Порекло презимена Матковић

МATKOвић – МАТКО – (као и Мато – Матовић, Матић; Машко – Машковић итд.) је хипокористик библијског имена Матеј, односно Матија. Грчки Matthaios, хебрејски Mattiyyah, од Mattithyah, Mattithyahu = БОЖИЈИ ДАР (од ријечи mattath што значи ДАР и Yah скраћено од Yahveh што значи ”Бог” ). Неки социолози сматрају да име Матија потиче из аремејског језика и значи ”Од Бога дан”. Код Срба ово име долази са хришћанством. Познато је јеванђеље по Матеју. Св. Апостол и јеванђелист Матеј је слава многих српских породица (29. новембар).

Презиме Матковић повезује се са старом, српском племићком породицом Матејковић, која се помиње у списима Фојничког грбовника босанских и српских краљева и племића, који је написао поп Станко Рубчић 1340. године у част цара Душана. У Корјенић – Неорићевом зборнику грбова, напомиње се да ова племићка породица потиче из Раска. Међутим, не постоје поуздани докази да су Матковићи настали баш од ове породице и ако презиме ”Матковић” има основу која је хипокористик имена Матеј, тј. Матко, односно МАТЕЈковић = МАТКОвић.

Данас се презиме Матковић обично везује за Црну Гору, Херцеговину, Републику Српску, Хрватску и Србију. Најстарији познати помен Матковића везан је управо за Црну Гору, тачније, Стару Црну Гору, гдје се помиње Мато као родоначелник Матковића, а чији је отац живио, односно погинуо у периоду око 1530. године. Када је у питању Херцеговина, поријеклом су из села у околини Мостара – Богодола, Ходбине и Зијемља. Има их, између осталог и у селима Радешине, Горанци, Црним Локвама, Орашцу, Дубраву итд.

Матковићи у Хрватској су досељеници из Херцеговине. Највише их има у Далмацији, у Имотској крајини. Приликом процеса унијаћења српског становништва од стране римокатоличке цркве, на српским етничким и историјским просторима, којим је руководио Ватикан заједно са државним органима Аустрије, Њемачке, Млетачке и Угарске, многи од њих су прихватили римо – католичку вјеру и задржали презиме. Међутим, налазим да су неки промијенили презиме у БУРИЋ, а старином су од Матковића из Бјелопавлића у Црној Гори и од Андријашевића, славили су Св. Николу. Сада су ти Бурићи настањени у Равном и Котезима. Након рата у БиХ, не мали број Матковића је избјегао у Србију, Црну Гору и Републику Српску. Познато је да је Матковића православаца било у Савонији и Далмацији.

У Србији их највише има у Београду, Суботици, Новом Саду, Бачкој Тополи, Горњем Милановцу, Сомбору, Краљеву, гдје су су током и након рата у БиХ, који је трајао од 1992. – 1995. године, избјегли или су протјерани од стране усташа. Многи од њих су завршили у усташким логорима. У Републици Српској су досељеници из Херцеговине.

Могло би се рећи да је врло вјероватно да постоји веза између Матковића из Црне Горе, Херцеговине, Републике Српске и Хрватске. То зато што је познато да су Матковићи из Црне Горе почели насељавати Херцеговину крајем XVII и почетком XVIII вијека, а опет имамо и чињеницу да су Матковићи из Херцеговине насељавали Боку – которску, затим, да су херцеговачки Матковићи насељавали Хрватску крајем XVII, током XVIII и у XIX вијеку . У Републици Српској су такође досељеници из Херцеговине. Матковићи у Србији су већином током рата ’90 – их избјегли из Херцеговине.

Три најбројније славе код Матковића су Св. Јован Крститељ ( 20. јануар ) – славе је Матковићи у Херцеговини и Црној Гори, Зачеће Св. Јована Крститеља ( 6. окторбар ) – славе је у Црној Гори ( племе Пјешивци, али им је првобитна слава била Св. Јован Крститељ, 20. јануар, али су због великог снијега и немогућности да гости дођу узели за славу Св. Јована јесењег) и неким херцеговачким селима, и Аранђеловдан ( 21. новембар ) – славе је у Херцеговини и Црној Гори, тачније у Боки, а поријеклом су из Херцеговине. Зависно од села и племена којем припадају, славе и друге славе, као нпр. Малу Госпојину, Св. Илију, Св. Козму и Дамјана.

БИОГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИЈИХ МАТКОВИЋА

ДОБРИЦА МАТКОВИЋ

Био је начелник Одељења за државну заштиту 1929. и бан Дунавске бановине између 1933. и 1935. године. Син Владислава и Иконије, родио се 29. новембра 1887. године у Шаранима. Основну школу завршио је на Савинцу, а гимназију у Београду. По завршеној средњој школи ступио је у државну службу као полицијски чиновник.

