Гњилане и околна села

11. јун 2012.

коментара: 10

Општина Гњилане:

Билинце (до 1975. године Билинца), Брасаљце (до 1959. године подељено на Горње и Доње Брасаљце), Буковик, Буринце, Велекинце, Владово, Влаштица, Врапчић, Врбица, Гадиш, Гњилане, Горње Кусце, Горње Слаковце, Горњи Ливоч, Горњи Макреш, Гумниште, Добрчане, Доња Будрига, Доње Слаковце, Доњи Ливоч, Доњи Макреш, Драганац, Дунаво, Жеговац, Жеговачка Врбица, Жегра, Инатовце, Кишно Поље, Кметовце, Коретиште, Краварица, Липовица, Ловце, Мали Годен, Малишево, Мозгово, Мучибаба, Носаље, Паралово, Партеш, Пасјак, Пасјане, Пидић, Подграђе, Понеш, Прилепница, Сапар, Слубица, Станишор, Станчић (1975-1991. године Станичић), Стража, Стублина, Угљаре, Церница, Челик, Шилово и Шурлане.

Претходни чланак:

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. Шарко

    Порекло становништва села Партеш, општина Гњилане. Према књизи Атанасија Урошевића “Горња Морава и Изморник из 1929. године”. И према књизи Владимира Стојановића и Станислава Ц. Којића “Партеш и Партешани” из 2011. године. Приредио сарадник портала Александар Аксић.

    – Према књизи Атанасија Урошевића “Горња Морава и Изморник”из 1929. године. –

    Положај села.

    Село је у равници, на јужној страни друма Гњилане – Урошевац. Вода за пиће добија се из извора чесме. Пије се и вода са бунара којих има у северном делу села, док је јужни део без њих због каменитости и безводности земље.

    Топографски називи.

    Топографски називи за њиве су Ступови, Садовина, Падичник, Татарске Њиве и Гложје. Шума је у хатарима села Деваја и Врапчића на местима: Церови Рид, Разнин Деја, Самар, Плужица, Каравушина Ливада и Коласте Ливаде.

    Тип села.

    Село је збијеног типа, овалног облика. Дели се у две махале: у Горњу Махалу у северном делу и у Доњу Махалу у јужном делу села, које раздваја један мали поток.

    У општем делу код постанка насеља је изнето, да се за доба кнеза Лазара као топографски назив помиње “Партеш Кладенац”. По народној традицији на овом месту село није никада постојало до пре 180 година, када су се ту настанили неки досељени Арбанаси. Због блата на овом месту они се промене са неким српским родовима из села Жеговца, па оду у планину, а Срби сиђу и настане се у Партешу.

    У селу живе Срби са једном кућом православних Цигана.

    Родови:

    Павичићи (12 к., Св. Јован), пресељени из Жеговца пре 180 година. Симонићи (5 к.) и Ковачовци (18 к.) су постали од Павичића и имају исту славу.

    Савићи или Кикерци (1 к., Св. Јован), досељени из Жеговца после Павичића. “Раститкали се, јер су убили неког ћехају.

    Кулићи (4 к., Св. Јован), досељени из Жеговца са Павичићима.

    Калаузи (12 к., Св. Јован), досељени из Жеговца.

    Караџинци (9 к., Св. Никола), досељени после Савића из Караџинца са Косова.

    Никићи – Мелези (4 к., Св. Никола), досељени пре 120 година са Копаоника. Прво се настанили у Влаштици, па боравили у Владову и пре 70 година су пресељени у Партеш. Мелезима су прозвани што су приликом досељавања са Копаоника знали арбанашки језик, док у Горњој Морави тај језик од Срба још нико није говорио.

    Грбелићи (6 к., Св. Марко). Џинићи их довели из Македоније пре 100 година. У почетку су 7 година живели у Церници и бавили се сточарством и вођењем мечке. Џинићи их преселе у равницу и нагнају на земљорадњу.

    Ивановци (1 к., Св. Арханђео), пресељени пре 34 године из Шилова на имање своје мајке.

    Аџи-Перци (1 к., Св. Ђорђе), пресељени из Пасјана од истоименог рода на наслеђено имање пре 25 година. Старином су од Носоља.

    Свиланац (1 к., раније Св. Василије, сада Св. Јован), православни Цигани, живели као чифчије, по многим селима у Горњој Морави а у Партеш досељени пре 30 година опет као чифчије.

    – Према књизи Владимира Стојановића и Станислава Ц. Којића “Партеш и Партешани” из 2011. године. –

    Павичићи

    Род Павичићи први је досењен у Партеш пре 260 година из Жеговца села смештеног на планини између Липњана и Гњилана. По Атанасију Урошевићу, 1929. године било је 12 кућа, а 2011. године постоје пет огранака овог рода и сви они славе Св. Јован, а то су:

    1. огранак Столини – Столићи, Стојковићи, односно Васићи, али и са презименом Симић, има их тренутно 16 кућа. Из овог огранка остали су у заробљеништву у Другом светском рату: Стојков (р. 1850) син Јован и Васини (р. 1871) синови Аритон и Стојан.

