Порекло презимена Богуновић

5. марта 2012.

коментара: 25

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

Порекло: Породица Богуновић потиче из некадашње средњовековне Рашке државе из периода када је ова обухватала Херцеговину и половину садашње Црне Горе. Богуновићи су једина позната породица, која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића. Мада се неспорно ради о братству пониклом из водеће српске племићке породице, неки аутори називају исто “племеном” и због бројности га разврставају у три групе родова.

Прву групу сачињава 183 куће. Богуновићи су са 21 кућом у 10 насеља, Ковачевићи са 97 кућа у 21 насељу, Пашићи са 31 кућом у 6 насеља, Пјанићи 3 куће, Анушићи 10 кућа у 4 насеља, Мазалице 12 кућа у 6 насеља, Бундале 4 куће у 2 насеља и Дурашиновићи са 5 кућа.

У другој групи је 107 кућа. У Далмацији, у разрођеној групи су најјачи Адамовићи са 27 кућа у 8 насеља, Марчете са 24 куће у 5 насеља, Стојановићи са 16 кућа у 8 насеља, Грмуше са 25 кућа у 18 насеља и Татићи 15 куће у 5 насеља. Свега 107 кућа. Око 1722. године крећу из Далмације у Смољану изнад Босанског Петровца. Ту побију Турке који су на слави хтели провести силу, па преко планине побегну у Поуње, а једни у Прекосање.

У Личкој, трећој групи, Миљуши, Обрадовићи и Крајиновићи су најраспрострањенији. У Поуљу их има: Миљуша 26 кућа у 13 насеља, Обрадовића 18 кућа у 7 насеља, Цвјетичани 27 кућа у 11 насеља, Познани 7 кућа у 4 насеља, Борића 6 кућа у 3 насеља, Крајиновића са 10 кућа у 6 насеља, Шкундрића са 6 кућа у 4 насеља, Врањеша са 5 кућа у 2 насеља и Ракића са једном кућом.

Крсна слава: Свега братственика Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе светог Јована. У Лици је самих Богуновића 79 кућа у 8 насеља. Један мањи део породица је са православља још у Дубровнику прешао на католичку веру и то углавном чиновници у администрацији и део војних лица, јер је то било пожељно због напредовања у служби у 17. и 18. веку, а има и оних који су прихватили ислам. Имали су славу светог Јована Крститеља. С друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења. Према шематизму Дабробосанске митрополије, род Богуновића је регистрован са три славе: свети Алимпије, свети Георгије (Ђурђевдан) и свети Јован Крститељ. По броју слава уврштавају се у трећу групу презимена са више крсних слава чиме припадају презимену са више родова (племена). Није познат ни један случај да су се међусобно женили.

Родови досељени са југа и југоистока имају загаситију комплексију од црномањасте до смеђе у нијансама и отвореније плаве у коју спадају и групе Богуновића. Изгледа да их је од свих тих родова 66% загаситије, а 33% отвореније комплексије.

Више су загаситије комплексије групе родова: Гаковићи (најцрње масти), Богуновићи, Поповићи, Дмитровићи, Бероње, Радаковићи, Узелци, Добројевићи, Кондићи, Јеличићи, Срдићи, Рајилићи, Стојаковићи, Богдановићи и Качавенде. Отвореније су комплексије највећа група родова који су пореклом с Југа: Родићи-Стојисављевићи и Лалић-Прице. Поред њих су отвореније комплексије, али и другог карактера: Мајсторовић, Ћулибрк, Бањац и Латиновић.

Виолетност Крајишника установио је Цвијић упоређујући их са Црмницима у Црној Гори. Она је најизразитија код родова који су пореклом с Југа и ЈИ и загаситије комплексије. Код њих има највише смелости, борбености, експазивности и епског заноса. На њима се даду пратити наступи плаховитости и убојитости. Дали су највећи број хајдука и војвода у устанцима.

У данашњој Хрватској, Богуновићи су претежно Хрвати, већим делом из Плоча, али су често и Срби из Бенковца. Сразмерно највише Богуновића у протеклих стотину година рођено је у Баћини код Плоча где се сваки седми становник презивао Богуновић. У Хрватској данас живи око пет стотина Богуновића у две стотине педесет домаћинстава. Средином прошлог века било их је приближно осам сторина, па се њихов број до данас смањио чак за једну трећину. Ова трећина су Срби протерани у “Олуји” 1995. године, који су се углавном настанили у Србији, претежно у Војводини.

