Na današnji dan: Misteriozna smrt Branka Miljkovića Reviewed by Momizat on . 12. februar 1961.   Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka 12. februar 1961.   Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka Rating:
You Are Here: Home » Na današnji dan » Na današnji dan: Misteriozna smrt Branka Miljkovića

Na današnji dan: Misteriozna smrt Branka Miljkovića

12. februar 1961.

 

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac, pre 51 godinu pronađen obešen na periferiji Zagreba. Do danas ostala sumnja u zvaničnu verziju da je izvršio samoubistvo. Neposredno pred smrt Miljković javno upitao: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?“.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesirima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. Godine 1953. iz Niša odlazi u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić… nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)…

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda…Od studenta boema – postao je gospodin.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.

U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku policiju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju;

„U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu“? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza „.

Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Iako Tanasije Mladenović, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, jer po njemu…maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika…, i do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.

 


Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top