    2. огранак Перини – Перићи и Трајковићи 13 кућа. Из овог огранка Трајков (р. 1858) син Дамјан (р. 1881) је погинуо у Првом светском рату, док је Дамјанов брат Стојан (р. 1905) остао у заробљеништву у Немачкој, а потом је отишао у Аустралију.

    3. огранак Станкови – Станковићи 15 кућа.

    4. огранак Петкови – Петковићи, Јовићи, Стојковићи и Трајковићи, има их 9 кућа. Из огранка Петкових Трајков син Живојин убијен је 1914. од стране шиптарских одметника код Чивлака. Други Трајков син Сарафин (р. 1868) није имао мушко потомство, имао је само ћерку Цвету, удату у Житиње за Вељка (Аксиног) Крстића, а посинио је Цветиног, односно ћеркиног деверичића Филимона (р. 1906) (Костиног) Крстића са 12 година у Партешу. Вељко и Филимон су били браћа од стричева. Филимоновог оца Косту су заробили Бугари за време Првог светског рата, одведен је у заробљеништво у Бугарској где је и умро. Филимонова мајка се звала Риска и била је родом из Цернице. Филимон је имао два рођена брата старијег Милана и млађег Витка, сестре није имао. Филимонов деда звао се Сава, а бака Младена родом је била из Владова. Филимон је имао четири стрица: Аксу, Спасу, Антонија и Крсту и тетку Александру звану Сандру удату у Трепзу. Филимонов род Крстића у Житињу, слави Светог Арханђела и води порекло из Сиринића из села Севце.

    5. огранак Цветкови и Гавини – Цветковићи, Гавини Јовановићи има их 9 кућа. Из овог огранка Стојанов (р. 1855) син Коста нестао је као турски војник и он није оставио потомке.

    Лоза Павичића са усвојеним Филимоном из Житиња тренутно има 62 куће у Партешу.

    Симонићи

    Симонићи су постали од Павичића и славе исту славу Св. Јована. По казивању старијих мештана, Пава си Сима су били браћа. По Урошевићу, 1929. било их је 5 кућа. Сада из овог рода у Партешу постоје у 23 куће три огранка и то:

    1. огранак Димићи са 10 породица. Из овог огранка Димин син Трајко (р. 1885) је одведен у јаничаре у Труску.

    2. огранак Милошевићи са 6 породица, а јављају се и са презименом Стојковић. Из овог огранка Стојанов (р. 1870) син Милан погинуо је у Првом светском рату.

    3. огранак Перићи са 7 породица.

    Ковачевци

    Ковачевци су такође постали од Павичића и славе исту славу Св. Јована. По Урошевићу 1929. било их је 18. кућа, а досељени су у Партеш пре 180 година, што сада износи 260 година. У 2011. години из овог рода у Партешу има укупно 105 породица, мада их има подоста на раду у иностранству. Ови огранци вероватно су настали још у Жеговцу деобом, Сада су се прилично удаљили те се међусобно жене. Такође се жене и са Павичићима, док Павичићи и Симонићи се још не жене и удају међусобно.

    НАСТАВИЋЕ СЕ……

  2. Шарко

    Пошто родбински не могу да се међусобно повезују, зато их овде делимо на следеће огранке:

    1. огранак Миркови – Босини и Јовини – 39 кућа. Користе презимена Мирковић, Јовић и Арсић – Из огранка Јовини Јовина сестра Грозда била је удата у Шилово, али је касније са супругом живела у Партеш, то је садшња породица Ивановић, односно Аксић.

    2. огранак Караканци, подогранак Столини, Маркови – Милошевићи, 30 кућа. Презимена су им Столић, Стојковић – Марковић, Живковић – Милошевић. Караканцима су прозвани зато што су се много “карали” (свађали). Огранак Караканци, са подогранак Стоиљкових неко време су након досељавања из Жеговца живели у Партешу, а потом су се преселили у Гњилане, Пасјане и Бујановац.

    3. огранак Миркови – Цилини – подогранак Ђокини, 15 кућа. Мирковићи, Младеновић, и Васић, док подогранак Ђокини носе презимена Ђокић и Станојевић. Од Мирковог унука Трајка (р. 1900) по сину Младену, жена Костадинка се након мужевљеве смрти преудала за Милана Марковића, који је дошао на њихово имање и са њим има сина Трајка (р. 1943). Док Мирков унук Петко (р . 1903) имао је две ћерке, од којих је ћерка Лефтерија (р. 1934) довела мужа Војина Васића (р. 1932) на своје имање и са њим има своје потомке.

    4. огранак Такини носе презимена Перић и Стевић има их 7 кућа. Перин унук Милан (р. 1886) био је познати терзија (кројач) за шире подручје. Убијен је у Гњилану од непознатих шпијуна који су га одали, након пребацивања комита из Партеша у Бинач, када је на поклон добио пушку. Постоје две верзије о његовој издаји након хапшења и убиства комита, који су убијени од стране Турака. По једној верзији пратили су га турски, а по другој српски шпијуни и након тога је позван у Гњилане, где је и убијен. Перин праунук Станко (р. 1929) имао је само две ћерке, а његов домазет Војислав (р. 1965) са ћерком Весном (р. 1969) има сина Бојана (р .1987) и ћерку Љиљану (р. 1990).