За време Првог светског рата Добрица се повлачио са српском војском кроз Албанију и стигао на острво Крф. У истој колони налазио се и његов отац Владислав, који је доспео до Бизерте у Тунису и у њој умро од исцрпљености 1917.године. Добрица је са Крфа упућен у Француску да буде секретар српске делегације за смештај српских избеглица у Паризу. Боравак у Паризу искористио је да зарши студије правних наука. Дипломирао је 12. јула 1918. Српска влада са Крфа поручила му је да оде у Лондон и да проучи енглеску административно-управну организацију. По завршетку првог светског рата вратио се у Београд и поново ступио у полицијску службу. Постављен је за комесара у Великом Бечкереку, у рангу начелника среза, а потом је премештен у Управу града Београда.

Министарство финансија је 1921. године преузело Добрицу и поставило га за главног инспектора за сузбијање кријумчарења, с обзиром на његову високу стручну спрему и одлично знање страних језика. На тој дужности није дуго остао. Недостатак стручних кадрова у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца утицао је да постојећи кадар буде премештан с места на место, како су тренутне потребе налагале. Добрица је почетком 1923. постављен за великог жупана Брегалничке области у Штипу, а новембра 1925.г. премештен је за великог жупана Моравске области, са седиштем у Параћину. Годину дана касније постављен је за великог жупана Битољске области у Битољу, а фебруара 1929. за великог жупана Бачке области са седиштем у Сомбору. У августу исте године именован је за начелника Одељења за државну заштиту Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије, а нешто касније за помоћника министра унутрашњих послова.

Указом краља Александра I Карађорђевића од 9. априла 1933. године, Добрица Матковић је постављен за бана Дунавске бановине, са седиштем у Новом Саду. На овој дужности провео је две године, па је премештен за бана Моравске бановине у Нишу, где је остао до уочи Другог светског рата, када је пензионисан због неслагања са политиком тадашње југословенске владе.

Добрица Матковић је течно говорио француски, енглески и немачки језик. Објавио је више стручних чланака у иностраним часописима. Одликован је са више ордена од којих се истичу Краљевски Орден Југословенске круне 3. реда, Крaљевски Орден белог орла 4. реда и орден Легије части официрског реда, којим га је одликовао председник Француске Републике 3. децембра 1930. године.

Шаранци су желели да му се достојно одуже за све што је за њих учинио. Веома је допринео у доградњи школе, изградњи ђачке трпезарије, здружних домова, моста на Дичини, бројних чесми и бунара и изградњи савременог пута од Савинца до Такова. Бан се почетком Другог светског рата повукао на Савинац и живео у својој кући до краја рата. Био је позван на Велики народни конгрес у селу Ба, од 25. до 28. јануара 1944. године, и учествовао је на њему.

Бан се опет повукао у своју кућу на Савинцу и више година живео прилично усамљено. Умро је 9. октобра 1973. године, у 86. години живота. Сахрањен је уз државне почасти 10. октобра 1973.г. у породичној гробници, коју је подигао 1935. године у близини савиначке цркве

ПРОТOЈЕРЕЈ – СТАВРОФОР БОГДАН МАТКОВИЋ

Рођен је 28. децембра 1883. године у Травнику, у Босни. Први и други разред основне школе свршио је у Босанском Петровцу, а трећи и четврти у Кореници, у Лици. Првих шест разреда класичне гиманзије учио је у Госпићу у Лици, а седми и осми у Загребу гдје је и матурирао 1902. године. После једне године писарске службе у адвокатској канцеларији и студија на Правном факултету у Загребу тишао је 1903. године у богословију у Сремске Карловце, гдје је 1906. године завршио Богословске науке. 25. децембра 1907. рукоположен је у ђакона, а 26. децембра исте године за презвитера у катедралном храму у Плашком од тадашњег горњокарловачког епископа Михаила Грујића. У јануару 1908. године, постављен је био за протопрезвитерског капелана у Плашком, код протопрезвитера Стевана Косановића, гдје је капеланисао до 30. септембра 1908. године. Од 1. октобра до 28. фебруара 1911. године био је парох у Зрињским Брђанима, у срезу Двор на Уни. Од 1. марта 1911. године до 30. септембра 1919. био је парох у Радовици, у срезу Слуњ, одакле је управљао преко шест година, у прекидима, и парохијом у Бувачи. Од 1. октобра 1919. до 30. јуна 1921. године био је парох у Баноштри, у архидијецези сремско – карловачкој. Од 1. јула 1921. до 31. октобра 1938. био је парох у Сиску. Ту је био први парох и организатор те новоустројене парохије.

1. новембра 1938. године постављен је декретом надлежног архијереја, православног Митрополита загребачког Господинна Доситеја Васића за првог сталног пароха љубљанске парохије, коју су до тог часа опслуживали војни свештеници. Декрет је издат под бројем 368 оод 24/11 септембра 1938. године.

6. септембар 1940. прослава рођендана Њ.В. Краља Петра II и откривање споменика Краљу Александру I у Љубљани. Љубљански парох, протојереј Богдан Матковић захваљује Краљу Петру II на поклоњеном иконостасу за цркву Св. Ћирила и Методија. Протојереј Богдан Матковић један је од најзаслужнијих за ширење православља у Словенији.

