Порекло презимена Љубовић

23. фебруара 2012.

коментара: 5

Презиме Љубовић присутно је у западним деловима бивше СФРЈ (у БиХ и Хрватској), а код све три највеће конфесије.  Веома богат прилог о овом презимену послао нам је проф. Енвер Љубовић из Сења. Текст је на хрватском језику и на ијекавици, а објављујемо га уз незнатне измене, уз сагласност аутора.

КРАТКА ПОВИЈЕСТ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ БЕГОВСКЕ ОБИТЕЉИ ЉУБОВИЋ

О познатој беговској обитељи Љубовића до данас је сачувана сљедећа легенда:

Наиме, прије заузећа Херцеговине од стране Османлија једна од најпознатијијих обитељи била је обитељ Кашиковића који су живјели у Невесињу.

Обитељ Кашиковића примила је доласком Османлија ислам, па су добили спахилук и наслов “заима”, тако да су Кашиковићи постали Заимовићи. Врло брзо долазе у сукоб с пашалијама те из Цариграда наредише да се сви мушки чланови обитељи сасјеку. Једна жена од једног младог Заимовића сакрила је у раж у њиви тек новорођеног сина по имену Ахмед. Ахмед је временом нарастао те постао пунољетан, а да нико није знао за његово поријекло. Јавио се као одрастао човјек османским властима те добио помиловање заједно са старим спахилуком. Убрзо се оженио и изненада бива позван у рат за Кандију (Крету) те остави жену и остаде на војним походима пуних десет година.

Добио је сина којег није ни видио те добивао често писма од вољене жене-љубе. Био је доста носталгичан те није могао више чекати па узјаха коња и крене на далеки пут да види вољену жену и сина. Ахмед након дугог пута долази уморан у Оџак пред кућу вољене жене-љубе. Жена га моли да се врати у своју ордију (војну јединицу) и да га не прима у своје одаје. Ахмед обећава да није кукавица и да у њему куца храбро срце Кашиковића-Заимовића. Обећава вољеној љуби да ће се прије зоре вратити натраг у ордију.

Када је дошао натраг у табор већ је његов заповједник јавио у Цариград да му се због бијега одузме тимар и даде другоме. Заповједник је схватио да се Ахмед-бег вратио на наговор вољене жене (љубе) те јави у Цариград да се њој додјели тимар као јунакињи. Тако су данашњи Љубовићи прозвани по љуби Ахмед-беговој. Види у: Ајиша Софтић, Зборник бошњачких усмених предаја, Сарајево Публасхинг, Сарајево, 2005, стр. 97. (Ову народну предају дао је забиљежити Кosta Hőrmann и Lajos Thalloczy. Опширније види у: Кosta Hörmann. Народне пјесме Бошњака, књига I., Сарајево 1996., стр. 778.-781. ).

Љубовићи су знаменита херцеговачка беговска обитељ, “бегови над беговима”, о чему свједочи и стара народна пјесма: “Сви су бези у Херцеговини, ал кад беже Љубовићу ту више бега од лијека нема”. По устаљеном тумачењу поријекла обитељских презимена за које Јевто Дедијер тврди да су Љубовићи поријеклом из Стоца. По његовом мишљењу презиме су добили по неком дворјанину херцега Стјепана Вукчића Хрватинића који се звао Љубо, а све то је наводно записано у неким беговским повељама.

Поријеклом су из источне Херцеговине (село Оџак код Невесиња). Средиште ове обитељи је село Оџак које лежи 7 км југоисточно од мјеста Невесиња. На овом подручју су се некада у вријеме Турака-Османлија налазили беговски оџаци, куле и посједи бегова Љубовића, па је ово мјесто по тим посједима и добило ово име.

Познати турски путописац Евлија Челебија 1664. године у своме путопису наводи бегове Љубовиће под именом Лубзаде и њихов чифлук на Буни, али се није могао тачно тај чифлук локализирати.

По свој прилици Љубовићи су и прије доласка Османлија били богати и припадали су утјецајном племићком сталежу, а засигурно су били православне вјере јер и данас имамо Љубовића у Црној Гори, који су православне вјере, а једно брдо изнад Подгорице назива се Љубовић брдо. Позната је стара подгоричка народна пјесма “Шетајући испод Љубовића, заљуби се цура у ђетића”.

