Смуђа

16. март 2012.

коментара: 5

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. John Lennon

    Originalni koreni porodice Smudja vuku iz mesta Padjene,izmedju Knina i Sibenika,slava Djurdjevdan koju su slavili svi pripadnici porodice iz Padjena po crkvi svetog Georgija koja je jedina u mestu.Neki su se spustili u primorske gradove Split,Zadar,Sibenik a neki su krenuli put Srema i Vojvodine.Prvi koji je u Srem stigao bio je izvesni Pana Smudja,1776.godine.Podrucje gde je porodica Smudja najbrojnija je opstina Stara Pazova.U Surduku je bio velik broj porodica sa ovim prezimenom,kasnije se sele u Staru Pazovu,Novu Pazovu,Belegis,Golubince Ugrinovce,Dec,Batajnicu,a neki cak i u Zemun pa i centar Beograda.Danas imamo Smudje koji se smatraju Dalmatincima,koji su jos uvek na podrucju Knina i Splita i Smudje koji se smatraju Sremcima sto je razumljivo jer su im preci vec dva i po veka na podrucju Srema.Postoji teorija da su prezime dobili kao vrsni ribolovci a postoji i ona da su prezime dobili po reci osmudjen ili garav,crn jer su bili ljudi izrazito crne kose i mediteranskog tena.

  2. Đorđe Smuđa

    Interesantno je da sve grane sremačkih Smuđa tvrde da su poreklom iz Like. Moguće je da su u XVIII veku prostori Like i Dalmacije drugačije definisani u odnosu na savremena shvatanja.
    Što se tiče surdučkih Smuđa pred drugi svetski rat je bilo blizu 30-40 domaćinstava. Posle rata, jedna grana Smuđa sa špic-nametom Kecarovi se odselila u Novu pazovu, a najviše ih je otišlo u Zemun i Beograd ( nije “čak” to je samo 40-50 km, a i inače se većina Surdučana tamo selila). Jedna porodica je na Zlatiboru. Smuđe iz Sasa (N. Karlovaca) i Batajnice su došle direktno iz Like (ili Dalmacije), ali ih danas u tim mestima više nema.Mislim da teorija o ribolovcima otpada, jer koliko znam, smuđ je riba crnomorskog sliva (bar na Balkanu). Ja opet znam za teoriju da su selo na Kosovu iz kojeg Smuđe potiču popalili Turci, a stanovnici garavi (osmuđeni) su pobegli put zapadne Bosne, gde su se zadržali stotinak godina pa se odatle spustili u Liku, odnosno Dalmaciju. Većina surdučkih Smuđa koje znam i kojih se sećam pre bi se okarakterisali kao “plavi”.

  3. Бранко Смуђа

    Koliko ja znam o prezimenu Smuđa: Аusтrijska kruna je gaњала Турску Империју и сатерала је до Македоније. Лик који је водио причу је Силвије Пикола а главни баја који је регрутовао локално становништво је поп из Пећи, Арсеније III Чарнојевић. Та “сила” је отерала муслимане и “освојила” Пећ, Призрен, Скопље и Приштину, тако што је те градове спалила до темеља.
    Међутим, Арсенијев покровитељ и мецена умире од куге 1689. То се, ко за инат, поклапа са позивом на рат са Француском круном. Због тога Аустријска Монархија повлачи своје трупе са југа на запад престонице.
    Шта онда бива са јуношом Арсенијем – хвата маглу јер му турци знају фацу.
    Као задња цупи, да не испадне геј, потпали све србље које је хушкао на полумесец да побегну заједно, јер “немају подршку Бечке Круне”! А србин, глуперда , опет поверује и пође за њим. Опет.
    Турчин се враћа и опет заузима Дечане, Милешеву, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Раваницу, Студеницу…
    Беше то 1690 године.
    Велики Везир који је тада добио ту територјију у задужење, Мустафа Ћупрлић је покушао да дипломатски опегла причу на Косову.
    Беху то тешка времена за обе стране…
    Елем, моје презиме је славило Светог Георгија на косовским обронцима под муслиманском влашћу 1694. године.
    Пролеће.
    Буди се сва животна снага у пролеће.
    Па тако и муслиманима који нису ту својом вољом.
    Заџевице не мањка.
    Те 1694те године лета Господњег.
    Дешава се синхронизована или случајна навала муслимана на православне домове неких косовских засеока.
    Неколико засеока србског живља је плануло.
    Имена тих насеобина, као ни имена изгинулих у тим грешним нападима нико није забележио. Једино се чита у турским аналима да је побегла многа православна породица са тих паљевина.
    Са Косова их је претекао глас. На Метохији су породице дочекане као “осмуђене”.
    Понос срба је чудо!
    Те породице су наставиле миграцију све до крша и голети, поносећи се да су изашли само осмуђени из магле хашиша османлијских распуштеника.
    Стигавши у голет насеобине Книн, браћа се поделише. Двојица упорних наставише до Истре, Трста па све до Лозане а тројица на север. Та тројица на северу стигоше до велике реке Дунав. Тражили су прелаз али су нашли само лесни брег, 20 метара над водом.
    Решили су ту да се и одморе.
    И богомољу Светом Ђорђу начинише на највишем делу брега над водом.
    (Како је то касније добило име по моштима Светог Николе, Бог ће знати)
    Једног дана, након великих вода, сурдукну се лесни брег и направи прилаз Дунаву.
    Те године се сурдукну неколико прилаза.
    Насеобљани то место спонтано назваше Сурдук.
    Видевши плоднију земљу од косовске а посебно врлетске книнске крајине, двојица браћа осташе а двоје одоше преко реке, уз Тису и даље.
    Све до 1944 је цело село Сурдук било у већинском власништву мог деде (једном од унука оснивача).
    Онда су се 1945. појавили “ослободиоци” и ослободили деду свега и послали га на робију. Данас ја имам само успомене и ни педаљ власништва.
    Елем, Сурдук у Срему, једва 40 километара од центра Београда, је једина насеобина са 1500 становника а где је на гробљу више од три фртаља презимена Смуђа.