Порекло презимена Дивјак Reviewed by Momizat on . Пише: Драган Ж. Дивјак У књизи о србским презименима и њиховом поријеклу о нашем презимену стоји ово: „- Дивјак: презиме забележено приликом пресељења дела Срба Пише: Драган Ж. Дивјак У књизи о србским презименима и њиховом поријеклу о нашем презимену стоји ово: „- Дивјак: презиме забележено приликом пресељења дела Срба Rating: 0
You Are Here: Home » Презимена » Порекло презимена Дивјак

Порекло презимена Дивјак

Пише: Драган Ж. Дивјак

У књизи о србским презименима и њиховом поријеклу о нашем презимену стоји ово:

„- Дивјак: презиме забележено приликом пресељења дела Срба из Коренице у Оточац 1658; у Беочину (Срем) 1720; у Бачкој у следећим местима: Жабљу, Новом Саду, Бачкој Паланци и Футогу 1720. и у Сомбору 1796. године.“

Даље се ређају слична презимена кој су, вјероватно, изведена из презимена Дивјак, а то су: Дивјаков, Дивјаковић, Дивљак, Дивљаков, Дивљаковић, Дивљан, Дивљанов и Дивљановић.

(Др Велимир Михајловић: Српски Презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 312-313)

 

Више података о презимену Дивјак даје нам презимењак Милан Дивјак Лички у Својој књизи „Лички водац – из народа за народ“. Он нам ту, у поглављу „ДИВЈАЦИ“ саопштава:

„Класификацијом личких презимена, презиме Дивјак, по свом настанку спада у групу презимена која су настала по психо-физичким особинама.

„Старо презиме им је Радаковић.“1

Презиме Дивјак појављује се од XVI вијека.

„У турском попису области Бранковића 1455. помиње се као село Дивјак са 30 српских домаћинстава и попом Радаком.“2 Поп Радак је родоначелник Радаковића у Лици. Исти је водио сеобу Срба из околине Дечана ка Херцеговини, Босни и Далмацији.

Падом Херцеговине у труске руке, 1482. године, овај народ напушта дотадашња станишта и креће у нову сеобу. Ова сеоба кретала се у два правца. Једну су организовали Турци, који су, као своју рају овај народ населили у Босну у Усорску област. Други правац је био ка Далмацији, куда је наш народ бјежао, као бујица, испред турског надирања. Падом Лике у турске руке, 1527. године, Турци пресељавају Усорце у турску Лику, која је била пуста. Турци овај народ насељавају у Кореничко поље. Услијед зулума Турака над овом рајом, они ступају у тајне везе са сењским капетанима и аустријским генералима, да би прешли на аустријску страну. Шеснаест година чекали су Усорци на сеобу, да би је и остварили у љето 1658. године. Преко 100 породица, са стиним и крупним благом, покренуше се на сеобу. Грог Франкопан изађе пред усорске  Србе, 8. јуна 1658. године, па их настани ипривремено на простору између Сења, Бриња и Оточца. Годину дана је овај народ скапавао од глади, хладноће и неизвјесности. Ипак, годину дана касније, 27. јула 1659. године, цар Леополд издаје наредбу да усорски Срби остану гдје су се затекли и да се прошире у Бриње и Оточац. Крајишка комисија је овим Србима дала земљишта: „Брезовац, Главаце, Дољане, Залужницу, Компоље, Оровац, Понор, Потхум, Старо Село, Хум и Шкаре.“3 Источни дио тих села звао се заједничким именом Вилићи, а цијело поље, по њима, Виличко поље, касније прозвано Гацка долина по досељеним Херцеговцима. Усорчани који су населили источни дио ових села називани су Виличани, а касније и сви који су дошли у Виличко поље. Овај назив је био распрострањен, како међу њима самима, тако и међу старосједиоцима. У овој сеоби, 1658. године, дошли су: „Агбабе, Алексићи, Аралице, Бабићи, Бањанини, Батинићи, Божичковићи, Војводићи, Вујанићи, Вукмановићи, Вуксановићи, Вуњаци, Гријаци, Гутеше, Дивјаци, Диклићи, Иванчевићи, Ивковићи, Јерковићи, Калешићи, Каменко, Кангрге, Косићи, Кресовићи, Кукићи, Лаврње, Лемајићи, Лолићи, Лукинићи, Лужајићи, Мнадићи, Маријани, Матићи, Машићи, Микићи, Милаковићи, Мирковићи, Миховиловићи, Навале, Напрте, Наранчићи, Опачићи, Павичићи, Паскаши, Познићи, Поповићи, Поткоњаци, Предовићи, Пригмизи, Пуповци, Пухари, Ракићи, Ружићи, Савићи, Свилари, Секизи, Скенџићи, Стојановићи, Ћурчићи, Хинићи, Хркаловићи, Цвјетићани, Чубриле, Шегани, Шкорићи, Штуле и Шупнићи.“4

