Британска прича о Милунки Савић и Флори Сандерс

18. марта 2012.

коментара: 2

У временима када свећом тражимо оне који не мисле да су Срби „кољачи, убице и силоватељи”, Британка Луиз Милер нам показује шта значи бити безусловни пријатељ: открива и прича дирљиву причу о нашој историји коју смо и сами помало заборавили. Уместо нас и за нас

Током ноћи 15. новембра 1916. године, снег је тихо падао на огољена брда и планине Македоније. Да је падао две године раније, нико не би ни приметио осим малобројних сељака који су трошили скроман живот у овој негостољубивој регији. Већина несрећног становништва побегла је у освит тешке борбе српске и бугарске армије, које су горљиво желеле да запоседну територију за коју су веровали да им је припадала по свим законима историје. У јесен 1915. године, када је Бугарска једнострано, уз подршку Немаца, објавила рат британско оријентисаним Србима, њихови борци марширали су у браон маскирним униформама на тадашњу српску земљу Македонију, како би заузели важан стратешки град Монастир (данашњи Битољ). Следећег септембра Срби су кренули у контранапад, у покушају да поново заузму свој кључни град. До средине новембра, после неколико тешких битака у планинама на истоку, били су близу да успеју у томе”…

Овако почиње књига (у нашем преводу) „Диван брат: Живот капетана Флоре Сандерс” британске публицисткиње Луиз Милер о историји српског народа и месту које су шкотске болничарке, предвођене хероином Флором Сандерс, заузеле у њој.

Луиз је једна од малобројних заљубљеника у српску историју и традицију, коју понекад и сами заборављамо. У временима када свећом тражимо оне који не мисле да су Срби „кољачи, убице и силоватељи”, Луиз нам показује шта значи бити безусловни пријатељ: уместо нас открива и прича дирљиву причу о нашој историји. Нашем поносу. И љубави неких помало заборављених жена према Србији.

Она за Прессмагазин наводи да је њено интересовање за Србију почело пре око 10 година, када је случајно, у практично једној фусноти, пронашла запис о Британки која се борила у Првом светском рату.

 Ко је била та жена?

– Била сам изненађена што нисам чула за њу, па сам одлучила да то дубље истражим и тако сам открила Флору Сандерс. Те 2002. јако сам се изненадила кад сам открила да се борила за Србе, јер оно што сам знала о вама базирало се на извештајима из западних медија о ратовима у 90-им годинама.

Тада сам почела да читам о српској историји. Што сам више читала, више сам схватала колико сам имала нетачан утисак о Србији. Нисам ништа знала о српским жртвама, а посебно не о страдању Срба у Хрватској током Другог светског рата. Била сам посебно шокирана чињеницом да је два до три одсто предратне популације страдало у Француској, Немачкој и Британији током Првог светског рата, али да је Србија у том периоду изгубила 16 одсто становништва.

 Који период српске историје сте посебно истраживали?

– Моје интересовање било је везано за период Првог светског рата, иако сам провела много времена истражујући и Други. Флора је прва жена и странац примљен у армију, а 1919. године промовисана је у чин потпоручника. За храброст је одликована Карађорђевом звездом, због заслуга у борбама код Битоља 1916. године. Кад је била рањена, смештена је у болницу са чувеном Милунком Савић. Постале су велики пријатељи.

 Мислите ли да се Србија одужила својим борцима из Британије?

– Србија се одужила и сестрама и докторима, подједнако женама и мушкарцима, више пута и вишеструко. Дала им је ордења, али и оно што су највише и желели, а то је слободу да се баве оно чиме су желели. Жене, којима није било дозвољено да раде за британску армију, биле су третиране подједнако као остали Срби. Водиле су болнице, радиле су у армији и као возачи амбулантних кола и све оно што нису могле у Британији. И наравно, Срби су дозволили Флори да ради оно што је највише желела, да се бори за слободу.

 А Британија?

– Бојим се да у Британији нису тако третирани. Постоји мишљење да су све жене које су радиле у Србији током Првог светског рата биле Шкоткиња, али то није истина, било их је из свих крајева Британије, Ирске и британских колонија као што су Аустралија, Нови Зеланд, Јужна Африка и Канада. Верујем да је то утисак због чињенице да су шкотске женске болнице биле најугледније организације које су слале жене у Србију. Те жене нису могле да се баве оним чиме су хтеле у Британији током рата. Иако су их у новинама представљали као симбол храбрости, по повратку кући биле су присиљене да се врате традиционалној улози жене. На пример, једној од жена која је радила и као механичар и као возач по повратку кући породица није дозволила да вози ауто. Жене хирурзи, које су се доказале спасавајући животе, нису могле да се баве тиме по повратку у Британију. За многе жене, најбољи дани њиховог живота били су Србији.

