Порекло презимена Драгашевић

7. март 2012.

коментара: 5

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Војислав Ананић

    Да бисмо дошли до данашњих Драгашевића, морамо поћи од деспота Дејана, зета цара Душана и оснивача Дејановића. Умро је 1371. и имао је три сина и ћерку. Деспот Јован Драгаш, умро 1378. је имао синове Дејана и Братана. Константин Драгаш је умро 1395. и имао је ћерку Јелену Драгаш, која је имала синове Тому и Константина Драгаша Палеолога, византијског цара. Трећи Дејанов син Јакуб је примио ислам и рођен је 1394. Дејанова ћерка се звала Теодора. Умрла је 1402. године и имала сина Мркшу. Продирањем Турака, потискивани су или нестајали и Драгаши. Доста касније ће се појавити као наследници лозе Драгаша, тројица браће Драгашевића: Петар (Џида), Јован и Видојко. Петар Драгашевић је имао синове Димитрија (Ђину), Милојка и Стаменка. Димитрије (Ђина) је имао сина Јована Драгашевића (1836-1915), који је био ђенералштабни пуковник и почасни ђенерал српске војске и у то време познати песник и историчар. Његов син је био Боривоје, ђенералштабни пуковник, а његов син Драгор, војносудски мајор. Драгоров син је Бора Драгашевић, који је напунио 90-ту и данас живи у Канади. Има три сина, ћерку и седморо унучади.

  2. Војислав Ананић

    “Јека од гусала” је песма Ђенерала Јована Драгашевића, из које је настала заветна порука „Само слога Србина спасава“ указујући да се не ваља уздати у туђина, и да се за слободу морамо сами изборити. Ова крилатица је посебно сметала нашим непријатељима, који су се водили оном старом „завади па владај“.

  3. Војислав Ананић

    Генерал, књижевник, утемељивач војне штампе и аутор крилатице „Само слога Србина спасава“
    Аутор: Ана Стјеља

    Много пута смо чули чувену крилатицу „Само слога Србина спасава“ као својеврсни позив на јединствo народа те као путоказ чему треба да стремимо. А да ли заправо знамо ко је аутор ове надалеко чувене крилатице? Многи вероватно и не знају да је реч о српском генералу, књижевнику, академику Јовану Драгашевићу.

    Овај знаменити Србин имао је блиставу војничку и богату научну, просветну и књижевну каријеру. Чињеница да се остварио у неколико значајних области и да је са подједнаком страшћу и жаром посвећенички радио за добробит свог народа, говори о томе колики траг је оставио у српској историји.

    Јован Драгашевић је рођен 1836. године у Пожаревцу. Потекао је из сиромашне средине, али је упркос томе, својом упорношћу, великим трудом и жељом за знањем, успео да се уздигне до нивоа најобразованијег слоја српског друштва, те да се оствари и као војни генерал, политичар и књижевник.

    На основу његове биографије можемо закључити да је био свестрана личност којој нису били страни „ни мач ни перо“. Он је кроз свој животни век успео да обједини војни позив, служење свом народу, али и професорски позив, те да оствари каријеру веома плодног књижевника.

    Јован Драгашевић је своје школовање започео у родном Пожаревцу где је завршио основну школу. Даље школовање наставља у Београду где 1855. године завршава гимназију, а 1860. године Артиљеријску школу.

    Просветни рад Јована Драгашевића

    Просветни рад је био први у низу делатности којом се Јован Драгашевић бавио. Одмах након завршетка Артиљеријске школе и након што је произведен у чин артиљеријског потпоручника, Драгашевић почиње да ради као професор на Артиљеријској школи (касније Војна академија) где је с кратким прекидима радио све до 1885. године.

    Као професор, Јован Драгашевић предавао је општу и српску историју, затим историју ратне вештине, географију, стратегију, статистику, космометрију и стилистику.

    Широк дијапазон предмета које је предавао показује његову посвећеност унапређењу војног школства и напорима да у српској војсци створи високо образован официрски кадар. Треба нагласити да је Јован Драгашевић радио и као хонорарни професор на Великој школи где је предавао упоредну географију и етнографију.

    Ништа мање успешно, Драгашевић се посветио и научном раду коме је дао посебан допринос. Јован Драгашевић је у много чему био пионир. Један је од утемељивача српске ратне вештине, први се у Србији систематски бавио географијом као науком, с посебним освртом на војну географију коју је сматрао основом војне стратегије.