Као богати племићи прије доласка Османлија они су да би сачували своје позиције, статус, углед, имања примили ислам, и то доста рано, одмах крајем 15. ст. То је био доста често у оно вријеме Босни и Херцеговини, па тако имамо доста примјера не само везаних за бегове Љубовиће, него и за неке друге знамените бошњачке обитељи, нпр. бегове Копчиће и Бадњевиће (Бос. Крупа).

У Ускопљу (Горњи Вакуф) живе Љубовићи католичке вјере, Хрвати, а у Грачацу (Лика и код Книна), Љубовићи су православне вјере. Љубовићи православци били су на Хрватској војној граници од 1638. године. Живјели су око Доњег Лапца, Книна, Петриње, Книна и Белог Манастира, Најстарији топоним Љубовић је из 1476. године у Србији и Хрватској, као и топоним Љубов у Херцеговини с повијесном потврдом из 1442. године.

Најстарији познати члан ове најзнаменитије беговске обитељи у цијелој Херцеговини био је деребег хаџи Сулејман–бег Љубовић, који је живио у другој половици 16. ст. Имао је сина Омер-бега, који је живио у Херцег Новом, а Омер-бег је имао сина Османа који је познат по надимку Хилми, а био је судионик опсаде Кандије, тј. Крете (1645.-1669.), одакле је слао своје пјесме у Херцеговину и писао под псеудонимом Хилми. У војску је отишао одмах након свадбе и остао је у војсци пуних 20 година.

Крајем османске владавине у Босни и Херцеговини и непосредно пред окупацију најпознатији, најутјецајни и најбогатији био је један други Осман-бег Љубовић, родом из Оџака код Невесиња (Ристо Т. Пророковић, Буна 1874. и устанак у Херцеговини 1875., Београд, 1902., стр.175.) Мислим да сви Љубовићи потјечу од Сулејман-бега Љубовића (познато је негдје око 15 кољена ове беговске обитељи).

Омер бег, син Сулејмана Љубовић 1629. године је погубљен заједно с оцем у везирском граду Травнику, а погубио их је Абаз паша.

Из обитељи Љубовића потјече и босански дефердар Мустафа-бег и херцеговачки мутеселим Али-бег, као и више истакнутих херцеговачких бегова који су опјевани у многобројним народним пјесмама. Један стих из једне народне пјесме је доста знаковит и гласи:

Сви су бези у Херцеговини
Ал кад дође беже Љубовићу
Више бега ђавољег нема.

Овај стих знаковито показује један знаковити ауторитет, знаменитост, осебујност и аутохтоност који су имали бегови Љубовићи у цијелој Херцеговини. Позната је и народна пјесма “Мујо Љубовић под Сегетом” из Ерлангенском рукопису који је настао у првој половици 18.ст. (Ерленгенски рукопис , пјесма број 61. и Ференц Чрнко, Повијест Сегета града с додатком народних пјесама о подсједању Сегета, приредио Анте Шимчик, Хрватско књижевно друштво Св. Јеронима, Загреб, 1931., књига 348., стр,45.-48.). Битка код Сигета била је 1560, године и у тој битци погинуо је јунак обране Сигета Никола Зрински.

У доба Аустругарске познати су из ове обитељи Јусуф-бег и Дервиш-бег Љубовић који су се посебно истицали протуаустријским политичким активностима.

Али-бег Љубовић који је живио у Оџаку код Невесиња половицом 18. ст.. главни је јунак љубавног романа »Срећа младог Љубовића», који је написао Хусеин Ђого и љубавне драме «Легенда о једној љубави» коју је написао др. Абдурахман Наметак.

Према још живој народној предаји-легенди, знамениту џамију у Оџаку саградила је Хана Љубовић, жена Осман-бега 1625. године. Уз џамију је саградила мектеб и камени мост на ријеци Заломци, између мјеста Братача и Кифина Села. За уздржавање ових задужбина оставила је послије смрти једну млиницу и многобројне посједе у Оџаку.Чланови обитељи бегова Љубовића били су мутевелије вакуфа ове џамије све док су живјели у Оџаку, односно све до краја 19. ст. Године 1889. вакуф ове споменуте џамије имао је у своме посједу, башчу, двије ливаде (чаир) и шест њива с годишњим приходом од 33 форинте.

Дакако, из ових прихода плаћан је имам, хатиб и муалим те мујезин споменуте џамије. Мехмед бег Љубовић био је 1889. године мутевелија овога вакуфа и он је посљедњи члан ове обитељи који је био мутевелија ове џамије.

Када је дошло до устанка у Херцеговини (1875.-1878.), који је познат под називом «Невесињска пушка», негдје око 3. јула 1876. године, устаници православци који су углавном били кметови бегова Љубовића, незадовољни својим положајем, заузели су оџаке и имања бегова Љубовића у мјесту Оџаку те их доста оштетили, потпуно девастирали и потпуно запалили.

Повод побуни кметова с имања бегова Љубовића био један некултуран испад једног од кметова бегова Љубовића који је извршио велику нужду на гробу једног од бегова Љубовића.

То је проматрао један од бегова Љубовића са свог чардака те пуцао из пушке и убио некултурног кмета, тако да се то убојство претворило у прави бунт и анимозитет према својим дојучерашњим господарима, чију су земљу обрађивали као њихови кметови и од стечених прихода прехрањивали су своје многобројне обитељи.

Неки од бегова Љубовића су с најнужнијом имовином и стоком побјегли из Оџака према Сарајеву, а послије ријешења аграрног питања у Босни и Херцеговини и укинућа кметства сви су се Љубовићи иселили из Оџака крајем 19. ст.

Припадници ове славне беговске обитељи крајем 19. ст. раширили су се по цијелој Босни и Херцеговини, па су тако Љубовићи живјели у Сарајеву, Бијељини, Какњу (Обре, Храсно, Камен и Дријен), Стоцу, Билећи, Невесињу, Травнику, Жепчу, Коњицу, Градачцу, Завидовићима и Јајцу, а тијеком 20. ст. населили су се и у друге крајеве Босне и Херцеговине. Године 1898. у Јајце се доселио из Оџака Ибрахим бег Љубовић који је родоначелник бегова Љубовића у Јајцу.

Мехмед бег и Ђулбег Љубовић, велепосједници из Бијељине, даровали су 1881. године 27 дунума земље за школу у селу Дворови код Бијељине.

Неки су се између два свјетска рата иселили у Турску и тамо су познати под презименом Лубзаде ( Цариград и Бруса).

Неки чланови обитељи Љубовић тијеком 16. и 17. ст. живјели су у Макарској. Тако макарски назир Сулејман-бег Љубовић издао тескеру да се неки који су служили у самостану ослободе кулука и текјалифи урфије, док служе у самостану.

Сулејман Ћелебија Љубовић као макарски назир и елемин (1598.-1609.) показао се праведан према фрањевцима у Заострогу, Живогошћу и Макарској те им је пружао различите услуге, што је изразити примјер вјерске толеранције и екуменизма међу људима у оно вријеме.

Мустафа бег Љубовић био је познати и утјецајни дефтердар босански. Године 1628. дочекао је на Гацком Пољу босанског беглербега Абаз пашу и потукао га. Касније је на пријевару ухапсио Абаз пашу, али га је на замолбу босанског ајана пустио на слободу и поштедио му живот.

Осим у Оџаку, Стоцу и Мостару Љубовићи су живјели и у Фатници код Билеће, а доселили су се у 16. ст. из Невесиња (Оџак), гдје су по свој прилици саградили и џамију која се налазила на цести Ореховица-Дивин, на сјевероисточним падинама Фатничког поља.

Турци су Фатницу заузели 1466. године и у попису исте године уписали су Фатницу као нахију у Вилајету Херцеговине. Била је у саставу дринског, благајског и столачког кадилука, а од 1878. године је у саставу котара и и опћине Билећа.

Љубовићи су овдје имали велике посједе с многобројним кметовским селиштима. Овдје је живио бег Омер Љубовић, син Зулфикаров, који је око 1829. године у Фатници и селима око ње имао тимар од 21.602 акчи најплодније земље. У Фатници су 1825. године живјели Јашар, син Арслан –башин и спахија Омер бег Љубовић.

У Оџацима и Кљенцима бегови Љубовићи су имали кулу и оџаке у којима су становали. Посљедњи њихов власник био је Омер-бег Љубовић који је у јеку устанка пребјегао због сигурности у Столац 1876. године.