    5. огранак Стошини – Петкови (Булејкови) – има их 5 кућа. са презименом Стошић и Петковић. Стошини унук Милан (р. 1893) погинуо је од грома, док Петков син Стојан (р. 1888) погинуо је на Солунском фронту у Првом светском рату. Стојанова унука Божана (р. 1934), која је била удата у Житиње, дошла је осамдесетих година са супругом Владимиром П. Ђорићем (р. 1936) и породицом на наслеђено имање да очува родитеље, а након 1999. године Ђорићи су исељени у Смедерево. Владмирови синови Станимир, Новица, Момчило са својим породицама живе у Швајцарску, четврти син Срећко живи у Смедереву. Ђорићи су огранак рода Крстића из Житиња, славе Св. Арханђела и старином су Сиринићани из села Севце.

    6. огранак Томини и Весини, има их тренутно 9 кућа у Партешу. Користе презимена Томић и Јовић. Весин (р. 1872) син Трајко (р. 1896) је погинуо у Првом светском рату као добровољац. Од Томиног сина Васе (р. 1884) жена Вела (р. 1881) се преудала за Спасу Симића. Јовин син Глигорије – Гига (р. 1870) имао је ћерке Петру и Митру и сина Милана који је погинуо у Првом светском рату, па је на своме имању ћерка Петра Ђорђевић (р. 1899) довела мужа Петка (р. 1890) Стојковића из Пасјана и њихова породица припада посебном роду Аџи – Перци – огранак Стојкови – Стојковићи и Ђорђевићи славе Св. Ђорђа.

    Род Савићи – Кикерци ( Не наводи се у књизи из 2011. године), врло је вероватно да је та један кућа колико их је било 1929. године изумрла или се одселили негде пре Другог светског рата.

    Кулићи

    Кулићи су досељени у Партеш пре 180 година из Жеговца заједно са Павичићима, како је забележио Урошевић 1929. године, када су у Партешу живеле 4 породице. Неки старији Партешани сматрају да су Кулићи међу првима дошли у Партеш, судећи према гробовима где су сахрањивани с источне и западне стране од црквишта, тј. старе камене плоче на гробњу, где се пале свеће. Највероватније да је процес досељавања Срба из Жеговца у Партеш текао истовремено за више родова, а да су Кулићи имали у то време први смртни случај и да су започели сахрањивање поред старог црквишта. Сада из овог рода у Партешу има 21 кућа и они се деле у три огранка:

    1. огранак Дрини има их 6 куће – имају презиме Савић. Из овог огранка Никола (р. 1925) одсељен је у Горње Кусце, призећен је на женино имање, где је формирао своју породицу.

    2. огранак Живковићи има их 10 кућа. Живков син Нићифор погинуо је у Првом светском рату.

    3. огранак Цветковићи има их 5 кућа.

    Калаузи – сада Калаусци

    Калаусци су досељени из Жеговца, после Павичића, Кулића и осталих. Урошевић је 1929. године забележио да у Партешу живе 12 кућа из овога рода. Породична слава овог рода је Св. Јован. Сада у Партешу у 55 кућа (са Јоцићима) живе ови огранци:

    1. огранак Калаусци – Станиславови – Здравкови, Цветкови и Лазини. Из породице Здравкови у Партешу сада има 12 кућа, имају презимена Здравковић и Петковић. Стефанов унук, а Петков (р. 1852) брат Стојан остао је у турској војсци и нема потомке у Партешу.

    2. огранак Калаусци – Станиславови – Стефанови – Цветкови и подогранак Лазић. Имају презимена Цветковић, Бојковић и Лазић, има их 11 кућа. Из подогранк Лазин син Ђорђа (р. 1883) убијен је у шуми на Бадњи дан 6. јануара 1903. године од стране Албанаца. Родовско презиме – надимак Калаусци им је наводно по томе што су све у кући закључавали некада, а и међу првима су користили катанце и умели да сваку браву и катанац да направе, да закључају али и откључају.

    3. огранак Матејци – Митровићи има их тренутно 8 куће у Партешу. Митров син Младен (р. 1889) имао је 4 ћерке. Његова ћерка Благица (р. 1922) довела је мужа Петра (р. 1920) на своје имање и са њим има потомке. Од Митровог унука Антонија (р. 1891) син Милан (р. 1927) погинуо је у Другом светском рату.

    4. огранак Перини – Перићи сада у Партешу има две породице са презименима Перић, Стојановић и Трифуновић по усвојеном детету Србољубу (р. 1923) Трифуновићу из Цернице од Јованове (р. 1887) жене Станице (1887) из другог брака. Перини су најближи род са Матејцима у односу на остале Калаусце, пошто су Јован и Младен браћа од стричева, односно Митар и Пера су били браћа и живели су у једној кући.

