Порекло презимена Маћешић

24. фебруар 2012.

коментара: 6

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ МАЋЕШИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Маћешић

Хаплогрупа: G2a род А

Порекло: Крњак, Хрватска

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Маћешић спадало је до 1995. године у најбројнија српска презимена на Кордуну. Претпоставка је да се ради о аутохтоном кордунашком презимену (презимену које је настало на Кордуну), пошто у прошлости није забележено у том облику у било ком делу територије бивше СФРЈ, осим на Кордуну. Забележено је у облику Матиешић, још у попису 1725. године, након досељавања првих Срба на Кордун. Тада је било 12 кућа Матиешића у Доњем и Горњем Будачком (извор – стр. 113. књиге “Карловачки генералат”, Војин С. Дабић).

Претпоставке о настанку презимена:

1) Презиме је настало по некој маћехи која је одгојила децу, па су деца прозвана Маћешићи.

2) У истом попису становништва на Кордуну 1725. године, у Перјасици је забележено 2 куће са презименом Матеша, што упућује на могућу везу са тада пописаним презименом Матиешић. Поређење резултата ДНК анализе више особа са презименима Маћешић и Матеша, могло би да потврди или оповргне ову претпоставку. И данас постоји место Матешко Село на левој обали Коране у близини Перјасице, и у том крају има доста католика Матеша, док је на десној обали Коране, у скоро свим селима општина Војнић и Крњак, живео немали број православних Маћешића.

Према попису становништва Републике Хрватске одржаном 2011. године, у Хрватској је у време одржавања пописа живело 275 особа са презименом Маћешић. (Извор – Државни завод за статистику Републике Хрватске)

Према попису становништва СР Хрватске, одржаном 1948. године, а чији резултати су послужили као материјал за књигу “Презименик СР Хрватске”, др Шимуновић Петра и др Путанец Валентина, у СР Хрватској су те 1948. године живеле 564 особе са презименом Маћешић, од којих је чак 500 живело на територији тадашње општине Војнић и 27 у општинама Слуњ и Карловац на Кордуну (Број испред заграде означава број особа са презименом Маћешић које су живеле у наведеном месту, а број у загради означава колико је било домова са презименом Маћешић у том месту. Уколико иза броја стоји знак -, значи да су те особе живеле у туђем домаћинству тј. нису имале своје домаћинство):

Бариловић (Карловац)                                              1 –

Бреберница (Војнић)                                                9 (1)

Будачка Ријека (Војнић)                                           72 (11)

Бухача (Слуњ)                                                           1 –

Доњи Будачки (Војнић)                                           25 (5)

Дуги Дол (Војнић)                                                    126 (23)

Дуњак (Војнић)                                                         1 –

Горице (Нова Градишка)                                         15 (4)

Горња Брусовача (Војнић)                                       11 (2)

Грабовац (Војнић)                                                    3 (1)

Грабовац Војнићки (Војнић)                                   1 –

Јагровац (Војнић)                                                     9 (2)

Карловац                                                                    11 (3)

Книн                                                                           2 (1)

Коларић (Војнић)                                                      4 (1)

Крњак (Војнић)                                                         17 (4)

Купљенско (Војнић)                                                 22 (6)

Лаповац (Војнић)                                                      5 (1)

Лоскуња (Војнић)                                                     22 (3)

Мали Козинац (Војнић)                                           4 –

Маљевац (Слуњ)                                                       4 (1)

Михољско (Војнић)                                                  25 (6)

Млаковац (Војнић)                                                   7 (1)

Мирковци (Винковци)                                             11 (3)

Мрацељ (Војнић)                                                      19 (4)

Пећца (Цриквеница)                                                2 (1)

Перић Село (Војнић)                                                33 (7)

Пољана (Војнић)                                                       1 (1)

Радоња (Војнић)                                                        3 (1)

Растовац (Војнић)                                                     11 (2)

Широка Ријека (Војнић)                                          12 (2)

Шливњак (Војнић)                                                   28 (7)

Штакоровица (Војнић)                                             27 (5)

Варош (Карловац)                                                     10 (10)

Велики Гај (Загреб)                                                  5 (1)

Велики Козинац (Војнић)                                        1 –

Вељунска Глина (Војнић)                                        1 (1)

Војнић                                                                        1 (1)

Загреб                                                                        2 (1)

 

Маћешићи на Кордуну славе следеће свеце: Светог Игњатија Богоносца, Светог Георгија, Светог Архангела Михаила и Светог Николу (извор – “Карловачко владичанство”, Милан Радека)

ПРИРЕДИО: сарадник портала Порекло Јован Ерор.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Goran Macesic

