Шућур

4. фебруара 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Zoran

    У покушају да дођемо до РОДОСЛОВА лозе Шућур који живе у околини Сарајева послужили смо се неким скромним писаним и усменим подацима, као и прикупљеним подацима од старијих особа, обилазећи мјеста гдје живе Шућури.
    Један од значајнијих извора података послужила је и XI књига Јована Цвијића “Насеља српских земаља”, уз описе попа Стјеле и Владимира Тривковића у издању Српског етнографског зборника издатог у Београду 1908. године, XXVI књига др Миленка Филиповића од 1930. године “Насеља и поријекло становни-штва” “Вогошћа и Биоча у Босни”,. “Монографија племена Васојевићи”, “Монографија Ровца и Ровчани” од Стевана Поповића итд.. Унапријед се морамо оградити од евентуалних нетачности којих ће вјероватно бити, нарочито када су у питању усмена предања, као и за мањкавост сазнања, с обзиром на то да и поред најбоље воље и хтијења нисмо могли доћи у сваку кућу да би прикупили потребне податке, те да поједина лица која су их давала, нису увијек била сигурна у оно што кажу.
    Према писаним и усменим изворима Шућури су поријеклом из Црне Горе, гдје су се звали Јелићи. А да је ово тачно, доказ су Јелићи којих у Црној Гори има у многим мјестима. Неке од њих смо и посјетили, као нпр: Радивоја – Раку, Миломира и Велимира Јелића у Бијелом Пољу, од којих смо дознали доста поузданих података, који су, упоређујући их са подацима из наведене писане литературе, готово идентични. У овој посјети су били Милан Јовановић и Сава и Чедо Шућур у августу 1990. године.
    Истовремено смо посјетили неколико породица Јелића у селу Рађевићи код Бољанића.
    Да смо од истог племена казује и податак да сви Јелићи за које су нам говорили, славе исту славу КИРИЛА И АВКСЕНТИЈА или како се обично каже ЋИРИЛОВДАН. Није то ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, као што неки мисле. Наша заједничка слава је сваке године 27. 02., док је ЂИРИЛО И МЕТОДИЈЕ обично крајем маја мјесеца.
    Од ових Једића су данашњи Шућури у Благовцу, Хотоњу I и II, Горњсм и Доњем Биоску, Вучијој Луци, Добрињи, Неџарићима, Јовановићи у Вогошћи, Цинце у Горњем Биоску, Јешићи у Мрковићима, једна кућа Пјевића на Хуму и Савмћи – Мићуке у Кошеву.
    До узимања других презимена дошло је из више разлога. Јовановићи су узели то презиме због тога, што је међу Јелићима који су дошли из Црне Горе био и један Иван, по коме су његове насљеднике прозвали Ивановићима. Како се у овим храјевима Иван сматра католичким именом, један од његових унука који се звао Ммлан, а који је био кнез, судски је превео у Јовановиће само синове једног Ивановог сина који се звао Трмвко. Остали Иванови синови којих је било још пет, остали су Шућури. Јешићи су прозвани по некој баби Јеши, Цинце по неком свирачу, Пјевићи по пјевачу, а Мићуке, тј. Савићи по Мићи, Шућури из Хотоња I, Гаврићима по Гаври итд.
    Шућури су се од Јелића прозвали због тога, што је један од досељених, а звао се Сава, имао обичај рећи: “шућур богу” умјесто “хвала богу”. Тако пише др Миленко Филиповић у књизи Вогошћа и Биоча у Босни.
    По Монографији племена Васојевићи, Јелића има у Колашину и околинм, као и у доста мјеста у долими Лима, као што су Лијева Ријека, Сува Гора са засеоцима Уљари и Лом, село Новотина које припада Горњим Васојевићима, Доња Ржаница, село Лопаћани код Андријевице, Слатина итд., али нико од ових Јелића не Слави нашу славу, већ, готово као по неком правилу, све различите славе. Могуће је да су из оправданих разлога мијењали славу, као што су мијењали и презимена.
    Преци Јелића су по повељи Ђурђа Црнојевића из 1494. године од кнеза Богдана Војинића, који је прије издавања повеље дошао са Чева у Ровачку нахију. (Ровца и Ровчани, стр. 267, књига Стевана Поповића издање Универзитетска ријеч, Никшић, 1990). Имао је четири сина: Вукоту, Јанка, Војина иВуксана.
    У истој књизи на стр. 272 помиње се Лијешње у Ровачкој нахији и да су у том Лијешњу у 16-ом вијеку живјели Рашчани, Тошковићи, Ковијанићи, Бошковићи, Трипкови-ћи, Ћетковићи, Кљајићи итд. Предање говори да су сва ова братства од кнеза Милије, унука Богдана Војинића. Од синова шеза Милије Драшка и Рашка, развила су се ова Морачка братства. На стр. 389 пише дословно: “Предак равачких Љешњана кнез Богдан Војинић, доселио се са Чева у Љешањску нахију, гдје су му Турци о слави правили насиља, па је наумио да их се ријеши. Једне године када је кнез Богдан славио крсно име, а био је пост, Турци помијешају посну и мрсну храну и пијани почну са насиљем. Богдан остави најмлађег сина да им служи, а он са осталим синовима изађе из куће и запалм је. У запаљеној кући изгоре сви Турци и његов најмлађи син”.
    Бојећи се Турака, Богдан је са синовима побјегао из питомих крајева Роваца у забачен и сиромашан крај који се звао Лијешње. О овом догађају су нам казивали Радован – Рака, Миломир и Велимир Јелић из Бијелог Поља, само што нису знали како су се ти наши преци презивали. Друга бјежанија је услиједила послије новог убиства неког Турчина. Сада су из Лијешња бјежали на све стране и свако од браће је мијењао презиме. Међу њима је била и нека удовица Јела која је била врло оштроумна. Она сама са својим синовима пресели се на једно мјесто које се звало Долина. По тој удовици Јели и само мјесто прозвано је Јелина Долина, а њезини потомци Јелићи. Ово мјесто се налази у близини Бијелог Поља, одакле су дошли поменути Радован, Миломир и Велимир.
    Даљи слијед догађаја мора бити бар дјелимичао заснован на претпоставкама, водећи рачуна да те претпоставке буду што реалније. По попу Стјепи и Владимиру Тривковићу, Јелићи су дошли из Црне Горе на Влахово Брдо -Кошево.
    Нешто касније из Коврена, мјесто близу Бијелог Поља, преселио се Сава Јелић у село Рађевиће код Бољанића. По натписима на споменицима на породичном гробљу у Рађевићима може се закључити даје тудоселила јака задруга. Поменути Сава је доселио сес четири сина, али су данас прилично расељени. Најстарији споменик на породичном гробљу, када су у питању Јелићи, јесте споменик Сави Јелићу, који је умро 1908, године у 86. години живота. Сви остали споменици су каснијег датума. Према томе, може се узети као тачан податак да је, већ споменути Сава, први доселио у Рађевиће, али се исто тако може закључити да су неки Јелићи из Јелине Долине одселили доста раније.