Порекло презимена Дакић

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

 

Порекло: Већина расељених Дакића сачувала је предање да су пореклом из Црне Горе и да су њихови преци напустили Црну Гору бежећи од Турака. Дакићи су старинска група родова са великим бројем крсних слава. Евидентирани су са 11 слава: Свети Јован Крститељ (Јовањдан), Свети Николај Чудотворац (Никољдан), Свети препододни Киријак Отшелник (Михољдан), Свети Георгије Победоносни (Ђурђевдан), Свети арханђел Михаило (Арханђеловдан), Свети апостол и јеванђелист Марко (Марковдан), Свети Игнатије Богоносац, Свети Глигорије Гогослов, Свети архиђакон и првомученик Стефан (Стефањдан), Свети Симеон Богопримац и Лазарева субота. По броју слава, презиме Дакић, припада такозваној трећој групи презимена код којих је забележено више слава у ком случају се ради о више родова. Многи Дакићи који су били на територији која је припадала Аустрији су се покатоличили.

О пореклу Дакића са крсном славом Михољдан незна се много. Предање говори да су из Црне Горе. Слава је ретка, а етнолози је повезују са Михољским збором код манастира на Превлаци. Одсељена братства из Буљарице (Паштровићи), Иванчевић, Вулин и Кењало сачували су успену на тај збор узимајући за своју крсну славу Михољдан. Дакићи који славе ову славу сматрају се огранком наведених брастава. Та четири рода доселила у Поуње код Крупе крајем 17. века. Шематизмом Дабробосанске митрополије 1882. године Дакићи са наведеном славом пописани су у Глиници, Доброселу и Ивањској. И Дакићи из Бањана припадају Дакићима са наведеном славом. Дакићи са славом Свети Јован Крститељ су пореклом из Пиве, из Мале Црне Горе. Неки од њих и сада живе у Пиви.

Дакићи са славом Свети Никола су пореклом од Невесиња, гдје их још увек има у селу Залужје. И њихово порекло, према предању, је Црна Гора, са Жабљака. Вероватно су из племена Куча, јер је Свети Никола њихова племенска слава.

Порекло Дакића са славом Свети Михаило није могуће одредити, јер ову славу слави пет племена. Мишљење је да Дакићи са славом Марковдан истородни са Дакићима који славе Михољдан, али да су у Доњој Јурковици из неких разлога сачували стару славу Марковдан. У Босанској Крајини има много породица које славе Марковдан, што се може сматрати да је тада из Маина на простор Крајине кренуло више људи из различитих родова (брастава).

У селу Растуша (Теслић) славе Ђурђевдан и тврде да су им корени у Црној Гори. Највероватније да потичу од херцеговачког рода Дробњака или су огранак неког њиховог братства, јер наведено племе слави светог Ђурђа. У Дабробосанској митрополији, Дакићи са славом светог Ђурђа пописани у парохијама Граци, Рибник и Слатина (околина Кључа), у парохији Драгељи (Градишка), у Тешњу и парохији Радња Доња (Добој), у Ступарима (Маглај) и у Сарајеву.

Нема предања и тешко је одредити од ког племена потичу Дакићи што славе светог Архађела Михаила јер чак пет племена слави овог светитеља. Са овом славом једна породица живи у Бања Луци и тврди да њени преци потичу из Доња Бијела (Невесиње), гдје их више нема. Могуће да је ова породица прешла у Бања Луку после 1882. године. Записано је да је род Малешевци веома стари и разгранати српски род. Потичу из Малине, данас пустог селишта између Билећа и Требиња у источној Херцеговини. Специфичност овог рода је слављење крсне славе светог Игњатија Богоносца. Међу огранцима овог рода наводе се и Дакићи, што упућује да Дакићи са овом славом су пореклом од Малешеваца.

Према шематизму Дабробосанске митрополије у Бугојну су пописани Дакићи са славом Свети Григорије Богослов. Порекло им је тешко утврдити.

