Ђаковица и околна села

26 коментара

1. 20. јул 2018. у 19:36

   Војислав Ананић

   Грчин

   Један насељеник из Дамњана увераваше ме да је слушао од самих Арбанаса да је у Грчину било некада пет српских цркава. Иначе нисам могао да сазнам ништа поуздано о траговима старих насеља.
   Две су махале у селу, које се зову по главним родовима: Красниће и Кастрате. 1940. било је у селу 41 кућа мусл. Арбанаса и 16 кућа Срба насељеника, свега 57 кућа.
   АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Краснићи: родови Гутај, Силметај, Махмутај и Курећ (23 к.). Први су се населили Гутај. Дошао је неки предак даљи од осмога, из Малесије. Сматрају се сродницима са Васојевићима и не крију да су некада били хришћани. — Кастрати: род Ђурај (8 к.). Причају да су три брата пошла од Скадра, па је један остао у Круши, други. остао у Гољају, а трећи дошао у Грчин на крчевину. — Б е р иши: род Ћуни и Перолај (6 к.) су досељеници из новијег времена. — Теач: 2 к. су од рода Дуравак и дошле су око 1905. из Мазрека у зјумској општини, а 1 к. је дошла у исто време из Добрине, села које је сада у Арбанији. Род Дотмета има 1 к.
   СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Бијелићи (4 к.) су с Осредака у Морачи. — Видаковићи (2 к.) су из Добриловине у Колашину. — Вулетићи (1 к.) су из Горажде у беранском срезу. — 3 е ј а к (1 к.) из Ораовице код Бијелог Поља. — Ивановићи (2 к.) из Недакуса код Бијелог Поља. — Миловићи (1 к.), такође из Недакуса. — Мандићи (1 к.) из Ујница код Бијелог Поља. — Ненадовићи (1 к.) из Горажде у беранском срезу. — Смоловићи (1 к.) из Прошћења код Мојковца. — Спасићи (1 к.) из Левића у копаоничком срезу. — Станковићи (1 к.) из Локвице у Средачкој Жупи.
   Сви су дошли у току 1932. и 1933.

   Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

   Одговори

2. 20. јул 2018. у 19:57

   Војислав Ананић

   Дамњане

   Нико ништа не уме да каже о имену овога села, које, очигледно, није арбанашко. Tо је име или успомена на неку цркву или неког хришћанског становника Дамњана. Иначе у селу има многo успомена на раније српске становнике у именима потеса. Главни потеси у селу се зову: Костур, Трава, Бећај, Морина, Росуја, Вжине, Душка Кући, Улица Дашит (Овнујска испаша), Кобац, Бунари и Ђурес (у планини), Ливади Трајкит, Ливади Прифтит (попова ливада, на Паштрику, већ у зјумском хатару), затим Гури Бар (Guri i barđh) или Комон Ливада, Дубниц, Домица, Килевић, Куј Кишес (Kuji i Kishes, црквени врх). Махале у селу се зову: Трава, Ше(х)-мала, Мала Зимит, Мала сипме (Mahalla е sdperme, Горња мала), Мала Пронит, Мала Пнишит, Раманмат. Махала Зимит зове се и Ћованет, а откако у њој има и Cpбa, зове се и Махала Шкаут (Српска махала). 1940. било је у селу 106 мусл. и 3 кат. арбанашке, 25 српских насељеничких и 7 мусл. циганских, свега 141 кућа.
   На више места има старих црквишта и гробаља. У Шех- мали има место Киша (црква), где се још познају неки темељи и налази креч. Прича се да су од камена од те цркве начињени мост под Марошем и кућа Рам-Гуцина у Дамњанима. У махали Трави је неко старо гробље, ia кажу да је била и црква на месту где је 1940. конак Мон Бајрама. Црква је била и код два бреста, и католици су са тог црквишта носили камење за своју цркву у Смаћу. На Гуришту је неко старо гробље. Ту је сада и муслиманско гробље. У једној ливади под Дамњанима је неко старо гробље и ливада се зове Ливади Воравет (Livadhi i Vorrevet, гробљанска ливада): прича се да су ту сахрањена некаква два чобанина, а неки веле да је и ту била црква. Орући, 1935, насељеници су били нашли у земљи некакав крст.
   Махала Зимит се зове по свом оснивачу Зиму, који је био од племена Морина. Махала Трава је била својина неког аге из Ђаковице, и ту су се често смењивале чифчије. Шех-мала се прозвала по томе што је у тој махали одавна текија халветиског реда и што има снажан род који од старине даје шехове тој текији.
   АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — К р а с н и ћ и у Шех-мали. Деле се на два рода, који воде порекло од три брата: Дервишај (15 к.) и Ајдинај (17 к.). Несумњиво је да су се давно доселили. Причају да су некада били православни Срби (по томе, мотли би бити и старинци) и да има 300 година како је од њих постао први шех у селу, Ајдин. Међутим, шеховство није тако старо: први шех је био Ибрахим, прапрадед садашњег (1940.) шеха Ферата (тада 60 год.). Тај шех је био дошао однекле издалека, а чин је добио у Призрену. Још причају да су Ајдини хранили мајсторе кад се градила џамија у Рогову и да је Дамњане за 40 година старије село од Рогова. То се може да односи само на неко обнављање Рогова и џамије, јер је Рогово постојало и у средњем веку под тим; именом, а његова џамија је саграђена 1580. Фису Краснићима припада и род Ленич (6 к.) у махали Зимит. — Марина. Зна се да је Зим, оснивач Мале Зимит, био од племена Марина. Кад је он дошао, није ту затекао никога. Сада племену Марина припадају у тој махали 3 к. од тог рода, а вероватно и позније досељени род Туба (1 к.), који су дошли из Арбаније. — Бошњак (1 к.): предак им је давно дошао из неког места у Босни, одмах после Зима. — Кабаш: род Ћовани (9 к.) су такође давнашњи досељеници. — Бериши: Род Пниш (15 к.) у Мали Зимит и Трави, род Дурак (5 к.), такође у обе махале, Чакарлез (4 к.) у Мали Зимит, Суфа (1 к.), такође у Мали Зимит. Има Бериша који веле да су старином из Куча и да су били православни. Други веле да је само један део Бериша од Куча, и то једно братство из групе Ршића. Родови Дурак и Чакарлез су из те групе, од Ршића. Сви Ршићи су из Арбаније, из неког места даље од Везирског моста. Угледни првак од рода Дурака, Мон (1940. имао 65 година) набраја ове претке: Бајрам
   — Осман — Селим — Тахир — Дурак, који се доселио. Други набрајају шест појаса: Дан, 50 год. — Реџеп — Осман — Нуха
   — Елез — Шабан — Елез. То је род Чакарлез, раније звани Шабанелез. — Криези: родови Гуц (5 к.) и Виша (3 к.), сви у Мали Зимит. — Тсач: род Рамамат (6 к.) у Мали Зимит и Трави, досељени из села Николића у Арбанији, Цена (1 к.) и Брат (1 к.) у Трави. Брат су скорашњи досељеници из Арбаније. Тсач су дошли први у Горњу малу. — Ш а љ а: род Влајњан (9 к.) су дошли из села Влајње у Арбанији. — Селимреџа (2 к.), досељени из села Ћара у арбанском делу Хаса, око 1890. — Суловић Селман (1 к.), досељен из Корише 1938. — Неки Бајрам (1 к.), досељен из подгорског Кабаша, овде се био покрстио, али и даље муслиманин.
   АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Сви су у махали Трави, и то 2 к. су Миридити а 1 к. Малисори. Некада су сви били чифчије ђаковичких ага. Малисори (1 к., Вел. Госпођа), дошли из Смаћа. — Марина: род Љаск (1 к., Никољдан). — Ткела (1 к., Св. Петка). ЦИГАНИ. — У махали Трави су 2 к. Мађупа а у Мали Зимит 2 к. Мађуша и 3 к. Габеља, свега 7 к. Сви се Мађупи сматрају једним родом и прибрајају се фису Беришима.
   СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — а) У Шех-мали: Бјелоглав (1 к., Никољдак) из Грананице у Гацку. — Вуковићи (1 к., Јовањдан) из Надинића у Гацку. — Ђерићи (5 к., Арханђеловдан) из Шипашног у Гацку. — Манојловићи (3 к.), такође из Шипашног. — Жарковићи (1 к., Никољдан) из Бодежишта у Гацку. — Милићи (1 к., Никољдан) из Ждреловића код Билеће. — Скоко (1 к., Никољдан) из Ђурковића код Невесиња. — Мићковићи (1 к., Никољдан) из Куча.
   Сви су ти дошли у току 1934—1935.
   б) У Мали Зимит: Дујовићи (3 к., Арханђеловдан) из Птича у Лијевој Ријеци. — Комљеновићи (1 к., Арханђеловдан), досељени 1927. с Велестова у Чеву. — Јовановићи (2 к., Св. Петка), досељени 1928. из Призрена, а старином Петровићи из Дојница. — Вујошевићи (2 к., Никољдан) из Момча, 1927. — Јовановићи (2 к., Св. Петка) из Кујаве код Даниловграда, 1932. — Гошовићи (1 к., Митровдан) из Кржање, 1935.

   Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

   Одговори

3. 20. јул 2018. у 20:04

   Војислав Ананић

   Смаћ

   Село је било беговско, и чифчије су се често смењивале. Долазиле су појединачно са разних страна, често бежећи од крви, а неки тражећи боље место. После би придолазили и рођаци.
   1940. било је у селу 8 мусл. и 18 кат. арбанашких и 11 српских насељеничких, свега 37 кућа. Има нова католичка црква, подигнута на месту Кодри.
   АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Марина, (6 к.). Прешли су у Смаћ из Годена, први око 1900. — Љ а љ а (1 к.) из села Николића у Арбанији. — Османовић Ибиш (1 к.), вероватно такође од Марина, досељен из Подриме.
   Била је у селу доскора једна породица Бериша (»Гега«), досељена из Арбаније, али од њих више нема нико.
   АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Марина (4 к., Св. Никола). Неки су дошли из зјумске општине, неки из Подриме, неки из Арбаније. — Ш а љ а: 2 к., раније досељене, славе Св. арх. Михаила, а 2 к., досељене доцније из воговске општине, славе Богородицу. — Тсач (4 к., Св. Никола, и 1 к., Св. Јован). Две породице су дошле из Арбаније, а једна из Подриме. — Бериши (5 к., Св. Никола). Две породице су дошле из околине Ђаковице, а једна из Арбаније.
   СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Булатовићи (3 к., Лучиндан) из Роваца. — Божовићи (1 к., Јовањдан) из Љубова у источком; срезу. — Вешовићи (2 к., Арханђеловдан) са Црног Врха у Васојевићима. — Вујановићи (1 к., Никољдан) из Доњег Села у Љуботину. — Поповићи (1 к., Лучиндан) из Лијешња у Ровцима. — Пешићи (1 к., Св. Петка) из Бастаја у беранском срезу. — Станишићи (1 к., Лучиндан) из Роваца. — Цвијановићи (1 к., Јовањдан) из Лијеве Ријеке.
   Сви су насељени у току 1932. и 1933.

   Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

   Одговори

4. 20. јул 2018. у 20:12

   Војислав Ананић

   Бистражин

   До 1932. у селу су били само католици Арбанаси, који су у турско време били на беговској земљи, и стога је становништво било веома покретљиво. По предању, Арбанаси су се почели досељавати пре 200 година. Први се био населио неки Ђин из фиса Марина. Ти први досељеници затекли су неко старо гробље — Вора Џолец (Vorri i Gjolles? Ђолетов Гроб?) — које сматрају католичким.
   1940. у селу је било 25 кућа кат. Арбанаса и 9 кућа Срба. насељеника, свега 34 куће.
   АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — М а р и н а: заступљени су родови Алак, Топал, Рад или Рада са свега 18 к. Рада су из села Љађе у Арбанији. Славе Св. Николу, а неки преслављају Св. Лазара у недељу пред празник Св. Крста (у пролеће). Само су домаћини од три породице рођени у Бистражину, а сви остали су дошли из околних села воговске, јаношке и горњосрбичкe општине, као и из Арбаније. Топали су били у Зјуму, па на Косову, у Рогову, Кушовцу, и најзад дошли у Бистражин. — Т с ач (6 к., Мала Госпођа). Од шест домаћина само је један родом из Бистражина, а остали су придошли из разних села. — К р а снићи (1 к., Св. Павле): дошао им је дед у Бистражин.
   СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — В е ш к о в и ћ и (1 к., Никољдан) из Мердара у косаничком срезу. — Вукићи (1 к., Св. Андреја) из Недакуса код Бијелог Поља. — Булатовићи (1 к., Лучиндан) из Роваца. — Влаховићи (1 к., Лучиндан) из Роваца. — Дабетићи (3 к., Арханђеловдан) из Лијеве Ријеке.
   — Милошевићи (1 к., Арханђеловдан) из Матешева. — Пешикани (1 к., Ђурђиц, 16 новембра по ст.) из Бољевића.

   Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

   Одговори

5. 20. јул 2018. у 20:33

   Војислав Ананић

   Рогово

   Рогово је велико село у пољу поред Дрима. У селу су четири махале Мала пошта, Џамиска мала, Мала едр и Мала хамамит. 1940. биле су у селу: 81 мусл. арбанашка, 25 мусл. циганских и 2 српске насељеничке и 1 к. посрбљена арбанашка, свега 109 кућа.
   Село је врло старо (помиње се у средњем веку), али се у овом крају сматра млађим насељем од Дамњана: да је почело да се насељава на 40 година после Дамњана и да су сељани из Дамњаиа помагали Роговце кад су градили џамију, јер је тада у Рогову било само 7—8 растурених кућа. Опште је предање да су Poгово и Дамњане била пуста места. То треба схватити тако да су оба села била једном остала пуста и да је и џамија обнављана. Наиме, као што сведочи натпис на џамији у селу, у селу је подигао џамију неки Хасан-ага 988. (тј. 1580. наше ере). Међутим, садашња џамиска зграда је из новијег времена.
   Много се прича како је на месту Рогова требала да буде варош Ђаковица и да је роговска џамија старија од Адумагине џамије у Ђаковици. По том предању, Адумата је хтео најпре да сагради џамију у Рогову и, кад је забо ханџар у земљу, потекла је црна крв. Рекао је да је то циганска крв, па је прешао у Ђаковицу, где је саградио џамију. Други веле да се овде није могла да развије варош због Дрима.
   Опште је предање да је Ротово било велико село пре куге: село се протезало од Сакра до Блата (Баталина Доброшит) и био је под селом на Дриму један мост. Пре чуме, у селу је радио и хамам (купатило), по ком се и сада зове једна махала у селу. После куге, у селу су биле остале само две или три куће, па се опет село намножило.
   У селу има кућа која се зове Кула. Сада у тој кући живи породица Пого, која се зове тако по бившим власницима куле, којих више нема. Нико не зна ко и када је градио ту кулу, која је унутра засведена, а за израду свода употребљен камен који је лепљен малтером за који су употребљени козина и жуманце.
   По предању, била је црква код ромајског моста. »Турци« говоре да је ту била џамија, а Срби тврде да је и роговска џамија на месту где је некада била црква. Католици такође присвајају црквиште код ромајског моста.
   Код џамије је гроб Алихоџе, који се нарочито поштyje. На више места има старих гробаља: изнад села, до Сакра, на месту Баталина Доброшит и др. Има и Сватовско гробље (Vorret е kru- Bkqvet): потукли се и изгинули сватови, јер једни другима нису хтели да пусте пут.
   АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Најстаријим родом у селу сматра се род Алихоџа (1 к.) од фиса Бериша. Не зна се одакле су дошли. Од Бериша је и род Салтек (8 к.), као и породица А џ и ј е в и ћ (1 к.), досељена из Беле Цркве. Преци правих Бериша су дошли у Ротово бежећи од крви. — Ш а љ а (18 к.): једни су дошли из Круше испреко Дрима, а други су дошли раније из неког другог места. — Г а ш (8 к.). Дошли су — род Бећировићи — пре 3—4 појаса из Ногаваца, а пореклом су из Батуше. Предак био снажан човек, овде нашао бољу земљу и силом је узео. — Тсач (2 к.) су дошли из Ораховца, а Xелшани (2 к.) из Арбаније. Од фиса Тсача су и родови Чмеговићи (1 к.), досељени из Ораховца, и Орућ (2 к.), такође из Ораховца. — Xоти. И њих има од разног порекла. На првом месту су род Грбићи (6 к.), досељени из Ораховца у новије време, и род Г о д е н (7 к.), досељени из села Годена. Хотима припада и породица М. Елезовића (1 к.), досељена из Снаговца. Годени су дошли у Рогово после куге. — Марина: 11 к. воде порекло из Круше у Арбанији, 1 к. из Јуника, а 1 к. узела је презиме Пого, купивши имање од правих Пога. — Б ит и ч и: род Цахан (1 к.) из села Киша у Арбанији. — К р и е з и: род Трпуновићи (6 к.). — Краснићи (1 к.). — Мамутовић С. (1 к.), хоџа из Ђаковице. — Шорбајић (1 к.), родом: Арбанас из овог села, живео у Бару у Црној Гсри и одатле дошао као насељеник 1930, пошто се раније био покрстио. — Неиспитано: 2 к.
   ЦИГАНИ. — Биле су 24 куће Мађупа и 1 к. Габеља. Већином су родом из разних места у околини.
   СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Бећировићи (1 к,, Лучиндан) из Г. Мораче. — Влаховићи—Селићи (1 к., Лучиндан) из Роваца.

   Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

   Одговори

6. 16. август 2018. у 10:53

   Војислав Ананић

   ЂАКОВИЦА – „ЖИВИ СВЕДОК ПРОПАСТИ СРПСТВА”, Владан Виријевић, Филозофски факултет/Косовака Митровица

   Апстракт: У раду се саопштавају до сада позната сазнања о историјском развитку Ђаковице, једног од значајнијих градова у Метохији, са посебним освртом на положај српске популације и њено постепено ишчезавање током периода од краја XV века до Првог балканског рата. Написан је на основу секундарних историјских извора и релевантне литературе.
   Кључне речи: Ђаковица, српство, град, Метохија, Арбанаси.

   Ђаковица, овај живи сведок пропасти Српства, тако ме је растужила да ми је чисто било мило када сам већ другог дана могао оставити варош. Овом опором реченицом резимирао је своје утиске након посете Ђаковици, 1888. године Спиридон Гопчевић, историчар, астроном и пустолов. Она представља речиту синтезу и, на својеврстан начин, одсликава трагичност вишевековног битисања и одумирања српског етноса, не само у Ђаковици, већ и на читавом простору Косова и Метохије.
   0 прошлости Ђаковице и, посебно, њеног српског живља, у постојећој научној и литератури публицистичког карактера, записи су оскудни. Сем појединачних чланака, путописних написа и фрагментарних целина из студија које третирају шири простор Метохије, историјат овог града, на жалост, представља поприличну белину. О зачецима Ђаковице као насељеног места, постоје подељена мишљења, која своја упоришта граде у етимолошком тумачењу њеног назива или, пак, на народној традицији. Штавише, она су, на жалост, конфронтирана из ненаучних разлога.
   Смештена у југозападном делу Метохијске равнице, поред реке Ереника (Рибника), на простору средњовековне жупе Алтин, у средњем веку представљала је значајан трговачки центар, којим је управљао мало познати феудалац, војвода Јаков, вазал обласног господара Вука Бранковића, по коме је, изгледа, и добила име. Према тумачењу нашег познатог лингвисте, лексикографа и ономастичара Митра Пешикана, њено име потиче од старосрпске речи d(i)jak. У народној традицији с краја XIX века, о постанку Ђаковице постојала су три предања, која је прибележио прота Милош Велимировић. Према првом, назив града потиче од „ђака“, тј. да је у њој била школа коју су издржавали српски средњовековни владари. Друго наводи да је на месту данашње Ђаковице, која се налазила на путу Призрен-Скадар, извесни Јаков саградио механу и да је она по њему добила назив. Треће каже да је његов утемељивач Хадум Сулејман-ефендија, познат под именом Хадум-ага, ктитор прве ђаковичке џамије подигнуте током последње деценије XVI века. Ово последње, настојећи да докажу тезу о арбанашком карактеру града, обилато експлоатишу албански историчари (Хасан Калеши, Али Хадри, Јусуф Бајрактари и др.).
   У писаним изворима из XIV и XV века Ђаковица се спомиње као сеоско насеље са функцијом центра пијачне трговине, па је, као таква, регистрована и у османлијском пореском дефтеру Скадарског санџака из 1485. године. Према њему, село Ђаковица броји 67 домаћинстава, од којих су само два (Крагуј син Масера и Ђон син ГеГе), вероватно, арбанашког порекла и има сеоског попа. Када је почела да се развија као насеље градског карактера, не може се рећи са сигурношћу. Вероватно је тај процес започет у XVI веку, када се, по једном документу из 1574. године, као њени господари наводе Арнаути Јеласупашићи, који су над српским живљем спроводили велики зулум, погубивши у њеној околини око 2.000 хришћана. Према једном наводу, 1590. године у Ђаковици је постојало 45 хришћанских и осам муслиманских кућа. За време успона и јачања Османлијског царства она је делила судбину многих вароши које су добро живеле од трговине и занатства. Временом је израсла у главно привредно средиште околних географских целина: Хаса, области Река и ђаковачке Малесије. До почетка XVII века арбанашки етнички елеменат у самој вароши постао је доминантан. То је била последица појачаног померања арбанашких исламизираних маса са планинских простора данашњег севера Албаније према плодној метохијској низини и процеса исламизације српског живља који се, примајући нову веру, мењао и у етничком смислу, прихватајући арбанашко друштвено уређење, а самим тим и језик и обичаје.
   Оскудица архивске грађе онемогућава детаљније проучавање прошлости Ђаковице у периоду од XVI-XIX века, тако да подаци које су о њеним карактеристикама оставили бројни путописци, хроничари, мисионари и други, представљају својеврсне прворазредне историјске изворе. Један од најранијих представља извештај папског изасланика, фра Б. Палацуола, који је 1637. године о Ђаковици и њеној околини записао: У Ђаковици има (верујем) пет стотина кућа, али само 20 кршћанских док су остало све Турци и шизматици. (…) Изнад Ђаковице живе Срби и ту постоје само три римокатоличке куће, а затим продужавају српска села. Годину дана доцније, папски мисионар и потперфект Конгрегације за пропаганду вере, фра Керубин из Тридента, након проповедања у Ђаковици, навео је у извештају Ватикану да је највећи број католика, због небриге свештеника и незнања, конвертирао у ислам, а да у околини града живе искључиво Срби, који имају леп манастир, мислећи на Дечане. Приликом своје визитације Србије у јесен 1641. године, у Ђаковицу је, 4. децембра, приспео надбискуп барски и примас српски, Ђорђе Бјанки. Према њему, у граду је било 250 мухамеданских, 26 римокатоличких (са 105 чељади) и 16 православних кућа. У односу на податак из једног пописа католика у Србији, сачињеног у Бару 1638. године, према коме је Ђаковица имала 550 римокатолика, уочава се да је, за свега три године, убрзаном исламизацијом, овај број драстично смањен. До 1671. године преостала је само једна римокатоличка кућа, која је живела од Шрговине, а бројала је шест душа.
