Бачки Петровац и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 7

Општина Бачки Петровац:

Бачки Петровац, Гложан, Кулпин и Маглић (до 1949. године Бујкеш).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. vojislav ananić

    БАЧКИ МАГЛИЋ
    – село са периодом јединственим за наше прилике –

    Са сајта општине Бачки Петровац: ’’Маглић се помиње већ у средњем веку, када је Бачка била сразмерно доста насељена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, чије име се први пут јавља већ у XIII веку као мађарско насеље Кесзи (Кеси). Угарски краљ Штефан V даровао је као награду за верну службу браћи Мартину и Келемену Марцел 1263. године добро звано Кесзи. На овом великом властелинском газдинству било је у оно време осам села, од којих су током времена, а поготово после Ракоцијеве буне, сачувана само два, Петровац и Буљкес. Именима тих насеља званих Кесзи, да би се међусобно разликовала, додавана су у префиксу имена њихових власника односно поседника. Тако је власник села био Савољ, према коме је и насеље названо Савољ-кесзи, касније у својој етимолошкој еволуцији трансформисано у Боуљкесзи, Буљкесзи и на крају у Букљес…’’

    ’’…Касније се ово насеље помиње и у турским тефтерима (пореским списима), најпре 1554. године као насеље у Бачкој нахији са два, 1570. са три и 1590. са седам пореских обвезних кућа. После протеривања Турака ово село је, пошто се није јавио законски наследник, припало крунском поседу. Године 1717. опет се помиње Буљкес који се као пустара шест година касније припаја граничарима. На ову пустару граничари су истеривали рогату стоку на испашу. Године 1728. ова пустара је била насељена, али 1737. г. помиње се само њено име. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу…’’

    ’’…За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју. Немачки колонисти су пореклом били највише из Баден-Wиртемберга, Рајнске области а најмање из североисточне Француске (из Алзаса и Лотарингије). Много их је било из швапских крајева (Сцхwабенланда), из околине Стуттгарта, Маннхеима и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама”. Око 1100 душа уселило се у 230 кућа. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, претежно кметове, приличне повластице и низ привилегија, што им је омогућило да за кратко време организују живот, да оснују реформаторску црквену општину, да развију и унапреде пољопривредну и занатску производњу…’’

    ’’…Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника. За време другог светског рата становници немачке народности су се ставили у службу мађарским и немачким окупаторима. У Букљесу су остали до краја рата, када су се делом повукли са окупаторима а делом су протерани у Немачку. Буљкес је сасвим опустео, сва земља и сва имања у околини села и у селу су национализована…”
    ”…Село је остало без становника, али куће су остале опремљене. У мају 1945. године у ове намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије „ЕЛАС” (комесари, команданти, партијски руководиоци). Међу њима било је само осам жена.

    Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи и које је Југославија признавала. Ово изузеће из јурисдикције било је без преседана, куриозитет у нашој државничкој пракси. У почетку је то био само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција „ИКА”. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкес”. Средство плаћања била је грчка монета – драхме. За време свог боравка у Букљесу Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Резолуција Информбира поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора.

    После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као наши држављани…’’

    ’’…Буљкес поново није био насељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева. Усељавали су се у напуштене и празне куће и запошљавали на државној економији.

    Најмасовнији талас досељавања започиње пред сам крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене. Како све сеобе са собом носе и одређене ризике, тако је и после ове најмасовније дошло до неких незадовољства, нестабилности, па чак и носталгије за родним крајем, те због свега тога долази и до масовног повратка ових досељеника у стари завичај.
    Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 1953/54. године, када је село постало Југославија у малом…’’

    ’’…Да би симболизовали јединство свих народа и народности и ради успомене на стари завичај, грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе. И тако се завршава бурна прошлост овог места, које у свом развоју има четири фазе: средњевековну, немачку (1786-1945), грчку (1945-1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.’’ (Сајт Општине Б. Петровац)

    Колико могу да повежем чињенице из податка да је сва земља била национализована и онога што се у селу може видети, Бачки Маглић је село у коме нема (или нема у знатнијем броју) класичних земљорадничких домаћинстава. Становници села су се махом запошљавали у пољопривредном комбинату који је био у време СФРЈ узорни пољопривредни комбинат – бар према ономе што је мени остало у сећању.