Порекло презимена: Новембра месеца 1350. године цар Душан посећује Дубровник. У пратњи му је био његов рођак Лаврентије Немањић, син Богуна Немањића родоначелника породице Богуновић, који је живео у области Левар Таре и Ђурђевић Таре (данашња општина Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице Немањића. Богуновићи су по правним традицијама донешеним из Рашке били су пре Поповићи и Ковачевићи. Лаврентије остаје да живи у Дубровнику и у знак поштовања на свог угледног оца узео је презиме Богуновић. Презиме Богуновић је патронимичног порекла и потиче од имена Богун, које такође постало градњом додавајући наставак -овић на име претка. Ђорђе Јањатовић у “Презимена Срба у Босни” потврђује да је у неким случајевима видљив и сам настанак презимена јер се наводи и његов првобитни облик као што је случај са презименом Богун-Богуновић.

Миграција: Богуновићи су од Старе Србије. Више од 232 године Богуновићи живе у Дубровнику, односно до 1582. године. У Дубровнику су се Лаврентије Немањић–Богуновић и његови потомци бавили трговином, те ширили своју трговачку мрежу по целом српству: од Приштине, Призрена, Новог Брда, Митровице, Пазара, Пљеваља и других крајева у којима се (у оно време) одвијала жива трговина. Потом се отискују према јужној, средњој и северној Далмацији. Ово се дешава у време Кандијског рата (шести турско-млетачки рат 1645-1669. године). Већина братственика се 1689. године насељава у Врело на сами извор Зрмање (Лика), а нешто касније у Босанску Крајину. У Дубровнику мањи број породица прихвата католичку веру већином због напредовања у војној служби, а тек пар породица у Босни прихвата ислам као своју религију. Из Дубровника, Богуновићи се селе у Херцеговину, а одатле на подручје Шибеника гдје су у Шибенској парохији пописани 1652. године. Први Богуновић, који је из Дубровника прешао у Херцеговину био је Журо Богуновић, по коме ће се прозвати једна нова породица-Журовићи, тј. Зуровићи, а онда касније и Зуровци. Од њихове гране породице касније ће настати и две исламске породице.

У Црној Гори, локације на којима је регистровано презиме Богуновића се спомиње у периоду од 1435-1940. године, у Котору и Судум Црном Плату.

Око 1625. године, Богуновићи се населе на Змијање под Бјелај из Рашке. Када су жене набијале конопље, изгори им кућа и у њој тапије. Тада им Турци отму земљу и они се склоне у Далмацију, управо када је Млетачка истисла Турке из Далмације. Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели се један огранак Богуновића на Зрмању (Лика). Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Седморо браће Богуновића се поново исели у Врановину у Бјелајском пољу око 1772. године. Ни ту се не задржавају дуго, па се преселе у Дољане. Један брат био је ковач. Ковао је звона за овце и узимао је по једну овцу за свако звоно. Тако заметнуо овце које му се брзо множиле. Потомци од Ковачевића и сад имају овце од тих оваца које су узимали за звона. Дешавало се да стадо прелази хиљаду, па су преко тога одбијали у планину и да постану онога ко их први нађе. Тада је у кући било преко 70 чељади (чланова). Из Дољана једни се преко планине преселе у Велики Радић. Из та два насеља као матице, Богуновићи се раселе по Крајини. По породичној традицији, Богуновићи у Поткозарје у Босанској Крајини долазе преко Далмације и Лике. У 19. веку, Богуновићи насељавају Поуње и настањују се у Пишталине и Врело (Цазин). Из ових места као матице се расељавају по Крајини у другој половини 19 века. Сви они славе Јовањдан. Реч је заиста о великој и посебним породицама, бројној фамилији, али ипак не и “племену”, како у тим крајевима говоре. У науци се под племеном сматра друштвени облик који стварно не мора бити и најчешће није заснован на јединстевеном пореклу и сродству, иако се у племенском “фолклору” у правилу инсистира на давнашњем заједничком претку, него се заправо ради о “сплемењивању” разнородних мањих, такође не обавезно искључиво сродничких група-брастава.

Главни миграциони правци Богуновића у прошлом веку у Хрватској забележени су из Бенковца у Ријеку, из Грачаца у Загреб, те из Бенковца у Шибеник.

Распрострањеност: Милан Карановић у свом делу “Поуње у Босанској Крајини” Богуновиће евидентира у местима:

Варошка ријека (Крупа)-Анушићи 2 куће, слава Јовањдан. Звали се Богуновићи, дошли из Врела пре окупације 1878. године.

Малићбегов Буковик (Крупа)-Богуновићи 3 куће, слава Јовањдан. Дошли из Зрмање (Лика) после Окупације.

