Душанић

16. фебруар 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. vojislav ananić

    Ha почетку ове књиге забележили смо да, према усменом предању, сви данашњи Душанићи из Прибинића воде порекло из Старе Херцеговине, те да су Душанићи старином Прибињићи, а Душанићи – Липљански старином Симоловићи. У писаним документима Симоловићи се први пут помињу 1370, а Прибињићи 1378. године. Како наводи професор Новак Мандић (у књизи: Српске породице војводства Светог Саве) у дубровачким изворима (Дубровачки историјски архив – Diversa cancellariae XXII, fol. 46, 10. IV 1370) налазимо да Никша Симоловић (Simolouich) из катуна Бурмаза код Стоца 1370. године продаје стоку, а Рајко Прибињић (Pribignich), жупан у Церници је супотписник на повељи босанског краља Твртка из 1378. године.
    У овом делу књиге пратићемо претке породице Душанић у Прибинићу од првог њеног становника (при последњем насељавању овог места, у другој половини XVIII века) – попа Горана (рођеног око 1700. године), па све до данашњих дана. Са првих пет поколења Душанића у Прибинићу завршавамо комплетно праћење јер се породично стабло доста грана. Наредна (шесто и даља) поколења свештеника Стевана (проте прибињског) и Косте (проте бистричког – бањалучког) пратио сам у првом делу ове књиге, а у овом делу ћу наставити да пратим само потомство мога прадеде Васкрсија Душанића – Липљанског (1843-1918). Праћење потомства осталих Душанића од петог поколења до данашњих дана остаје да неко касније уради.
    O прадеди Васкрсију, нашим дедовима и нашим очевима поред основних података, дао сам и моја сећања или усмена предања која су о њима сачувана. За моје и млађа поколења Душанића – Липљанских дати су само основни подаци. Ha почетку ове књиге забележили смо да, према усменом предању, сви данашњи Душанићи из Прибинића воде порекло из Старе Херцеговине, те да су Душанићи старином Прибињићи, а Душанићи – Липљански старином Симоловићи. У писаним документима Симоловићи се први пут помињу 1370, а Прибињићи 1378. године. Како наводи професор Новак Мандић (у књизи: Српске породице војводства Светог Саве) у дубровачким изворима (Дубровачки историјски архив – Diversa cancellariae XXII, fol. 46, 10. IV 1370) налазимо да Никша Симоловић (Simolouich) из катуна Бурмаза код Стоца 1370. године продаје стоку, а Рајко Прибињић (Pribignich), жупан у Церници је супотписник на повељи босанског краља Твртка из 1378. године.
    У овом делу књиге пратићемо претке породице Душанић у Прибинићу од првог њеног становника (при последњем насељавању овог места, у другој половини XVIII века) – попа Горана (рођеног око 1700. године), па све до данашњих дана. Са првих пет поколења Душанића у Прибинићу завршавамо комплетно праћење јер се породично стабло доста грана. Наредна (шесто и даља) поколења свештеника Стевана (проте прибињског) и Косте (проте бистричког – бањалучког) пратио сам у првом делу ове књиге, а у овом делу ћу наставити да пратим само потомство мога прадеде Васкрсија Душанића – Липљанског (1843-1918). Праћење потомства осталих Душанића од петог поколења до данашњих дана остаје да неко касније уради.
    O прадеди Васкрсију, нашим дедовима и нашим очевима поред основних података, дао сам и моја сећања или усмена предања која су о њима сачувана. За моје и млађа поколења Душанића – Липљанских дати су само основни подаци.