    Postovani,
    malo dopune sa moje strane:
    Poreklo: Slivnjak, Hrvatska
    Krsna Slava: Sv. Ignjatije Bogonosac, 2 Januar

  2. Milenko Maceisc

    poreklo: Krstinja,Hrvatska
    Slava – sv. Ignjatije

  3. Nikola Macesic

    Nikola Macesic
    Poreklo:Dugi Dol,Hrvatska
    Krsna slava:Sv.Ignjatije

  4. Radojka Macesic

    Radojka Macesic
    Slava:SV Ignjatije
    Krstinja,selo Donja Brusovaca

  5. Milijana Macesic

    Slava: Sv.Ignjatije
    Selo: Donja Brusovaca-Vojnic

  6. Војислав Ананић

    Регија Кордун

    Кордун је дио бившег подручја Војне крајине у Хрватској, око ријеке Коране, која кроз њу протиче у дужини од око 120 км, а простире се између горја Мале и Велике Капеле на западу и Петрове горе на истоку, на површини од око 1.500 кв. км. Спада међу мање регије у Хрватској. Карактеризира је опћа економска неразвијеност, без значајнијих привредних ресурса. Главна привредна грана је пољопривреда, посебно воћарство. Превладава мали земљишни посјед од 3 до 5 ха величине.
    У прошлости се Кордун увијек представљао као обрамбени појас с низом утврда на граници према Турцима, па отуда ваљда и њен назив (тал. цордоне, франц. цордон). Као такав, Кордун је повијесни полигон смрти на релативно најмањем простору, о чему свједоче натпросјечни, односно релативно највећи, људски губици у односу на број становника, у свим ратним периодима кроз које је прошао, од времена када је служио као коридор за провале Турака према Штајерској до Беча и представљао значајан дио обрамбеног бедема, којег су хисторичари називали „предзиђем кршчанства“, преко грађанског рата по слому Краљевине Југославије у којему су почињени геноцидни злочини над српским становништвом од стране квислиншке НДХ, па све до грађанског рата након распада СФРЈ и формирања нових држава на овим просторима, када је српско становништво поново страдало и протјерано са својих огњишта. Сва су та страдања у прошлости најчешће била свестрана, систематска и радикална.
    Обухваћа опћине: Карловац, Слуњ, Војнић и Вргинмост, према административно-политичкој подјели 1991. године.
    Прво што упада у очи, јесте веома спори раст укупног становништва Кордуна у анализираном периоду од нешто више 110 година, тј. све до 1991. г., када је оно просјечно расло 19,31% по једном пописном раздобљу. Највећи број становника од 133.301 досиже 1961. г. Према стању у 1880. години, укупно се становништво ове регије повећало за свега 18.418 становника, или за само 17,26%. Дакле, право обиљежје развоја укупног становништва Кордуна у овом раздобљу јесте његова стагнација.
    Послије, према попису 2001. односно 2011. године, укупно становништво се према стању у 1880. години, смањило за 15,29%, односно за 22,90% и тада уједно досиже и најнижи укупан број од 90.387, односно 80.264 становника.
    Међутим, упоредо са наведеним квантитативним промјенама у укупном становништву, које су обиљежиле стагнација и дегресија, одвијале су се значајне структурне промјене укупног становништва у анализираном периоду, нарочито у раздобљу послије 1991. године.
    Дакле, гледано према националној структури становништва, демографско се стање континуирано мијењало. Наиме, укупно хрватско становништво се у истом периоду до 1991. г. континуирано повећавало, просјечно по једном пописном раздобљу за 35,95%, односно скоро двоструко више од повећања свеукупног становништва регије у истом раздобљу. Највећи број досиже 1971. године када броји 71.155 становника. Или, према стању у 1880. години, хрватско се становништво 1991. године повећало за 21.907 становника, или за 47,36%.
    Код српског становништва уочљиве су значајне флуктуације, које обиљежавају благи раст, потпуна стагнација и значајна смањења становништва у одређеним пописним раздобљима. Највећи број српског живља је био 1900. г. када је бројило 73.050 становника. Међутим, на крају раздобља (1991) укупно српско становништво се смањило за 13.743 становника, или за 22,86% у односу на стање 1880. године.
    Заступљеност становништва према националној припадности у укупном становништву показује да је српско становништво било већинско (с више од 55%) све до пописа 1910., односно до почетка Другог свјетског рата 1941. године. Послије тог раздобља све до пописа 1971. српско је становништво задржало значајну заступљеност од преко 45%, односно у наредним пописима до 1991. године од преко 35% у укупном становништву.
    До великог и наглог преокрета у развоју становништва ове регије долази у раздобљу послије 1991, што показују посљедња два пописа становништва проведена 2001. и 2011. године, када заступљеност хрватског становништва у 
    укупном становништву досиже највишу хисторијску разину од преко 80%, а српско становништво најнижу хисторијску разину од испод 15%.
