Порекло презимена Кантар

21. фебруара 2012.

коментара: 0

Презиме Кантор/Кантар истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):

 

Г. Јанко Кантор из Аустралије пише да су и отац Будислав и деда Јован рођени у Горњој Врховини (Оточац), у селу познатом и као Црна Власт, како су га, наводно прозвали “у време Марије Терезије”, док му је мајка Зорка рођена у породици Влајисављевић из Рудопоља. Кантора, по његовом сазнању, има и на Банији, у Босни и Америци. У Аустралији је са тим презименом само један Србин, његов сусед, а остали су муслимани и “Шиптари” (исправније је “Шћип’тари”, којих је 19). Не каже наш цењени читалац – али претпостављамо – да је ове податке нашао у телефонском именику!?

Према “Лексику презимена СР Хрватске”, презимена Кантор и Кантар се преплићу и изједначавају, односно мешају. Стога смо, да бисмо били сасвим сигурни у изворно порекло презимена, консултовали, поред српских и један хрватски извор. Наиме, Стј. Павичић, у раду о становништву Лике, спомиње само Кантаре, а тако и Рад. Грујић у “Племенском рјечнику личко–крбавске жупаније” и М. Радека у попису православних породица Карловачког владичанства, наводећи да славе Јовањдан и Лучиндан.

У “Лексику” – који упућује: “Кантара (види и Кантора)” – до 1976. године односно сигурно и касније, бар до “Бљеска” и “Олује”, оба презимена је било у општинам (у селима и самим градским насељима) Бели Манастир, Бјеловар, Винковци, Вуковар, Грачац, Доњи Лапац, Загреб, Книн, Нова Градишка, Осијек и Славонска Пожега. У “личко- крбавској жупанији”, Кантари су на почетку Првог светског били насељени у највећем броју у местима Врховине, Добросело, Дољане (Лапац), Доњи Лапац, Решетар (Личко Петрово Село), и Заклопац (Срб).

У пописима православних парохијана крајем 19. века у Босни, Кантара је било у више места и са обе славе које спомиње и Радека у Лици (наш читалац није дао податак о крсној слави своје породице!?): Св. Јован Крститељ и Св. Лука. “Јовањштаци” су Кантари у Агићима и Пољавницама (Дубица), Бихаћу, Хргару и Хадровцима код Санског Моста, а “лучинштаци” у Љубији и Бусновцима (код Приједора), у Крупи и Старом Мајдану (код Санског Моста).

Као што смо то већ објашњавали у неким другим случајевима, до ових измењених односно замењених облика, долазило је непажњом писара или других особа вероватно слабих у знању српског језика који, можда, нису могли ни да претпоставе да неко има презиме по справи за мерење, а не као певач у католичкој цркви.

 

ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.