Нема података одкуда су Дакићи који славе Светог архиђакона и првомученика Стефана пописани су у парохијама Бараћи, Герзово, Пецка Доња (околина Јајца), затим Варцар Вакуф (данас Мркоњић Града), у Омарској (Приједор), Прњавору и Смртићима (Прњавор). Могуће је да су из Паштовића као и Дакићи који славе Михољдан, али да су се определи за славу Светог Стефана зато што је овај светитељ заштитник (патрон) читавих Паштровића. Са овог простора једна породица мигрила је у Госпођинце (Жабаљ) у Бачку.

Дакићи који славе Светог Симеуна Богопримца пописани су само у парохији Радња Доња код Добоја. Интересантно је да су у истој парохији и Дакићи који славе Ђурђевдан. Могуће је да Дакићи са овом славом немају посебног родоначелника, већ да припадају Дакићима који славе Ђурђевдан, а да је њихов предак променио славу тако што се приженио у породицу која слави светог Симеона. Предање које су сачували Дакићи у Батињанима (Дарувар) досели су се у Западну Славонију из Метка (Лика), гдје су једно време радили као дрвосече. У Лику су дошли из Црне Горе. Пре Турака живели су на простору Херцеговине између Гацка и Билећа. Падом Херцеовине под Турке 1482 године ова братства се селе у Црну Гору на подручје племена Цуце. Касније су се иселили у Босну и Србију.

Из ове групе херцеговачких Дакића су ови Дакићи са славом Лазарева субота. Може се прихватити теза да су Дакићи у Батиљанима из Црне Горе из Цуца.

Група родова што славе Михољдан: Дакићи, Ћопићи, Вулини, Мирићи, карактерише шира лица са нешто израженијим јабучицима. Има доста мушких “мисорбабастих” ћоса, “брекуза”. Усана су нешто набубрелих и већег носа. По изгледу су мирни, троми, лица и погледа мелахочни и заморени, хистерничи су. Њихове женске су са осећајношћу до бола. Те своје особине преносе на своје потомке у друге родове. Када говоре имају смешак око усана. Из ове групе родова мајка је даровитог етногафског приповедача Петра Кочића.

Дакићи у Хрватској су претежно Хрвати, добрим делом из околине Нове Градишке, а према неким изворима из Дарувара. Могу бити и Срби из околине Доњег Михољца, те су врло ретко и Црногорци. Сразмерно бајвише дакића у претходних стотину година рођено је у давору (Нова Градишка), где се сваки тридесети становник презивао Дакић. У Хрватској данас живи око осам стотина Дакића у више од 250 домаћинстава и по бројности је 948. презиме. Средином прошлог века било их је приближно четири стотине, па се њихов број данас готово удвостручио.

Порекло презимена: Што се места настанка тиче, презиме Дакић је настајало само на простору Црне Горе и Херцеговине, а на друге територије је стигло сеобама породица презимена Дакић. Презиме Дакић настало је на основу хипокорисника, односно имена од миља родоначелника или родоначелнице. Презиме је настало по родоначелнику који се звао Данило, а од миља су звали Дако или Дака. Вероватније је да је настало од хипокорисника Дака, јер од Дако творено презиме је Даковић. Хипокорисник Дака могао је настати и од имена Дамјан, које је у средњем веку на територији Црне Горе било често име, чешће име него име Данило, а могла је имати и жена која се звала Дамјана, у ком случају презиме је настало по родоначелници. Било је много родоначелника (родоначелница) овог презимена. Потврда томе су бројне крсне славе, чак 11 слава. Др Велибор Михајловић презиме Дакић евидентира у Мошорину (Бачка) 1785. године, у Сремској Митровици 1782. године, у племену Пипера у Црној Гори, фреквентно је Хрватској: околина Нове Градишке, Глине, Дарувара, Доњег Михољца, Војнића, Славонског Брода и Пакраца. Презиме је од личног имена Дака које први пут срећемо у Вуковом Рјечнику 1818. године или Дако које је потврђено међу Србима у Славонији 1702. године. У области Новгородски (Русија) постоји топоним Даково и микротопоним Даково почивало у Црној Гори