Мали Радић (Крупа)-Мазалице 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Залина. Старином су из Далмације где су се звали Богуновићи, пре Омер-паше 1851. године.

Стабанџа (Крупа)-Богуновићи 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Врела пре Омер-паше.

Хашани (Крупа)-Богуновићи 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Трмање (Лика) после Окупације.

Дољани (Бихаћ) Кнежевићи 13 кућа, слава Никољдан. Дошли 1725. године. Звали се Богуновићи. Старином су са Југа. Дошли на Змијање под Бјелај. Изгоре им куће са тапијама, Турци их протерају и они оду у Далмацију под власт Млетачке Републике. Одатле се један број исели у Зрмању (Лика) када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике. Из Зрмање око 1725. године крене више браће и населе се у село Врановину у Бјелајском Пољу. Потом се преселе у Дољане. Тада их је у кући било 70 чланова.

Буковица (Цазин)-Богуновић 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Врела пре Окупације. У селу их је пред Други светски рат било 3 породице са 19 чланова. У рату гине 14 чланова (73,68%). После рата преживели су колонизовани или расељени углавном у Војводину. У селу остаје Мара, супруга од Недељка Богуновића где умире 1988. године, а 1995. године, њени потомци пред хрватском “Олујом” пресељавају у Бешку (Војводина).

Врело (Цазин)-Богуновићи 6 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Пишталина, а у Пишталине досели из Зрмање (Лика), око 1832. године. За Лаудоновог рата 1788-91. године Врело постане пусто. Становништво се исели на Кордун и Банију. Поновно насељавање Врела почне око 1822. године.

У Далмацији Богуновићи су настањени: Биљани Доњи, Бенковац, Запушане, Раштевић, Радашиновци, Медвиђа, Јагодња Доња, Какма, Булић са славама свети Георгије (Ђурђевдан), Свети Стефан и Свети Јован.

Радослав Грујић у “Племенском рјечнику личко-крбавска жупаније” 1915. године евидентира 79 кућа Богуновића у: Днопоље 7 кућа, Доњи Лапац 2 куће, Кварте (Перушић) 1 кућа, Небљуси 6 кућа, Прљево (Зрмања) 24 куће, Решетар 2 куће, Суваја 7 кућа и Врело (Зрмања) 30 кућа.

Богуновићи су присутни готово у свим жупанијама Хрватске, у укупно 69 општина и 97 насеља, знатно више у урбаним срединама (69%). Данас их је највише живи у Загребу (90), Плочама (45), Ријеци (45), Славонском Броду (25) и у Негославцима (Вуковар) (20). На простору Босне и Херцеговине Богуновићи су данас регистровани у 9 насела са 23 домаћинстава. У Федерацији БиХ свега је регистровано 4 породице у два насеља (Сарајево 3 и Зеница 1), док су у Републици Српској Богуновићи настањени у 9 насеља са 23 домаћинста. Највише их живи у Приједору 8 и Расавцима 6 породица.

На просторима данашње Србије, Богуновића је евидентирано преко четири стотине домаћинстава у 62 насељена места. Највише их живи у Београду, преко 200 породица, затим у Бачкој Паланци (12), Инђији (9), Нишу (15), Новом Саду (35) и Зрењанину (18).

Познати: Из браства Богуновића истакнути су.

– Поп Миле Богуновић (18..-1915), српски вођа у “Босанско-херцеговачком устанку” (1875-1878), који је умро 1915. године, интерниран у Арад.

Милош С. Богуновић (1850-1937), учитељ, српски национални радник и четник;

Душан М. Богуновић (1888-1940), учитељ, народни посланик и педагошки писац;

Милош Богуновић (16..-1689), српски граничарски „капетан“ (обласни командант);

Никанор (Николај) Богуновић – Скочић (1735-1792), генерални викар (лат. vicаrious – уместо) Далмације (1783-1792), и архимандрита манастира Крка. Од 1781. године, духовну јурисдикцију, над српским православним свештенством и народом у Далмацији, Истри и Боки Которској, имао је епископ са седиштем у Венецији;

Академик проф. др Владимир Богуновић (1912-1986), редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), Одељење техничких наука;

Угљеша Богуновић (1922-1994), чувени београдски архитекта, пројектант торња на Авали;

Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945), помоћник команданта Динарске четничке дивизије (ДЧД);

Урош И. Богуновић – Роца (1914-2006), генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије;

Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски, тј. владика Српске православне цркве (СПЦ);

Ђорђе Богуновић, потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

Борислав Богуновић, министар полиције Српске аутономне области (САО): “Славонија, Барања и Западни Срем”, и потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

Проф. др Никола Богуновић, Факултет електротехнике и рачунарства, Одељење за информационе системе Универзитет у Загребу;

Проф. др Александар Богуновић, Економски факултет, Универзитет у Загребу

Проф. др Матко Богуновић, Агрономски факултет, Универзитет у Загребу

Слободан-Гиша Богуновић, члан Академије архитектуре Србије, историчар архитектуре и писац

ИЗВОРИ:

– Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини” Насеља и порекло становништва, издање Српска Краљевска академија, 1925. године.

