Порекло презимена Митровић

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ МИТРОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Митровић

Хаплогрупа: I2a

Порекло: Ариље, Србија

Крсна слава: Ђурђиц

Контакт:
________________________

Митровић (Ђокини)

Хаплогрупа: R1a Z280 L1280

Порекло: Главичорак, Бијељина, Република Српска

Крсна слава: Аврамијевдан

Контакт:
_________________________

Митровић

Хаплогрупа: I2a M223

Порекло: Шишмановац, Прокупље, Србија

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

MИТРОВИЋИ

(на Грацу)

Поријекло им је од Митровића из Марковине. Након погибије Милутина Јакшина Митровића 1796. године и борби против војске Махмут-паше Бушатлије, остану му три малољетна сина: Лазар, Иван и Митар, које њихова мајка из сиромаштине и разурене Марковине одведе на манастирску земљу у село Рсојевицу, под Острогом, гдје су живјели тридесетак година. Кад су одрасли, прешли су на Градачку пољану, на Крнову, на катун Аџимусића, а одмах затим преселе се на Градац, око 1820. године, гдје и данас живе њихови потомци. Истицали су се као хајдуци који су четовали по Затарју, гдје је Иван и погинуо (негдје поред Лима) и од њега није остало потомство.

Послије погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године, Митровићи пређу на Малинско, гдје су живјели четрдесетак година; одатле се поново врате на своја имања на Градац. Лазар Митровић се истакао као познати јунак, а његови се потомци по њему прозову Лазаревићи.

Митар Митровић био је најмлађи од браће; бавио се кућним пословима, планиновао је, па његове потомке на уже зову Планинчићи. Имао је синове Милутина, Јакша и Сава. Од Милутина је остао син Милутин, који се родио посмртно, а од Јакше Неђељко, Живко и Митар. Митар Јакшин одлази на рад у Америку и отуда се, на позив краља Николе, враћа као добровољац и учествује у освајању Скадра. Послије завршених балканских ратова поново одлази у Америку, одакле као добровољац долази на Солунски фронт 1918. и бори се до коначног ослобођења од аустроугарског окупатора. Касно се жени, у шездесетој години, и добија сина Божидара, који је као командант батаљона НОВ-а погинуо 1944. године у борби против фашистичког окупатора.

Лука Митровић са Граца је учесник балканских и Првог свјетског рата, а погинуо је на Мојковцу 1916. године.

Стара им је крсна слава била Аранђеловдан, а прислуга Спасовдан, али доласком у Дробњак, узели су за своју племенску славу Ђурђевдан. Данас славе Спасовдан.

______________

МИТРОВИЋИ

(у Сировцу)

Они су од братства Јечменица из Јечмишта код Пљеваља, одакле је око 1870. године дошао Митар код Шећковића, гдје се оженио. Његови се потомци по њему прозваше Митровићи.

______________

МИТРОВИЋИ

(у Меруљи)

Јован Јовичин из Глиснице код Пљеваља доселио се у Меруљу крајем 19. вијека. Даљња старина им је из Марковине, одакле се Стеван, са синовима Јовицом, Митром, Илијом и Милованом, доселио у Глисницу. Род су с Митровићима на Грацу код Шавника.

Јовица је у Меруљи имао сина Митра, који живи у Меруљи са својом породицом и један је од имућнијих домаћина пољопривредника у том крају.

Славе Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

__________________

Митровићи се срећу и у пљеваљском крају:

Према казивању старих Бољанићана, Митровићи су око 1750. године дошли негде из Херцеговине и населили се у Поблаћу. Једна њихова невеста (изгледа да јој је било име Митра), напустила је мужа и са сином Стеваном у колевци, око 1820. године, населила се у Пустом Брду – Бољанићи. Касније се Митра преудала за Љиљанића. Стеван је имао 4 сина: Митра, Илију, Јовицу и Милана. Миланов је Дико (1886). Илијини синови су: Богдан, Илија и Тодо. (Богданов је Момир).

Из Глиснице је 1909. године побегло 28 Глисничана од аскера у Црну Гору. Побегао је Дико са 5 Митровића. Дико је радио код Видака, оца Живка Милића, на Жабљаку, док су остали отишли да граде мост на Пиви. Вратили су се са црногорском војском 1912. године као ратници.

У црногорској војсци у I светском рату 1914-1915. године, учествовало је 10  Митровића. Рањен је Илија. Мико је био официр и командир чете Бољанићког баталлна.

Митровића је у Поблаћу било до 1912. године две куће. Од њих су Миловићи у општини Чајниче. Има их преко 30 кућа. Можда су од њих и Лучићи у Крћама. Памте имена предака од Митра (1830). Њега су Швабе 1915. године интернирале у Мађарску и тамо је умро. Митров је Симо (1860). Симо је био угледан човек и коџобаша. Једног дана рекла му је најамница, која је чувала овце, да је читав дан грејала руке на ватри, али се није могла огрејати. Оде Симо тамо (око 1890) и нађе казан златника крај пећине у Кулини. Кад су дошле Швабе 1915. године, претресли су му кућу, нашли у сандуку око 4 оке златника и однели. Опљачкали су му читаву кућу и отерали стоку. Симов је био Тане, а Танов Раде. У црногорској војсци у I светском рату били су Тане и Милан.

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам