Порекло презимена Иветић

18. фебруара 2012.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Огњен Иветић

Сви данашњи носиоци презимена Иветић међу Србима потичу са простора Црне Горе, Северне Далмације или Босанске Крајине. У шест засебних тема се говори о најранијем помену презимена, о Иветићима Северне Далмације, Ливањског поља, Гламочког поља, Козаре и Црне Горе као и о Иветићима католицима.

Посебна тема је резервисана за претпоставке о даљем пореклу племена која потичу из усмених предања и легенди. У тексту се налази списак свих познатих изворишних насеља у којима су живели Иветићи до ХХ века, заједно са причом о два позната припадника братства из времена Другог светског рата.

I

Први познати помен једног претка братства Иветић је из јула 1692. Године у документу који се чува у Државном архиву у Задру (Божидар Симић и Филип Шкиљан “Срби у Цетињској крајини”, стр. 447) У њему се спомиње Станко Иветић пребег из Турске у Мелетачку републику са 14 чланова породице. Станко је био војник бандерије харамбаше Николе Шарца током Морејског рата, а њему и његовој фамилији Млетачка република додељује поседе у селу Маревци, данас заселку Цивљана. 

У другом документу из Архиве Венеције из јуна 1692. године прелазак становништва на подручје Врлике се повезује са насељем Добра код Дувна (Марка Јачова, “Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове” стр. 98) у случају да су ова два документа повезана то би указивало на полазну тачку претка свих Иветића Северне Далмације и Босанске крајине.

II

Иветићи Ливањског поља: прва исељавања Иветића из Цивљана су забележени 48 година након доласка у Северну Далмацију, зна се да је Ивица Иветић 1740. године иселио у Турску – Босну. (Државни архив у Задру, фонд број 1, Генерални провидури за Далмацију и Албанију 1597.-1797., Francesko Diedo 1760.-1762, књига 2, стр. 22). Прва исељавања се везују за објаву помиловања побуњеника у Турској 1735. године, Турска је након ратова била празна а турским беговима из породице Фирдуса у Ливањском пољу је било у интересу да привуку кметове на опустошена имања. Најкраћи пут према Турској територији из Цивљана је водио преко планине Динаре и села Уништа на село Горње Пеуље у Босанскограховском пољу и даље према Ливањском пољу. Родови Иветића у Ливањском пољу су постали значајно бројнији од оних у Цивљанима, па су неке породице поред Светог Стефана почеле да славе и Светог Јована. Разлози за пресељења су били пренасењеност Далмације, немогућност прехрањивања породице, епидемије куге, кулук и војна обавеза. Сви родови Иветића у Ливањском пољу тврде да су дошли из Цивљана (Марио Петрић, “Поријекло становништва, Ливањско пољe”, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 16, Сарајево 1961.)

III

Иветићи Гламочког поља су бројни, а међу њима постоји уврежено мишљење да су староседеоци у тим крајевима. Нажалост, писана литература и историјски извори не говоре у прилог овој теорији. Постоје два извора која описују становништво у Гламочком пољу: “Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље” од Боривоја Ж. Милојевића из 1923. године и “Гламоч насеља и становништво” од Душана М. Никића из 1989. године. Старије истраживања од Боривоја Милојевића из 1923. године очито указују да је становништво Гламочког поља релативно младо и да су ретки родови који су ту двеста и више година. Највероватнији пут миграције Иветића је био од села Бастаси у Ливањском пољу, преко планине Старетине, до првог села Халапић у Гламочком пољу. Никић у свом делу “Гламоч насеља и становништво” наводи теорију да су породице Иветића на овим просторима присутне још од раног средњег века (VII век) и да потичу од племена Далмата. Пошто се у књизи нигде не наводе конкретни докази за ову тврдњу, а знамо из старијих извора токове миграције, ово је слободна интерпретација Душана Никића па самим тим припада домену мита.