    Тај печат који је комбинат давао, уочљив је и у самом изгледу центра села.

    ’’НЕМАЧКА ЕВАНГЕЛИСТИЧКА ЦРКВА
    У другој половини XVIII века, приликом насељавања тадашњег Буљкеса, а данашњег Маглића, подигнута је дрвена грађевина за молитву. Пошто је због лошег материјала убрзо постала трошна и рушевна, становници Буљкеса су 1814. године једногласно одлучили да изгаде нову цркву. Камен темељац је положен 29. септембра 1817. године, а у октобру 1820.године црква је била саграђена. Изнад врата постављен је натпис“ Део ет ДеВотон БУЛкесзенес ДИЦант еВангеЛИЦИ”, што у преводу значи “ Посвећена преданост Богу од евангеличких Буљкешана”, с тим што се година 1820. чита из великих латинских слова. Спољашњи изглед грађевине је у барокном стилу. Унутрашњост црквене зграде је оштећена након Другог светског рата.’’ (Сајт Војводинаонлине)

    На сајту булкес.де, поред осталог налазим о Немачкој цркви:
    …Архитект: Камералбаумеистер Јоханн Сцхмаус, синовац у породици грађевинског директора Киса, изградио је много цркви у Бачкој.

    Црква је после II светског рата коришћена као складишете за пољопривредне произоводе све док нису изграђена уобичајена складишта. Унутрашњост цркве је због тога тешко оштећена.

    Године 2002. (констатује се у тексту) ”је вањска барокна архикектонска структура, са знатним оштећењима крова, остала ушчувана…” а недостаје једно од три звона.

    Па даље: ”Она је од 1990.г. власништво Српске православне цркве у Бачку Маглићу. Помоћу иницијативе ове релативно мале заједнице у претежно религиозно оријентираном народу, у деведесетим годинама је у предворју цркве уређен простор за молитву те се почело с рестаурацијом великог простора цркве, као и додатих катова уз стручну подршку рестаураторице г. Саве Страјнића. Због недостатка средстава за градњу рестаурација је престала, (када је пропао план сакупљања добровољних прилога једног Блукеског Канађанина Берниеа Сандера у сурадњи с Булкежанима за обнову цркве као споменик сјећања на 158-годишњу повијест насељавања Нијемаца у Булкесу). ”

    Православна црква

    ”2. Јул 2009: Епископ Иринеј је освештао крстове за храм Светог Лазара Косовског у Бачком Маглићу који се гради по узору на Грачаницу. ..”

    Црква у Маглићу, чија фасада је грађена наизменичним редовима камена-пешчара и опеке, по мом суду, једна је од успелијих реплика средњевековног српског градитељства.

    ’’У Маглићу поводом Видовдана који је њихова сеоска слава ове године као и сваке осим разних забавних дешавања у вечерњим часовима КУД “Ђура Јакшић” одржаће концерт под називом “Оро се вије крај манастира” … ’’ (Сајт ИнФузија.орг)

    Бачког Маглића се сећам из преиода 70-тих прошлог века као места одакле потиче полупржени смрзнути кромпир – помфрит и чипс.

    После транзиционих болести:
    Пуштен у рад “Марбо продукт”
    Извор: Тањуг 15.09.2010
    Бачки Маглић
    ”Премијер Мирко Цветковић и потпредседник Владе Млађан Динкић пустили су у рад “Марбо продукт” у Бачком Маглићу. Ради се о новој линију за производњу кромпировог чипса вредну 20 милиона евра, која укључује и постројење за третман отпадних вода, вредно четири милиона евра.
    Нова производна линија водећем произвођачу “грицкалица” у Србији донеће најсавременију светску технологију, а локалној заједници 100 нових радних места чиме ће се број запослених у овој фабрици повећати на око 1400.
    Компанија “Марбо продукт” постала је део “Пепсико” породице,2008. године. “Пепсико” је водећи светски произвођач хране и пића, основан 1965. године. Компанија има седиште у Њујорку и присутна је на више од 200 тржишта широм света, где запошљава преко 285.000 људи. „Марбо” из Бачког Маглића сада је највећа чипсара на Балкану с капацитетом од две тоне на сат, а почели смо пре две деценије са линијом од 200 килограма.”

