Јасеновац и околна села

8. јун 2012.

коментара: 2

Дренов Бок, Јасеновац, Кошутарица, Крапје, Млака, Пуска, Танац, Требеж, Уштица, Вишњица

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    ЈАСЕНОВАЦ je постао у XVI или почетком XVI вијека и припадао je Загребачкој жупанији. Имао je свој “град” који je 1536. пао у турске руке, a колико je био стратегијски важан види ce no томе што су ce хрватски сталежи због његовог пада уплашили и на сабору Славоније одржаном 1537. у Дубрави препоручили цару Фердинанду да наново сагради град Јасеновац, који no стратешком значају успоређују са Београдом. Јер, ако то они не учине, већ то успију Турци, пропашће читава Хрватска и Славонија.
    Хрвати су послије много напора поново заузели Јасеновац и разорили ra да не би био Турцима од користи. Јасеновац je заиста ускоро пао у турске руке.
    Јасеновац je насељен Србима тек 1688. године, кад су Аустријанци уз помоћ српских устаника освојили данашњу Банију и продрли преко Уне у Босну одакле су доводили овамо српске досељенике да појачају ову крајину против Турака. Како je тада отпочело формирање и организовање утврђене границе на ријеци Сави, која je постала турска граница према Аустрији, у низу војних посада на овом дијелу славонске границе наводи ce 1736. и Јасеновац, потчињен костајничком крајишком команданту.
    Овдашњи командант био je тада неки Погледић.
    Године 1755. записано je да у Јасеновцу има 50 српских кућа и црква, која није била “троносана” (од епископа освећена). Тада није наведена ни храмовна слава. Године 1768. биле су у Јасеновцу 64 српске куће. У црквено-административном погледу Јасеновац je припадао некада Костајничко-зринопољској епархији, затим Карловачкој и у најновије вријеме Славонској (пакрачкој) епархији. Почетком XX вијека било je у Јасеновцу и Бумбековачи 207 српских домова са 1183 душа.
    За парохију јасеновачку статистика показује да je 1981. имао Јасеновац 85 домова, Млака 116, Уштица 93, Јазавица 13, Пакленица 165, Новска 265, Брачица 14 српских домова.
    О првој јасеновачкој цркви не знамо готово ништа. Друга, посвећена св. Јовану (вјероватно као и прва), сазидана je 1775. Њу су 1941. године усташе запалили и до темеља разрушили. Сада je изграђена нова црква, коју je 1985. осветио патријарх српски Герман. И на мјесту спаљеног парохијског дома саграђен je послије рата нови дом. Сачувана je само зграда српске вјероисповједне школе, саграђене 1847. године, али je и њој потребан оправак.
    Јасеновац je послије другог свјетског рата постао симбол бола за српски народ, јер су испод овог питомог мјеста усташе основали најстрашнији логор у коме су мученички изгубили животе стотине хиљада Срба са подручја тзв. Независне Државе Хрватске. Бог да прости!

    ИЗВОР: СРПСКА НАСЕЉА И ЦРКВЕ У СЈЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ и Славонији, др Душан Кашић