IV

Иветиће Козаре, Перућице и Мркоњић Града. Иветићи Козаре постоје и данас у селу Горњи Подградци општина Градишка, они славе Светог Николу. У књизи “Трагом братства Иветић” од Милоша Иветића се наводи да су се овде населили око 1860. године али се не наводи извор ове тврдње. Најранији помен презимена Иветић на подручју Посавља је из 1725. године и говори о Мишку Иветићу славонском граничару у Славонској Градишци тада Војној Крајини (Гласник Земаљског музеја у БиХ из 1907. године, Густав Боденстеин, Повјест насеља у Посавини године 1718. – 1739., стр. 164) Овај попис приказује православне и католичке становнике Посавља који су населили то подручје након Пожаревачког мира 1719. године.

Као и многе породице православних Срба и Иветићи из Горњих Подградаца су страдали током Другог светског рата од усташког режима. Оно што је најстравичније јесте постојање концентрационих логора за српску децу на територији Независне Државе Хрватске. Ђуро Иветић из Горњих Подградаца у књизи “Рањено дјетињство, кроз усташки пакао Старе Градишке” описује своју и судбину остале српске деце у концетнрационим логорима НДХ.

Према књизи “О становништву и говору Јајаца и околине” од Миливоја Павловића из 1927. године (стр. 100), на простору Перућице су у прошлости живели католици али да су током деветнаестог века ишчезли миграцијама, као доказ се наводе католичке црквене књиге. Православно становништво је према Павловићу ово место и околину населило из Даламације. Иако не можемо са сигурношћу тврдити које је порекло Иветића Перућице, свакако можемо са великом вероватноћом тврдити да на овом подручју нису могли бити пре XIX века како се и тврди у књизи Миливоја Павловића. Овој групи Иветића вероватно припадају и они у Мркоњић Граду.

V

Иветићи Црне Горе се спомињу у делу “Бока” попа Саве Никићевића из 1900. године. Поп Саво је истраживао народна предања и порекло породица Грбља и Суторине и забележио на страни 392. је да се у селу Пријеради у Грбљу налази 6 кућа Иветића, док на страни 118. поп Саво наводи да је братство Иветић у Грбље дошло из Старе Црне Горе између XV и XVII века. Према наводима Саве Никићевића сва братства у селу Пријеради славе Светог Ђорђа према месној цркви која је посвећена истом свецу. Дело “Бока” је најстарији помен порекла Иветића у данашњој Црној Гори и све остале књиге га референцирају. 

У овом делу нема никаквог помена о Иветићима из села Жвиње у Суторини иако махом сви савремени извори повезују и ове Иветиће са писањем попа Саве што је нетачно јер их он не помиње. Иветићи Суторине славе Светог Стефана и једина индикација о континуитету њиховог живљења на овим просторима се може наслутити из Турског пописа из 1701. године. (“Popis sela i zemalja sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke republike 1701. godine“, Fazileta Hafizović, strana 386) где се наводи да су поданици из Жвиња остали исти након Морејског рата. Жвиње се налази у самој близини мора а њени становници су вршили службу у царској солани. Херцег Нови и околина је после Морејског рата припала Млетачкој републици док је само узани простор Суторине остао у Турској. Овим пописом би могли закључити да исто становништво у Жвињу живи у континуитету од пре 1701. године.

VI

Иветићи католици и данас живе у Хрватској а први помени су из XV века у Шибенику где је постојала племићка породица са презименом Иветић. (Марко Јежина, Шибеник у култури XV вијека, Магазин сјеверне Далмације, 1935, стр. 71) Познато је да се презиме Иветић спомиње у Шибенику и после велике епидемије куге 1649. године (Шупик, Шибенски либер, стр. 177-180). Након провале Турака према Јадранском приморју Иветића има и у Лукорану на острву Угљан где су дошли из околине Задра (Маричић, Острва, стр. 566-568) као и у Тучепима на Макарском приморју (Тучепска споменица, Милан Шетка, 1968, стр. 22). У Истри у селу Тињан постоји заселак Иветић настао током XVII века после насељавања становништва из околине Задра. Иветића католика има и у Славонији, где се спомињу у селу Церић код Нуштара 1735. године. (Иве Мажуран, Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога, 1993, стр. 260-261)