    ”Маглић је село у општини Бачки Петровац у Јужнобачком округу. Према попису из 2002. било је 2695 становника…У насељу има 904 домаћинства…” (Википедија

  2. vojislav ananić

    БАЧКИ ПЕТРОВАЦ

    Општина Бачки Петровац се налази у јужној Бачкој и обухвата подручје од 158 км2. Смештена је између општина Нови Сад, Бачка Паланка, Врбас и Беочин у Срему.
    Од Срема је подељен реком Дунав. У општини се налазе следећа насеља: Бачки Петровац, Гложан, Маглић и Кулпин. У саставу насеља Петровац налази се и део пловног канала Дунав-Тиса-Дунав.
    Сва насеља у овој општини су повезана асфалтним путем на раздаљини од 4 до 10 км. Локални путни систем општине Бачки Петровац повезује се на најбитније путне правце; регионални аутопут Р-102 према Мађарској, на аутопут Е-75 Суботица-Нови Сад-Београд.
    Општина Бачки Петровац је ипак једна од најмањих општина у смислу популације, а према попису из 2011. године има 13.302 становника.
    Оно што је карактеристично за ову општину јесте мултинационалност. У Бачком Петровцу и Гложану живе становници словачке националности, у Кулпину су Словаци и Срби, док је Маглић српско насеље.

  3. vojislav ananić

    БАЧКИ ПЕТРОВАЦ

    Историја

    Општина Бачки Петровац је најмања општина у Војводини. Такође се и са бројем насељених места убраја у групу најмањих општина, чине је четири насеља: Бачки Петровац као највеће и најразвијеније насељено место, затим Гложан, Кулпин и Маглић. Бачки Петровац као и Гложан претежно су настањена словачким становништвом, Кулпин такође има већину становништва словачке народности, Маглић који је првобитно био настањен Немцима после другог светског рата насељују досељеници из разних крајева Југославије.
    На подручју данашњег Бачког Петровца још у праисторијском периоду постојала су насеља. Поузданији подаци о његовој историји датирају из средњег века, када је на његовој територији постојало више малих насеља ко што су «Бодоњ», «Драгово», «Бега», «Телек» и др. имена ових насеља сведоче да су први становници оваг подручја били Мађари и Срби, ова имена сачувана су до данашњих дана у топонимици бачкопетровачког атара.