Миграција: Миграциони пут Дакића иде из Црне Горе, прво у Северну Далмацију, на простор Буковице у село Радучић (један засеок се зове Дакићи) иако их ту више нема. Ту су највероватније били до око 1715. године, када се селе у Медак (Лика). У попису Лике и Крбаве 1712. године не појављују се презиме Дакић што упућује да су се у Медак населили после тог пописа, највероватније 1715. године. Због сукоба са аустријским властима враћају се на млетачку територију, у Далмацију. Сеоба Дакића са славом Михољдан иде из Црне Горе у подручје Крупе (Поуње). Одатле неки пресењавају на Кордун у периоду између 1711 и 1717. године у првом таласу и после у другом таласу 1791. године. Тамо су углавном служили као аустријски војници. Неки су се насели и на простор Жумберка. Дакића са славом Михољдан има и у Словенији. Знају да потичу из Крупе. Правац кретаља и Дакића са славом Јовандан је према Босни. Јован Јањатовић их 1882. године евидентира у парохији Бочац (Бања Луке) и Гламоча. Једни Дакићи са овом славом и данас живе у Доњој Буковици (Бијељина), гдје су досели у 18. веку. Дакићи са славом светог Николе, 1882. године пописани су Високом, у Орашју (Прњавор) и у Штрпцима (Вишеград). Са овом славом Дакићи су пописани и у Залужју (Невесиње), а доселили су средином 19. века из непознатог села од Гацка. Једна породица са славом арханђел Михаило сада живи у Бања Луци, који тврде да су из села Доња Бијела (Невесиње), гдје их више нема. У селу Доња Јурковица (Градишка) живе Дакићи са славом Светог апостола и јеванђелисте Марка. Многи Дакићи из овог рода расељени су у Бања Луку и по свету.

Главни миграциони правци Дакића у прошлом веку у Хрватској су забележени из Босанске Градишке (БиХ) у Церник те из Санског Моста (БиХ) у Загреб.

Распрострањеност: Пре двеста година населили су се Дакићи у Босну са двадесет кућа и славе Михољдан. Звали су се раније Ножинићи. Не зна се одакле су досељени и сматрају их старинцима.

Старинска група родова са ретком славом Михољдан, у Босанској Крајини, после Првог светског рата, са 118 кућа и 9 презимена у 36 насеља су: Дакићи 38 кућа у 8 насеља, Кењало 34 куће у 12 насеља, Иванчевићи 15 кућа у 3 насеља, Вулина 8 кућа у 4 насеља, Ћопићи 13 кућа у 5 насеља, Мирићи 2 куће у 2 насеља, Беук 2 куће, Радусине 5 кућа и Илићи-Бекези 3 куће. Сви су “једно” па су се некако разродили.

Обилазећи територију Крајине Петар Рађеновић у делу “Бјелајско поље и Бравско” и Милан Карановић у делу “Поуње у Босанској крајини” 1922. године евидентирају презиме Дакић у:

Бањани и Баштра (Крупа)-Дакића 20 кућа, славе Михољдан. Дошли око 1722. године. Звали се Ножинићи. Сматрају се старицима, незна се откуда су дошли. На основу овога, а на основу миграција Срба из Босне, а поготову из Босанске крајине у Словенију и Белу крајину, може се закључити да су ово баш Дакићи из Босанске крајине. Без сумње веровати је Карановићу и теорији да су Дакићи, односно раније Ножинићи староседици у Крајини, што води на закључак да су они у Крајини пре Турака 1463. године.

Главица и Гориња (Крупа)-Дакић, славе Михољдан. Дошли из Ивањске пре Окупације.

Добросело (Крупа)-Дакићи 5 кућа. славе Михољдан. Дошли из Ивањске пре Окупације.