   Средином XVII века османлијски географ Хаџи Калфа (Ћатип Челебија) Ђаковицу спомиње као варошицу Јакова, близу Призрена. Године 1662. кроз њу је, на свом пропутовању, прошао знаменити османлијски путописац Евлија Челебија. Yakoviga kasabasi, како ју је именовао, налазила се у склопу Дукађинског санџака и представљала добро изграђено и дивно мјесто са двије хиљаде кућа. Читаво насеље лежи у једном пространом пољу. Има двије импозантне џамије, више месџида и оловом покривених ханова. (…) У једној удобној и привлачној грађевини налази се једно дивно јавно купатило. Климатске прилике Челебија је окарактерисао као пријатне, а за становнике записао да су по изгледу врло лијепи и мили. Проценио је да има око 300 дућана испуњених стотинама врсте робе. Развој града током овог периода био је убрзан, што је допринело томе да је папски изасланик Стефан Гаспари, у свом извештају из 1671. године, оквалификује као једну од главних вароши Србије. Чувени млетачки картограф и издавач, Мариа Винченцо Коронелија (1650-1718) у свом познатом делу Atlante Veneto, штампаном у Венецији 1688. године, уцртао је на левој обали Белог Дрима град Iacovizza са 200 муслиманских кућа, а наредне године Ђакомо Кантанели је на карти Краљевина Србија другачије названа Рашка (Il Regno della Servia delta atrimenti Rascia), која се сматра најбољом картом Србије у XVII веку, убележио насеље Diacovo, Iacova.
   Током Великог бечког рата (1683-1699) одреди генерала Пиколоминија заузели су, наступајући ка југу, и Ђаковицу са околином. Но, одступање аустријских трупа, које је уследило убрзо након Пиколоминијеве смрти и аустријског пораза код Качаника, почетком 1690. године, покренуло је на сеобу ка северу велике масе српског становништва са простора Косова и Метохије, између осталог и из Ђаковице и околине. Део преосталог српског живља прибегавао је, тежећи да сачува голи живот, примању ислама и својеврсној мимикрији, а они малобројни, истрајни у својој вери, били су изложени терору људи злогласних ђаковачких феудалаца – Курд Мехмед-паше и Јусуф-аге, који су насртали на образ људи и жена.
   Исламизација је добила на интензитету нарочито након тзв. Друге сеобе Срба 1739. године. Да је, упркос свему, околина Ђаковице средином 30-их година XVIII века још увек очувала значајан српски етникум и православну црквену организацију, сведочи берат султана Махмуда I из 1735. године, којим је потврђен избор за патријарха Арсенија IV Јовановића. У берату се, поред осталих области које спадају под његову јурисдикцију, наводи и Јакова са околином. Последњи српски патријарх који је столовао у Пећи, Василије Бркић, у Опису покрајина турског царства, писаном у изгнанству 1771. године, за Ђаковицу каже да је била настањена српским живљем који је, у то доба, већим делом исламизован и поарбанашен. Од тих пак нових мухамеданаца, неки су само променили српско име у турско, а у потаји су сачували своју веру, док су се други и тада јавно држали хришћанства. Али, пошто су запали у Арнауте, то су знали њихов језик. Да, упркос свему, српски живаљ у Ђаковици није потпуно ишчезао, говоре подаци из Девичког катастиха, у коме су у периоду од 1766. до 1787. године више пута уписани као приложници Срби из овог града, а 1770. године игуман манастира Дечана, Данило Паштровић, приложио је ђаковичкој цркви, иначе метоху овог манастира, Службеник из XV-XVI века. Такође, то потврђују и истраживања Јохана Георга фон Хана, аустријског конзула у разним вилајетским центрима европског дела Османлијске империје, албанолога и путника – истраживача Балканског полуострва почетком XIX века, надасве доброг познаваоца тадашњих прилика на Косову и Метохији. Иако је наводио да су две велике сеобе знатно проредиле српски живаљ Метохије и олакшале силажење Арбанаса са планина алпијског чвора северне Албаније на просторе Старе Србије, он је констатовао општи историјски, етнографски и цивилизацијски српски тип Метохије, премда са смањеним српским становништвом под вековном турском влашћу. Он није био сигуран да је у Метохији његовог времена било Арбанаса више него Срба. Исто потврђује и Ами Буе, француски географ и путописац, који је 1838. године пропутовао Балканским полуострвом. Он каже да Арбанаси у Метохији имају много српске крви и да су њихова племена и многобројни фисови произашли из арбанашко-српске мешавине.
