Крсне славе и презимена Срба у БиХ (РС)

У БиХ има ско­ро шест хиљада српских пре­зи­ме­на ко­ја се ве­зу­ју за 72 сла­ве. Ако је код ис­тог пре­зи­ме­на заступљена са­мо је­дна крсна сла­ва не­сумњиво је да се ра­ди о је­дном пле­ме­ну (ро­ду). О пре­зи­ме­ни­ма Срба у БиХ не пос­то­је сис­те­ма­ти­зо­ва­на нау­чна ис­тра­жи­вања та­ко да се о њима је­ди­но не­штo ви­ше мо­же са­зна­ти из црквених по­пи­са или та­ко­зва­них ше­ма­ти­за­ма.

Од са­чу­ва­них ше­ма­ти­за­ма по оби­му и ра­зно­врснос­ти по­да­та­ка по­се­бно се из­два­ја Ше­ма­ти­зам пра­во­сла­вне ми­тро­по­ли­је и ар­хи­ди­је­це­зе Да­бро­бо­сан­ске за го­ди­ну 1882. објављен те ис­те го­ди­не у Са­ра­је­ву.

По мно­гим они­мас­ти­ча­ри­ма то је нај­бољи и нај­де­таљни­ји ше­ма­ти­зам ко­ји је до да­нас ура­ђен и објављен у чи­та­вој адми­нис­тра­ти­вно-те­ри­то­ри­јал­ној упра­ви Српске пра­во­сла­вне цркве. Обу­хва­та го­то­во це­ло по­дру­чје да­нашње БиХ. Ис­ти­на, не­дос­та­ју по­је­ди­ни по­да­ци за не­ке па­ро­хи­је у Звор­ни­чко- ту­злан­ској (Сем­бе­ри­ја) и За­хум­ско-хер­це­го­ва­чкој епар­хи­ји, али то не умањује његов зна­чај.

Пре­ма овом ше­ма­ти­зму и првом по­пи­су ста­но­вниш­тва ко­ји је из­вршен (1879) , у БиХ је кра­јем 19. ве­ка би­ло 5.590 српских пре­зи­ме­на за ко­ја се ве­зу­ју 72 ра­зли­чи­те сла­ве.

Пољо­при­вре­дни ин­жењер Са­во Игњато­вић из Бање Лу­ке го­ди­на­ма се ба­ви ис­тра­жи­вањем ко­ре­на сво­је породице.

– Про­блем је у то­ме што је мно­го пи­са­не гра­ђе о Срби­ма у БиХ уни­ште­но, а цркве и гробља у Фе­де­ра­ци­ји БиХ девас­ти­ра­на. Нај­ви­ше по­да­та­ка о сво­јим пре­ци­ма при­ку­пио сам у му­зе­ји­ма, за­тим ма­ти­чним уре­ди­ма, земљишним књига­ма и из усме­ног пре­дања – ка­же Игњато­вић.

Као што је по­зна­то, нај­ве­ћи број пре­зи­ме­на код Срба нас­тао је у 16. и 17. ве­ку. Пре­зи­ме­на су нас­та­ја­ла по ра­зним осно­ва­ма. Нај­чеш­ће је то би­ло по ли­чном име­ну оца или не­ког дру­гог прет­ка (Бо­гдан – Бо­гда­но­вић, То­дор-Тодоро­вић, Си­мо- Си­мић), мај­ке (Смиља-Смиљић, Ма­ра-Ма­рић, Цви­је­та-Цви­је­тић), по за­на­ту: Ку­јунyић, Са­рач, Ко­вач, Ка­чар, по на­дим­ку: Жде­ро, Прдић, Пи­тар…

Де­сет нај­рас­прос­трањени­јих српских пре­зи­ме­на у БиХ су: Ко­ва­че­вић, Са­вић, По­по­вић, Јо­ва­но­вић, Пе­тро­вић, Ђурић, Ба­бић, Лу­кић, Кне­же­вић и Мар­ко­вић.