Ивањска (Крупа)-Дакићи 8 кућа, слава Михољдан. Сматрају их за најстарије у селу. Повратили се иза Свиштовског мира из збега Орловачи планини.

Матавази (Крупа)-Станчевићи 7 кућа, слава Михољдан. Досели око 1772. године. Звали се Дакићи. Привела им претка прабаба Стана из Ивањске за некаква туфекџију Предојевића, кога су после заробили за Лаудононовог рата.

Буковица Цазин)-Дакићи 1 кућа, слава Михољдан. Дошли са Кордунског Љесковца (Кордун) пре Омерпаше.

Глиница (Цазин)-Дакићи 1 кућа, славе Михољдан. Дошли из Ивање пре Омерпаше.

Крндија (Цазин) -Дакићи 1 кућа, (1 кућа Агића Крндија) слава Михољдан. Дошли из Кордунског Љесковца (Кордун) пре Омерпаше.

Мутник (Цазин) – Дакићи 1 кућа (1 кућа на Марин Мосту) из Кордунског Љесковца (Кордун). Дошли после Омерпаше.

Раст (Невесиње)-Дакић, слави Никољдан. Доселио из Гацка из непозната села око 1860. године.

Дакићи су присутни у готово свим жупанијама Хрватске у укупно 85 општина и 118 насеља, претежно у урбаним срединама (62%). Данас их највише живи у Загребу (110), Давору код Нове Градишке (60), Ријеци (35) Винковцима (35) и у Карловцу (30).

У Босни и Херцеговини Дакићи су данас забележени у преко 50 насеља са 260 домаћинстава. У Федерацији Бих највише их живи у Сарајеву (6)., док у Републици Српској највише их је настањено у Бања Луци (49), Бијељини (26), Мркоњићграду (34), Приједору (29) и Прњавору (14).

На простору Републике Србије Дакићи су данас настањени у преко 100 насеља са преко 750 домаћинстава. По броју домаћинстава највише их живи у: Београду преко 200, Новом Саду (105), Руми (41) и Врбасу (23). Осим Београда, концентрација Дакића је на простору Војводине.

Познати:

– Божидар Дакић, рођен 09. јануара 1909. године у селу Клипино Брдо, Војнић (Хрватска), убијен у Максимиру 1941. године, народним херојом проглашен 27. априла 1946. године.

– Славко Дакић архитект 1942 Осијек

– Бранимир Дакић специјалиста акушер 1959 Пакрац

– Иван Дакић инжењер и предузетник 1962 Славковци

(Стари Јанковци)

– Штефица Дакић лекар 1965

Извор:

– Стојан Караџић, Вук Шибалић “Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло” II допуњено издање, Београд, 1977. година

– Милан Карановић ” Поуње у Босанској Крајини”

– Петар Рађеновић “Бјелајско Поље и Бравско” Београд, 1925 година

– Телефонски именици бивших Република СФРЈ

________________

 

Презиме ДАКИЋ настало је на основу хипокористика, односно имена од миља родоначелника или родоначелнице, пише наш вредни сарадник Милан Милковић. Његов прилог објављујемо у целини:

Што се места настанка тиче, презиме Дакић је настајало само на простору Црне Горе и Херцеговине, а на друге територије је стигло сеобама породица презимена Дакић. У том смислу, већина расељених Дакића сачувала је предање да су пореклом из Црне Горе и да су њихови преци напустили Црну Гору бежећи од Турака.

На више места прочитао сам да је презиме настало по родоначелнику који се звао ДАНИЛО, а од миља су га звали ДАКО или ДАКА. Убеђен сам да је оно настало од хипокористика ДАКА, јер је од ДАКО творено презиме Даковић. Међутим, хипокористик ДАКА могао је настати и од имена ДАМЈАН, које је у средњем веку на територију Црне Горе било често име, чешће него име Данило, а могла га је имати и жена која се звала Дамјана, у ком случају је презиме настајало по родоначелници.