   Опадање броја православног становништва и погоршање његовог свеукупног положаја на простору Метохије, током XIX века добило је на интензитету, посебно у Ђаковици и њеној околини. За то је постојало више разлога: Први и Други српски устанак у београдском пашалуку, покрет Мустафа-паше Бушатлије, почетком 30-их година, Кримски рат, српско-турски и руско-турски ратови 1876-1878. године, стварање и делатност Прве призренске лиге 1878. године, аустро-угарска пропаганда током 80-их и 90-их година, анархија и безвлашће проузроковани сукобима арбанашких паша и бегова са представницима турских званичних власти услед одбијања провођења реформских акција, перманентни сукоби унутар арбанашке заједнице, тј. појединих феудалних породица (пашалара) итд. Почетком века Ђаковица је израсла у значајан трговачки и занатлијски центар, познат по свиларству и изради предмета од сребра. Ђаковчани су, такође, били надалеко познати као кожари, терзије, гајтанџије, произвођачи сахтијана и дувана, а трговци су пословали широм читавог Балканског полуострва. Године 1825. ђаковички Срби су отворили основну школу.
   Јозеф Милер, комесар аустријске пограничне санитетске службе у Котору, који је две године провео на служби код пећког паше, саопштава податак да је Ђаковица 1838. године, по евиденцији из харачких спискова (нуфуза – пописних листа рачуноводствене службе при конаку Румели валије Зекерија-паше), имала 21.050 становника, од чега 18.000 муслимана, 2.600 православних и 450 католика, од чега по народности 17.000 Арбанаса, 3.800 Словена, 180 Турака и нешто мало Цинцара и Цигана. У граду је постојало 1.900 кућа и око 650 дућана.  
   Један од првих српских списатеља XIX века, који је оставио запис о Ђаковици био је, напред поменути Гедеон Јуришић. Он за њу каже да 1844. године има само једно 100 домова српских, друго су све до 4.000 Арнаути и Латини (житељи римског верозакона).
   До новог таласа обесрбљавања Ђаковице дошло је у годинама Кримског рата, када је, под терором арбанашко-муслиманске популације највећи део Срба, спашавајући голи живот, напуштао град. Његове последице илустративно је приказао Александар Гиљфердинг, који је, као руски конзул, непосредно након Кримског рата пропутовао Старом Србијом. О својим утисцима у вези Ђаковице, у којој су Арбанаси са непријазном радозналошћу посматрали ‘Москова’, млади дипломата је писао: Од свих албанских насеља на словенском терену у Ђаковици је албански елемент најснажнији. Према 3.500 албанских муслиманских породица у Ђаковици има само 120 хришћанских кућа, а од овог броја су половина Албанци католици. Према томе, у овом Граду има само 60 породица Словена православаца. (…) Сви су хришћани у Ђаковици занатлије: католици су скоро искључиво златари, а православни самарџије, вуновлачари и молери. Посебно упечатљив је његов опис месне православне цркве и сусрета са свештеником: Православни имају малу цркву недавно подигнуту и необично сиромашну. Место икона на иконостас су налепљене неукусне и примитивне слике грчке производње. (…) Поп Стефан, који је говорио албанским језиком радије него српским, оставио је на мене утисак најмирнијег и најлојалнијег човека на свету. Утолико ме више изненадио намештај собе у којој је живео овај доброћудни слуга олтара. Четири пара пиштоља, три дуге албанске пушке и неколико ханџара висили су на зиду један до другог. На моју примедбу о овој декорацији одговорио ми је он пословицом чији се смисао састојао у овоме: Кад с вуцима живиш, с вуцима и завијај’. Уосталом,уз пушке и пиштоље код њега је, под иконом, лежало двадесетак псалтира, требника и других богослужбених књига руске штампе, чак и некаква ‘Историја’ на руском језику Катарининог времена.
   Неколико година након Гиљфердинга у граду на речици Рибник (Ереник) боравиле су Енглескиње, Мјур Мекензи и Аделина Паулина Ирби, које су своје путне белешке објавиле у књизи коју је 1868. године на српски језик превео Чедомиљ Мијатовић. Упутивши се, након посете манастиру Дечани, путем су, пошто је у Ђаковици тога дана био пијачни дан, сретале Арнауте који се враћаше с трга; изгледаше дрски и безакони људи, многи беху све у самим дроњцима, понеки босоноги, али сваки беше оружан. (…) Док се одмарасмо последњи пут у једној шумици окупише нас мало не сасвим наги цигани, који видећи странце на коњима и стражаре почеше да просе најпре испрекидано турски, па онда албанески, и као последње сретство, српски. У награду за једно српско Бог вам дао’, бацисмо им неколико пара тек само да покажемо да има још ‘Господе’ којима је мило да чују језик српски. Према њиховим опажањима, у Ђаковици тог времена било је свега 15-16 српских кућа, а оне су одселе у кући православног свештеника, истог оног којег је описао и Гиљфердинг: Соба у којој се сместисмо беше малена и сниска, али по дуварима јој висаху разни предмети и разно оружје, а на полици стајаше поређано посуђе, шољице, тањири и неколике књиге. По намештају кућњем видесмо да је попа сиромах човек, а попадија, сестра Катарина, изгледаше жалосна и брижна. Ова добра жена рече да су Хришћани у Ђакову далеко испод ониху патријаршији (Пећи – прим. аутора), па се ова мисао потврди спољашношћу оних жена што дођоше сутрадан да нас походе. Уђоше унутра замотане у јашамак као муслиманке. Увериле су се у сиромаштво Срба у Ђаковици (жене нам у Ђакову показаше нешто свиле која се ради у њиховој вароши, али је била јако жута и скупа. Рекоше нам да је гаје све сами Мухамеданци, јер Хришћанке су тако сиромашне да нису у стању да набаве дудова лишћа за храну свиленој буби), услед чега је, због недостатка новца за плаћање учитеља, школа била затворена.