Послије изгона Турака из Лике, 1689. године, многи горе наведени родови, као учесници у ослобађању Лике и Крбаве, поврате се на пређашња станишта у Крбаву.

Пре окупације Босне од стране Аустрије иселило се више кућа Дивјака из Лике, највише из Дољана (Доњи Лапац) и Мекињара (Удбина, Кореница), те се исти населише у Бихаћке Дољане,5 Грабеж6, Клишевић7 (бихаћки округ), Дреновац8 (цазински округ), као и у околна мања села.

Послије окупације Босне од стране Аустрије, 1879. године, па и касније иселило се много више кућа Дивјака из Лике. Исти се населише у: Врњској Мосули9, Горњој Суваји10, Отоку11, Остружници12 и Хашанима13 (босанско-крупски срез).

Из Лике Дивјаци се раширише по свој Босанској крајини, Славонији и Војводини.

Једна грана Дивјака дошавши у Војводину, у Ковиљ, у близини Новога Сада, стидећи се свога презмена јер су их називали Дивљак, узму за презиме породични шпицнамет и прозову се Варенике.

Друга грана Дивјака која је дошла у Нови Сад и околину продужи своје презиме у Дивјаковић.

Трећа грана Дивјака, која је дошла из Босанске крајине, населише се у Буковцу (Нови Сад).

Четврта грана Дивјака дође за вријеме колонизације у војвођанске опћине: Апатин, Зрењанин, Оџаци и Сомбор.

Пета грана Дивјака дође послије колонизације, директно из Дољана (Доњи Лапац) у Срем, у Путнице (Рума).

Шеста грана Дивјака из Дољана (Доњи Лапац) дође педесетих година у Срем, и Декретом, настани се у Илоку (Вуковар) гдје их још увијек има.

Исељавање Дивјака из Лике и Крбаве било је, природно или принудно, све до трагичног 4. августа 1995. године.

Топографске ознаке овог презимена:

„Дивјак“14, село на Косову, у близини Дечана.

„Дивјак“15, два села у Србији, у округу смедеревском (1873. год.) и у округу ваљевском (1867. год.)

„Дивјак“16, село у опћини Делнице (Горски Котар).

„Дивјак“17, млин са каменом у селу Кукљиц (Госпић).

„Дивјакиња“18, име оранице у Дивоселу (Госпић).

Славе: Никољдан и Јовањдан.

До изгона Срба из Лике, 4. августа 1995. године Дивјаке налазимо у: Бијелој Ријеци (Кореница), Брлогу (Оточац), Врховинама (Оточац), Гајинама, Горњем (Обр) Лапцу, (Доњи Лапац), Госпићу; Дивјацима (Шкаре, Оточац), Дољанима (Доњи Лапац), Доњем Лапцу, Каменитом Пољицу (Дољани, Доњи Лапац), Мекињару (Кореница), Мишљеновцу, Обљају, Ораовцу (Доњи Лапац), Оточцу; Плитвицама (Кореница), Старом Селу, Турјанском (Оточац), Удбини (Кореница) и Шкарама (Оточац).

______________

1 Насеља, књ. 20, стр. 423 и 486.

2 Задужбине Косова: (Турски катастарски попис Косова из 1455. године), Призрен-Београд 1987, стр. 432.

3 Croatica за 1658. годину.

4 Исто.

5 Насеља, књ. 20, стр. 523.

6 Исто, стр. 519.

7 Исто, стр. 531.

8 Исто, стр. 594.

9 Исто, стр. 423.

10 Исто, стр. 486.