    Под својим садашњим именом Бачки Петровац први пут се спомиње у 13. веку, када је ово насеље признато као самостална црквена општина са црквом посвећеном Св. Петру. Име Петровац помиње се и у историјским списима и аналима из 15., 16. и 17. века. После доласка Турака 1526. године број староседеоца нагло се смањио, док се број српских насељеника повећао. О томе сведоче и имена појединих делова насеља – Рацки крај. У то време Петровац се помиње као насеље са 19, затим 5 а крајем 16. века са 28 породица. За време Ракоцијевих буна Бодоњ, Драгово и друга насеља била су спаљена и опустела, једино је Петровац остао. Касније је на овом подручју формирана војна граница, која је у своје оквире убрајала и Петровац. Седиштем овог новог војног облика био је Футог, велико феудално газдинство, у које је од 1718 године спадао и Петровац.
    Први Словаци су ово подручје почели насељавати у првој половини 18. века. Футошко газдинство, једно од највећих у Бачкој купио је Михајло Чарнојевић. Како у Футогу није могао да нађе довољно радне снаге, замолио је свог импопулатора Матеја Чанија, који је родом био из Малинаца (Словачка), да му доведе поданике из Словачке. Под његовим водством 1745 на футошко газдинство дошло је 2000 Словака – евангелиста који су били први досељеници у Бачку. Од свог властелина Чарнојевића добили су део старе општине Петровац, део у којем је у то време био настањено 19 српских породица. Први словачки досељеници у Петровац потичу из Новохрада, Хонту, Гемера као и Ораве, Липтова, Зволена и Турца (успут су се придружили првим досељеницима). Исте године 1745 у Петровцу су основали основну школу и купили црквени звон, којим су звонили само ноћу, како евангеличка вера није имала права на свештеника, цркву па самим тим ни на звон. Са новим властелином петровчани су склопили уговор о насељењу 25. маја 1747, којим су тачно одређене обавезе уговорених страна, на тај начин су преци данашњих војвођанских Словака од «вечитих» кметова постали «уговорни» а њихови властелини више нису имали права узимања данка ван уговора.
    Петровац је заједно са својим новим становницима на свом дугом путу материјалног и духовног развоја преживео многа искушења. Словаци су на газдинство Чарнојевића дошли без својих народних патрона, интелигенције, учитеља и духовних вођа. Најискуснији од њих био је Матеј Чани, који их је довео. Једино духовно богатство које су са собом понели као присталице реформације и хусиста била је Кралицка библија и Траносциус – књига црквених песама. Даљи развој Петровца заснива се на документима аустријског цара Јозефа ИИ. који је 13. октобра 1781 издао декрет о верској толеранцији а 1. новембра 1781 декрет о укидању кметства, којим је ослободио сељаке њихове овисности од земље и феудала.
    Петровац је био и народно и црквено компактан – словачки и евангелички а према попису становништва из 1900 године Словаци су у поређењу са осталим становницима у целом Новосадском округу имали бројчану превагу. Садашња демографска слике ове средине је доста измењена, иако на овим просторима Словаци ни сада ни у чему не заостају. Другим историјским обележјем Петровца је његова релативна непроменљивост, када говоримо о популацији, али и организацији цркве и општине. Од године 1818 до 1957 ту су радили само три свештеника (Јан Стехло у периду 1818-1868, Јурај Мрва – 1867-1915 и Самуел Штарке – 1915-1957). Још за време Јана Стехлу у Петровцу је био саграђен велелепни евангелички храм, који и данас служи својој намени. Многи бивши капелани, пошто су стекли репутацију у Петровцу радили су као свештеници у другим словачким парохијама, тако да је Петровац био огњиштем словачке интелигенције на црквеном пољу.
    Царском повељом године 1841 признато је занатско удружење у Петровцу, које је бројало 70 чланова а чијом заслугом од 1844 организују се богате (пијаце) тржнице. Од 1848 године Петровац је посебним повластицама власти био повишен са досадашњег статуса насеља (села) – пагус на месташце – оппидум и у њему се четири пута годишње одржавају на далеко познати вашари.
    На прагу друге половине 19. века Петровац је постао центар овдашњих интелектуалаца, који су се залагали против надолазујућег ширења мађаризације у Угарској. Јан Стехло, који је као свештеник представљао петровчане од 1841 године писао је протесте, жалбе, чланке и петиције за Словаке против мађаризације на све могуће адресе – жупањски уред, угарску владу па чак и цару, чиме је Петровац постао познат као најтврђи бедем Словачког језика и културе у Угарској.
    Доласком Штефана Хомолу у Петровац 1845 године за капелана, оснива се Недељна школа као васпитно – образовна установа у којој одрасли стичу знања из пољопривреде, математике, биологије, вчеларства и других области привређивања. Школа је радила недељом и отуд потиче и њено име. У Петровцу је 1845 основана и Словачка библиотека као права јавна установа оваквог типа на овим просторима «Долнеј земи» насељеним Словацима, такође почињу да се оснивају и друга удружења грађана.
    За време побуне 1848-1849 петровчани се нису приклонили ни једној од револучних снага, ни српском ни мађарском табору, деловали су углавном дефанзивно у циљу самоодбране и што мање непотребних жртава. Десет година је трајао обрачун власти са побуњеницима након угушења побуне разним притисцима, све до доношења Октобарског диплома цара Франтишека Јозефа 1860 године, којим се грађанима обећају грађанска права, припадницима народности – народносне слободе а држави – уставно уређење. Почиње оживљавање јавног живота и бољи услови за све. Престала је германизација Словака а како нове мађаризације није било, за Словаке који су живели на овим просторима настају боља времена унаточ томе што су сви словачки интелигенти – капелани и учитељи још увек долазили из Словачке.
    У периоду 1861-1868 Петровац је претрпео више тешких удара (пожар 1861 у којем је изгорело 400 кућа, побуна 1864 против прикључења дела Петровца футошком газдинству) али није поклекнуо духом, тако да је 27. августа 1866 у Петровцу приређена прва аматерска позоришна представа.
    У угарски парламент као представник у периоду 1869-1872 изабран је посланик Кулпинског изборног округа Вилиам Паулинy – Тотх, којег су практично на тај положај својим гласовима довели грађани Петровца и Недеља школа, чиме се и потврдила њихова снага.
    За време поновне мађаризације (почетком 70 година) долази до погоршања услова обављања матичних и других активности у Словачкој, док у Петровцу захваљујући извојеваним победама словачких идеја и мисли из протеклих година, подршке српских лидера долази до побољшања активности. Капелан Фелиx Кутлик, који је у Петровац дошао 1870 године, учврстио је тековине петровчана у цркви, недељној школи, јавном животу, политици, литератури и др. самим тим Петровац постаје трајно огњиште словачког народног живота, које ни за време мађарског либерализма, затварања словачких средњих школа у Угарској, укидања матице словачке, укидања недељне школе у Петровцу (март 1878) као и консфисковања њење библиотеке није јењавао, иако су многи словачки прегалци били прогањани за словачки језик.
    Извор: Интернет