    Породица Јоцић жиови на наслеђеном имању Младенове ћерке Благице Благице Митровић – Перић (р. 1922). на које је дошао Петар Јоцић (р. 1920) син Стевана и Анђе као домазет из Понеша код Гњилана. Слава породице Јоцић је као и код остале Калаусце Св. Јован, али прослављају и Св. Аранђела. У Партешу живе 3 породице Јоцић.

    5. огранак Илијини – Митровићи, Симићи, Тасићи, Гавриловићи, Васићи. Сада у Партешу живи 19 породица из овог огранка. За подогранак Симе Илијиних у Партешу се употребљава и термин Симилијини, иако је познато да су они настали од Калаусца.

    Караџинци – сада Караџићи

    Караџићи су у Партеш досељени пре 250 година, после Павичића, Савића, Кулића и Калаусца. Досељени су из Караџинца (код Призрена) са Косова, па отуда и назив овоме роду Караџинци, где многе породице још увек имају презиме Караџић. Караџинце још појединци називају Карајча фамилија. Урошевић је 1929. године забележио 9 кућа из овог рода у Партешу, а сада их има 27 кућа. Славе Св. Николу. У Партешу тренутно живе ови основни огранци, мада има више огранака.

    1. огранак Трајкови – Гајини 4 куће. Користе презимена Симић, Трајковић и Караџић.

    2. огранак Митрови 12 кућа. имају презимена Митровић и Караџић.

    3. огранак Савини, Станкови, Стевини 11 кућа. Имају презимена Савић, Станковић, Стевић, Трајковић и Караџић.

    Никићи – Мелезови

    Мелези – Мелезови или Мелесци досељени су на ове просторе пре 210 године са Копаоника, као род Никићи. Пошто су знали албански језик, још у то време и споразумевали су се са Албанцима, док други Срби нису разумели албански језик, зато су прозвани Мелезима. По једном непоузданом предању Мелезови воде порекло из села Рудинце, општина Рашка. Приликом досељавања у ове крајеве пре 200 година, Никићи су се прво настанили у Влаштици, а затим су прешли у Владово, у Партеш су досељени пре 150 година, има их исељених у Жегри. Слава Мелезових је Св. Никола, биле су 4 куће Мелезових, које је Урошевић забележио 1929. године. Сада из овог рода има 20 породица.

    1. огранак Стојанови, користе презимена Стојановић, Живковић и Цветковић.

    2. огранак Љампери користе презимена Стојановић и Цветковић. Из овог огранка Стојан је имао синове Станоја, Цветка и Јанка. Стојанов унук, а Цветков син Трајко (р. 1890) погинуо је у Првом светском рату. Надимак Љамперови добили су по томе што су се некада често сељакали из једног места у друго.

    Грбелићи

    Грбелићи или Мечкарци су по казивању старијих дошли из Македоније, као што и Урошевић наводи 1929. године, да су их Господари Џинићи довели пре 100 година, односно сада је то време пре 180 година. Слава Грбелића је Св. Марко.

    Грбелића род због вођење мечке, када су се доселили у Партеш, прозвали су их Мечкарци. Приликом доласка из Македоније, најпре су 7 година живели у Церници, а затим су пресељени у Партеш и 1929. било их је, по Урошевићу 6 кућа. Грбелићи се сада деле на ове огранке:

    1. огранак Стојкови

    2. огранак Станкови

    3. огранак Маркови

    НАСТАВЉА СЕ….

  3. Шарко

    1. огранак Стојкови – Стојков син Нићифор – Нићко је погинуо у Првом светског рату. Стојков унук Јован киднапован је и нестао без трага у Првом светском рату, док је за бугарску војску превозио запрегом сточну храну до Урошевца. Цтојков син Антоније (р. 1872), његов син Петко је остао у заробљеништву у Првом светском рату. Од Антоније жена Санфила (р. 1872) била је познатија као баба Авка, па се по њој, њихови потомци називају баба Авкини.

    2. огранак Станкови – Станко је код друге лозе Грбелића у Партешу имао синове Здравка (1872) и Саву. Сава је имао ћерке Сутку и Ветку. На своје имање је после удаје у Коретиште ћерка Ветка довела супруга Косту Денића (домазета) и тако су наставили своју лозу Денића у Партешу.

    3. огранак Маркови – Једна породица живи у Партешу од Милана (р. 1906), син Миленко (р. 1926), док друга породица Милана син Предраг (р. 1944), живи у Доњој Будризи.

    Сада у Партешу живи 15 породица из рода Грбелића заједно са Денићима. Користе презимена: Стојковић, Марковић, Гигић, Здравковић, Станковић и Денић.

    Ивановци

    Ивановци пореклом су из Шилова, а настањени су на наслеђеном имању у Партешу од жене Грозде из рода Ковачевци – Јовини пре 115 година. Слава овог рода је Св. Арханђел. По Урошевићу 1929. године била је једна кућа из овог рода, сада их има три куће. Иван је из Станчићке фамилије из Шилова, његов син Акса оженио се Гроздом и касније се доселио у Партеш. Има их три куће и презивају се Аксић по Ивановом сину Акси.