    ПРИБИНИћ И ЊЕГОВИ СТАНОВНИЦИ

    Прибинић је питомо брдско место у Републици Српској, на петнаестом километру пута од Теслића према Бањалуци, које окружују планине Борја (с југа и југозапада) и Јаворова (са севера и северозапада); простире се између 44`33“30 и 44`39 северне географске ширине и 17`37“30 и 17`45 источне географске дужине.
    Само место Прибинић припада подручју средње високих брда и обронака граничних планина. Средишњи део места има надморску висину од 280 до 460 метара, а делови места Прибинић на планини Борја имају висове од 1.008 (Тајан), а у Јаворови од 605 (Брестовац и Велики Коњушић – Њивак) и 520 (Липова глава) метара. Иначе, највиши врх на планини Борја је Велика Руњавица (1078), а у Јаворови раније наведени врхови у месту Прибинић.
    Обе ове планине – Борја и Јаворова – обрасле су високом шумом због чега је Прибинић још у време Аустроугарске био позната ваздушна бања коју су и странци радо посећивали.
    Између планина Борја и Јаворове налази се брежуљкасто земљиште које се спушта у правцу југоистока и кроз које протиче река Мала Усора с извором у масиву планине Борја (испод Павлова Виса, на 988 метара надморске висине). Она представља главну хидрографску артерију овог подручја. Мала Усора је у своме горњем току доста јака, а за време топљења снега и великих киша зна да буде и доста плаховита. Њене притоке (Велика Остружња, Мала Остружња, Багошница и друге) формирају се углавном у подручју планине Борја, док водотоци с планине Јаворова (Велика Јаворова, Бијела ријека, Црна ријека и друге) углавном припадају сливу реке Укрина. Мала Усора има ду`ину од 22 км и у Теслићу се спаја с Великом Усором и чине реку Усору која се у Добоју улива у реку Босну (као њена најдужа – 82 километра дуга – лева притока).
    На овом подручју, питке воде има у изобиљу. Раније су се куће подизале у близини јаких извора воде – врела (или точкова како их мештани зову), којих у Прибинићу има много, а једно од њих је и Принципово врело на 300 метара од центра места. Многобројна прибинска врела су позната по чистој, хладној, укусној и питкој води. На Малој Усори и њеним притокама још се задржало неколико, од некада безбројних воденица за млевење жита. У време наших дедова, готово свако домаћинство у Прибинићу је имало своју воденицу.
    Петар Богуновић, који је 20-их година XX века био учитељ у Прибинићу (у књизи: Из Усорског краја и околине) пише, да на више места у Прибинићу провирује из земље камени угаљ, у доста јаким наслагама. Наши рударски стручњаци држе да је сва Прибинићка долина, западно од Вране Стијене, подручје каменог угља.
    Године 1922. вршено је копање каменог угља у Момчиловића потоку и угаљ је био одличног квалитета.
    Прибинић се налази у појасу умерене континенталне климе, без великих температурних осцилација. Према подацима Савезног хидрометереолошког завода за период од десет година (1957-1967), измерене су просечне годишње температуре од 9,7° С и просечне годишње падавине од 992 мм. Ако се посматрају просечне месечне температуре, онда је најхладнији месец јануар са – 2,1° С, а најтоплији месец јул са 19,7° С. Јесен је топлија од пролећа што има позитиван утицај на касно воће које може да дозре. У мају месецу има највише (125 мм), а у јануару најмање (56 мм) падавина. Око 2/3 годишњих падавина отпада на вегетациони период што се повољно одражава на пољопривреду.
    Захваљујући своме рељефу, повољним климатским условима и другим чиниоцима ово подручје има веома богат и разноврстан биљни и животињски свет. Око две трећине места Прибинић налази се под шумом и то претежно (око 80 %) високом – четинарском (бор, јела, смрека, тиса и др.) и листопадном (јавор, храст, буква, бреза, липа, граб и др.) на планинама Борја и Јаворова. Средишни део места прошаран је ораницама, шумарцима, воћњацима, пашњацима и ливадама. Поглед на место Прибинић са неког од безбројних узвишења нарочито је леп у пролеће када је све у зеленилу и цвету, и касну јесен када је све у преливу прелепих јесењих боја разноврсног биљног света.
    Богат и разноврстан биљни свет, клима и конфигурација терена допринели су да је ово подручје богато и многобројним животињским светом – дивљачи, птицама, рибом и раковима.
    На крају нагласимо да је Прибинић изразито лепо место и често се спомиње као идеална ваздушна бања. Петар Богуновић (у својој књизи Из Усорског краја и околине) између осталог пише: Прибинић је једно од најздравијих планинских места у Босни и Херцеговини, те је ради свога положаја и борових шума од вајкада вредио као климатско место и ваздушна бања… Ради чистог ваздуха, који је пун озона и мириса боровине, те ради лепоте природе, добре свеже воде, долази у Прибинић леп број гостију, да у пријатности проведе летње дане. У ту сврху саграђен је у седишту места леп удобан хотел, власништво данашње теслићке фабрике. И приватна лица подигла су неколико лепих зграда. Намерава се, на једној узвишици да подигне дечији санаторијум, који би био од велике важности не само за Врбаску већ и за остале оближње бановине.
    О лепоти Прибинића и његове околине узалуд је писати, јер те лепоте и удобности не може перо описати онако како у истину заслужује. Прибинић треба видети, у њему провести дане одмора, па га онда оценити.
    * * *
    Садашњи становници Прибинића потомци су оних који су се у њега досељавали у другој половини XVIII века и касније. Познато је да је због честих ратова али и великих епидемија подручје Прибинића више пута у потпуности опустело. Последњи пут то се десило за време страшне епидемије куге која је забележена 1782-1784. године. Први досељеници у Прибинићу, после тога, били су преци данашњих Душанића.
    Прота Стеван К. Душанић бележи да у време када је дошао Швабо у Босну у Теслићу је постојала само једна кућа – Јефта Вуковића, а у Прибинићу је било 17 кућа у којима је живело 18 породица – Душанићи су имали две куће, а у по једној кући су живеле породице Малић и Момчиловић, те Делић и Јелић.
    У заоставштини проте Стевана К. Душанића налазе се подаци о броју становника Прибинића крајем XIX и почетком XX века.
    Према попису који је обављен 1. маја 1885. године, од стране нових аустроугарских власти, у Прибинићу је било 729 становника (374 мушкараца и 355 женских), од којих 663 православних и 66 мухамеданаца. Неожењених је било 391, ожењених 292 и удових 46.
    Десет година касније (1895) у Прибинићу постоји 136 кућа и у њему живи 1.235 становника (789 мушкараца и 446 женских), од којих је 808 православних, 67 муслимана, 335 римокатолика, 19 јевреја и 2 евангелиста.
    Према попису из 1910. године у Прибинићу постоји 130 кућа и у њему живи 1.164 становника (635 мушкараца и 529 женских), од којих српско становништво броји 1.028, муслиманско 82, римокатоличко 46, грчкокатоличко 2 и 6 јевреја. Само да споменемо да је 1910. године у Босни и Херцеговини било 1,898.044 становника, од којих православци 43,4%, муслимани 32,3%, католици 23,3%, а остали 1%.
    По ослобођењу Босне и Херцеговине од окупатора после Првог светског рата извршен је попис становништва 1921. године.
    Према том попису у Прибинићу је живело 1.169 становника, од којих је према вероисповести било: 1.047 православних, 80 муслимана, 41 католик и 1 евангелиста, а према националној припадности, како је тада евидентирано 1.158 Срба и Хрвата, 8 Немаца и по један Русин, Чехословак и Румун. У исто време у Босни и Херцеговини живело је 1.890.440 становника, од којих на православце отпада 43,9%, на муслимане 31,1%, на католике 23,5%, а на остале 1,5%.

    ИЗВОР: Летопис српске породице из Босне, Јован Б. Душанић-Липљански