  4. vojislav ananić

    Гложан

    О настанку насеља Гложан не постоје поуздани подаци. Помиње се још у турским тефтерима (пореским списима) у Бачкој нахији под именом Галожан године 1153. са 16 кућа од којих је 8 кућа плаћало порез а 8 не. У пореским списима године 1690. помиње се Галожан као насеље односно као насељена пустара. Још 1745. године Гложан је био пустара, компактно насеље са разбацаним кућама које је од 1703. године припадало футошком газдинству. Када се говори о доласку словачких насељеника у Гложан, постоји директна повезаност са насељавањем словачких најамних радника у Петровац 1745. године.
    3. маја 1759. године Павле и Симон Чарнојевић, сувласници футошког газдинства, закључили су уговор са својим новим насељеним местом Гложан. У даљем раздобљу Гложан је добијао карактер словачког насеља, јер временом српско становништво је у све већој мери одлазило, док се словачко становништво природним прираштајем као и доласком нових насељеника повећавало. О ситуацији у Гложану постоји поприличан материјал, нарочито о другој половини 18. века док је мање материјала за прву половину, чак до 70-тих година 19. века. Неке од догађаја (снажна олуја лета 1803, чица зима 1805. град 1808., земљотрес 1809., поплаве, суша која је уништавале род на пољима и проузроковала несташицу летине и хлеба) забележио је други евангелички поп Јурај Рохони који је радио у периоду од 1803. – 1831. године у Гложану. Такође су колера и пожари на становнике Гложана оставили трагове. Услови у каквим су живели поданици нису били лаки, те многи Словаци из Гложана отишли су, у потрази за бољим животом, у друга насеља. Ту нису имали ни цркву, ни храм, ни свештеника припадали су футошкој римско – католичкој парохији.
    Крајем 18. и почетком 19. века, као кометови својим вредним радом нису беспосличили, већ су се залагали за развој и унапређење своје евангеличке цркве, вере, просвете и културе. Први учитељ је био скроман и пожртвован суграђанин Јозеф Свобода (у периоду од 1770 – 1786. године). Од 1787. године Гложанчани су имали свог евангеличког свештеника Петра Јесенског а до 1851. године само једну школу.
    О политичкој историји мало тога се зна, посебно о раздобљу друге половине 18. и прве половине 19. века, јер су сви списи нестали за време пожара, први пут 1846. године а други пут 1854. Колера је харала овим насељем 1831., 1849. и 1873. године.
    Унаточ тешком животу насељеника и њихових потомака Гложан бележи поступан пораст словачког грађанства.
    На духовном уздизању словачког и српског народа радиле су две цркве: евангеличка и православна.
    Народни покрет Гложанчана дошао је до изражаја у другој половини 19. и почетком 20. века за време кулпинских Паулиниовских и Хоџовских избора године1869. и 1905.
    Гложанчани су учествовали у оба светска рата. У рат нису одлазили властитом вољом, већ зато што су били приморани. Ова тврдња се пре свега односи на први светски рат 1914 – 1918. године, када су Гложанчане силном регрутовани у аустро – угарску војску. Гинули су не за своје, већ за интересе других народа.
    Разпадом Аустро – Угарске настале су две нове државе. Војвођански Словаци, као и Гложанчани, нашли су се поново као мањина у новоформираној југословенској држави.
    За време другог светског рата који је захватио и Краљевину Југославију, Гложанчани су се укључили у антифашистичку борбу. Многи од њих су погинули.
    Рат који је изазван распадом СФРЈ такође је оставио трага и на становнике овог насељеног места.
    Извор: Интернет