   Из Салнаме Призренског вилајета из 1874. године види се да је Ђаковица у то време представљала значајан привредни центар Метохије, који по броју трговинских радњи надмашује и Призрен и Пећ. Она је имала 16 великих и две мање џамије, осам текија, две цркве, два хана, осам магацина, 959 дућана и касарну у којој се налазио батаљон османлијских редовних трупа. Од занатлија, најзаступљенији су били терзије, који су израђивали прворазредне женске доламе и јелеке од кадифе, табаци (праве мешине и сахтијан који се продају и ван казе) и гајтанџије.
   Хаотични услови преживљавања српског становништва Ђаковице, упоришту најконзервативнијих феудалних кругова и изворишту свих арбанашких покрета, додатно су, као последица Херцеговачког устанка и српско-турских ратова 1876-1878. године, погоршани током друге половине 70-их и 80-их година XIX века. Према једном извештају из Ђаковице из 1877. године, у њој је тада било 8.000 арбанашких и 50-60 српских кућа. Туробне прилике у којима је тада живео српски живаљ Ђаковице, изложен терору заговорника идеје  Прве призренске лиге, могуће је донекле сагледати из рапорта доброг познаваоца ондашњих прилика у Ђаковичкој и Призренској кази, руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова, од 25. децембра 1879. године. У њему је, описујући положај Срба на просторима Метохије, извештавао своју владу: Мени су се обратили хришћани града Ђаковице за помоћ, јер не могу да издрже затворенички живот и да очекују свакога момента смрт. Анархично стање, владавину терора и самовољу локалних првака у Ђаковици описао је, на основу личног искуства, познати британски археолог Артур Еванс, који је у лето 1883. године, скупа са супругом, обилазио територију северног дела Косовског вилајета.
   Обилазећи, углавном кришом, током осме деценије XIX века у два наврата просторе Старе Србије, долазећи при том у додир са народним првацима, свештеницима и трговцима који су му, према Владимиру Стојанчевићу, могли, у многим случајевима пружити и тачна обавештења, историчар и писац Милош С. Милојевић написао је да Ђаковицом господари арбанашки елеменат. Од 2.385 кућа српских је било свега 36, уз 120 кућа Цигана.
   Већ поменути Спиридон Гопчевић је 1888. године, са нескривеном сетом, у своју путну бележницу записао да ова некад знаменита српска варош, данас је сасвим поарбанашена. Од њених 4.100 кућа, настањено је само њих 16 хришћанским Србима, 450 Циганима, 130 католичким Арбанасима, а у свима осталима живе мухамедански Арбанаси – све сами поарбанашени Срби, који спадају међу највеће фанатике, као што је случај код одметника. Ко би веровао да је Ђаковица некад била седиште српске научености? Да је у њој била нека врста Велике Школе, много других школа и множина ђака жедних науке. (…) Да је како рекосмо, број Срба спао на 100, а после неколико година неће се у Ђаковици више нико издавати за Србина. Његова песимистична предвиђања поновио је Виктор Берар, у својој књизи La Macedonie, објављеној у Паризу 1897. године. Овај француски класични филолог, историчар и политичар, јасно, убедљиво и аргументовано је описао анархију на просторима Старе Србије и дела Македоније, у коју се лично уверио током више студијских путовања. Он за Ђаковицу каже: Ђаковича која је 1875. године имала 167 српских кућа, данас их нема више од 40 (ове податке дала ми је српска пропаганда која нема никаквог интереса да увећава своје губитке) (…) Због Арбанаса Словен је приморан или да бежи или да погине и његов нестанак из целог овог краја је питање године или неколико година. Приближно исто бројно стање српских домаћинстава у Ђаковици помиње и руски конзул Јастребов. Према њему, 1894. године у њој је било око 60 српских кућа које су све биле сиротиња, тако да су и за незнатну оправку цркве морали да се задужују. Пет година доцније, према пописнику српских домова у Рашко-призренској епархији, који је саставио митрополит Дионисије, у Ђаковици их је било 70.53
   Прве године XX века Ђаковицу је обишао и познати антропогеограф Јевто Дедијер. Према њему, она је била типични пример арбанашке анархије, крвне освете и крварине, у којој сваки човек, и дућанџија и онај што поткива волове, имају уза се мартинку или револвер. Град је чинило неколико махала, а свака од њих имала је своју засебну чаршију, јер многи услед крви, не би смели долазити у заједничку чаршију: сваки дан би се убијали. Приметно је било одсуство ауторитета турских власти, тако да су одлучујући утицај имали моћни арбанашки главари – Риза беј и Бајрам Цур, који су живели у утврђеним каменим кулама и у својој служби имали кашто по стотине наоружаних момака, који их чувају и уливају страх у вароши и по околини. За хришћански живаљ записао је да живи без икаквих права и без личне и имовне сигурности: често се дешава да поједини осиони Арнаути уцењују богате људе новчано, узимају из хришћанских дућана што им треба, а не плаћају, отимају жене и на послетку истерују са имања и кућа; зато је српско становништво осиротело, махом права фукара. Како су му саопштавали различити саговорници, варош је имала око 4.000 кућа, од чега је српских било између 60 и 130. Анархични карактер Ђаковице истовремено  наглашава и Јован Цвијић, запазивши оштру поделу варошког језгра на махале, које су, услед крвне освете, имале засебне чаршије. Квалификујућу је као турско-византијски или прави балкански тип града, он је писао: Мени се дешавало у Пећи и Ђаковици, за време Турака, да ме је један заптија смео пратити само до краја своје махале, јер се није усуђивао да иде у суседну махалу. (…) И због малих повода се узбуне и настаје паника: пуца се и често потече крв.
