је од Жигоља остало име засеоку. Италијански путописац Катарин Зено забележио је у дневнику 9. новембра 1550. године насеље као посебно место и село под називом Зуголи у којем помиње и богату кућу Константинових синова. Жигоље помиње и путописац Павле Контарино који је 1580. године путовао од села Дубице код Сјенице преко Новог Пазара према истоку. У дневнику је забележио да је Ибар прешао “код места Жигоља”.
    У Жигољу “пре Карађорђа” живели су Кепићи који су дошли из црногорског Колашина, одакле су се одселили у Тиоџе на Копаонику. Данас у засеоку живе само Шљивићи (3 куће), који су се доселили из Остраћа, а даљом старином су из Шљивовице, на северозападним странама Копаоника. Даље порекло овог рода је на Косову, у селу Шливово (Неродимље). Садашње презиме су добили по селу из старине. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

  3. Војислав Ананић

    ПОСТЕЊЕ (ИБАРСКО)

    Становништво и родови. Према попису из 1948. године насеље је имало 141 становника и 24 домаћинства, а 1953. – 154 становника, док је број домаћинстава остао исти. Највећи број становника, 191, Постење је имало 1961. године и они живе у 30 домова. По попису из 1971. број домаћинстава се повећао за једно (31), а број становника смањио за 7 (184), док је 1971. године у селу 159 становника и 32 домаћинства. Највећи број домаћинстава – 39 село је имало 1991. године, јер је у односу на 1981. број становника повећан за 9 (168). У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 23 (12,04%), а број домаћинстава повећан за 9 (30%).
    Преци данашњег становништва Постења населили су се у другој половини XIX века. Родови су: Кузмановићи (13 кућа), чији је предак досељен из Корита код Бијелог Поља. Презиме носе по старијем претку Кузману. У роду је по угледу у народу био запажен Богдан Кузмановић, који је пре Другог светског рата био председник Врачевске општине. Славе св. Апостола Тому. Веселиновићи, звани Колаци, (3 куће) досељени су из Бања у Ибарском Колашину. Одакле су тамо дошли не знају. Кажу да су од неке Коле. Славе св. Николу, а прислужују св. Илију. Гвоздићи (3 куће) такође су Колаци. Досељени су из Кориља код Звечана, где су дошли из Бање у Ибарском Колашину. Блиски су род са Веселиновићима у селу на шта упућује иста слава св. Никола и међусобно неорођавање. Из овог рода пореклом је сликар Миленко – Мишо Гвоздић, који је 1977. године завршио историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Иако прикован за инвалидска колица, живот је посветио сликарству и путовањима. Приредио је 17 самосталних изложби у земљи и иностранству. Волео је да путује. Обишао је Париз, Рим, Мадрид, Лењинград и Дрезден. Био је у Тунису, Египту, Турској и Индији. Умро је млад, 12. септембра 1990. године у 39. години живота.
    Танасковићи (2 куће), предак је дошао из Табалија у Ибарском Колашину. Пореклом су Брђани (Бјелопавлићи). Славе св. Петку. Једно су родство са Танасковићима у Врачеву. Миленковићи (4 куће), предак је досељен из Плавкова (општина Рашка) у Миленковиће као слуга. Како је био послушан, ту се оженио и узео је презиме Миленковић и од њега потичу данашњи Миленковићи. Слави Ђурђевдан. Павловићи (1 дом.) не знају своје порекло. Кажу да је њиховог претка Глигорија “од некуда довео ага” и због