Ко­ва­че­вић је је нај­ра­ши­ре­ни­је српско пре­зи­ме у БиХ. За ово пре­зи­ме ве­за­но је чак два­де­сет ра­зли­чи­тих сла­ва. Рас­прос­трањени су од Би­ха­ћа, Кру­пе и Пе­тров­ца, пре­ко Бање Лу­ке, Те­сли­ћа и Са­ра­је­ва, до Ви­ше­гра­да и Власенице.

Пре­зи­ме­на Кне­же­вић и Ман­дић нај­рас­прос­трањени­ја су у Кра­ји­ни, док су у ис­то­чној Бо­сни она ве­ома рет­ка. Слично је и са пре­зи­ме­ни­ма Ђу­кић, Ма­рић и Па­нић. И она су нај­ра­ши­ре­ни­ја у Кра­ји­ни.

Пре­зи­ме­на Јо­ва­но­вић, Мар­ко­вић, Илић, Си­мић, Ни­ко­лић, Ми­трић, Ла­зић, Га­врић и Ми­чић ви­ше су распрострањена у ис­то­чној и средњој Бо­сни, а мање у Крај­ини.

Има слу­ча­је­ва да се због ра­зли­чи­тог из­го­во­ра, или ра­зли­чи­тог адми­нис­тра­ти­вног еви­ден­ти­рања, код припадника је­дног пле­ме­на бележе два ра­зли­чи­та пре­зи­ме­на. То је слу­чај ка­да се, на при­мер, у пре­зи­ме­ну јавља сло­во “ј” или га не­ма: Ба­јић-Ба­ић, Ву­јић-Ву­ић, Гру­јић-Гру­ић, Га­јић-Га­ић, Пе­јић-Пе­ић…

По­не­кад су код при­па­дни­ка је­дног пле­ме­на за­бележе­на два пре­зи­ме­на и због то­га што је до­шло до за­ме­не једног од сло­ва дру­гим: То има­мо ка­да се, на при­мер, “џ” за­ме­ни са “ч”: Ба­руџија-Ба­ру­чи­ја, Екмеџија-Екме­чи­ја. Или ка­да се “џ” за­ме­ни са “ћ”: Инџић-Ин­ђић; ка­да се “т” за­ме­ни са “д”: Ву­ко­брат-Ву­ко­брад, ка­да се “у” за­ме­ни са “о”: Шкун­дрић-Шкон­дрић…

Срби има­ју на­ро­дно-цркве­но славље ко­је је не­по­зна­то код дру­гих хриш­ћан­ски на­ро­да. То је крсна сла­ва или крсно име. О њој пос­то­је мно­га пре­дања.

По је­дном крсно име је успо­ме­на на дан ка­да су мно­го­бо­жа­чки пре­ци по­је­ди­них по­ро­ди­ца пре­шли на хришћанску ве­ру. Оту­да и на­зив крсно име од “крсти­ти се” то јест пре­ћи у хриш­ћан­ску ве­ру.

По дру­гом, у вре­ме док су Срби жи­ве­ли у пле­ме­ни­ма је­дно по је­дно пле­ме се кршта­ва­ло иза­брав­ши за тај чин дан је­дног од све­ти­теља или му­че­ни­ка. Тај дан се отад сма­трао ду­хо­вним ро­ђен­да­ном по­ро­ди­це. По­ро­ди­це истог пле­ме­на има­ју ис­ту крсну сла­ву, а ис­ти пре­зи­мењаци са ра­зли­чи­тим сла­ва­ма ни­су од ис­тог пле­ме­на.

Ра­ши­ре­но је и гле­ди­ште ко­је се мо­же на­зва­ти ани­мис­ти­чним, а ко­је по­ла­зи од то­га да је крсна сла­ва са­мо је­дан хрис­ти­ја­ни­зо­ва­ни па­ган­ски култ – култ мртвих, култ пре­да­ка. Ово гле­ди­ште као нај­ва­жни­је уз слављење крсног име­на на­во­ди: кољиво, паљење све­ћа, се­чење ко­ла­ча. Све су то еле­мен­ти жртве­них оби­ча­ја за по­кој­не прет­ке.