    Аутор је више од 20 стручних књига из области географије, историје и стилистике. То су књиге: „Војна стилистика 1 и 2“ (1871−75), „Кронографија“ (1874), „Космометрија“, (1875) која се сматра једним од наших најстаријих уџбеника из области астрономије и која је, како је у самом наслову наведено, намењена за потребу питомаца Војне академије и ученика Техничког факултета, „Војна речитост“ (1876), „Начела војне географије“ (1876), „Етнографска карта српских земаља“ (1878) затим спис „Македонски Словени“ (1890) који представља културно-историјску и филолошку студију у којој је показао дар истинског ерудите, као и војно-политичку студију „Илирско тропоље“ (1901).

    Јован Драгашевић се посветио и прикупљању архивске грађе, као прилог писању српске историје. До које мере је овај српски официр био посвећен проучавању српске историје, а нарочито војне историје, говори у прилог и податак да је 1865. године поднео реферат и план у коме описује како би у Србији требало да буде организована војноисторијска делатност.

    Захваљујући свом истрајном и преданом раду у неколико научних области, Јован Драгашевић је заслужно постао члан Друштва српске словесности (1862), потом Српског ученог друштва (1864) и Српске краљевске академије (1869).

    Драгашевић као књижевник

    Посебну даровитост Јован Драгашевић је показао у области књижевности. Његова љубав према писаној речи датира још из ране младости. Његове прве песме настале су док је још био питомац. Био је плодан песник и писац, али и преводилац.

    Своју прву песму „Молитва“ објавио је 1854. године. Чувени српски историчар књижевности Јован Скерлић, у својој књизи „Омладина и њена књижевност“ помиње Јована Драгашевића у контексту српске романтичарске поезије у којој провејавају источњачки мотиви: „…Код Јована Драгашевића има и Багдада, ђулистана и хурија…“, али такође хвали и његово драмско стваралаштво, напомињући да његова драма „…Хајдук Вељко има трајног успеха…“

    Управо драма „Бој на Неготину, или смрт Ајдук-Вељкова“ (1862), представља најпопуларнију драму српског позоришта с краја 19. и почетка 20. века.

    Још један истакнути историчар српске књижевности истиче Драгашевићево књижевно стваралаштво. Наиме, Јован Деретић у књизи „Историја српске књижевности“, за истакнутог официра српске војске каже: „…био је у младости песник борбеног будничарског романтизма, врло популаран у омладинским круговима…“

    Деретић напомиње да је Јован Драгашевић своје две збирке песама („Песме“, 1860, 1862) објавио, а своје песничко дело завршио и пре него што су главни песници романтичарске генерације објавили своје главне књиге.

    Такође, наводи и да је песма Јована Драгашевића „Јека од гусала“, спадала у омиљене патриотске песме свога доба. Своје књижевне радове, објављивао је у часописима „Вила“, „Даница“, „Велика Србија“ и „Шумадинка“.
    Осим као књижевни стваралац, Јован Драгашевић се истакао и као покретач војног часописа чиме је дао велики допринос развоју војне штампе.

    Био је оснивач и уредник листа „Војин“ (лист за војне науке, вештине и новости), покренутог 1864. године, који је уједно и први војни лист на Балкану. Такође, уређивао је и војни лист „Ратник“, чију традицију данас наставља војни часопис „Одбрана“.

    Војничка каријера Јована Драгашевића

    Војничка каријера Јована Драгашевића такође може служити за пример. Као официр српске војске, пуковник и почасни генерал, Драгашевић је у војној историји оставио неизбрисив траг.

    За време бомбардовања Београда 1862. године, командовао је Ђачком легијом, а пет година касније, био је организатор и командир Бугарске легије. У српско-турским ратовима за слободу, налазио се у Штабу Врховне команде.

    На Берлинском конгресу (1878), био је у саставу српске делегације као експерт за територијална питања. Био је начелник Историјског одељења Главног генералштаба и начелник Главног генералштаба Српске војске. У војној служби је остао све до пензионисања 1888. године.

    Занимљивости везане за лик и дело Јована Драгашевића

    За Јована Драгашевића везују се и одређене занимљивости по којима ће у народу остати упамћен. Наиме, он је аутор надалеко познате крилатице „Само слога Србина спасава“, која заправо представља стих из његове познате песме „Јека од гусала“.