Те године устаници, а међу њима је било понајвише њихових кметова запалили су кулу и оџаке бегова Љубовића, којима данас нема никаквог трага.

Када су Љубовићи из села Дабра кренули у Турску прије Првог свјетског рата продали су своју сву земљу и стоку својим бившим кметовима пуно јефтиније него другима, па су и тиме показали човјекољубље.

Земљишни посједи обитељи Љубовић састојали су се од великог броја кметовских селишта, а понајвише их је било у котару Невесиње.

Као и у другим крајевима у Босни и Херцеговини површина тих селишта била је мала и посједи су били уситњени.

Најгушћа концентрација кметовских селишта бегова Љубовића у котару Невесиње била је у опћини Луковац 97 селишта, у опћини Оџак 81, Сливље 44, Удрежује 39, Селиште и Грабовица 31, Братач 13, Биоград 24, Колешко 16, Љесков Дуб 13, Ивусина 12.Жиљево и Залом 11, Крушево и Хотеље4, Бијења 2, Крекови и Зови Дол по једно селиште.

Иако су Љубовићи имали велики број селишта и било је за очекивати да породица припада горњем земљопосједничком слоју, али због малих и расцјепканих посједа овој обитељи је почетком 20. ст. остао само одсјај некадашње беговске, односно земљопосједничке величине.

АУТОР: Проф. Енвер Љубовић

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. robert

    Na području opštine Petrinja ne postoji oblik prezimena Ljubović, nego Ljubojević. Spominje se u popisima vojnih obveznika sa područja Druge banske regimente (njeno sedište je bilo u Petrinji) u selima Staro Selo i Petkovac.
    Ljubojevići su verovatno došli u periodu 1699- 1700 pošto na to područje tad dolazi vladika Atanasije Ljubojević, mitropolit Dabrobosanski. On je bio proteran iz Medaka u Lici gde se bio smestio nakon izlaska iz Bosne. Uz dozvolu cara Leopolda smestio se u manastiru Komogovina na Baniji. Pretpostavljam da su ga pratili i njegovi saplemenici.
    Sedište Dabrobosanskih mitropolita bio je manastir Banja kod Priboja. U tom kraju još uvek ima Ljubojevića (i dobro se drže)pa pretpostavljam da osnov ličkih i banijskih Ljubojevića treba tražiti u kraju oko Priboja. Verovatno bi genetska istraživanja dala pouzdanu informaciju.
    Što se tiče izgovora, stariji ljudi su izgovarali Ljubojević tako što je ono “je” u sredini bilo nenaglašeno, pa se sticao dojam da je izgovoreno Ljubović.

  2. Herak

    Begovska porodica Ljubović vodi porijeklo od Nemanjica.cukununuk Bukana Nemanjica se zvao Zlates Zlatesev sin Vranes Vranesev sin Hrabren hrabenov sin Knez Joksim I od Joksima I je Herak, a Herak ima četiri sina: Djura, Ljuba, Radivoja i Heraka.Od Djura je Nastalo kasnije Bratstvo Joksimovića u Crnoj Gori. Ljuba su poturčili i dobio je ime Ibrahim beg Ljubović i imajo je sinove Ahmet-pašu i Skendera.Skender imo opet Ibrahim bega i tako redom. A vladali su prostorom nevesinja.Dok od 3 brata heraka kasnije nastaje Dinastija Petrovića, a za Radivoja 4 brata se malo zna.I danas u Bijelom Polju u Vraneškoj dolini nalazi se rijeka Ljubovića.odakle je i bio rodonačelnik Ljubovića Ibrahim beg ljubović.

