На данашњи дан: Умро Стефан Немања

13. фебруара 2012.

коментара: 1

13. фебруар 1199.

 

Стефан Немања (рођен око 1113.) био је велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143 — 1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155 — 1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).

Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196 — 1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195 — 1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је 13. фебруара 1199. као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

 

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. vojislav ananić

    Име Хиландара по легенди потиче од грчких речи хили – уста и леондарион – лавић, јер је манастир саздан у „лављој чељусти“, котлини између стрмих зелених брда и мора, са кога су Свету Гору Атонску стизали освајачи – од турских гусара, преко каталонских плаћеника, па до латинских крсташа.
    Ово предање, као лепа метафора у спољном свету, ван високих средњовековних зидина, постаје стварност за поклоника Хиландара који иде на јутрење. Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице, су утемељили Свети Сава и Стефан Немања, а проширили краљ Милутин и кнез Лазар. Хиландар је једина српска институција која без прекида живи од светосавских до наших времена. Царства су се дизала и пропадала, а Хиландар је увек био српски, јер су Срби бринули о њему. Он је увек узвраћао на свој чудесан начин. Древна слика на овом месту, свакога дана, одвија се дуже од 800 година. Блешти од живописа с представама библијског света и ликовима светих српских владара. Не случајно, на најсветлијем источном прозору припрате кнеза Лазара тада заблиста јединствена фреска Милоша Обилића, у униформи светих ратника, с ореолом око кациге витезова Реда змаја. Торњеви Светог Саве и краља Милутина, су бранили пролаз ка старом Русику где се замонашио Растко Немањић. Хиландар је једини манастир на Атосу који је захвалио на финансијкој помоћи Европској унији. Новац је одбијен, у жељи да се сачува традиционална самосталност. Пo једној легенди, име српске царске лавре Хиландар настало је од речи хили – хиљаду или мноштво и андара – магла, након што је Богородица чудом спасла Хиландар, који јој је посвећен, од најезде крсташа који су 1204. спалили и опљачкали Константинопољ. По предању, кад су две групе нападача почеле да надиру са севера и југа према манастиру, Богоматера је послала магле из шума Милеја да их окруже. Дезоријентисани разбојници су налетели једни на друге и почели да се убијају међусобно. Тројица латинских крсташа који су преживели, предали су се и затражили да остану као православни монаси у Хиландару. На живопису изнад улаза у манастирску трпезарију насликани су њихови ликови уз монашка имена.