По цркве­но-пра­во­сла­вном гле­ди­шту крсна сла­ва је нас­та­ла све­сном акци­јом Српске пра­во­сла­вне цркве, а рашири­ла се по свим српским кра­је­ви­ма то­ком 13., 14. и 15. века њеном ми­си­онар­ском де­ла­тнош­ћу. То је био један вид бор­бе про­тив мно­го­бош­тва и па­га­ни­зма. Зна­чи, не ра­ди се о хрис­ти­ја­ни­зо­ва­ном па­ган­ском кул­ту, већ је то по сво­јој су­шти­ни хриш­ћан­ски и пра­во­сла­вни суп­сти­тут за па­ган­ски култ ко­ји се из­гу­био у пе­ри­оду од сла­вен­ског на­сељавања Бал­кан­ског по­лу­ос­трва. Све­то­сав­ском ре­фор­мом из је­дне цркве­не, оп­ште или по­је­ди­начне, за­ве­тне ин­сти­ту­ци­је ство­ре­на је је­дна српска све­ча­ност ко­ја је у се­би обу­хва­ти­ла оп­ште пра­во­сла­вне и по­се­бне српске еле­мен­те.

Нај­чеш­ће сла­ве Срба у БиХ су: Ђур­ђев­дан, Ни­кољдан, Св. Јо­ван Крсти­тељ, Ар­хи­ђа­кон Сте­фан, Ар­хан­ђел Ми­ха­ило, Си­ме­нон Бо­го­при­мац, Св. Пан­те­ли­ја, Св. Ва­си­ли­је, Ми­хољдан, Пе­тров­дан, Крстов­дан, Све­ти Или­ја…

Дос­та рет­ке српске сла­ве у БиХ су: Св. Про­ко­пи­је, По­кров пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, Кон­стан­тин Ве­ли­ки, Јо­ван Бо­го­слов, За­че­ће Јо­ва­на Крсти­теља, Ва­ве­де­ни­је, Ар­хи­ђа­кон Га­врил…

Ве­ома су за­нимљиви по­да­ци о те­ри­то­ри­јал­ном ра­спо­ре­ду крсних сла­ва у Да­бро­бо­сан­ској ми­тро­по­ли­ји. Та­ко се, на при­мер, Све­ти Вар­то­ло­меј сла­ви са­мо у Кра­ји­ни. Сла­ви га род Ке­цман, Ту­бин, Се­лак, Дра­гић, Бје­ла­јац, Јо­шић, Ми­ја­то­вић и Ни­кић.

За­че­ће Св. Јо­ва­на Крсти­теља сла­ве са­мо Дра­ги­ћи у Са­ра­је­ву, док Ивањдан (ро­ђење Св. Јо­ва­на Крсти­теља) сла­ве не­ке српске по­ро­ди­це у ма­глај­ском и ви­ше­град­ском кра­ју.

Св. Јев­ти­ми­ја сла­ви род Ми­сиљеви­ћа из Бу­гој­на, док сла­ву Св. Јо­ва­на Лес­тви­чни­ка сла­ви дио ро­да Врхо­вац у гради­шкој и ла­ми­на­чкој па­ро­хи­ји.

Све­та Пет­ка је сла­ва Спа­со­је­ви­ћа (Сре­бре­ни­ца, Вла­се­ни­ца) Ми­ло­ше­ви­ћа (Па­за­рић, По­фа­ли­ћи, Бла­жуј) и Ди­ми­ћа (Ду­би­ца, При­је­дор).

Са­бор Св. два­на­ест апос­то­ла сла­ве са­мо Миљано­ви­ћи у па­ро­хи­ја­ма Ма­ши­ћи и Ро­ма­нов­ци, а Св. Ха­ра­лам­пи­ја са­мо Ба­ши­ћи у Доњој Пец­ки.

