Политика: Култ Светог Саве код римокатолика Reviewed by Momizat on .   Духовни ауторитет Светог Саве Српског у далматинском приобаљу, од почетка шеснаестог па до краја осамнаестог века, био је изнад католичко-православних ра   Духовни ауторитет Светог Саве Српског у далматинском приобаљу, од почетка шеснаестог па до краја осамнаестог века, био је изнад католичко-православних ра Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Политика: Култ Светог Саве код римокатолика

Политика: Култ Светог Саве код римокатолика

 

Духовни ауторитет Светог Саве Српског у далматинском приобаљу, од почетка шеснаестог па до краја осамнаестог века, био је изнад католичко-православних разлика међу тамошњим словенским живљем. Лик Растка Немањића није надахњивао само сењске ускоке који су своју утврду звали кулом Светог Саве већ и значајне католичке прелате и канонике, историописце и књижевнике.

Своје истраживање ове интригантне историографске грађе објавио је, у последњем, светосавском броју „Православља“ Радован Пилиповић, млади теолог и црквени историчар,чији је предмет интересовања одавно скрајнути простор „тромеђе“: Далмације, Лике и западне Босне.

У поменутим, глувим столећима кад је словенски етнички елемент у Далмацији био стешњен и гажен у троуглу укрштених империјалних интереса (османлијског, млетачког и аустријског) Савина величина је била светионик укупне народне самосвести.

Осврти на Савину духовно-историјску фигуру налазе се у делима дубровачког монаха и историчара М. Орбина, Сплићанина Ј. Кавањина који је свој епос „Богатство и убогост“ написао на штокавском наречју, затим код дубровачког књижевника А. Сасина, па код пераштанског писца и барског надбискупа А. Змајевића и других.

За ову тему један од најинтересантнијих аутора је Шибенчанин Иван Томко Мрнавић, титуларни бискуп босански, који је написао Савино житије под насловом „Живот Светог Саве епископа: сина Симеона Стефана краља Рашке“. Ово дело објављено је у Риму 1640. године, а у њему Мрнавић наглашава да је Сава „пресјајни изданак који је у тринаестом веку, светитељским начином живота, прославио своје краљевско порекло“.

Године 1789. макарски каноник др Иван Јосип Павловић Лучић поново, у Венецији, штампа Мрнавићеву биографију Светог Саве, с портретима српског првојерарха у бакрорезу и грбовљем Немањића и службом Светом Сави која је прилагођена католичкој литургији. Као приређивач књиге, Павловић Лучић тврди да његова породица потиче „од великих Немањића“! Сам Мрнавић, нешто мање смион од Лучића, своју генеалогију изводи од династије Мрњавчевића, а на основу тог свог уверења сам је себи додао друго презиме –Мрнавић.

За учене католичке свештенике, као и за народног епског песника, привлачност преткосовских српских династија била је магнетска. Славни одсјај у времену ропства под туђим крунама. А и Мрнавић и Лучић поносно истичу да су „српског племена“.

Пилиповић истиче то етничко утемељење Савиног култа односно „српску етничку припадност римокатолика између реке Цетине и реке Бојане“ који су „по инерцији (народном памћењу) славили великог сина духовне сцене“. При том, треба имати у виду да је Растко обележио северни део овог дела јадранског поморја, најпре као принц–владар, а после као први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Тек пре пола века откривен је доказ да је најмлађи Немањин син заиста владао Хумом (тада: обала и залеђе од Дубровника па на север до реке Цетине), што се чита из једне Немањине повеље граду Сплиту, а, можда баш због тога, архиепископ Сава је прву српску епархију основао у Хуму, са седиштем у Стону.

Још средином осамнаестог века папски канцелисти, тврди Пилиповић, за пасторални простор данашње БиХ користили су израз „Краљевство Босне и војводство Светог Саве“, а Расткова владавина Хумом и његова слава били су згодан разлог каснијем владару исте земље, Стефану Вукчићу Косачи, да се прогласи „херцегом од Светог Саве“.

Године 1756. макарски фрањевац Андрија Качић Миошић објављује у Венецији „Разговор угодни народа словинскога“, највећи далматински бестселер свих времена који је, до данас, доживео више од седамдесет издања.Књига се састоји од историјских хроника „Словина“ (јужних Славена) и епских десетерачких песама на икавици које је фра Качић покупио од гуслара па дотеривао или сам компоновао. Његов десетерац, наравно, није заобишао Немањиће и Марка Краљевића.

Једна од песама посвећена је „ружи изабраној“ и „војводи пустињака“ односно „калуђеру Сави“ који потиче „од колина Немањић Стипана, словинскога краља и цесара“ и који је „круна, дика, поштење и слава, словинскога пука и народа“. Тако је фра Качић промовисао српски епски десетерац неколико деценија пре штампања Фортисове „Хасанагинице“ и пола века пре настанка првих Вукових „Песмарица“.

Ни Качић није одолео родословним конструкцијама. За Мрњавчевиће, па тако и за Краљевића Марка, тврди да су пореклом из околине Имотског, а на основу етимолошке сличности једног имотског села (Мрњавци) са овом династијом. А потомци Немањића су, каже Качић, сињски Вучковићи, некад сердарско-свештеничка а данас позната алкарска породица.

Самом фра Качићу нису биле потребне овакве пројекције: омишки кнез Ђура Качић био је зет краља Владислава Немањића.

Извор: Политика, 12.02.2012.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top