  5. vojislav ananić

    Кулпин

    Има података да је Кулпин морао бити насељен у време краља Беле IV (1235-1270), јер је доспело у посед породице Пош донацијом краља.
    По Мађарским изворима ово место се спомиње између 1345-1348 као Курпее, а године 1418. и 1442. са именом Kwalpi као насеље у жупанији Бач.
    У доба турске окупације мађарско становништво је напустило насеље. Срби су запосели напуштено насеље и од тада му је име промењено у Кулпин. Према сведочењу турских тефтера 1554. у насељу су биле свега три куће, око 1570. године било је 6 кућа а 1590. године 20 опорезованих кућа. На крају турске ере Кулпин постаје пустара коју је касније у свој посед узела паланачка војнокрајишка војска. Године 1718. кулпинска пустара припада новој бодрошкој жупанији. У то доба према црквеном попису овде је било 105 кућа или породица. Кулпинска пустара припадала је 1737. године илочкој бароници Берњаковић.
    По српским изворима Кулпин се помиње међу местима која је у Угарској држао у првој половини 15. века Ђурађ и Бранковић.
    Није спорна чињеница да су данашњи Кулпин основали Стратимировићи. Дана 16. јула (по српским изворима) или 10. јула (по мађарским) 1745. године породица Стратимировић је добила Кулпин донацијом (10.000 јутара земље) од Марије Терезије. Иако је донација гласила на Богића и Ивана, браћа су равномерно поделила земљу на четири дела (била су још два брата – Тома и Никола), за себе су задржали 3.200 јутара а остала земља подељена је новодосељеним породицама (око 200) из Херцеговине које су Стратимировићи накнадно населили. Стратимировићи имају великих заслуга за брзи развитак насеља. Сазидали су два дворца у месту. Њихова улога је значајна и у оснивању српске православне парохије и у оснивању српске православне основне школе (1754). Из ове породице било је више образованих и значајних људи, најистакнутији су Стеван и Ђорђе Стратимировић.
    Извор: Интернет