VII

Теорије о даљем пореклу братства Иветић: читајући доступну литературу може се доћи до закључка да постоје четри претпоставке о даљем пореклу братства Иветић:

  1. Да припадају групи герзовачких родова који славе Светог Стефана. Сматра се да је ова група родова населила околину Герзова током турске опсаде и заузимања Јајца 1527. године у којој су наводно учествовали. За даље порекло ове групе постоји више легенди:
  • У “Дабро-Босанском Источнику” из 1888. стра. 61, спомиње се да су крајишки родови који славе Светог Стефана пореклом од несталог херцеговачког племена Озгорастовића.
  • Милан Карановић у књизи “Поуње у Босанској Крајини” из 1925. године  на страни 348. спомиње легенду да је један калуђер из Високих Дечана пролазио кроз Герзово купећи милостињу за манастир, како су му се ти крајеви допали он је упутио своје саплеменике да се ту и населе. У Карановићено доба ови родови су живели у селима Медно и Пецка, према њему остало је предање да је старешина ових родова у турско време имао право носити сабљу, ћурак и доламу што би указивало да су имали неку врсту аутономије.
  • Исти аутор у књизи “Динарска племена Немањићког поријекла” из 1937, каже да су герзовачки светостефањаши из околине Скадра од потомака Мрњавчевића, што би их довело у везу са брђанским племеном Кучима.
  1. Чињеница да и данас постоје Иветићи у околини Херцег Новог би нас могло навести на закључак о херцеговачком пореклу. У околини Херцег Новог постоји веома јак култ Светог Стефана још из времена владавине Косача.
  2. Записи попа Саве Никићевића је у делу “Бока” из 1900. повезују Иветиће Грбља који славе Светог Ђорђа са Старом Црном Гором. Ово их доводи у везу са племеном Озринића и Катунском нахијом .
  3. Легенда о Ивети Добријевићу је позната по причама предака Иветића у Ливањском пољу и спомиње се у књизи Милоша Иветића “Трагом братства Иветић”. Постојање ове легенде доводи у везу Иветиће и Добријевиће. Познато је да се и други крајишки родови који славе Светог Стефана позивају на порекло од Добријевића стога се сматра да је братство Добријевић вероватно било властела или предводник племана током средњег века. Ова легенда уколико је аутентична једино може да указује да и Иветићи припадају великој групи крајишких родова који славе Светог Стефана, а знајући порекло Добријевића то би их довело у везу са градом Клобуком у Источној Херцеговини и Добријевићима Горевуцима.

VIII

Списак свих насеља одакле долазе преци Иветића:

  • Црна Гора
  1. Жвиње (општина Херцег Нови, Суторина, славе Светог Стефана, порекло непознато)
  2. Пријеради (општина Котор, Грбаљ, славе Светог Ђорђа, дошли из Старе Црне Горе)
  • Хрватска
  1. Цивљане (Маревци) (општина Цивљане, Северна Далмација, славе Светог Стефана, доселили порекло непознато)
  • Босна и Херцеговина
  1. Горње Пеуље (општина Босанско Грахово, Босанскограховско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  2. Бастаси (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  3. Нуглашица (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  4. Црни Луг (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана и Светог Јована, доселили из Цивљана)
  5. Јаруга (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана – Јојића Главице)
  6. Пржине (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  7. Доњи Казанци (општина Босанско Грахово, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  8. Сајковић (општина Ливно, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  9. Губин (општина Ливно, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  10. Прово (општина Ливно, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Цивљана)
  11. Бојмуте (општина Ливно, Ливањско поље, славе Светог Стефана, доселили из Бастаса)
  12. Петрово Врело (општина Гламоч, Гламочко поље, славе Светог Стефана, млађи досељеници порекло непознато)
  13. Хaлапићи (општина Гламоч, Гламочко поље, славе Светог Стефана, доселили из Бастаса)
  14. Рудићи (општина Гламоч, Гламочко поље, славе Светог Стефана, доселили из Бастаса)
  15. Главица (општина Гламоч, Гламочко поље, славе Светог Стефана, млађи досељеници порекло непознато)
  16. Гламоч (општина Гламоч, Гламочко поље, славе Светог Стефана, млађи досељеници порекло непознато)
  17. Горњи Подградци (општина Градишка, Козара, славе Светог Николу, досељеници порекло непознато)
  18. Перућице (општина Језеро, досељеници из Далмације)
  19. Мркоњић Град (општина Мркоњић Град, досељеници порекло непознато)