Цве­ти се сла­ве са­мо у са­ра­јев­ском и вла­се­ни­чком кра­ју. У Са­ра­је­ву их сла­ве Ми­ћи­ћи, Ос­то­ји­ћи, Жив­ко­ви­ћи и Бака­ли­ћи, а на Па­ла­ма Ка­рав­ди­ћи.

Ако је код ис­тог пре­зи­ме­на зас­тупљена са­мо је­дна крсна сла­ва не­сумњиво је да се ра­ди о је­дном пле­ме­ну (ро­ду). То се пре­зи­ме­на: Агба­ба, Агић, Ба­рош, Бе­лен­за­да, Бе­роња, Бо­кан, Бра­тић, Ви­ше­кру­на, Вје­шти­ца, Џепи­на, Ко­пања, Ко­тур, Ка­ра­каш, Ма­за­ли­ца, Ма­цу­ра, Пра­шта­ло, Ри­бић, Те­гел­ти­ја, То­ли­мир, Фур­ту­ла, Че­нић, Чо­ро­ка­ло, Шо­ја, Шер­бу­ла…

Код пре­зи­ме­на код ко­јих но­си­оци је­дног пре­зи­ме­на има­ју је­дну крсну сла­ву, а у не­ким мес­ти­ма је код њих забележе­на дру­га сла­ва, до­шло је до про­ме­не прво­би­тне сла­ве.

До про­ме­не крсне сла­ве до­ла­зи­ло је рет­ко и то су нај­чеш­ће по­је­ди­на­чни слу­ча­је­ви (кад си­ро­ма­шни мла­до­жења при­хва­ти сла­ву сво­је бо­га­те не­вес­те или кад мла­до­жења при­хва­ти не­вес­ти­ну сла­ву јер у њеној по­ро­ди­ци не­ма му­шких по­то­ма­ка ко­ји би је даље сла­ви­ли).

Та­кви слу­ча­је­ви за­бележе­ни су код пре­зи­ме­на: Амиџић, Аре­жи­на, Бе­рић, Ба­ла­бан, Ба­са­ра, Бил­би­ја, Бркљач, Бунда­ло, Бур­саћ, Га­ће­ша, Гру­бор, Дрљача, Ду­ба­јић, Јун­гић, Ке­цман, Ко­чић, Миљуш, Мо­мић, Обу­ћи­на, Опа­чић, Сабљић, Сту­пар, Тин­тор, Тра­вар, Ћу­лум, Хрва­ћа­нин, Ча­ђо, Че­ко, Ша­ко­та, Ша­ре­нац, Шо­ла­ја…

Пос­то­је и пре­зи­ме­на код ко­јих је за­биљеже­но ви­ше сла­ва. У том слу­ча­ју се ра­ди о ви­ше ра­зли­чи­тих ро­до­ва. То су: Авра­мо­вић, Ан­то­нић, Ба­бић, Ба­јић, Бо­жић, Ву­ка­ши­но­вић, Ву­ко­вић, Га­јић, Гли­го­рић, Гра­хо­вац, Да­ви­до­вић, Да­кић, Ђо­кић, Ду­кић, Ја­кшић, Јањић, Јо­ва­но­вић, Јо­кић, Ка­ла­бић, Кос, Ку­зма­но­вић, Ма­рић, Ми­ја­то­вић, Новаковић, Па­вло­вић, Пе­тро­вић, Рис­тић, Си­мић, Та­дић, То­мић…