  6. vojislav ananić

    Маглић

    Маглић се помиње већ у средњем веку, када је Бачка била сразмерно доста насељена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, чије име се први пут јавља већ у XIII веку као мађарско насеље Кесзи (Кеси). Угарски краљ Штефан V даровао је као награду за верну службу браћи Мартину и Келемену Марцел 1263. године добро звано Кесзи. На овом великом властелинском газдинству било је у оно време осам села, од којих су током времена, а поготово после Ракоцијеве буне, сачувана само два, Петровац и Буљкес. Именима тих насеља званих Кесзи, да би су се међусобно разликовала, додавана су у префиксу имена њихових власника односно поседника. Тако је власник села био Савољ, према коме је и насеље названо СавољИзвор:кесзи, касније у својој етимолошкој еволуцији трансформисано у Боуљкесзи, Буљкесзи и на крају у Букљес. Касније се ово насеље помиње и у турским тефтерима (пореским списима), најпре 1554. године као насеље у бачкој нахији са 2, 1570. са 3 и 1590. са 7 пореских обвезних кућа. После протеривања Турака ово село је, пошто се није јавио законски наследник, припало крунском поседу. Године 1717. опет се помиње Буљкес који се као пустара шест година касније припаја граничарима. На ову пустару граничари су истеривали рогату стоку на испашу. Године 1728. ова пустара је била насељена, али 1737. г. помиње се само њено име. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу.
    За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју. Немачки колонисти су пореклом били највише из Баден-Wиртемберга, Рајнске области а најмање из североисточне Француске (из Алзаса и Лотарингије). Много их је било из швапских крајева (Сцхwабенланда), из околине Стуттгарта, Маннхеима и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама”. Око 1100 душа уселило се у 230 кућа. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, претежно кметове, приличне повластице и низ привилегија, што им је омогућило да за кратко време организују живот, да оснују реформаторску црквену општину, да развију и унапреде пољопривредну и занатску производњу. Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника. Немци су у Букљесу остали до краја рата, када су се делом сами повукли а делом, протерани у Немачку. Буљкес је сасвим опустео, сва земља и сва имања у околини села и у селу су национализована. Село је остало без становника, али куће су остале опремљене. У мају 1945. године у ове намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије „ЕЛАС” (комесари, команданти, партијски руководиоци). Међу њима било је само 8 жена. Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи и које је Југославија признавала. Ово изузеће из јурисдикције било је без преседана, куриозитет у нашој државничкој пракси. У почетку је то био само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција „ИКА”. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкес”. Средство плаћања била је грчка монета – драхме. За време свог боравка у Букљесу Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Резолуција Информбира поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора. После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као држављани СРЈ.
    Буљкес поново није био насељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева. Усељавали су се у напуштене и празне куће и запошљавали на Државној економији. Најмасовнији талас досељавања започиње пред сам крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене. Како све сеобе са собом носе и одређене ризике, тако је и после ове најмасовније дошло до неких незадовољства, нестабилности, па чак и носталгије за родним крајем, те због свега тога долази и до масовног повратка ових досељеника у стари завичај. Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 1953/54. године, када је село постало Југославија у малом. Да би симболизовали јединство свих народа и народности и ради успомене на стари завичај, грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе. И тако се завршава бурна прошлост овог места, које у свом развоју има четири фазе: средњевековну, немачку (1786-1945), грчку (1945-1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.
    Извор: Интернет

  7. Војислав Ананић

    Историја Маглића

    Маглић у свом развоју има четири фазе: средњовековну, немачку (1786—1945), грчку (1945—1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.
    Маглић се помиње у средњем веку, када је Бачка била доста насељена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, Име се први пут јавља већ у 18. веку као мађарско насеље Кеси. Касније се ово насеље помиње и у време Турака у тефтерима (пореским списима), 1554. године као насеље у бачкој нахији. После протеривања Турака ово село је, припало крунском поседу. Године 1717. се помиње Буљкес који се помиње као пустара а касније се припаја граничарима. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу.
    За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју, много их је било из швапских крајева (Швабенланда), и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама“. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, кметове, велике повластице, што им је омогућило да за кратко време организују живот.
    Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника.
    За време Другог светског рата становници немачке народности су се ставили у службу окупаторима, они су у Буљкесу остали до краја рата, када су се повукли са окупаторима а делом су протерани у Немачку. Сва имања у околини и у селу су национализована.
    У мају 1945. године у намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије (комесари, команданти, партијски руководиоци). Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи. У почетку је то био само сабирни логор, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкес“.
    Резолуција Информбироа поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора. После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као држављани Србије.
    Буљкес поново био ненасељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева.
    Најмасовнији талас досељавања започиње пред крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене.
    Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 1953- 1954. године.
    Грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе.
    У селу се налази олимпијски базен.
    Демографија
    Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).У насељу Маглић живи 2128 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,4 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 904 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

    Извор: Интернет