    Свиланац

    Овај род православних Цигана, који је и Урошевић забележио 1929. сада у Партешу нема потомке. Била је једна кућа из овог рода. Они су најпре славили Св. Василија, а потом Св. Јован. Досељени су из Носоља као чифчије на бегово имање. Марко (р. 1856) и Цвета (р. 1856) Свилановић имали су сина Спасу који је погинуо у Првом светском рату и ћерку Јану (р. 1882) која се није удавала. До дубоке старости је живела у Партешу, а потом је продала имовину и отишла у Доњи Ливоч код рођака, где је и умрла.

    Мицанови – Мицановићи

    Мицановићи који имају и презиме Ђорђевић, досељени су у Горњу Будригу око 1930. и зато их Урошевић не спомиње. Они су досељени из Владичиног Хана. После бомбардовања Београда 6. априла 1941. и почетка рата у Југославији, они су пресељени у Партеш, тако да су им свиње остали у Горњој Будризи и свакодневно их обилазили, али су их једног дана затекли убијене. Пошто у Горњој Будризи живе Албанци, нису били безбедни, па су зато избегли у Партеш. Они су тада становали приватно и обрађивали су земљиште. Данас у Партешу нема Мицановића, након Другог светског рата иселили су се у Гњилане, из Гњилана су се неки иселили и настанили се у Крушевацу и Лесковацу.

    Породица Симић

    Симићи су пореклом из Клокота из рода Рајкових. Било их је седморо браће из сиромашне породице. Они су се растикали и неки од њих су отишли у Лесковац. Један од седморо браће Сима оженио се и прешао на имање своје жене у Горњем Ливочу. Када је Спаса (р. 1887) стасао за женидбу, оженио се удовицом Велом (р. 1881), која је имала сина Србољуба из првог брака. Пошто јој је муж погинуо у Првом светском рату, довела је другог мужа Спасу на имање првог покојног мужа. Са Спасом Вела је имала сина Трајка (р. 1926). Када је Трајко пошао у школу са навршених седам година. Велин син из првог брака Србољуб Томић по наговору рођака протерује мајку са очухом и полубратом Трајком. Пошто Вела није имала браће, живела је код сестре у Житињу три године на имању својих родитеља. По договору са сестром поделиле су имање и Вела је продала свој део, па је тим новцем купила плац у Партешу, где је саградила кућу, а купила је и земљиште, тако и сада на том имању живи несродна друга породица Симић Крсте из Грнчара, док је Љубомир са породицом исељен осамдесетих година у селу Пласковац код Тополе. Слава ове породице је Св. Никола. Користе презимена Симић и Николић.

    Симић – Дејановићи

    Из друге породице Симић у Партешу живи професор биологије Зоран Крсте (1920) и Стане (1921) Симић 1955. из Грнчара код Витине са супругом васпитачицом Слободанком Горољуба Караџића – Симић 1954. из Партеша. Они су 1984. године купили кућу у Партеш и раде у ОШ “Доситеј Обрадовић” у Партешу. Слава Св. Никола.

    Породица Спасић

    Спасићи су из рода Бојковића досељени у Доњу Будригу пре 180 година из Доморовца. (општина Косовска Каменица), а пре 100 година су пресељени из Будриге у Партеш, Живели су на беговом имању. Одсељени су 1958. у Дробеш (општина Витина) и користе презимена Спасић и Савић. Слава Св. Никола, сада у Партешу нема никога из ове породице.

    Породица Стојановић

    Из ове породице су у Партешу пре Првог светског рата живели Стојан (р. 1867) и Марија (1869), али није познато из којег су рода. Имали су сина Јована, званог Ванче, који је погинуо у Првом светском рату. Његова супруга Младена познатија као Ловка, после његове смрти се преудала. Док је имање наследила његова сестра Велика (р. 1889), удата за Стојана Кулића у Партешу.

    Породица Ловцови

    Ова фамилија је у Партеш насељена пре Другог светског рата, али је Урошевић не наводи, јер су дошли после његовог истраживања. Арсин (р. 1886) син Трифун (р. 1903) оженио се Маром (р. 1903) сестром од Петка Ловца, коме је отац Серафин био из Пасјана, иначе, пореклом из села Ловце по чему је и назив ове породице. Трифун отац је пореклом из Могиле, али су они неко време живели у Девају, где је рођена његова сестра Милева (р. 1937), а потом су пресељени у Партеш. Користе презиме Стојковић. Ова породица је у међувремену исељена 1973. Владимир у Житковцу код Алексинца, а након тога и Трајан, док је Србољуб исељен у Гњилане, а након 1999. године из Гњилана у Ново Село код Ниша. Слава Св. Никола.