 Тешко је поверовати да је Србија у нечему боља од Британаца, па макар и у дужини памћења?

– Мислим да нас је Србија посрамила тиме како им се одужила и колико ради на томе да се не заборави њихов рад. Један од најпотреснијих догађаја одржава се сваке године у Крагујевцу 14. фебруара. Тамо се српски Црвени крст, градоначелник Крагујевца, британски амбасадор и војни аташе, заједно са другим амбасадорима и грађанима, окупљају над гробом три Британке које су 1915. године у том граду преминуле од болести. Церемонија се одржава на годишњицу смрти докторке Елизабет Рос, која је преминула на свој 37. рођендан журећи у болницу где су лежали болесници од тифуса. У Британији нема сличних церемонија и врло мали број их уопште и памти.

 Јесу ли Флора и све остале болничарке до краја живота остале привржене Србији?

– Шта је Флора мислила о Србији? Била је то њена земља, њен дом. Борила се за њу у два светска рата. Провела је много више времена и уложила више труда у Првом, сакупљајући новац у Британији како би помогла српским војницима. Након што је погођена бугарском гранатом у борби прса у прса у новембру 1916. године, српски поручник јој је спасао живот. Волела је Србе, као и све остале жене које су служиле Србији.

 Да ли су Срби и Британци, посебно Шкоти, заувек повезани због историје?

– Те посебне везе између Србије и Британије не смеју бити заборављене. Учинићу све што могу да писањем и истраживањем обезбедим да такве везе остану упамћене и на мој мали начин допринесем да се премосте сви неспоразуми који су настали међу две земље. Мислим да ће меморијални рагби турнир који ће бити одржан у Београду бити врло важан корак у томе. Утакмицом ће се одати почаст првим српским рагбистима, двадесетседморици српских дечака који су ишли у школу Џорџа Хериота у Единбургу током рата. Наравно да ћу доћи.

 Јесмо ли ми толико слични народи?

– Мислим да делимо сличан смисао за црни хумор. Сећам се једног туристичког обиласка Београда.

Пролазили смо поред парламента, са чувеном статуом црног коња испред, и водич је рекао да је то метафора српске историје, човека је пошевио коњ. То је једна од најбриткијих, најсмешнијих ствари које нисам одавно чула. И сад се смејем кад се сетим тога, мислим да делимо смисао за хумор током несрећа.

 Шта се лично вама посебно свиђа код Срба?

– Била сам у Србији осам пута са супругом. Гостопримство и помоћ коју смо добијали били су фантастични. Помогли сте ми да схватим зашто су Флора и остале Британке толико много волеле Србе. Супруга и мене практично је усвојила породица Жарка Вуковића, који је тако много учинио да би одржао сећање на те Британке. Такође се сећам једне ситуације кад смо стигли на гробље у Ваљеву ненајављени, да пробамо да пронађемо гроб Алберта Кука, америчког доктора који је ту преминуо 1915. године. Радник на гробљу Славко Југовић напустио је свој посао и кренуо да нам помаже, отишао је у градску архиву и позвао пријатеља да нас превезе до тог прелепог места на којем је гроб, у брдима која окружују град. Никад нећу заборавити његову љубазност.

 Мислите ли да ће Србија икад више повратити углед који је имала?

– Србија дефинитивно има проблем с имиџом у свету, много тога доброг заборављено је пред налетом лошег. Замарајуће је видети увек исту представу о Србима у филмовима, где вас увек приказују као зликовце. Досадно је, некако сирово и немаштовито. Али мислим да ће у корист Србије ићи то што Британци имају кратко историјско памћење. Мени је важно да испричам причу о доброти, и у Британији и у Србији, како бисмо повратили равнотежу. Има још оних који истражују као и ја, али ми смо и даље само мала група.

 

ИЗВОР: Прес, 18. март 2012.

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    6. фебруара 1876. у Србији је основано Друштво Црвеног крста, непуних 13 година после прве Међународне конференције Црвеног крста у Женеви. Иницијатор је био војни лекар Владан Ђорђевић, а за првог председника је изабран митрополит Михајло.