девст година служења у турским асксрима (војсци) као награду дао му највсће и најбоље имање у селу. Слави св. Николу. Тодосијсвићи (1 кућа), кажу да се њихов предак, по којем носе презиме, доселио “негде из Црне Горе” По предању Тодосије је имао сина Јера, а овај Агатона, Филипа и Алсксу. Од три Јерова сина постала су два рода: Тодосијевићи и Јеровићи. Агатон јс имао Тодосија, који је задржао старо презиме, и од њега су данас његови потомци Мирослав и Зоран. Славе св. Петку. Јеровићи (3 дом.) носе презиме по Тодосијевом сину Јеру. Други Јсров син Филип имао јс Живана и Иванку. Од Живана је данас једна породица Јеровића. Трећи Јеров син Алскса није имао деце, па је непосредно после Другог свстског рата посинио Богдана Бараћа из Каменице чији је отац Милан био познати мутавција (бавио се израдом врећа од козине). Богдан је променио презиме и узео ново Јеровић. Наследио је Алсксину земљу и узео његову славу. Ту је и засновао породицу и данас су његови потомци породице Јеровића (Десимир и Миодраг). Бошковићи (2 куће) су Тијанићи и воде порекло од Бошковића у суссдном селу Белућу. Када се породица Бошковић умножила, после очеве смрти, браћа Цветко и Антоније преселили су се у Постсње, где и данас живе њихови потомци. Славе св. Николу.
    Из овог рода потиче Андрија Бошковић, први учитељ у овом крају. Рођен је 1913. године. Завршио јс учитељску школу у Скопљу 1935. године. Декретом министарства Србије постављен је за учитеља у Савову – основна школа Ђаково код Студенице, одакле је 1931. године премештен у Никољачу из које одлази у Нови Пазар где обавља дужност школског надзорника среза Дежевског и Штавичког. Заробљен је 1941. године и депортован у Немачку где је провео пуне четири године. После рата радио је као наставник немачког језика у основној школи у Лешку. Данас је пензионер и живи у Лешку.
    Млађи досељеници у селу су: Ковачевићи (3 куће) који воде порекло од Ковачевића из Требића. Богдан Кузмановић није имао деце, његов брат Милан имао је ћерку Раду која се удала за Славка Ковачевића у Требићу са којим је живела само 15 дана. Умрла је и сахрањена у Постењу. Браћа Богдан и Милан, обзиром да нису имали деце, доводе зета Славка на њихово имање, ожене га, и од њега су потомци данашњи Ковачевићи. Слави св. Архангела Михајла. Бановића (3 куће) предак Јово “призетио” се из Бановића у Миленковиће, примио њихову славу (две породице славе Ђурђевдан, а једна св. Врачи – јесење и св. Тројицу) и задржао презиме. Премовића (2 куће) предак је из Јариња и “призетио” се у Гвозденовиће, којих више нема у селу. Задржао је презиме и своју славу св. Димитрија – Митровдан. Вукадиновићи (1 кућа), предак је досељен из Требића. Води порекло од Вукадиновића Морачана. Слави св. Архангела Михајла.
    После Другог светског рата из села су се одселиле породице: Кузмановићи у Чачак (1 дом.), Крагујевац (2), Горњи Милановац (1), Македонију (1), Богатић (1), Белуће (1), Нови Сад (1), Краљево (1) и Аустралију (1), Танасковићи у Бачку Тополу (1 ) и Крагујевац (1), Миленковић у Лешак (1), Јеровићи у Краљево (2), Бановић у Нови Пазар (1), Премовићи у Лазаревац (2), Гвоздић у Лепосавић (1), Павловићи у Крагујевац (2) и Краљево (1), Бошковићиу Чачак (1) и Неготин (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