   Исте године када је Дедијер обишао Ђаковицу, на страницама Цариградског гласника, недељног листа покренутог 14. јануара 1895. године у Цариграду, ђаковички учитељ Радован Николић објавио је једну опширнију репортажу, која представља драгоцени извор за проучавање њених тадашњих друштвено-економских и културно-просветних прилика. Пишући о географском положају града он наводи да лежи у пространом и плодном пољу, а на обема обалама једне омање реке, а под брдом Чабром, које је сво засађено виноградарском лозом и одакле може лепо да се види сва Ђаковица и готово цела каза. (…) Ова река дели Ђаковицу на два дела и на њој има 12 мостова који су прилично утврђени да им ни највећи поводан ништа не може да нахуди, а два су стара и врло јака са четири свода. (…) На овој реци има фабрика (табакхана) за чињење кожа и више простих млинова. У речној левој обали има више извора на којима су подигнуте чесме које се никад не замуте и вода је врло добра за пиће и здравље људско. Не наводећи конкретне податке, Николић каже да Ђаковица по величини и броју становника долази у други ред вароши Косовског вилајета. Овако пространом чини је то што је овде обичај да свака породица и задруга има велику кућу са више одељења: за породицу, млађе, пријатеље и тд. (…) Свака кућа на дворани са улице има по двоје врата и то једна несразмерно велика, а једна мала (капиџик). (…) Чаршија се дели на више делова: главну, где долази и житна, марвену, малу, Ћерим чауш чаршију и дрварску. Главна и житна чаршија су на десној страни реке, а остале на левој. Од просветних институција у Ђаковици су постојале две медресе, две руждије и више малих мектеба, које су похађала муслиманска деца, док су српски малишани основно образовање стицали у једној мушкој и једној женској четвороразредној школи. Католички Арбанаси (Фанде) имали су једну мушку основну школу. У граду је постојало 16 џамија и једна православна црква („Успенија Свете Богородице“), а Фанде су верске обреде обављали у једној приватној кући. Николић пише и о развијености трговине и занатства, истичући да је трговина прилично развијена јер се води са Солуном, Скопљем и Скадром. Увози се сва европска колонијална и мануфактурна роба, а извозе се: сирове и чињене коже (сахтијан), лој, восак, жито, пасуљ, јабуке, ораси и кестени, а особито прерађена свила у препреденим концима и гајтани. (…) Занати су овде најглавнији: пушкарски, кожарски, терзиски и казаски (прерада свиле). Сви су ови занати у рукама Арнаута, као и трговина, а у рукама Срба су ови занати: мутавџијски (ткачки), обућарски, бојаџиски, самарџиски, ковачки, свећарски, грнчарски (лончарски) и тд. Арбанаси римокатоличке вере раде већином кујунџијски, златарски и хлебарски занат Године 1902. Сава Дечанац, игуман манастира Високи Дечани и доцнији епископ жички, истакнута културно-национална и просветитељска личност, писао је да на 4 сата даљине од манатира лежи варош Ђаковица у којој има православних Срба домова 50.
   Ђаковицу је, у склопу свог путовања по балканским провинцијама Османлијског царства, 1908. године походила Едита Дарам, антрополог, занимљива али и контоверзна Енглескиња, најгласнији албански лобиста у својој земљи с почетка XX века. Према наводима из њеног путописа Планинска Албанија, објављеног 1908. године, Ђаковица је имала стотинак кућа православних Срба, које су се налазиле на супротној страни града од кућа католика. Истицала је да су православци и католици неповерљиви једни према другима, док су према мухамеданцима изражавали мање неповерења.
   Отпочињањем Првог балканског рата у јесен 1912. године и брзим продором јединица српске и црногорске војске кроз Метохију, створени су услови за ослобођење Ђаковице од вишевековне османлијске власти. Један од првих новинара Срба који су је посетили након што су је 22. октобра 1912. године заједнички ослободиле српске и црногорске трупе, био је Јаша Томић, ратни извештач новосадске Заставе. У својој књизи Рат на Косову и Старој Србији 1912. године, писао је: Ђаковица је понос Арнаута. Средиште њихових главара и њихове анархије. На миг из Ђаковице кадгод су и султани удешавали своју политику. (…) Данас та поносна Ђаковица лежи пред ногама србијанске и црногорске војске. Она се после кратке, али очајне борбе предала српској војсци 22. октобра у вече, а накратко затим је и црногорска војска преко висова Чабрата ушла у Ђаковицу. На десној страни обале Крене је србијанска војска, на левој страни су Црногорци. (Томић: 1988, 171-172.) Ђаковица (обесно гнездо Арнаутлука) је у то време, према његовим сазнањима, имала око 2.500 кућа. За локалне Србе записао је да се већином баве занатством, да имају школу у којој су наставу изводила два учитеља и цркву у једној старој, простој кућици. О оним малобројним који су припадали трговачком слоју каже да су веома имућни, али и штедљиви (Кад иду у Солун трговачким послом, понесу хлеба, те и на путу и у Солуну живе једино о хлебу и уживају ако још комадић хлеба донесу натраг). Према неким изворима Ђаковица је непосредно након ослобођења имала око 2.000 домаћинстава, од чега 116 српских и 24 католичких, а први попис становништва који су у лето 1913. године извршиле српске војне власти показао је да је у њој живело 14.500 становника.

   Одговори