11 Исто, стр. 466.

12 Исто, стр. 462.

13 Исто, стр. 492.

14 Задужбине Косова: (Турски катастарски попис Косова из 1455. године), Призрен-Београд 1987, стр. 432. и 600.

15 Riječnik hrvatskog ili srpskoga jezika, JAZU, knj. I, Zagreb 1880-1882, стр. 423.

16 Аутор књиге.

17 Zbornik za narodni život, knj. 22, стр. 151.

18 Исто.

(Милан Дивјак Лички: Лички водац – из народа за народ, Прометеј, Нови Сад 2000, стр. 86-90)

 


Коментари (7)

  • milan

    ПОРЕКЛИ ПРЕЗИМЕНА ДИВЈАК

    Класификацијом личких презимена, презиме Дивјак, по свом настанку спада
    у групу презимена која су настала по психо-физичким особинама.

    Старо презиме им је РАДАКОВИЋ.

    Презиме Дивјак појављује се од XVI. вијека.
    У турском попису области Бранковића 1455. године помиње се као село Дивјак
    са 30 српских домаћинстава и попом Радаком. Поп Радак је родоначелник Радак-
    овића у Лици. Исти је водио сеобу Срба из околине манастира Дечана ка Херцег-
    овини, Босни и Далмацији.

    Падом Херцеговине у турске руке, 1482. године, овај народ напушта дотадашња
    станишта и креће у нову сеобу. Ова сеоба кретала се у два правца. Једну су
    организовали Турци, који су, као своју рају овај народ населили у Босну у
    Усорску област. Други правац је био ка Далмацији, куда је наш народ бјежао,
    као бујица, испред турског надирања. Падом Лике у турске руке, 1527. године,
    Турци пресељавају Усорце у турску Лику, која је била пуста. Турци овај народ
    насељавају у Кореничко поље. Услијед зулума Турака над овом рајом, они ступају
    у тајне везе са сењским капетанима и аустријским генералима, да би прешли на
    аустријску страну. Шеснаест година чекали су Усорци на сеобу, да би је и ост-
    варили у љето 1658. године. Преко 100 породица, са ситном и крупним благом,
    покренуше се на сеобу. Гроф Франкопан изађе пред усорске Србе, 8. јуна 1658.
    године, па их настани привремено на простору између Сења, Бриња и Оточца.
    Годину дана је овај народ скапавао од глади, хладноће и неизвјесности. Ипак,
    годину дана касније, 27. јула 1659. године, цар Леополд издаје наредбу да усор-
    ски Срби остану гдје су се затекли и да се прошире у Бриње и Оточац. Крајишка
    комисија је овим Србима дала земљишта: „Брезовац, Главаце, Дољане, Залужницу,
    Компоље, Оровац, Понор, Потхум, Старо Село, Хум и Шкаре.“ Источни дио тих села
    звао ссе заједничким именом Вилићи, а цијело поље, по њима. Виличко поље, кас-
    није прозваше Гацка долина (Гацко поље) по досељеним Херцеговцима. Усорчани
    који су населили истични дио ових села називани су Виличани, а касније и сви
    који су дошли у Виличко поље. Овај назив је био распрострањен, како међу њима
    самима, тако и међу старосједиоцима. У овој сеоби, 1658. године, дошли су:
    „АГБАБЕ, АЛЕКСИЋИ, АРАЛИЦЕ, БАБИЋИ, БАЊАНИНИ, БАТИНИЋИ, БОЖИЧКОВИЋИ, БОЖИЋИ,
    БРЕКИЋИ, ВАРДЕ, ВЛАИСАВЉЕВИЋИ, ВОЈВОДИЋИ, ВУЈАНИЋИ, ВУКМАНОВИЋИ, ВУКСАНОВИЋИ,
    ВУЊАЦИ, ГРИЈАЦИ, ГУТЕШЕ, ДИВЈАЦИ, ДИКЛИЋИ, ИВАНЧЕВИЋИ, ИВКОВИЋИ, ЈЕРКОВИЋИ,
    КАЛЕШИЋИ, КАМЕНКО, КАНГРГЕ, КОСИЋИ, КРЕСОВИЋИ, КУКИЋИ, ЛАВРЊЕ, ЛЕМАЈИЋИ,
    ЛОЛИЋИ, ЛУКИНИЋИ, ЛУЖАЈИЋИ, МАНДИЋИ, МАРИЈАНИ, МАТИЋИ, МАШИЋИ, МИКИЋИ, МИЛА-
    КОВИЋИ, МИРКОВИЋИ, МИХОВИЛОВИЋИ, НАВАЛЕ, НАПРТЕ, НАРАНЧИЋИ, ОПАЧИЋИ, ПАВИЧИЋИ,
    ПАСКАШИ, ПОЗНИЋИ, ПОПОВИЋИ, ПОТКОЊАЦИ, ПРЕДОВИЋИ, ПРИГМИЗИ, ПУПОВЦИ, ПУХАРИ,
    РАКИЋИ, РУЖИЋИ, САВИЋИ, СВИЛАРИ, СЕКИЗИ, СКЕНЏИЋИ, СТОЈАНОВИЋИ, ЧУБРИЛЕ, ШЕГАНИ,
    ШКОРИЋИ, ШТУЛЕ И ШУШНИЋИ.“