  4. Војислав Ананић

    СОЧАНИЦА

    Становншитво и родови. Забслежено је да је Сочаница 1913. године имала 453 становника, 1921. године 70 домаћинстава са 457 чланова, а 1948. године 115 домаћинстава и 812 становника. Пет година касније, 1953. има 133 домаћинства и 942 становника, 1961. – 1106 становника и 183 домаћинства, а 1971. у Сочаници са засеоцима живи 1006 становника у 218 домаћинстава.
    Развој Сочанице условио је досељавање и повећање броја становника и домаћинстава. У периоду 1971 – 1991. године број становника се повећао за 19 (1203), или 20 становника годишње, а број домаћинстава за 71, односно са 219 на 290. Од 1981 до 1991. године број становника је спорије растао и повећан је за 64 (1267) а број домаћинстава за 56 (346). У периоду 1961-1991. број становника је повећан за 161 (14,50%), а број домаћинсгава за 163 (89,07%).
    У Сочаници, поред староседеоца, живе и потомци старијих досељеника (XIX век) из: Бољетина, Дедиња, Бистрице, Церање и Каменице. Забележено је да је 1877. године Сочаница имала 48 кућа и већина њих су били староседеоци Светојованчани.
    Према подацима прикуњњеним на терену и добијеним у разговору са Радојком Милентијевићем (78) из Крушевља, доброг познаваоца прошлости, данас у Сочаници живе родови, и то у Крушевљу: Милентијевићи (12 кућа), Ракићи (11 кућа), Јаблановићи (1 кућа) н Огњановићи (1 кућа) су староседеоци. Првобитно су славили св. Јована Главосечу, а прислуживали св. Јована Крститеља. Данас славе св. Јована Крститеља (20. јануар), а прислужују св. Јована Главосечу. Главни разлог промене славе је економски, као и то што Усековање главе св. Јована Крститеља пада у једнодневне посте. Грујевићи (2 куће), такође се сматрају за стариначки род. Раније су се презивали Богићевићи. Данашње презиме носе по претку Грују. Првобитно су славили св. Јована Главосечу, а прислуживали св. Јована “по Божићу”. Из економских разлога променили су славу, па су приславу узели за главну славу, а главну славу за приславу. Милићевићи {11 кућа), досељени су из засеока Крш Мале. Славе св. Јована Крститеља. Благојевићи Лазићи (9 кућа) предак им је досељен из Бољстина. По предању била су два брата Лазића: Благоје и Младен. По Благоју носе презиме Благојевићи, а по Младену Младеновићи. Славе св. Николу. Симићи (1 кућа), досељен је из Руцманца. Слави св. Алимпија Столника. Аксентијевић (1 кућа), досељен је из Борчана. Слави св. Враче, јесење и летње. У Јефтића Махали су Јефтићи (25 кућа), чији је предак из Ибарског Колашина. Даљом су старином из Црне Горе, од црногорског Колашина. Својатају се са Трбољевцима у Крушеву, али не знају због чега. Славе св. Апостола Луку.
    У Крш Мали су Костићи (10 кућа), и Миљојковићи (5 кућа), досељени из Јавора на Рогозни, па их зову Јаворци, општина Нови Пазар. Пореклом су од Бјелопавлића у Црној Гори. По предању била су браћа Косто, Миљојко, Спасоје и Мило. По Косту данас носе презиме Костићи, а по Миљојку Миљојковићи. Оба рода славе св. Петку. Милојевићи (10 кућа), досељени су из села Бањадо, сада село Бан До код Бањске па их зову Бандуке. Пореклом су из Ибарског Колашина, а вероватно да су још даљом старином из Црне Горе. Бандука данас има у селима Југовац и Добротић у Топлици. Тамо их називају “Сјеничанима”, што указује да су пореклом из околине Сјенице, а даљим пореклом из Црне Горе. Милојевићи славе св. апостола Тому – Томиндан. Јаблановићи (11 кућа) пореклом су род са Милојевићима. Славс св. апостола Тому.
    У засеоку Малићи живе три рода, и то: Милановићи (6 кућа), кажу да су старинци, славе св. Јована Крститеља; Јовићи (4 куће), такође су старинци, славе св. Јована Крститеља; Миљојковића (3 куће), предак јс досељен са Рогозне, “призетио се”. Слави Митровдан.