У сваком случају, на основу истраживања која сам радио неколико година, закључио сам да је било много родоначелника или родоначелница овог презимена. На то указују бројне крсне славе које Дакићи славе – чак једанаест различитих слава које сам ја успео да забележим, а није искључено да их је и више. Редом ћу навести Дакиће према крсним славама које славе:

Дакићи са славом Свети Јован Крститељ(20. 01)

За ове Дакиће имамо доказ о пореклу. Они су из Пиве, из Мале Црне Горе. Неки од ових Дакића и сада су у Пиви и славе стару славу Светог Јована Крститеља (20. 01). Правац њихових миграција је био према Босни.

Ђорђе Јањатовић у својој књизи: Презимена Срба у Босни (према попису 1882), наводи да су Дакићи са овом славом живели у парохији Бочац, код Бања Луке и Гламочу. Дакића са овом славом има и данас у селу Доња Буковица код Бијељине (Република Српска), где су доселили у 18. веку.

Дакићи са славом Свети Николај Мирликијски Чудотворац (19. 12)

Дакића са овом крсном славом има у Прњавору (Република Српска) и у селу Поточанима код Бање Луке. Овамо су доселили од Невесиња, где их још увек има у селу Залужје. Према предању, порекло им је из Црне Горе, са Жабљака, одакле су побегли испред турске силе. Они вероватно потичу из племена Кучи, јер то племе слави Светог Николаја.

Ђорђе Јањатовић у својој књизи “Презимена Срба у Босни” (према попису 1882), наводи да су Дакићи који славе Светог Николаја Чудотворца Мирликијског пописани у Високом, у Орашју код Прњавора и у Штрпцима код Вишеграда.

Ристо Миличевић у својој књизи Херцеговачка презимена (Београд 2005), на страни 302, наводи да су Дакићи са славом Светог Николаја у Залужје код Невесиња доселили средином 19. века из непознатог села од Гацка.

Дакићи са славом Свети преподобни Киријак Отшелник (Михољдан)

О пореклу ових Дакића не зна се много, сем предања да су из Црне Горе. Етнолози славу ових Дакића, која је заиста ретка, повезују са Михољским збором код манастира на Превлаци. Одсељена братства из Буљарице (Паштровићи) Иванчевић, Вулин и Кењало сачувала су успомену на тај збор узимајући за своју крсну славу Михољдан. Дакиће који славе ову славу етнолози сматрају огранком од наведених братстава. Та четири братства доселила су у Поуње (код Крупе) крајем 17. века.

Ђорђе Јањатовић у својој књизи: Презимена Срба у Босни (према попису 1882), наводи да су Дакићи који славе Светог Киријака Отшелника (Михољдан) пописани код Крупе, у парохијама Глиница, Добросело и Ивањска.

И Дакићи из Бањана припадају групи Дакића са наведеном славом. Од ових Дакића из Поуња неки су одселили на Кордун у периоду између 1711. и 1717. године, у првом таласу, и после 1791. године, у другом таласу и тамо су углавном служили као аустријски војници. Неки су се населили и на Жумберку. Многи Дакићи који су били на територији која је припадала Аустрији покатоличени су. Дакића који славе Михољдан има у Словенији. Знају да потичу од Крупе.

Дакићи са славом Свети Георгије Победоносац (Ђурђевдан)

Дакићи из села Растуша (у општини Теслић), који славе Ђурђевдан, тврде да су им корени у Црној Гори. Највероватније да потичу из херцеговачког племена Дробњаци, односно, да су огранак неког њиховог братства, јер наведено племе слави Светог Георгија Победоносца (Ђурђевдан).

Ђорђе Јањатовић у својој књизи: Презимена Срба у Босни (према попису 1882), наводи да су Дакићи који славе Ђурђевдан пописани у околини Кључа, у парохијама Граци, Рибник и Слатина; у околини Градишке, у парохији Драгељи; у Тешњу и парохији Радња Доња (код Добоја); у Ступарима, код Маглаја, и у Сарајеву.