    У анализираном 131-годишњем периоду развоја становништва кордунске регије, као значајна и критична раздобља могу се издвојити сљедећа:
    • Кордун је био значајни стратешки правац продора Турака према Штајерској и даље према Бечу. У то вријеме, према прва четири пописа становништва (од 1880. до 1910), српско је становништво било већинско са заступљеношћу у укупном становништву већом од 56%, што подразумијева и сразмјерно снашање већег терета „обране предзиђа кршћанства“ од турске најезде. Што тај терет претпоставља и значи већ је описано у претходном тексту (видјети поглавље: Хисторијски контекст насељавања српског становништва у Хрватској);
    • Значајна заступљеност српског становништва у укупном становништву ове регије (више од 45%) остала је и у каснијем периоду све до почетка Другог свјетског рата 1941. године. Попис становништва 1948. показује голем пад броја српског становништва ове регије у односу на предратно стање од 73.050 становника српске националности регистрираних пописом 1910. године. Наиме, у првом послијератном попису 1948. г. тај се број свео на 56.759 становника или мање за 22,3%. Током ратних година од 1941. до 1945. долази до реализације геноцидне политике према српском становништву квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелића, која се најбруталније и најбешћутније демонстрира баш на подручју регије Кордуна. У то вријеме Кордун је заправо био полигон смрти, у којему се налазило око 170 стратишта, међу којима су и неколико православних цркава, од којих су најпознатије глинска, коларићка и садиловачка црква у којима је на окрутан начин убијено више од 2.000 Срба свих узраста.
    • Примјера ради, навест ћемо парцијалне податке Хисторијског архива Карловац о људским губицима у неким котаревима Кордуна током грађанског рата 1941-1945. али само на антифашистичкој страни, који се односе на пале борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле од тифуса: котар Слуњ и котар Вељун укупно 6.098 жртава; котар Војнић 7.924 жртве; котар Вргинмост укупно 10.384 жртве; котар Дуга Реса укупно 785 жртава; опћина Горње Дубраве укупно 433 жртве. Свеукупно 25.624 жртве. Овоме треба додати, према неким истраживањима, и 375 тзв. колатералних жртава, или жртава по политичкој синтагми „револуција једе своју дјецу“.
    Други примјер су људски губици на другој квислиншкој страни грађанског рата. Само у котару Слуњ на тој је страни изгинуло 3.800 Хрвата на разним ратиштима у 2. свјетском рату и у борбама с партизанима.  
    • Страдања и губици, до којих је дошло унутар српског демографског корпуса у ово вријеме, били су таквих размјера да се он послије тога никада није могао опоравити, на што бјелодано указују подаци о броју српског становништва у пописима проведеним послије 1948. године. Наиме, уочљиве су тенденције стагнације (пописи 1953. и 1961), потом релативно нагло опадање бројности (пописи 1971. и 1981), те на концу незнатног раста (попис 1991).
    • Грађански рат у бившој заједничкој држави Југославији (1991-1995) задао је посљедњи смртоносни ударац већ ослабљеном и „рањеном“ српском демографском корпусу у овој регији. Војно-редарственом акцијом „Олуја“ протјерано је готово цјелокупно српско становништво са својих вјековних огњишта. Убијено је на стотине цивила српске националности. Остварене су хисторијске разине заступљености двају народа у укупном становништву регије – хрватски народ на највишој разини од преко 80%, а српски народ на најнижој разини испод 15%. Трагедија пада броја српског становништва се продубљује до тзв. биолошког слома у периоду пораћа, због селективног повратка прогнаних Срба, углавном „остарјелих гробова“. Дугорочно гледано, према анализираних 14 цензуса, српско је становништво ове регије доживјело праву катаклизму, јер се од стања 1880., након 131 године, свело 2011. на 11%, а у односу на стање 1991. године након само 20 година, и на испод 10% од укупног становништва.
    • Демографске посљедице на подручју кордунске регије у анализираном периоду, посебно у раздобљу посљедња два пописа и послије, су многоструке, прије свега у погледу драстичног смањења броја српског етникума, па је у многим насељима број насилно уморених већи од броја становника који данас у њима живе; потом, у готово свим насељима остале су само дефицијентне и осакаћене сељачке породице; многи стољетни српски топоними су потпуно угашени, односно де факто нестали са земљописне карте, а многи су пред гашењем; и коначно, све индиције упућују на закључак да је српски демографски корпус у овој регији доживио потпуни биолошки слом, што у суштини значи да је пирамида живота потпуно изокренута, просјек старости је изнимно висок и нема више виталних репродуктивних основа.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.