    Породица Ковачевић

    Прва свештеничка породица која је од 2002 – 2004. живела у Партешу. Свештеник Зоран Ковачевић од оца Драгољуба и мајке Стане, пореклом из Коретишта, са супругом Ружицом имају сина Марка и ћерке Јелисавету и Јефимију. Његовим ангажовањем подигнут је парохијски дом са крстионицом и ограђено је црквено двориште. Сада је са службом у првој парахији гњиланској за део Гњилане и Коретиште.

    Породица Којић

    Друга свештеничка породица која живи у Партешу у парохијском дому од 2004. године. Свештеник Драги Којић пореклом из Врбовца био је најпре са службом у Великој Хочи од 1984, затим у Витини од 1994. до 2004, а сада у Партешу, где подижезвонару у 2011. години. Има звање протојереја – ставрофора, којим је постављен благословом епископа Рашко – призренског и Косовско – метохијског господина Артемија за гњиланског намесништва. Вероучитељ је у Економској и Техничкој школи. Његов брат Срећко живи у Смедереву, а Небојша у Швајцарску.

    Наставиће се

  4. Шарко

    Особине Партешана

    – Партешани су скромни и радни људи. Има их подоста у иностранству.

    – Поштују породицу и обичаје, али нису велики верници.

    – Има и оних који верују у чуда па и у Божју правду.

    – Знају да поштују родбину и пријатеље, али могу и да изневере када се нек најмање нада на тако нешто, нарочито у новије време.

    – Подложни су политичким утицајима ради личне користи или из реваншизма.

    – Престиж им много значи, па су неки од њих подложни хвалисању.

    – Привржени су завичају и прецима уз поштовање традиције.

    – Држе до свог образа, али има појединаца који су спремни да подвале и обмане друге.

    – Крађа је велика срамота за Партешане, али у сваком житу има кукоља, па појединци нису имуни да слажу и украду у сарадњи са другима из околних села са којима се уортаче ради личног бизниса.

    – Мото Партешана је: “Како дошло – тако отишло”.

    – Могу бити покорни пријатељи до одређене мере, али и љутити непријатељи у борби за опстанак.

    – Поседују дозу толеранције.

    – Умеју да се шале на туђ рачун, али и да прихвате шалу на свој рачун.

    – Понекад су мудри, али и лукави у опхођењу са другима.

    – Достигли су одређени развој и стандард, па им укор других не смета.

    – Знају ко су и шта су и тога се не стиде.

    – Углавном су сви писмени, мали је изузетак неколико старијих људи са не довршеним основним образовањем.

    – Организују свадбе обавезно као и друга насеља, а посебно славем али нису потпуно одани посту и другим верским обредима и ако имају последње две деценије новосаграђену цркву у селу.

    – Поштују култ мртвих приликом чина сахране и код осталих адета, мада им је духовност слаба страна.

    – У погледу антрополошких особина Партешана по боји коже и косе, преовлађује плави тип, са просечном висином око 170 центиметара и тежином око 65 килограма, што је опет индивидуална одлика сваког појединца.

    Демографија Партеша

    Према статистичким подацима из 2011. године, од 362 дома у којима је регистровано 1787 чланова породице, у Партешу је остало да живи 1102, а у иностранству се налази 493 Партешана, у азилу је тренутно 58 чланова, ван Космета у Србији се налази 144 члана породица из Партеша.

    Мештани Партеша су се од 1999. године исељавали у градове и насеља у околини Ниша, Јагодине, Врања, Смедерева, Лесковца, Београда, Крагујевца, Ћуприје, Крушевца и у друга места.

    У иностранству има највише породица у Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Француској, Луксембургу, мада све ове породице редовно долазе за време зимских и летњих одмора у Партеш.

    Интерно расељена лица у Партешу

    Поред сталних мештана Партеша, овде је било и оних који су повремено боравили или становали за време обављања неког посла у некој установи, као што су просветни, здравствени радници, привредници, свештеници (тренутно овде живи поп Драги Којић са сеам чланова) и други, али је било и оних када су у зла невремена 1999. протерани из својих домова у непосредном окружењу, па су у Партешу пронашли уточиште привремено код својих рођака и пријатеља или у колективним смештајима, шаторима, баракама, хангарима и другим објектима. Таквих је било преко 70 породица. Неке породице су се дуже време задржале у Партешу од неколико месеци па до неколико година. За многе породице од јуна 1999. године из Деваја, Жегре, Житиња, Гњилана, које живе у колективним смештајима или приватним домаћинствима у Доњој Будризи и Партешу, у циљу останка на овим просторима, Скупштина општина Партеш доделила је плацеве од по три ари на коришћење у Доњој Будризи за расељена лица из Жегре, док за расељена лица из Деваја и Житиња плацеви су додељени у Партешу.

    Породице интерно расељених који су остали и живе у Партешу 1999 – 2011

    1. Арсић Славица 1951. из Житиња.

    2. Васић В. Душан 1965. из Деваја, радник у Локалне самоуправе у Витини са седиштем у Врбовцу. Живи са оцем Витомиром 1936, супругом Бисерком 1976, ћеркама Јасмином 1992, Снежаном 1993, Марицом 1994, Душанком 1997, и сином Марком 2005.