    Послије изгона Турака из Лике, 1689. године, многи горе наведени родови, као
    учесници у ослобађању Лике и Крбаве, поврате се на пређашња станишта у Крбаву.

    Пре окупације Босне од стране Аустрије иселило се више кућа Дивјака из Лике,
    највише из Дољана (Доњи Лапац) и Мекињара (Удбина, Кореница), те се исти насе-
    лише у Дољане (Бихаћ), Грабеж, Клишевић, Дреновац (цазински округ), као и у
    околна мања села.

    Послије окупације Босне од стране Аустрије, 1879. године, па и касније иселило
    се много више кућа Дивјака из Лике. Исти се населише у: Врњској Мосули, Горњој
    Суваји, Отоку, Остружници и Хашанима (босанско-крупски срез).

    Из Лике Дивјаци се раширише по свој Босанској крајини, Славонији и Војводини.

    Једна грана Дивјака дошавши у Војводину, у Ковиљ, у близини Новог Сад, стидећи
    се свога презимена, јер су их називали Дивљак, узму за презиме породични шпиц-
    намет и прозову се ВАРЕНИКЕ.

    Друга грана Дивјака које је дошла у Нови Сад и околину продужи своје презиме
    у ДИВЈАКОВИЋ.

    Трећа грана Дивјака, која је дошла из Босанске крајине, населише се у Буковцу
    (Нови Сад).

    Четврта грана Дивјака дође за вријеме колонизације у војвођанске општине:
    Апатин, Зрењанин, Оџаци и Сомбор.

    Пета грана Дивјака дође послије колонизације, директно из Дољана (Доњи Лапац)
    у Срем, у Путинце (Рума).

    Шеста грана Дивјака из Дољана (Доњи Лапац) дође педесетих година у Срем, и
    Декретом, настани се у Илоку (Вуковар) гдје их још увијек има.

    Исељавање Дивјака из Лике и Крбаве било је, природно или принудно, све до
    трагичног 4. августа 1995. године.

    Славе: Никољдан и Јовањдан.

    До изгона Срба из Лике, 4. августа 1995. године Дивјаке налазимо у: Бијелој
    Ријеци (Кореница), Брлогу (Оточац), Брувну (Грачац), Врховинама (Оточац),
    Гајинама, Горњем (Обр) Лапцу (Доњи Лапац), Госпићу, Дивјацима (Шкаре, Оточац),
    Дољанима (Доњи Лапац), Доњем Лапцу, Каменитом Пољицу (Дољани, Доњи Лапац),
    Мекињару (Кореница), Мишљеновцу, Обљају, Ораовцу (Доњи Лапац), Оточцу, Плит-
    вицама (Кореница), Старом Селу , Турјанском (Оточац), Удбини (Кореница)
    и Шкарама (Оточац).

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, ЛИЧКИ ВОДАЦ (из народа за народ),
    Нови Сад, 2000. године

    Одговори
    • Momir Divjak

      Jedna predanja o našem prezimenu govore da smo se do prije par stotina godina prezivali Radaković, te da je jedan od Radakovića (izvjesni pop Radak) bio malo osobenije ili slobodnije prirode (Hajde da kažemo to malo ucifranije – BOEM), odnosno da je bio narodski rečeno totalno „divlji“. Svima nam je valjda jasno da se od nekog koga su smatrali za „divijeg“ nije moglo dobiti prezime „Mirić ili Dobrić“, već jedino i logično što je preostalo – Divjak.