    Након што се одомаћила у народу, потпуно је заборављено ко је њен аутор. Још за живота Драгашевића многи су мислили да је то нека народна пословица, што је њега лично повредило па је у писму Јовану Бошковићу (1834-1892) из 1891. године, уз прекор новим нараштајима, написао:

    „Драги Имењаче, Пре неки дан у “Дн. Листу” бијаше некакав чланак, који је напред иставио мото: Само слога Србина спасава, потписав испод тога: “срп, нар. песма”. На скоро иза тога изиђе у “Срп. Застави” чланак, који почиње са изреком “Само Слога Србина Спасава” говорећи да је то “срп. нар. пословица”. Не умем да ти кажем шта је значио мој смеј тада. Истина, мило бијаше ми, што се моја та изрека уноси у народне умотворине, али – и жао ми бијаше, да се моје лично од мене још за живота отима. Српска интелигенција за сваку изреку Шилерову или Гетеову… зна да је њихова, а изреку једног свог раденика не зна чија је! Молим те, растумачи ми то, и кажи ми, да ли грешим, што ми је жао? Много што шта има од мене украденог и отетог, и ја сам увек оћутао, што сам рачунао да то спада у смерност, коју треба да имам; ал’ ово већ иде сувише далеко.“

    Такође, занимљив је податак и да је Јован Драгашевић био велики љубитељ цвећарства и воћарства којима се и бавио, тако поставши први Србин који је узгајао неке нове врсте цвећа и воћа. Тако је у част Јовану Драгашевићу Српско пољопривредно друштво једну сорту јабука по њему назвао – драгашевка.

    Сећање на Јована Драгашевића

    Јован Драгашевић срећом није доживео судбину многих великана који су заборављени.
    Захваљујући Војсци Србије и Медија центру „Одбрана“, али и његовим наследницима који живе у Канади, Драгашевићу је одата почаст у више наврата.

    Наиме, 2015. године обележен је јубилеј − сто година од смрти Јована Драгашевића, поводом ког је у холу Дома Војске Србије, откривено његово спомен-обележје.

    Годину дана касније, објављена је и монографија под насловом „Јован Драгашевић: официр, научник, песник, професор и ратник“, аутора Божидара Јововића и Радосава Шуљагића.

    Почасни генерал Јован Драгашевић, интелектуална величина, понос српске војске и српског рода, војни, научни и културни прегалник, умро је у Нишу 1915. године.

    Мудре речи које записивао у својим књижевним делима, могу се попут чувене крилатице „Само слога Србина спасава“ применити на било које време, јер су ванвременске и остају као трајна посвета будућим генерацијама.

    Једна од таквих мудрих порука Јована Драгашевића јесте и она која је исписана у посвети његове књиге ̶ аутобиографије „Истинске приче: автобиографија у одломцима 1“ (1888) која 2018. године прославља 130 година од свог првог издања, а која гласи:

    Кад о другом читаш, мисли и на себе;
    Код тог другог има, што сʼ тиче и тебе.

    Ана Стјеља

    • Војислав

      Према једној верзији предања, Драгашевићи су пореклом из Риђана у Херцеговини, а према другој, коју је објавио Вукоман Шалипуровић у свом раду: “Неколико података о кнезовима у пријепољском и пљеваљском кадилуку од 1677. до 1759. године”, писаном према турским документима, Драгашевићи су потомци кнеза Драгаша из нахије Потпеће. Турци су их протерали из Потпећа у Краљеву Гору и тамо су раскрчили имање и основали село Драгаше.” Шалипуровић даље пише: ”Њихова имања у Потпећу узели су бегови Селмановићи, који су у Пљевљима били и паше”… Сматрамо да су ови Шалипурићеви подаци тачни. Потомци кнеза Драгаша насељавају поред Драгаша и друга места у нашој општини. Неки су Драгашевићи одселили и у Шабац.
      Једна њихова линија иде овако: Милић – Сићо – Дико – Благоје – Дико. Друга је линија: Мијаило – Милић – Симеун – Петар – Слободан. Од Драгашевића су се одвојили Боровићи на Бољанићима.
      Код Симеуна дође на вечеру једне ноћи, за време турске владавине, више хајдука. Турци их приметише, али они побегоше. Тада Турци претукоше Симеуна, те је ускоро и умро.