Порекло презимена Шаранац Reviewed by Momizat on . Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’ ШАРАНЦИ Ово херцеговачко Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’ ШАРАНЦИ Ово херцеговачко Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена Шаранац

Порекло презимена Шаранац

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ШАРАНЦИ

Ово херцеговачко племе населило је дробњачку територију на лијевој обали ријеке Таре, од Градине изнад Добриловине до Пирликтора и велики дио планине Сињајевине. Ова област је била прије досељења Шаранаца насељена само са два братства – Шљиванчанима и Роћенима. Насељење Шаранаца извршено је у другој половини 17. вијека, а тада су насељена села Руданца и Јелина Гора.

Преци тада досељених Шаранаца живјели су у херцеговачким мјестима Плани, која се налази између Гацка и Билеће, те Гацку и Заођу, у околини Гацка.

Према простору који су заузимали, изгледа да су били велико племе. Падом Херцеговине под Турке, у другој половини 15. вијека, и ово племе је било стална мета турских напада. Племенски старјешина је тада био Мијаило Властелиновић, који је био чувена и позната личност. Имао је надимак Шарац, због лица које је било ишарано крастама још у младости. Мијаило је имао седам синова и сви су били имућни. Потомци Мијаила Шарца по њему се прозваше Шаранци.

Најмлађи Мијаилов син Јован био је ожењен Ружицом, најљепшом дјевојком из Требиња, од братства Драшковића. У њу се загледа Ибрахим-бег од Мостара и једном приликом је уграби и на силу поведе. Мијаило са синовима и осталим братственицима пође у потјеру за Турцима, пријеким путевима их претекну, већину Турака побију, а Ружицу спасу.

Послије овог догађаја Мијаило окупи све Властелиновиће на договор и одлуче да један дио рођака остане на својим имањима, а Мијаило се, са шест синова, одселио под планину Његош; на имању остане његов најмлађи син Алекса. Њега Турци ухвате и поведу у Травник код везира, неке Властелиновиће поубијају, а неке заробе и одведу у ропство, а имања им разуре. Алексу Турци потурче и врате у Плану на његово имање, с налогом да наговори оца Мијаила и браћу да се потурче и да врате имање. Један Мијаилов син се одвоји од оца и браће и врати на имање у Гацко, уз чврсто обећање брата Алексе да неће бити потурчен. Од њега је братство Зимоњићи. Мијаило не хтједне да се врати у Плану, већ се испод планине Његош, с осталих пет синова, одсели у Бјелопавлиће и насели у селу Мартинићима.

Разуром Властелиновића у Плани, Гацку и Заођу, неки од њих се одселе преко Саве и Дунава у Срем, а неки у Дубровник. Од одсељених у Дубровник нарочито се истакао Сава Анђелић, који је имао звање војводе; њему је подигнут споменик у Херцег Новом.

Расељењем Властелиновића нестао је и назив овог племена, а од остатка њихових потомака формирала су се нова братства. Од потурченог Алексе, који доби име Абдо, постадоше Авдићи, од неке бабе Бабићи, даље Зимоњићи, Шаренци, Парежани и Жерајићи. Они и данас живе у Херцеговини.

Насељењем Мијаила-Шарца у Мартинићима није било ријешено питање њиховог сталног боравка из два разога. Прво, нијесу имали довољно земље за обрађивање, а друго, морали су одлуком племена Бјелопавлића да прихвате њихову крсну славу Свету Петку; они на то не пристану, већ се њих четири брата, послије очеве смрти, одселе у пусти ненасељени крај код Колашина, између ријеке Плашнице и Бистрице и тај крај назваше Плана, ради сјећања на свој завичај у Херцеговини.

Њихов брат Сава био је писмен и постављен је за свештеника у Мартинићима; прихватио је славу Свету Петку и остао да живи са својом породицом у Мартинићима. Његови потомци се по њему прозову Поповићи. Савин син Петар такође је био свештеник. Он из освете убије неке комшије Филиповиће, па је због тога морао бити рашчињен (распопљен). Његове потомке прозваше Распоповићи; они и данас живе у Мартинићима. Од овог братства били су чувени Мато и Рашко Распоповићи, који су опјевани у народним пјесмама. Од њих су на уже Радовићи, прозвани по Раду, оцу Рашкову.

Крајем 16. вијека, када су се Шаранци доселили у Горњи Колашин, Колашином је управљао кнез Груја, који је признавао власт босанског вилајета, а становао је у Грујића пољу, које је по Груји тако названо. Кнез Груја је сваке године скупљао од народа нешто данка и односио га у Травник везиру, као знак признавања његове власти, Заузврат, везир му је дао повластицу да их нико од Турака не може узнемиравати.

Кнез Груја је имао само једну ћерку, која се удала за Мира Шаранца, унука Мијаила Шаранца, а он је послије смрти кнеза Грује постао кнез и насљедник цјелокупног имања. Кнез Миро је био бистар и достојанствено је кнезовао колашинским крајем. И он је доживио дубоку старост.

У почетку досељења и насељавања колашинског краја, били су мирни и брзо су се намножили и обогатили. Али, касније, у другој половини 17. вијека, у колашински крај су се почели досељавати муслимани, који су вршили притисак на православно становништво, од којих су неки примали ислам и та се напаст нагло ширила. Шаранцима је бивало све теже да се одрже у својим границама и да задрже привилегије које су до тада уживали.

Под све чешћим притисцима, Шаранци се одлуче на поновно пресељење. Овога пута одлуче да се населе на дробњачко земљиште између Сињајевине, Пирликтора и ријеке Таре, које је било већим дијелом ненасељено послије протјеривања Крича из Дробњака на десну обалу ријеке Таре.

Зна се да се кнез Миро женио два пута и да су му се синови из првог брака одселили у Срем, код својих братственика, који су се тамо одселили још из херцеговачке Плане; тамо се њихови потомци прозову Кнежевићи.

Једна шаранска породица од братства Анђелића врати се у Херцеговину, у село Заође, на своју старевину, и тамо се настане код својих рођака Анђелића, гдје и данас живе њихови потомци.

Један је Шаранац био ожењен из мјеста Кричка, из говеваљског краја. Како је рано погинуо у боју с Турцима, његова жена, млада удовица, врати се са синчићем у род. Тамо се преуда за неког „Ћоса“. Пошто Ћосо није имао дјеце са шаранском удовицом он њеног сина кога је довела из првог брака посини и да му своје имање у насљедство, па се његови потомци по очуху Ћосу прозваше Ћосовићи. Од Ћосовића се касније одвоји братство Ћоровићи.

Сва шаранска братства која се данас презивају Кнежевићи, потомци су кнеза Мира, Рајичевићи од Рајича Шаранца, Вуковићи од Вука Шаранца, и Анђелиђи. Нека су се касније разгранала на друга братства.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top