  3. cavit kaya

    SAYIN SİTE YÖNETİCİSİ/YÖNETİCİLERİ ………..
    BENDENİZ CAVİT KAYA..BÜYÜK BABAM:1913(1334)KARADAĞ/KOLAŞİN/GRAB DOĞOMLU.
    1925 SENESİNDE İKİ BÜYÜK ABİSİ İLE VE BÜTÜN SÜLALESİ İLE(GRAB’DA OTURAN DAVUT/
    DAUTOVİÇ SÜLALESİ )BİRLİKTE…TÜRKİYE’YE GÖÇ ETMİŞLER.BÜYÜK BABAMIN KAYITLI OLDUĞU:SİVAS İLİ/ŞARKIŞLA İLÇESİ/(TEKMEN KÖYÜ)NÜFUS KAYITLARINDA:DERVİŞ
    DAVUTOVİÇ OLARAK KAYITLI.YANİ BÜYÜK BABAM:DERVİŞ DAVUTOVİÇ…ONUN BABASI:
    FERHAT DAVUTOVİÇ…ONUN BABASI:BEKİR DAVUTOVİÇ..ONUN BABASI:MUMİN DAVUTOVİÇ….ONUN BABABASI:DAVUT DAVUTOVİÇ…
    SAYIN YÖNETİCİ..
    MUHTEMELEN:DAVUT DAVUTOVİÇ…AMCASI KOLAŞİN YÜZBAŞISI OLUNCA:GRAB’A YERLEŞMİŞ OLABİLİR..İŞTE BU BİLEBİLDİĞİMİZ.BÜYÜK BABAMIZ:DAVUT DAVUTOV.Ç İLE
    AHMET PAŞA(HERSEK VE KONYA VALİSİ…LUYOBU/İBRAHİM OĞLU…HERAK VRANEŞ’İN OĞLU)ARASINDAKİ..BÜYÜK BABALARIMIZIN İSİMLERİNİ..BİLMİYORUZ..AYRICA:HERAK
    VRANES’İN ORİJİNAL HAYAT9NI MÖĞRENMEK İSTİYORUM.AYRICA:HEREN VRANES VE AİLESİNİN..ETNİK KÖKENİ İLE…NEVESİNYE İLE İLGİLİ BİLGİLERİ İSTİRHAM EDİYORUM…
    ZİRA:VRANES AİLESİNİN NEVESİNYE’Lİ OLMASI ,LEDE..İLGİSİNDEN BAHSEDİLİYOR..BU
    KONUDA DA BİLGİ/BELGE İSTİRHAM EDİYORUM…
    SAYGILARIMLA… CAVİT KAYA
    14/12/2015

  4. Игор

    мало ми чудно звучи да је пре доласка Османлија најраспрострањенија породица носила назив Кашиковићи али ајде де )))

  5. Војислав Ананић

    ЉУБОВИЋ (м), некада познате беговске породице у Невесињу. Било их је настањених и у Љубињу, Дабру и Фатници (Билећа). Из Невесиња су селили у друга мјеста. Љубовићи из невесињског села Раст чували су предање о својим прецима који су живјели у Невесињу “још прије Косова”. Предање каже да их је девет браће пошло у бој на Косово, а само се један жив вратио. Послије турског освајања Херцеговине његови потомци су примили ислам. У Љубиње и Фатницу су доселили из Невесиња. Љубовићи у Дабру потичу од “Љубовића дјевојке”, а даљом старином су Кашиковићи из Врањских. Дедијерови сарадници забиљежили су приче неких беговских породица које су настојале да своје поријекло доведу са старим српским великашким породицама. Међу њима су и Љубовићи, који су тврдили да су поријеклом од “некаква Љубе, који је био дворјанин Херцега Стјепана” (59:185,216.228,230.259,288). У невесињском крају сачувана је занимљива легенда везана за чувеног бега Љубовића чија је породица живјела у “богатом селу Оџаку”. Легенда каже да је Љубовић, када је неком приликом пролазио кроз село Ратај код Фоче, заволио ћерку бега Ченгића која се звала Умија. Умија је била на гласу и сматрали су је најљепшом дјевојком у фочанском крају. Али у ње се “смртно заљубио” и бег Лакишић из Мостара. Дошло је до супарништва двојице бегова, који су међусобни спор могли ријешити нагодбом или да један од њих уступи дјевојку и пошаље коња и слугу своме противнику. По наговоу мајке, Љубовић је одустао од борбе. Лакишићу је послао коња и слугу. Мостарски бег је са сватовима пошао у Ратај по Умију. Сватови су путовали по лијепом времену и у добром расположењу. Када су се враћали, на Моринама их је захватило велико невријеме. Сватови су лутали Моринама кроз снажну мећаву и смрзли се. Остала је жива само дјевојка Умија коју је коњ бега Љубовића однио у Оџак код Невесиња (230:151.152). Више породица Љубовића је настањено и у Мостару.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.