    У засеоку Мала живе четири рода, и то: Радосављевићи (13 кућа), Митровићи (6 кућа), Ћирковићи (4 куће) и Радојевићи (3 куће). Сви су старинци и славе Јовандан.
    У Поток Мали живе Аритоновићи (5 кућа), Ђурђевићи (4 куће), Вучетићи (5 кућа), Милојевићи (1 кућа), Вукићевићи (2 куће), и Радојичићи (2 куће). Сви су стариначки род и славе заједничку домаћу славу св. Јована Крститеља. Вујовића (3 куће), предак је досељен на женино имање, а старином је од Билећа у Херцеговини. Славе св. Николу. Савићи (3 куће), досељени из Црвени, “призетио” се. Славе св. Луку. Ђорђевићи (9 кућа), досељени из Ибарског Колашина. Славе св. Георгија – Ђурђиц.
    У Грабљу су: Милановићи (2 куће), старинци. Славе св. Јована Крститеља. Сгариначки род су и: Марковићи (4 куће), Новаковићи (4 куће), Ћирковићи (5 кућа) и Јанићијевићи (4 куће). Кажу да су по пореклу род са Милановићима, на шта упућује и заједничка домаћа слава св. Јован Крститељ.
    У Беглуку су Беглучани: Милосављевићи {6 кућа) и Милошевићи {3 куће), старинци. Славе Јовандан. Костић (1 кућа) је досељен из Крш Мале, на женино имање. Слави св. Петку. Јанићијевићи (3 куће) је досељен из Брзанца, “призетио” се. Славе св. Врачи – јесење и летње.
    У махали Долина живе Младеновићи – Лазићи (10 кућа) и Михајловићи (5 кућа). Преци су досељени средином XVIII века из Церање, где су дошли из Бољестина. По пореклу један су род. Славе св. Николу. Младеновићи су један род са Благојевићима, на шта упућује иста слава и не орођавају се.
    У махали Равниште и Белсуши живе Јовановићи (3 куће), Николићи (8 кућа), Снасојевићи {4 куће) и Анђелковићи (9 кућа) и сви су старинци. Заједничка им је домаћа слава св. Јован Крститељ. Други Николићи, звани Вруге (6 кућа) досељени су из Борчана, од Васиљевића. Славе св. Андреја. Раловић (1 кућа) је досељен из Мошнице на мајчино имање. Слави св. Јована Крститеља.
    У засеоку Микулини, испод Микулинске Главе, налази се Селиште, где се и данас примећују старе закопине и трагови темеља кућа. Ту је и старо гробље и у гробљу црквина Микулина посвећена св. Николи и црквиште у Зричи (Зричком потоку). Све упућује да је овај засеок био насељен веома давно.
    Данас у засеоку живе само Милановићи (6 кућа), старинци, који славе св. Јована Крститеља и Виријевић {1 кућа), млађи досељеник из села Жуња, општина Брус. “Призетио” се и слави св. Јована Крститеља.
    Насеље Сочаницу претежно насељавају досељеници из њених засеока и околних села са територије општине, али има и оних, у мањем броју, који су досељени из крајева изван подручја општине.
    У насеље су се доселила после 1961. године: Милосављевићи (2 породице) из Беглука, Благојевићи (7 кућа) из Крушевља, Милошевићи (4 куће) из Беглука, Мурганић (1 дом.), предак је досељен из Вучитрна, где је дошао у другој половини XVIII века из села Мурге у Дреници. Презиме носе по месту своје старине. Слави Ваведење пресвсте Богородице. Милојевићи (5 кућа) из Крш Мале, Анђелковићи (4 куће) из Равништа, Костићи (3 куће) из Крш Мале, Миљојковићи (4 куће) из Крш Мале, Младеновићи {6 кућа) из Долине, Ђорђевићи {5 кућа) из Поток Мале, Вукићевић (1 кућа) из Поток Мале, Ћирковићи (2 куће) из Грабља, Вујовићи (2 куће) из Поток Мале, Радосављевићи (6 кућа) и Ћирковићи (4 куће) из Мале, Михајловићи (3 куће) и Раловићи (2 куће) из Мошнице, Јаблановићи (4 куће) из Лозна, Радовићи (5 кућа) из Црвени, Јанићијевићи {2 куће) из Руцманца, Јовић (1 кућа) из Малића, Јевтићи {2 куће) из Јевтића, Михајловић (1 кућа) из Долине, Милановићи (2 куће) из Малића, Симић (1 кућа) из Граничана, Аритоновић (1 кућа) из Поток Мале, Вукадиновићи (2 куће) из Сеоца, Васовић (1 кућа) и Пантовић (1 кућа) из Црвени, Вукојевић (1 кућа) из Граничана, Милићевићи (6 кућа) из Крушевља, Ракић (1 кућа) из Крушевља, Виторовић ( 1 кућа) из Слатине, Игњатовић (2 куће) из Мошница, Ђурђевићи (3 куће) и Савић (1 кућа) из Поток Мале, Милић (1 кућа) из Црвени, Марковићи (3 куће) из Грабља, Милуновић (1 кућа) из Придворице, Бошковић (1 кућа) из Добраве, Петковић (1 кућа) из Мошнице, Радојковић (1 кућа) из Лазина, Марковић (1 кућа) из Каменице, Секулић (1 дом.) из Горњег Крњина, Ковачевић (2 дом.) из Требића, Јовановићи (2 куће) из Слатине, други Јовановићи (2 куће) из Белеуше Равништа. Из ове породице потиче Милош Јовановић, први доктор медицинских наука из овог краја, данас професор на Медицинском факултету у Београду и директор Очне клинике у Бсограду. Вукићевић (2 куће) из Добраве, Брановић (2 куће) из Плакаонице, Миливојевић (1 кућа) из Придворице, Митровићи (2 куће) из Мале, Владисављевић (1 кућа), досељен из Мајдева, Миладиновић (1 кућа) из Слатине, Гаић (1 кућа) из Борчана, Новаковић (2 куће) из Грабља, Алексићи (2 куће) из Брзанца, Гвозденовић (1 кућа) из Гркаја, Јанковић (1 кућа) из Брзанца. Недељковић (1 кућа) из Извора на Рогозни (слави Пстковдан). Ђоковић (1 кућа), досељен је из Грижана на Рогозни. Слави Митровдан, а прпслужује Петровдан. Издерић (1 дом.), досељен је из Судског Села, засеок Дежене код Новог Пазара. Старином су Чорбићи. Слави Никољдан. Анђелковић (1 дом.), досељен је из Велике Реке код Вучитрна, где су као колонисти 1925. године досељени из Грабовнице у Топлици. Подаци показују, дакле, да је преко 95% досељених домаћинстава из засеока Сочаница и околних села са територије општине.
    Избеглиштво је готово стални пратилац живота и борбе за опстанак српског народа. Тако је и са расељеним породицама са Косова и Мстохије, њих 23 са 120 чланова које су нашле смештај у породицама локалног становништва Месне заједнице Сочаница. Породице су: Лакушић (2 дом.) из Косова Поља, Васић (1 дом.) из Клине, Антовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Милосављевић (2 дом.) из Обилића, Дурлевић (1 дом.) из Урошевца, Милојевић (3 дом.) из Суве Реке, Живић (2 дом. ) из Вучитрна, Пелевић (1 дом.) из Србице, Максимовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Јефтић (1 дом.) из Урошевца, Анђелковић (1 дом.) из Приштине, Добросављевић (3 дом.) из Обилића, Јаблановић (1 дом.) из Суве Реке, Јовановић (2 дом.) из Србице и Петровић (1 дом.) из Приштине.
    У колективном центру Сочаница смештено је 27 породица са 59 чланова и то: Обрадовић (1 дом.) из Истока, Аксентијевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Алексић (1 дом.) из Лепосавића, Белошевић (1 дом.) из Истока, Савић (1 дом.) из Приштине, Зорић (1 дом.) из Приштине, Петровић (1 дом.) из Призрена, Данчетовић (1 дом.) из Бањске (код Вучитрна), Милић (1 дом.) из Бањске (код Вручитрна), Миловић (1 дом.) из Косова Поља, Марковић (1 дом.) из Клине, Стевић (1 дом.) из Вучитрна, Арсић (1 дом.) из Звечана, Петровић (1 дом.) из Пећи и Петровић (1 дом.) из Вучитрна.
    У овај колективни центар смештене су и избегле породице из Хрватске: Банда (1 дом.) из Слуња, Крнета (1 дом.) из Карловца, Вилус (1 дом.) из Петриње, Дивић (1 дом.) из Вргиног Моста, Вранешевић (1 дом.) из Двора на Уни, Милеуснић (1 дом.) из Петриње, Гвојић (1 дом.) из Коренице, Дошен (1 дом.) из Грачца, Патрањак (1 дом.) из Клина, Ђурица (1 дом.) из Книна, Радаковић (1 дом.) из Бенковца и Котур (1 дом.) из Вргиног Моста.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