      Druga opet predanja kažu da smo prezime Divjak dobili na osnovu svojih predaka koji su također bili malo slobodnijih karakternih osobina. (Uvijek bez dlake na jeziku, eksplozivni, naša je morala uvijek biti zadnja pa kud puklo da puklo, trčali smo vjerovatno kroz istoriju ko ludi pred rudu i na kraju sa medicinske strane gledano: „na momente se znalo vjerovatno nekome desiti da postane iznenada osoba sa veoma niskim pragom frustracione tolerancije iliti narodski rečeno da ga neko ili nešto izbaci iz takta toliko da jednostavno u momentu bukvalno „podivja“).
      1784.god., tj, onu godinu kada su naši izvjesni preci Ćiro i Kosta Divjak rodom iz sela Mekinjara kod Udbine u Lici, doselili (samo oni znaju kojom igrom slučaja i kako) u selo Klisa Pakračka.

      Veliko je pitanje da li i Bog dragi zna da li su Ćiro,Maksim i Kosta Divjak svima nama Divjacima koji smo njihovi potomci::
      Momir (Veljko) Divjaka rođ.1964.god. iz Nove Gradiške, Rep.Hrvatska;
      Milorad (Petar) Divjaka rođ.1969.god. iz Banja Luke, Rep.Srpska;kao i,
      Goran (Dragan) Divjaka rođ.1970.god. iz Subotice, Rep.Srbija.

      međutim neosporna je činjenica da su oni nešto od toga nama, jasno, kako kome bili, te da su upravo oni bili i ostali ti koji su rodonačelnici i začetnici prezimena i loze Divjaka u čitavoj Zapadnoj Slavoniji.

      Tačan istorijat Divjaka iz sela Klisa Pakračka, a koje se za neupućene nalazi gotovo u samom srcu Zapadne Slavonije, i koje je bukvalno rečeno identično udaljeno i od Pakraca i od Lipika (Udaljeno je svega nekih 2 – 3 km zračne linije od pomenutih gradića) za nas će početi zvanično sa 1843.god. od izvjesnog Đure Divjaka,njegove žene Anice, njihovo četvero djece (dva sina: Mili (Mikanu) i Nikoli, te dve kćeri: Vemiji i Petri)

      Одговори
      • Драган Дивјак

        На подручју општине Пакрац било је Дивјака и у, Клиси судједном, селу Кукуњевцу. Мој пранђед Обрад је доселио у Кукуњевац 1867. године, и имао је свега 2 године. Дошао је негдје од Удбине. Осим тога у нашем селу је била још једна кућа с истим презименом, а нису нам били родбина.

        Одговори
  • Crni94

    Ja sam potomak Divjaka iz sela Gajina,opstina Donji Lapac.Tacnije,ziveli su u zaselku Divjakova glavica na samoj granici sa BiH.Krsna slava je sveti Nikola.1945.godine vecina rodbine se kolonizovala u Apatin.Takodje sam potomak Kukica iz Donje Suvaje kod Srba.Pozdrav za sve moje Divjake ma dje bili.

    Одговори
  • Beli

    Interesantno je da u Albaniji postoji grad koji se zove Divjaka, a u Makedoniji selo koje se zove Divjaci.
    Zna li netko nešto o tome?

    Pozdrav svim Divjacima!

    P.S.
    Osim toga, Divjaka ima u Hrvatskoj i Sloveniji u velikom broju. Ne samo u Lici.

    Одговори
  • RADMILA (DIVJAK) VUCINIC

    NIKAD SE NE BIH ODREKLA SVOG IZVORNOG PREZIMENA,SEM UDAJOM. OTAC MI JE BIO IZ SKARA, MAJKA IZ PODUMA,DEVVOJACKO MARIJAN.

    Одговори
  • Milan

    Ja sam Milan Divjak iz sela Zmajeva opstina Vrbas Vojvodina
    Porijeklo mi je Bosanski Doljani

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top