У 1882. го­ди­ни еви­ден­ти­ра­на су по­је­ди­на српска пре­зи­ме­на и њихо­ве крсне сла­ве. Та­ко је за­биљеже­но да Авлијаша има на Са­ра­јев­ском пољу и Бла­жу­ју и да сла­ве Јо­ва­на Крсти­теља, Ба­шти­на­ца у Ма­ши­ћи­ма и Романовци­ма и да им је крсна сла­ва Св. Лу­ка, Ај­ду­ко­ви­ћа у Вла­се­ни­ци и да сла­ве Арх. Ми­ха­ил, у Ду­бо­ви­ку им је сла­ва Јо­ван Крсти­тељ, у Круп­ској Гли­ни­ци Ни­кољдан. Бе­лен­за­де су еви­ден­ти­ра­не у Бањој Лу­ци, Бу­гој­ну, Доњем Ва­ку­фу, Ка­ме­ну код Гла­мо­ча и сла­ве Јо­ва­на Крсти­теља. За­пи­си ка­зу­ју да су та­да Ба­са­ре жи­вје­ле у Кру­пи, Ку­лен Ва­ку­фи, Лу­шци Па­лан­ци и Пе­тров­цу и да су сла­ви­ли Ђур­ђев­дан. Во­ћки­ћи су из Стра­жи­це код Кључа и сла­ве Св. Ни­ко­лу, Ло­ли­ћи из Дра­геља код Гра­ди­шке, По­пов­ца код Бање Лу­ке и сла­ва им је Јо­ван Крсти­тељ, а Ло­ли­ћи­ма из Бис­три­це код Бање Лу­ке Ни­кољдан. Ку­тли­је су из Руи­шкеи њихо­ва сла­ва је То­ма апос­тол.

Пре­зи­ме Те­гел­ти­ја еви­ден­ти­ра­но је у Мркоњић Гра­ду, Тра­вни­ку, Ме­дној и Сла­ти­ни код Ри­бни­ка и про­слављају Ђур­ђев­дан. Пе­зе­ри су из Бла­шког код Бање Лу­ке сла­ва им је Јо­ван Крсти­тељ, Гњато из Бу­гој­на сла­ве Арх. Михаила, а Мо­ро из По­фа­ли­ћа (Са­ра­је­во) сла­ве Ђур­ђев­дан…

 По­пи­си ста­но­вниш­тва

Пре­ма првом по­пи­су ста­но­вниш­тва ко­ји су 1879. го­ди­не спро­ве­ле аус­тро­угор­ске влас­ти у БиХ је жи­ве­ло 1.158.000 ста­но­вни­ка. Од тог бро­ја Срба је би­ло 496.485 или 42,88 од­сто, Му­сли­ма­на 448.613 или 38,73 од­сто, Хрва­та 209.391 или 18,30 од­сто, Је­вре­ја 3.426 или 0,29 од­сто и ос­та­лих 249 или 0,02 од­сто.

Од уку­пног бро­ја Срба око 349.000 или 70 од­сто жи­ве­ло је у ми­тро­по­ли­ји Да­бро­бо­сан­ској, а пре­ос­та­лих 147.000 или 30 од­сто у епар­хи­ја­ма Звор­ни­чко-ту­злан­ској и За­хум­ско-хер­це­го­ва­чкој.

По посљедњем по­пи­су ко­ји је обављен 1991. го­ди­не БиХ је има­ла 4.377.033 ста­но­вни­ка. Мул­си­ма­на је би­ло 1.902.956 или 43,47 од­сто, Срба 1.366.104 или 31,21 од­сто, Хрва­та 760.852 или 17,38 од­сто, Ју­го­сло­ве­на 242.682 или 5,54 од­сто, Црно­го­ра­ца 10.071 или 0,23 од­сто, Ма­ке­до­на­ца 1.596 или 0,03 од­сто, Сло­ве­на­ца 2.190 или 0,05 од­сто, Ал­ба­на­ца 4.295 или 0,10 од­сто, Ро­ма 8.864 или 0,20 од­сто, Укра­ји­на­ца 3.929 или 0,09 од­сто…..

Најраспрострањенија презимена

Ме­ђу пе­де­сет нај­рас­прос­трањени­јих су и пре­зи­ме­на: Илић, Ђу­кић, Ву­ко­вић, Си­мић, Ра­дић, Ма­рић, То­мић, Бо­жић, Јан­ко­вић, Ми­ја­то­вић, Ми­ћић, Да­ви­до­вић, Јо­вић…

ИЗВОР: www.prnjavor.rs