IX

Као познате припаднике братства из времена Другог светског рата можемо споменути двојицу Иветића из два антифашистичка покрета на супротним странама.

Војислав (Ивице) Иветић (Прилука, код Ливна, 31. август 1920 — Бесарићи, на Жумберку, 30. јануар 1943)

Учесник Народноослободилачке борбе, партизански оперативни официр и народни херој Југославије.

По завршетку средње школе, 1939. године уписао је Војну академију. Као војни питомац одведен је у заробљеништво у Немачку, одакле бежи у јесен 1941., и од тада је и учесник Народноослободилачке борбе. Почетком рата Војислав је био на челу устаничке чете из села Горњи Казанаци и предводио ју је у првим борбама против усташа. Нешто касније је постављен за политичког комесара Друге чете партизанског батаљона „Старац Вујадин“ а од новембра 1942. је на дужност оперативног официра Тринаесте ударне бригаде.

Доласком бригаде на Жумберек посебно се истакао у борбама против усташа на Крашићу. Погинуо је за време италијанске офанзиве на Жумберек, јануара 1943. године као одступница Тринаесте бригаде. Према сведочењу скочио је на тенк отворио поклопац и пуцао у посаду, тада је и био покошен митраљеским рафалом из другог тенка. (Зборник народних хероја Југославије, Београд, 1957)

Ђуро (Марка) Иветић  (Пријеради, Грбаљ, 1910  – Мајевац, код Добоја, 1945)

Командант Бококоторског корпуса Југословенске војске у отаџбини.

Након Априлског рата капетан I класе Ђуро Иветић, се ставља под команду Драже Михаиловића у Југословенској војсци у отаџбини и постаје командант Бококоторске бригаде. Истакао се у борбама за Котор, након капитулације Италије 1943. године, када је његова јединица, 14. септембра, са брда Тројице изнад Котора кренула у напад на град. Након жестоких уличних борби са Немцима били су принуђени на повлачење али са великом количином заплењеног наоружања. Овим операцијама стварају се услови за формирање Бококоторског корпуса Југословенске војске у отаџбини чији командант постаје Ђуро Иветић. После борби за Котор Немци су сазнали да је нападом командовао капетан Ђуро Иветић, па су његову главу уценили на 100.000 марака. (Небојша Рашо, Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949), тр. 215-218.)

Ђуро се пред крај рата 6. децембра 1944. године нашао у “великом збегу” покрај Подгорице у Фармацима, када је пут Словеније кренула колона између 15 и 20.000 људи, састављена од остатака Југословенске војске у отаџбини, свештеника Митрополије црногорско-приморске и великог броја цивила и интелектуалаца. Колона је под командом Павла Ђуришића након раскола са Дражом Михаиловићем, у долини Босне, наставила повлачење према Посавини. Током повлачења у селу Мајевац код Добоја 1945. године погинуо је и Ђуро Иветић. (Саво Греговић, “Пуцај, рат је завршен” Будва, 2009) Познато је да је да су у ноћи између 7. и 8. марта 1945. године партизанске снаге погубиле све рањенике и тифусаре болнице “великог збега” која је у то време била смештена у Мајевцу код Добоја. Делимична ексхумација ових жртава је урађена 2010. године у близини основне школе у Мајевцу када је нађено 28 жртава.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.