    • Воја

      „НЕ ИСПУЊЕНА ЖЕЉА“

      Добро је знано да је маршал Југославије, Јосип Броз Тито, на својим путевима мира и пријатељства, са читавом камарилом сапутника, обишао свих пет континената, илити, цео свет ове наше планете. Исто тако је познато, да је Тито, у неколико наврата, обишао и сва знаменита места позната из НОР-а, Сутјеску, Неретву, Козару, Јајце, Дрвар, Кадињачу… и поклонио се сенима својих сабораца, који су тамо погинули.
      Али, Тито (како у књизи пише), није стигао иако је имао жељу, да бар једном у животу обиђе злогласни логор Јасеновац, који му је ипак био ту, у комшилуку. И у њему су страдали народни хероји Митар Трифуновић „Учо“, Јелена Витас, Миле Бошковић, Нада Димић, и много, много других знаних и незнаних хероја. И њима се морао поклонити и положити им венац. Јасеновац је најзад, и највећа до сада позната гробница у целом свету, свих времена, где је на једном месту поубијано око 700.000 Југословена – Срба, нешто Хрвата, Рома, Јевреја, муслимана. Истини за вољу, постоје и логори са већим бројем поубијаних логораша, али из више националности и из више земаља (Руси, Пољаци, Чеси итд).
      Ристо Стјепановић је и сам био један од логораша и то од његовог оснивања па до краја завршетка постојања, када се 22. 4. 1945. успео из њега спасити. Још за време познате побуне логораша и њховог пробоја, у њему се јавио неки унутрашњи нагон да се некако обрати Титу и да га замоли, да тамо касније, као и сва позната места из НОР-а, обиђе и Јасеновац. Ту своју намеру, усмено је рекао Ђури Пуцару „Старом“, тадашњем председнику Савезног одбора бораца Југославије 3. 7. 1966. приликом откривања споменика у Јасеновцу. Ђуро Пуцар му је одговорио да друг Тито има намеру да званично посети логор Јасеновац, да је чак постојала комбинација да то буде баш тога дана када је споменик откриван, али да је до одгоде дошло из виших разлога, у последњем моменту. Након подоста времена, Ристо се и сам писменим путем у виду предлога и молбе, обратио лично другу Титу да посети Јасеновац. Добио је и одговор да је друг Тито лично упознат са предлогом, који је наоозбиљније узет у разматрање, али и да је његово писмо послато на разматрање у Ц.К. Југославије и Ц.К. Босне и Херцеговине. Одговор никако није стизао, и Ристо се поново писмено обратио другу Титу, после његовог повратка из Хаване. Нажалост, Ристова жарка жеља никад није испуњена, јер је Тито већ био болестан, а ускоро и умро, 4. 5. 1980. године.
      Нека објашњења, дао је касније Фрањо Туђман у својој књизи, да је одлуку о Титовом недоласку у Јасеновац 3. јула 1966. донело руководство Партије Хрватске и руководство СР Хрватске, а којима је све то презентирао Институт за историју радничког покрета Хрватске на чијем челу се налазио Фрањо Туђман. Наиме те 1966. године планирала се у Јасеновцу прослава 25-обљетнице почетка НОР-а, где би требао говорити ако не сам друг Тито, онда потпредседник Ранковић. Ипак, испред института, Фрањо Туђман је образложио да обележавање годишњице револуције нема смисла на месту великог губилишта, додајући: “А што се тиче броја јасеновачких усташких жртава рекох; и десеци тисућа су ужасан и грозан злочин, па зашто и у коју их сврху онда умногостручавати на толике стотине тисућа, малтене читав милијун!?“
      Туђман даље наводи да је његовим ставовима дао подршку организациони секретар ЦК СКХ Маријан Цветковић. Такве ставове су заступали и Социјалистички савез и СУБНОР Хрватске, а посебно врх партије, где су главну реч, што се тиче Јасеновца, водили Владимир Бакарић, Стево Крајачић и Анка Берјус. Они су стално, скоро двадесет година, заступали тезу да Јасеновац не треба обележавати, применили су стратегију да се све то током времена препусти забораву, јер је ту страдало највише комуниста, и то Хрвата, и то десетак хиљада. Они су директно утицали на Јосипа Броза Тита да не посети Јасеновац. Колико је у томе била улога Ватикана, може се само претпостављати и наслућивати. Али то су некако и могли да одгађају до 1961. но даље нису јер су Јефта Шашић, Иван Гошњак и Бошко Шиљеговић дошли до Тита са захтевом да се Јасеновац достојно обележи, додајући „да се та хрватска срамота једном мора скинути са дневног реда“. Тако је 1966. године једна срамота донекле исправљена, а другу је однео Јосип Броз Тито у гроб, 4. маја 1980. године, јер се за 35 година није поклонио жртвама јасеновачког логора. То му историја никада неће опростити. Ово је један одговор зашто Тито никад није посетио Јасеновац. О оном другом се тек некад шушка, понегде и прочита. Шта је права истина у томе, ко зна хоће ли се икада сазнати. Још увек се код нас много шта крије, поготово о тако познатим догађајима и личностима.
      Иако се у међувремену распала Титова Југославија и издешавали се многи нови догађаји и злодела, иако се сада све бивше републике колико-толико труде да мало избалансирају међусобне односе као посебне државе, стари злочини, поред ових нових, никада не застаревају нити се заборављају.

      /Текст и цитати од стр. 365 -367. су углавном преузети из књиге Владимира Дедијера и Антуна Милетића „ПРОТИВ ЗАБОРАВА И ТАБУА“ (ЈАСЕНОВАЦ 1941 – 1991), Сарајево, 1991, Издавачи И.П. „ПРЕГРЕС“ Сарајево и Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина, Београд, прво издање, штампа Д.П. „Графичар“, Тузла/