  5. Војислав Ананић

    ТВРЂАН

    Становништво и родови. По попису из 1921. године у Тврђану је било 18 домаћинстава и 127 становника, 1948. године 40 домаћинстава са 264 становника и 1953. – 42 домаћинства са 283 становника.
    Привредним развојем Лепосавића као насеља и његовом близином може се објаснити и пораст броја становника и домаћинстава у Тврђану. Према попису из 1961. године Тврђан је имао 293 становника и 52 домаћинства, 1971. 351 становника и 87 домаћинстава, 1981. године број становника је смањен за 116 (235) а број домаћинстава за 27 (60). Највећи број становника, 453 и домаћинстава 121, село има 1991. године. У периоду 1961 – 1991. Број становника је повећан за 160 или 54,60%, а број домаћинстава за 69 или 132,69.
    Данас у селу живе старији досељеници (XIX век) и то: Петронијевићи Ловчани (19 кућа), предак jе досељен у другој половини XIX века из Ловца код Бањске (општина Звечан). По предању била су три брата: Петроније, Миленко и Недељко. Петроније је дошао у Тврђан и од њега су Петронијевићи. Миленко је отишао у Крушчицу и од њега су Миленковићи, а Недељко је остао у Ловцу и од њега су Недељковићи. Сви славе Ђурђевдан, а неке породице прислужују св. Николу. С обзиром да породице “како оне на Његушима, тако и оне у Дробњацима имају исту славу – св. Ђорђија и исту преславу – св. Николу”, могло би се закључити да су даљом старином од Дробњака у Црној Гори. У Тврђану Петронијевићи нису затекли никога. Међутим, по торовима за стоку, а и данас се једно место у непосредној близини села зове Торићи, вероватно да је ту пре њих било сународника. Поуздано се не зна куда су се одселили. Према неким изворима стишли су у Топлицу. Осим змљорадње и сточарства као гланног занимања, браћа Вукојица и Урош Петронијевић бавили су се и угоститељством. Поред пута Рашка – Косовска Митровица имали су кафану коју су Шиптари 1941. године запалили. Раније је из овог рода било доста старих занатлија. Момчило Петронијевић је био познати колар и ковач.
    Лазовићи (8 кућа), предак јс досељен из Рудара код Звечана, а даљом старином су из Лопата у Лијевој Ријеци, у Васојевићима. Славе Ђурђевдан. Илићи Козаревци (19 кућа), досељени су из Козарева код Звечана и славе св. Јована Крститеља. Вукашиновићи – Рачетовићи (12 кућа), старином су из Црне Горе од Роваца. Из Лијеве Ријеке у Ибарском Колашину дошли су у Суви До код Косовске Мигровице, а одатле у Грабовац, одакле су пред Балкански рат прешли у Тврђан. Славе св. апостола Луку. Род су са Милојевићима, Савићима и Аксентијевићима у Родељу и Милуновићима у Заврати. Међу певачима спских народних песама и народним гусларима у овом крају истиче се Ратомир Вукашиновић.
    Први учитељ из овог краја у периоду између два светска рата био јс Добросав Лазовић. Рођен је 1912. године у Тврђану. Основну школу је завршио у Лепосавићу, а нижу гимназију у Косовској Митровици. По завршетку ниже гимназије опредељује се за позив просветног радника и уписује се у Државну учитељску школу у Вршцу коју завршава 1933. године. За врло добро учење и одлично владање наставнично веће Државне учитељске школе наградило га је књигом Балканско полуострво и јужнословенске земље.
    Свршени ученик учитњљац одмах је рсгрутован и одлази на одслужење војног рока, после којег добија чин резервног поручника. Као млад учитељ ради прво у селу Ритошићу код Прибоја где ocтаје до краја школске 1936/37. године. На захтев грађана Улија и Лепосавића Министарство просвете Србије, у септембру 1937. године распоређује га на радно место учитеља у Лепосавићу где остаје до априла 1941. године.