– Ђорђе Јањатовић “Презимена Срба у Босни”, издавач “просвета-трговина”д.д. Сомбор, 1993. године

– Телефонски именици држава бивше Југославије

– Радосла Грујић “Племенски рјечник личко-крбавске жупаније” 195. године

– Википедије, слободне енциклопедије

– Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926)

– Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)

– Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012)

– Кашић, Душан Љ.: „Светли гробови православних Шибенчана“ (Шибеник, 1975)

– Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (страна 67., издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)

– Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (страна 71., издање Српске дубровачке штампарије А. Песарића , Дубровник, 1901)

– Теиновић, Братислав: „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875-1878)“ (Гласник удружења архивских радника Републике Српске, год. I, бр. 1, Бања Лука, 2009)

– Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у Црној Гори“ (стр. 53, Београдска књига, Београд, 2007)

– Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (стр. 29, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1918)

– Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925)

– Бокан, Бранко Ј.: „Општина Сански Мост“ (књига/део I, до јула 1941, Борба, Београд, 1974)

– Дивјак – Лички, Милан: “Лички календар за сваку годину“ (Нови Сад, 1997)

– Петровић, Александар M.: „Кратка археографија Срба“, Нови Сад, 1994.

– Петковић, Живко Д.: „Прве појаве српског имена“ (Београд, 1996)

– Шебек, Лазар: „Стари Срби“, Серби свеске 2 (Крим, Београд)

– Костић, Лазо М.: „О српском имену“ (Србиње – Нови Сад, 2000)

– Вујић, Сава С. и Басарић, Богдан M.: „Северни Срби (не )заборављени народ“ (Београд, 1998)

 

Наредни чланак:

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. Boris

    Dobar dan i pozdrav svim dalekim rođacima.
    Meni se baka prezivala Bogunović. Od Bogunovića iz Doljana.
    Marčeta, da ne živite slučajno u Banja Luci?

  2. ДУШАНКА БОГУНОВИЋ

    драго ми је да се истражује порекло презимена БОГУНОВИЋ и желим да потсетим на мог покојног оца МИХАЈЛО МИЛЕ ЏО БОГУНОВИЋ рођен у селу ВРЕЛО ЗРМАЊА 1914 а преминуо у БЕОГРАДУ 1995 као избегло лице из САРАЈЕВА ГДЕ ЈЕ ЖИВЕО И РАДИО И НА РАДИЈУ И ТЕЛЕВИЗИЈИ САРАЈЕВО БИО ЈЕ ПРВИ ПЕНЗИОНЕР ТВ СА на радију је певао далматинске песме и староградске популаран је постао по пародији ХЕЈ ЏО по којој је добио надимак ЏО
    У Сарајевском земаљском музеју добио је кратку информацију да нам је порекло из РАШКЕ И У 14 веку миграцијом су БОГУНОВИЋИ стигли до извора ЗРМАЊЕ
    На самом извору прве куће и њиве су власништво нашег деде Николе бакеМанде Мандић и нашег изузетног оца Михајла Милета Богуновића
    Срећна сам да поделим понос на порекло Богуновића и њихових братственика који славе св Јована Крститеља и дивно сазнање одакле потичемо Душанка Бранка и Бранко БОГУНОВИЋ са својим породицама

  3. Jovan

    Ovo je samo isprazne priče dok bar netko od Bogunovića ne izvrši DNK. Na ovaj način svatko može biti potomak careva i plemstva. Po nekim saznanjima Zurovci su Hg E1b, a Marko Bogunović J2a. To znači da nisu srodnici po muškoj liniji.

    • Јоване,
      да ли имате више сазнања о пореклу тог М.Богуновића? Из којег је краја, која је слава у питању? Ако мислимо на истог, он се тестирао преко 23aM.

