Мачкић

23. фебруар 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    ЗМИЈАЊЕ

    Данашња област Змијање обухвата села Горње Ратково, Доње Ратково, Стражице, Ситницу, Локваре, Дујаковце, Лусиће, Стричиће и Соколово, на подручју између Бања Луке и Кључа. Данашње Змијање, у наведеним оквирима, средиште је некада знатно пространије области, која је носила исто име. У турско време Змијање је било посебна нахија, и обухватало је, у првој половини 16. века, простор између река Врбаса и Сане и планина Козаре (на северу) и Димитора и Лисине (на југу).
    Становници Змијања, православци, имали су посебан статус, почевши од доласка ове области под турску власт (у 16. веку), па све до престанка турске владавине над Босном у 19. веку. Змијањци, како се називају заједничким именом становници Змијања, имали су унутрашњу самоуправу под Турцима и филурџијски статус. Они су плаћали посебан порез, који се називао филуруија (по коме су и названи филурџијама), али нису имали кметска давања, пошто су били слободни људи и нису били подложни турским земљопоседницима, агама и беговима. Повластице које су успела одржати села централног дела старог Змијања, међу којима и Ратково, ретко су се где сачувала по српским земљама за све време турске владавине. Такав је случај забележен само још у Старом Влаху и Неготинској Крајини. Змијање је, као област са унутрашњом самоуправом имало своје посебне наследне кнежеве, који су се од 16. до. 19. века бирали из породице Кнежевића у Раткову (потомци кнеза Ратка).

    На Змијању, одакле Станчевићи и њихови сродници воде порекло, и данас живи род са славом св. Алимпије. У питању је род Мачкића, којих има 11 домаћинстава у Доњем Раткову. У новије време је код Мачкића забележено некакво “предање”, пре би се могло рећи сасвим неутемељена хипотеза о пореклу, која говори о досељавању ове породице из Роваца у црногорским Брдима, преко зајечарског краја и Уба у Србији у Ратково. Према тој хипотези, старија презимена породице била су Михајловић и Живковић. “Миграције” које су овде забележене нису логичне, нити познате науци, па због тога нису ни реалне. И старост Мачкића на Змијању иде у прилог томе, да је, услед недостатка стварног предања, ова хипотеза измишљена у новије време.
    Мачкићи сматрају да су своје данашње презиме добили у 18. веку, по претку који се “као мачак узверао уз неки високи споменик”. Тврди се да су преци ове породице на Змијање досељени у време кнеза Ратка, који им је и дао земљу на Змијању. Када се одиграло насељавање Мачкића, види се по чињеници да се син поменутог кнеза Ратка, кнез Вук, помиње у једном турском попису 1541. године. Предак Мачкића који се доселио, износи се даље у предању, имао је три сина, од којих се један одселио у Кнежпоље, и његово потомство данас живи у Босанској Дубици. Породица другог сина је замрла, а од трећег су Мачкићи у Раткову. Највероватније се ове тврдње базирају на старом и аутентичном породичном предању, па би требало да су због тога тачне, барем у већем свом делу.
    Мачкића са славом св. Алимпије има и у парохији Гомионица код Бања Луке, где су, без сумње, дошли из Раткова. Са друге стране, Мачкиће са славом св. Никола налазимо у парохијама: Дубовик Алибегов и Руишка код Крупе, Кукуље код Босанске Градишке и Хрге код Маглаја. Мачкићи у околини Крупе, који славе ову славу, досељени су у другој половини 19. века од реке Сане. Свакако су и они у сродству са својим змијањским презимењацима, само што су променили славу. Такође, наилазимо и на породицу Мачковић са славом св. Алимпије у парохији Јунузовцима код Босанске Градишке. Без сумње су и Мачковићи у сродству са змијањским Мачкићима. У парохијама Турјак и Машићи – Романовци код Босанске Градишке постоји породица Змијанац са славом св. Алимпије, очигледно пореклом од Мачкића.

    Најинтензивније досељавање херцеговачких Срба у Босанску Крајину одиграло се у другој половини 15. и током 16. века.
    Дакле, родови са славом св. Алимпије по Босанској Крајини су, великом већином или у потпуности, у међусобном сродству. Они су се по крајишким просторима (Босанској Крајини, Далмацији, Банији…) проширили са Змијања, области између Бања Луке и Кључа. Најстарије порекло ови родови, по свему судећи, воде из Херцеговине.
    Појам “Херцеговина” се раније односио на знатно већу територију него у наше време. На Змијању, тачније у змијањском селу Доњем Раткову, очувао се до данас један стари огранак овог рода са славом св. Алимпије, породица Мачкић. Од овог рода су били и преци Станчевића, Шљивара и Јерковића, који су се са Змијања, највероватније крајем 17. века, преселили у Голубић код Книна. Из Голубића су се огранци породица са славом св. Алимпије исељавали на различите стране, нарочито у Босанску Крајину (Унац, Поуње, Лужачко Поље и др.). Тамо су се од ових исељеника формирали бројни Пилиповићи, Предојевићи и још неке фамилије. Станчевића са славом св. Алимпије има исељених из Голубића на Банију и у друге области.