    Када је почео Други светски рат, с обзиром да је био резервни официр, међу првима бива мобилисан. По капитулацији Југославије 1941. године заробљен је од стране Немаца на Косову, одакле је преко Битоља пребачен у Солун на брод “Хелена” ради одвођења у заробљеништво у Немачку. У Солупском заливу брод је наишао на постављене мине и приликом бродолома погинуо је 27. маја 1941. године у 28 години живота.
    Као учитељ, због своје личне спреме и примерног односа према раду био је омиљен код ученика и цењен код грађана. Према ученицима је био строг али правичан. У раду и односу према људима био је искрен пријатељ и заговорник истине и правде. Био је демократски опредељен са опозиционим схватањем. Волео је природу и лов, па је био и активан члан ловачке организације. Послове учитеља обављао је са великом љубављу. У послу је био веома вредан и истрајан. Те особине чиниле су главну црту његовог карактера.
    Бојовићи (10 кућа), сматрају се међу најстаријим породицама у овом крају, јер им се предак давно доселио из Ибарског Колашина (источни Мојстир), а тамо “су досељени пре 200 година из Брда” Даљом старином су од Бојовића код Андријевице (Васојевићи). Презиме носе по претку Боју. Према породичном прсдању била су три брата. Два су се одселила у Чунгулу у Топлици и од њих су Драгићевићи и Милетићи, а трећи је ocтao у Тврђан. Имају рођаке и у Врањилима код Краљева. Славе св. Николу. Милосављевићи (4 куће). досељени су из Жуњевића на Рогозни. По пореклу су род са Рајевићима у Горњем Крњину. Славе св. Николу. Марјановићи (3 куће) досељени су из Србије, од Тополе у Кајково а одатле су се доселили у Тврђан. Презиме носе по старијем претку Марјану. Славе св. Архангела Михајла.
    Нови досељеници су: Марковићи (1 дом)
    досељено из Доњег Крњина, слави св. Николу; Вукићевић (1 дом), досељен из Кајкова, слави Петковдан: Матић (1 дом.), досељен из Домишевине, Брус, слави Ђурђиц: Станојков (1 кућа), досељен из ссла Дукат код Босилеграда; Вулетић (1 дом.), досељен из Гркаја, слави Аранђеловдан; Секулић (1 кућа), досељен из Горњег Крњина, слави Пантлијевдан: Дујић (1 кућа), досељен је из Босне на жснино имање, слави Ђурђевдан; Савић (1 кућа), досељен из Родеља, слави св, Луку; други Савићи (2 дом.), досељени су из Кијевчића, славе Аранђеловдан; Савић (1 дом.), досељен из Земанице, слави Аранђеловдан; Мијаиловић (1 дом.), досељен из Јелакца, слави св. Стефана; Вукојевић (1 дом.), досељен Граничана, слави св. Николу; Спасојевић (1 дом.), досељен из Придворице, слави Петковдан; Грујић (1 дом.), досељен из Копорића, слави св. Андреју; Костићи (2 дом.), досељени су из Рудина код Баљске, славе св. Николу; Милановић (1 кућа), досељен из Забрђа, слави Пантелијевдан; Божовић (1 дом.), досељен је из Ибарског Колашина, слави св. Николу; Вулићевић (1 дом.), досељен из Забрђа, слави Мратиндан; Савић (1 дом.), досељен из Кијевчића, дошао на женино имање, слави св. Николу; Ковачевић (1 дом.), досељен из Требића, дошао је на женино имање, слави Ђурђевдан; Ђоковић (1 дом.), досељен је из Лепосавића, дошао је на женино имање, слави св. Луку; Миленковићи (2 дом.), досељени су из Крушчице, славе Ђурђевдан; Андрић (1 дом.) досељени из Рудина код Бањске, слави св. Василија Великог; Аксентијевић (1 кућа), досељен је из Грижана на Рогозни општина Звечан, слави св. Николу.
    Из села су се после Другог светског рата иселили: Петронијевићи у Београд (2 дом.), Болеч код Београда (1), Банатски Карловац (1), Глогањ код Панчева (1) и Аустралију (1); Илићи у Краљево (2) и Дубровник (1); Бојовићи у Крагујевац (2); Марјановићи Лештане код Београда (1), Мали Мокри Луг (2) и Аустралију (1); Баловићи у Краљево (1) и Београд (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

  6. Nemanja

    Poreklo Nikolica iz Ibarske Slatine.

  7. dragan petrović

    Da li su Boškovići u rodu sa Komatovićima?

  8. AS

    Poreklo Stefanovica iz Potkomlja ?