    • Milan Milković

      Поштовани господине Јоване,
      Ваш податак о ДНК Зуроваца и Богуновића потврда је моје тврдње да припадници “пемена” Богуновићи немају заједничко порекло са Журовићима, Зуровићима и Зуровцима из Херцеговине, иако су и они (Журовићи, Зуровићи и Зуровци) имали за преткаа једног Богуна.
      Мислим да је науци позната ДНК одредница Немањића и да би одређивањем ДНК више припадника презимена која припадају Богуновићима ово питање било разјашњено.
      Милан Милковић.

    • Срђан

      Објављен је резултат Богуновића поријеклом из Зрмање, у табели Српског ДНК пројекта. Има хаплогрупу J2a M92, припада цуцко-пјешивачком роду.

  4. Tatic

    Поштовани,
    пореклом сам из Кањана из Северне Далмације, славим Св. Николу.
    Интересује ме веза са Немањићима?

  5. Петар Богуновић

    Замолићу овде присутне да у својим коментарима поведу рачуна о елементарном знању, јер немају људи (мушки потомци) једну хаплогрупу већ многе (њихов микс одређује наше порекло).
    Исто тако не значи да су сви Богуновићи потомци по мушкој линији заједничког претка, јер је под турском окупацијом важило право прве брачне ноћи (Карађорђе је свог оца убио због тога), а и силовања су била не тако ретка.
    Такође и некада је као данас било превара, па можете наћи да неко није потомак свог званичног оца, чак и код племства, а када је оно нестало тога је било чак и више.
    Због тога не треба генерализовати ништа већ урадити озбиљне ДНК тестове Y хромозома са 111 маркера да би добили праву породичн слику.
    У Србији се сада раде ДНК тестови са 17 маркера у Русији до 26, а у неким западним земљама до 111 маркера.

    С поштовањем,
    Петар Богуновић
    Нови Сад

  6. Жарко Обрадовић

    Radim na utvrđivanju identiteta mojih predaka po očevoj i majčinoj strani. I jedni i drugi su Obradovići iz Like, od Bruvna. Majčini imaju špic name “Bajguti”. Ono što mene zanima iz naše korelacioje sa bratstvom Bogunovića jeste nedoumica koju mi izaziva “Popis stanovništva Like i Krbave iz 1712. godine”.U tom popisu, na Zrmanji je evidentirano svega 4 ili 5 kuća Bogunovića dok je u cijeloj Lici tada evidentirano 2 kuće Obradovića u Bruvnu (odatle su moji) i 4 ili 5 kuća u Divoselu. U svim drugim naseljima Like tada nije bilo evidentirano drugih porodica Bogunovića i Obradovića. Pitanje je gdje su druge porodice Bogunovića bile tada? Oni su ipak bili rasadnik nekoliko desetina novoformiranih prezimena odnosno porodica. Bitno pitanje jeste kada je došlo do toga da se iz Bogunovića formiraju porodice sa novim prezimenima? Pre ulaska u Liku ili nakon njega? Takođe me buni i navodni popis jednog hrvatskog sveštenika Brajkovića, po kome 1700. godine u Lici nema evidentiranih Obradovića ali i nekih drugih, kasnije brojnih srpskih prezimena.
    Bio bih zahvalan na Vašim saznanjima o Obradovićima u Lici, posebno u periodu od 1700. do 1900. godine. Hvala unapred.
    Žarko Obradović iz Sombora

  7. Milovan Tomasevic

    Deda sa Majcine strane je iz Donjeg Lapca. Mile Grmusa. Od dede Dmitra koji je umro oko 1937 i od babe Andje, umrla oko 1918. Dedin Otac se zvao Stevan. Ubijen 1941. Stevan je bio ozenjen Marom( devojacko Glusica) i imao je jednog brata Mileta i cetiri sestre. Milka, Deva, Staka i Ilinka. Stevan, moj pradeda i dedin otac, imao je, pored mog dede, jos, jednu cerku Milku (1920-2007?), Nikolu(1921-1941), Gojko 1926-1938), Branko(1928-2017), Mirko(1933-2012?). Pa eto, ovo je nesto ukratko, ako neko ima slicnoh informacija, moj mail je [email protected], ili putem poruke na +381643343878. Pozdrav

  8. Gojko Stojanovic

    Postovani, rodjen sam u Čačku, u Srbiji. Deda Gojko po kome sam i dobio ime se doselio iz sela Škare kod Otočca. Krsna slava nam je Jovandan. Na internetu nalazim da porodica Stojanović vodi poreklo od Bogunovića, pa me intresuje kada se to desilo i o kojim Bogunovićima je reć. Hvala unapred.
    Gojko Stojanović