Дакићи са славом Свети арханђел Михаило

Пошто није сачувано предање из кога племена потичу, не може се одредити порекло ових Дакића, јер Светог Арханђела Михајла слави чак пет племена (Васојевићи, Пипери, Озринићи, Комани и Рудињани).

Једна породица Дакић са овом славом (сада живи у Бања Луци) тврди да њени преци потичу од Невесиња (село Доња Бијења), где их више нема, односно Ристо Миличевић у свом делу “Херцеговачка презимена” не наводи податке о њима

Могуће је да Дакићи из Гуревца (код Прокупља), где су два брата доселили из Црне Горе око 1870-1880. године, и ови из Бања Луке потичу из два различита племена, а да славе исту славу Светог Арханђела Михајла.

Извесно је да су Дакићи из Доње Бијење у Бања Луку преселили после 1882. године, јер наведене године у Босни ниједна породица Дакић са овом славом није пописана (Ђорђе Јањатовић: Презимена Срба у Босни).

Дакићи са славом Свети апостол и јеванђелист Марко (Марковдан)

У селу Доња Јурковица (налази се јужно од Градишке) живе Дакићи који славе Светог апостола и јеванђелисту Марка. Из овог рода Дакића многи су расељени у Бања Луку и по свету. У том месту (парохија Турјак) Дакићи са овом славом пописани су још 1882. године (књига Ђорђа Јањатовића “Презимена Срба у Босни”, стр. 104).

Одакле потичу ови Дакићи? Етнолози су изнели мишљење да се ради о Дакићима који су истородни са Дакићима који славе Михољдан, али да су ови у Доњој Јурковици, из неких разлога сачували стару славу – Марковдан. Не искључујем такву могућност, али је и не подржавам безрезервно. Наиме, слажем се да су Дакићи са славом Михољдан дошли из Буљарица (Паштровићи) или околине, али имам у виду да је крсна слава племена Маине управо Марковдан. Вероватније је да је неки Дака из Маина мигрирао у Доњу Јурковицу, да је његово потомство понело презиме по њему, а задржали су племенску славу Марковдан. У босанској Крајини има много презимена која славе Марковдан, што се може тумачити да је тада из Маина на простор Крајине кренуло више људи из различитих братстава.

Дакићи са славом Свети Игњатије Богоносац

У Википедији (sr.wikipedia.org/sr/Малешевци_(род) записано је да су Малешевци стари, веома разгранати српски род. Овај род потиче из Малине, данас пустог селишта између Билеће и Требиња у источној Херцеговини. Једну од специфичности Малешеваца представља слављење крсне славе Свети Игњатије Богоносац. Међу огранцима овог рода наводе се и Дакићи. Значи, сваки Дакић који славу наведену славу потиче од Малешеваца.

Дакићи са славом Свети Григорије Богослов

Једини траг о Дакићима са овом славом је књига Ђорђа Јањатовића “Презимена Срба у Босни” (по попису 1882), у којој стоји да су они пописани у Бугојну. Њихово порекло тешко је утврдити.

Дакићи са славом Свети архиђакон и првомученик Стефан

Ђорђе Јањатовић у својој књизи “Презимена Срба у Босни” (према попису 1882), наводи да су Дакићи који славе Светог архиђакона и првомученика Стефана пописани у парохијама Бараћи, Герзово, Пецка Долња (све три парохије у Герзовачком протопрезвитеријату), затим у Варцар Вакуфу (данас Мркоњић Град), у Омарској (код Приједора) Прњавору и Смртићима (код Прњавора).

Са наведеног простора једна породица Дакића са славом Светог Стефана мигрирала је у Бачку (Госпођинци, Жабаљ).

Нема помена одакле потичу Дакићи са овом славом. Могуће је да су из Паштровића, као и Дакићи који славе Михољдан, али да су се определили за славу Светог Стефана зато што је овај светитељ бип заштитник (патрон) читавих Паштровића.