СЛАВКО МАТКОВИЋ

Рођен је у Суботици 15. маја 1948. године. Оснивач је умјетничке групе Bosch+Bosch и најизразитији репрезент стратегије умјетничког номадизма у српској умјетности друге половине XX вијека. Оснивач и уредник часописа ”Контактор 972” покренутог 1972. године, у сарадњи са Balintom Sombatijem. 1974. године покренуо је и интернацоналну ревију за умјетност ”WOW”. Бавио се визуелном, типографском и конкретном поезијом, интервенцијама у простору и тексту, концептуалном умјетношћу, пројектима, акцијама, перформансом, новим стрипом, сликарством, ауторским филмом, меил артом… Такође се бавио теоријом умјетности и књижевношћу. Умро је у Суботици 2. новембра 1994. године.

Др ГОРДАНА МАТКОВИЋ

Рођена је 15. марта 1960. године у Београду. Завршила је Економски факултет Универзитета у Београду, а докторирала је на Филозофском факултету са темом из демографије. Радила је у Економском институту, Београд од 1984. до 2000. године на пројектима из области тржишта радне снаге, демографије и социјане области.

Била је министар за социјална питања у владама Зорана Ђинђића и Зорана Живковића 2000-2004. године и дала битан допринос у реформама пензијског система, социјалне заштите и породичних односа.

Од 2004. године директор је студија социјалне политике у Центру за либерално-демократске студије. 2007. је постала савјетник за социјална питања предјседника Републике Србије Бориса Тадића.

ДУШАН МАТКОВИЋ

Рођен је 10. априла 1956. године у Битољу, Македонија. Завршио је економски факултет. Први посао добио је у Привредној комори ”оне” Југославије. Потом је имао функцију савјетника у општем удружењу кожарско-прерађивачке индустрије Југославије, а после тога је прешао у Индустрију обуће ”Београд”. Тад је већ био директор – први пут. У међувремену нашао је себе у СПС-у, а да је тако, ставио је до знања на митингу на Ушћу 1991. године када је позивао на јуриш против (Слобових) неистомишљеника. Тако кад је др Драгутин Зеленовић формирао владу, нашло се мјеста и за Матковића. Именован је за министра инндустрије, имао је свашта на уму (у циљу унапређења повјереног му сектора), али му се није дало, јер је др Зеленовић поднио ”колективну оставку”.

Међутим, већ 1992. године Душка су поставили за генералног директора Металског комбината Смедерево. Кренуло му је као ”по лоју”, а онда су га по други пут прекнули. Овај пут свијет је увео ”колектвне санкције”. Ипак, некако је преживио најстрашније, успио је да сачува на броју све запослене, њих 12 000, и да од губитника направи концерн црне металургије, познат као ”Сартид 1913”.

Један је од ријетких социјалиста који је рекао: ”Цијеним многе политичаре ииз опозиције, али не бих о именима. Цијеним их због њиховог интелектуализма. Међутим, после се запитам да ли је тај интелектуализам конструктиван или деструктиван. По дометима њиховог дјеловања, ником ипак не бих могао да дам високу оцјену.’

ГЕНЕРАЛ-МАЈОР МИРКО МАТКОВИЋ

Народни херој, носилац партизанске споменице, комадант Орјенског батаљона. Рођен је 3. новембра 1915. године подно Орјена, на Подима, у сиромашној, а поштованој породици Крста и Нене Матковић. Имао је брата Луку, Мирка, Јова и сестру Сенку.

Свој радни вијек провео је у многим градовима бивше Југославије, а највише у Београду. Управо се 1976. године са својом супругом враћа из Београда у Херцег Нови, гдје је на Топлој саградио свој нови дом.

Његов батаљон је 1941. године био један од најорганизованијих батаљона читавог народноослободилачког покрета на територији Југославије, што је потврдио и генерал саво Оровић, тадашњи начелник Врховног штаба НОР-а.

После лијечења и опоравка у италији Мирко се враћа у отаџбину гдје својим знањем и искуством помаже у стварању модерне ЈНА. због свог преданог рада на разним функцијама у Војсци, добија чин генерал-мајора. Постаје начелник Електро института у Катанићевој улици у Београду, одакле је пензионисан. Умро је 28. октобра 2012. године, сахрањен по највећим државним и војним почастима на Градском гробљу на Савини (Херцег Нови).

Литература у којој можете прочитати нешто о овом презимену:

1. Савo Накићеновић, Бока, ЦИД, Подгорица, 1999. године

2. Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Народна библиотека ”Радосав Љумовић”, Подгорица, 1997. године

3. Јован Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Народна библиотека ”Радосав Љумовић”, Подгорица, 1997. године

4. Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, ЦИД, Подгорица, 1996. године

5. Јевто Дедијер, Херцеговина

6. Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд, 2005. године

7. Драго Б. Матковић – “Племе Пипери, историја и предање”, Београд 2009. године