    3. Дајић М. Радојко 1963. из Витине, радник на Царини, живи са оцем Миром 1933, супругом Благицом 1971, сином Гораном 1988, и ћерком Снежаном 1991. и снајом.

    4. Димић Д. Трајко 1949. из Житиња, земљорадник, живи са супругом Добрилом 1951, синовима Гораном 1974, Зораном 1980, Милошем 1988, и снајом Трајковић Мирјаном 1986.

    5. Ђорђевић М. Војислав 1965. из Гњилана, остао без посла после 1999, живи са супругом Весном 1969, сином Бојаном 1987, и ћерком Љиљаном 1990.

    6. Ђорић П. Јован 1943. из Житиња, пензионер, живи са супругом Горданом 1961, ћерком Јованком 1988, и сином Петром 1995.

    7. Зафировић Ђ, Симијон, земљорадник из Житиња и син Рајко 1970. Ђорићи и Зафировићи су огранци рода Крстића из Житиња, славе Св. Аранђела. Старином су Сиринићани из села Севце.

    8. Ивковић Живојин 1942. земљорадник из Деваја.

    9. Јанковић Ж. Србољуб 1955. из Гњилана, незапошљен.

    10. Јовановић П. Миодраг 1957. из Гњилана, остао без посла 1999. Живи са супругом Ђурђом 1962. здравственим радником и ћеркама Иваном 1984, здравственим радником, Јасмином 1989, и Јеленом 1994.

    11. Јовановић С. Петар 1967. из Цернице, здравствени радник.

    12. Јовановић Сретен 1975. из Жегре, остао без посла и живи са четири члана породице.

    13. Јовановић Стојан 1968. из Жегре, живи од минималне зараде.

    14. Кецић Д. Милош 1960. просветни радник из Житиња. Живи са супругом Благицом 1960, сином Марком 1990, и ћерком Милицом.

    15. Кецић Д. Зоран 1963. радник из Житиња, живи с мајком Стаменом 1922, супругом Роском 1968, ћеркама Снежаном 1995, и Јованом 1997.

    16. Кецић Д. Богисав 1964, из Житиња, остао без посла од 1999, живи с мајком Илинком 1935. Кецићи живе у Житињу од 1913. године, досељени су од истоменог рода из Штрпца. Даља старина Кецића је из околине Пећи у Метохији, одакле су се доселили око 1790. године у Сиринић. Кецићи славе Св. Петку.

    17. Новаковић Драган 1964. радник из Жегрем живи са супругом Јованком 1962, радницом трезора у Шилову, ћерком Зорицом 1990, и сином Невеном 2001.

    18. Рајчић П. Славиша 1962. из Гњилана, остао без посла 1999, живи с супругом Славицом 1971, здравственим радником, ћеркама Николијом 1998, Анђелом 1999, и сином Луком 2003.

    19. Спасић С. Миливоје 1965. из Цернице, живи са супругом Славицом 1971, ћерком Милицом 1995, и сином Вукашином 1998.

    20. Станишић В. Зоран 1957. просветни радник из Житиња, живи са супругом Анком 1965.

    21. Станковић П. Драгутин 1930. из Деваја.

    22. Станковић Д. Славиша 1968. из Деваја, остао без посла након 1999, живи са супругом Весном 1973, ћеркама Неном 1991, Сањом 1994, Кристином 1999, и сином Ивицом 1993.

    23. Спасић С. Миодраг 1969, просветни радник из Цернице, живи са супругом Снежаном 1966, просветним радником и синовима Војиславом 1996, Душаном 1999, Слободаном 2007.

    24. Савић В. Срећко 1965. радник из Цернице, живи са супругом Мирјаном 1970, ћеркама Драганом 1991, Душицом 1993, и сином Драганом 1993. Ова породица је огранак рода Крамовића из Цернице, славе Св. Ђорђа Алимпија и старином су из околине Косовске Митровице.

    25. Стојковић Драган 1969, радник Поште из Жегре, живи са супругом Данијелом 1977, ћеркама Кристином 2005, Анђелом 2007, и мајком Душицом 1942. пензионерком.

    ИЗВОР: Атанасије Урошевић, “Горња Морава и Изморник”. Владимир Стојановић и Станислав Ц. Којић, “Партеш и Партешани”. Атанасије Урошевић, “Шарпланинска Жупа Сиринић”.

  5. Vlasta

    Dali mozete da mi pomognete oko porekla familije Ristic, selo Pones, mahala Jovanovci, opstina Gnjilane

  6. Branka

    Imate li podatke o poreklu Ilica i Jovanovica, gornja mala,ul. Stojadina Trajica, opstina Gnjilane,slava sv.Jovan.
    Unapred hvala.

  7. Jovica Jovanovic

    Imate i podatke o porelu Jovanovica iz Straze pored Gnjilana. Deo njih se preselio na podrucje opstine Medvedja, tacnije Tulara…!

  8. Јанићијевић

    Порекло становништва села Горњи Ливоч, општина Гњилане. Према књизи Атанасија Урошевића „Горња Морава и Изморник из 1929. године“.

    У општем делу код постанка насеља је изнето, да се Ливоч помиње у доба деспота Стевана и доцније у 1530. години. Најстарији родови (Рајковићи и Тутини) приликом насељавања су затекли село на месту садашње Маљочке Махале. Ти су се родови доцније раселили, а село преместило поред реке.

    Село је расло прираштајем и досељавањем. Маљочка Махала је постала пре 100 година, Мухаџирска пре 50 а Јабучанска пре 35 година. У селу живе Срби, Албанци и православни Цигани.

    Село је у долини Ливочке Реке. Главни део села је на реци, с обе њене стране. Главни део села, који се зове Горњи Ливоч, збијеног је типа, али села припадају још три махале:

    Махаљочка
    Јабучанска
    Муаџери
    Прва је на 150 метара од села на левој страни долине, а друге две на читав сат хода уз долину (с леве стране јабучани, а с десне — Муаџери.)

    Топографски називи за њиве су: Горњо Селиште, Калило, Црвенице, Јаруге и Шеов Поток или Бел Камен

    Топографски за шуму: Кобилина Глава, Црвени Брег и Големи Рид.[1]

    Порекло становништва по родовима
    Подаци из 1929. године

    Српски родови:

    Баба-Јањићи (3 куће., славе Св. Николу). Старином су из Кичева у Македонији, а живели су у Мешини и Горњем Макрешу (Крива Река), одакле су се пре 1882. година купили земљу у Ливочу и на њу се доселили.

    Ђорђијини (1. кућа., славе Св. Арханђела); досељени давно и порекло им се не памти.
    Жеграни (2. куће., славе Св. Арханђела). Старином су из Жегре, одакле су се због зулума избегли у Гњилане; у Горњи Ливоч су досељени 1894. године.

    Прокишићи (1 кућа., славе Св. Ђорђа). Старином су из Жеговца, одакле су од зулума прешли у суседно село Понеш (Крива Река), па 1859. године досељени у Ливоч.

    Антићи (1 кућа., славе Св. Ђорђа); исељени пре 290 година из пећког краја, јер су тамо Читаци завели одржавање права на прву ноћ. Прво се настанили у Велекинцу, па прешли у Горњи Ливоч, где су већ били Рајкови и Тутини.

    Копиљ (1 кућа., славе Св. Николу); предак им је био довеђен из Могиле 1899. године.
    Максимовић (1 кућа., славе Св. Николу); предак им је био пресељен из Доњег Ливоча 1904. године као чифчија.

    Чикић (1 кућа., славе Св. Ђорђа), досељени из Црнице 1910. године.

    Качарци (3. куће., славе Св. Ђорђа). Старином су из Ниша, живели у криворечким селима Паралову и Понешу, затим у Гњилану, најзад 1869. године прешли у Горњи Ливоч.

    Миленковци (1. кућа., славе Св. Николу); пресељени из Пасјана 1749. године.

    Менковци (3 куће., раније славили Св. Василија, сада Св. Јована), православни Цигани који су живели по многим селима у Горњој Морави као чифчије и слуге Албанаца и Турака; у Ливочу се настанили 1906. године.

    Рецини (2 куће., славе. Св. Василија), су православни Цигани пресељени из Могиле 1904. године као чифчије.
    Албански родови:

    Куртеши (4 куће.), Албанци муслимани, од племена Битићи; досељени из Киштанпоља (Жеговац) 1921. године на купљено имање.

    Лукићи (2 куће.), Албанци муслимани, од племена Битић, из Гадиша 1919. године дошли на купљено имање.

    У Маљочкој Махали живи албански род:

    Маљок (10 кућа.), од племена Гаши; досељени из Злокућана (Куманово) пре 180 година. Даљим пореклом су из околине Ђаковице.
    У мухаџирској махали су:

    Бусца (2 куће.), Албанци муслимани, од племена краснићи, мухаџири из Бусца (Топлица).

    Дубов (1 кућа.), Албанци муслимани, од племена Краснићи, мухаџири из Дубова (Топлица).

    Брестовц (1 кућа.), Албанци муслимани, од племена Гаши, мухаџири из Брестовца (Јабланица).

    Кривача (1 кућа), од племена Гаши, мухаџири из криваче (Јабланица).

    Власак (1 кућа.), од племена Краснић, мухаџири из Власа (Лесковац.)

    Дедовић (1 кућа.), од племена Краснић, предак им је био пресељен из Гњилана 1914. године, а старином су из Малесије (северна Албанија).

    Зећири (1 кућа.), Турци из Добрчана; пресељени 1909. године,а старином из Токата у Малој Азији.

    Трајковић (1 кућа., славе Св. Ђорђа), колонисти, досељени из Давидовца (Пњича) 1925. године.

  9. Marija00

    Postovanje. Vasu stranicu pratim odavno .Zanimame familija Melci slave Sv Luku iz Gornje Kuce , odakle su dosli ili nesto drugo sta znate o tome .