Дакићи са славом Свети Симеон Богопримац

Ђорђе Јањатовић у својој књизи “Презимена Срба у Босни” (према попису 1882), наводи да су Дакићи који славе Светог Симеона Богопримца пописани само у парохији Радња Доња код Добоја (протопрезвитеријат Тешањски). Занимљиво је да су у истој парохији пописани и Дакићи који славе Ђурђевдан (има их и код Кључа, код Градишке, код Маглаја и у Сарајеву).

Мислим да Дакићи са славом Светог Симеона Богопримца немају посебног родоначелника, већ да они припадају Дакићима који славе Ђурђевдан, а да је њихов предак променио славу највероватније тако што се приженио у породицу која слави Светог Симеона. У парохији Радња Доња, поред Дакића, ову славу, према наведеној књизи Ђорђа Јањатовића, слави још 16 презимена.

Дакићи са славом Лазарева субота

Око 1776. године Тома и Григорије Дакић доселили су у село Батињани (код Дарувара) у Хрватској. Прва генерација Дакића (рођени у Метку, а одрасли и засновали породице у Батињанима) били су: Јефрем, Атанасије, Јован (рођ. око 1768), Теодор, Андреј и Јован (рођ. око 1772) Дакић. Према предању које су сачували Дакићи из Батињана, у Западну Славонију су доселили из Лике, прецизније из села Медак, где су неко време радили као дрвосече у личким шумама, а потичу из Црне Горе.

Према др Јовану Ердељановићу, више врло старих братстава и родова (унутар којих је, наравно, било много презимена – М.М) која су живела у Херцеговини, између Гацка и Билећа славили су крсну славу Лазарева субота. Падом Херцеговине под Турке (1482) ова братства су иселила у Црну Гору на подручје племена Цуце. Касније су се одавде неки иселили у Босну и Србију.

Ристо Милићевић у својој књизи “Херцеговачка презимена” (Бгд 2005, стр. 56) наводи да у Билећким Рудинама има више породица које славе Лазареву суботу, а веле да су пореклом из Кривокапића из Кобиљег Дола у Црној Гори. Пошто су Кривокапићи из Цуца, где су доселили из Херцеговине, од Гацког, можемо прихватити тезу да су и батински Дакићи из Црне Горе из Цуца, где су се населили заједно са Кривокапићима, како наводи др Јован Ердељановић. Наиме, изворно у Цуцама су две крсне славе: Свети Николај чудотворац Мирликијски и Свети Јован Крститељ. Они који у Цуцама славе другу крсну славу дошли су са стране на простор тога племена.

Из групе тих херцеговачких братстава су и ови Дакићи са славом Лазарева субота. Из Црне Горе одселили су прво у Северну Далмацију, на простор Буковице у село Радучић (један засеок се зове “Дакићи”, иако у селу Дакића више нема) и ту су били највероватније до петнаестих година 18. века, када су преселили у Медак у Лици. У попису Лике и Крбаве 1712. године њих нема, што значи да су се доселили у Медак после тог пописа, највероватније 1715. године кад је десетак породица напустило Медак због сукоба са аустријским властима и вратиле се на млетачку територију, у Далмацију.

____________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ДАКИЋИ

(у Жабљаку и Бановицама)

Обрад Ђолов Дакић је из села Црне Горе дошао 1950. године у Жабљак, гдје је радио као трговачки радник. Данас живи на Жабљаку као пензионер.

Његов брат Љубо се са својом породицом 1979. године доселио у Бановице, заселак села Палеж, на земљу купљену од братства Пјешиваца, гдје је саградио кућу и ту се стално настанио. Љубо има три сина: Сретена, Душка и Драгомира. У Борје се доселио Радомир Дакић из Пљеваља, а у Пљевља се доселио из села Црна Гора.

Славе зимски Јовањдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић