Шта је крсна слава?

31. јануар 2012.

коментара: 8

Постоје различита тумачења зашто Срби славе укупно 78 хришћанских светаца као крсну славу. Најчешће се сматра христијанизованом формом словенских паганских обичаја

Слава је православни обичај слављења породичног свеца. Најчешће се појављује код Срба, који је сматрају једном од својих специфичности, мада се у нешто другачијим облицима појављује и у Макдеонији и Буграској. Среће се и код католика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији…

Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.

Код Срба постоји чак 78 крсних слава. Највећи број слави Светог Николу (Никољдан), затим, по бројности, иде Свети Георгије (Ђурђевдан), па Свети Арханђел Михаило (Аранђеловдан), Свети Јован (Јовањдан), Свети Димитрије (Митровдан), Света Петка (Петковача), Свети Лука (Лучиндан), Свети Трифун (Трифундан), Свети Кузма и Дамјан (Врачеви), Свети Андрија (Андријевдан)…

Сматра се да је слава остатак словенског паганизма, који је имао велики број богова пре усвајања хришћанства. Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ предака. Тако, на пример, обичај славе највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитетељем заштитником.

Други верују да су Срби усвојили ову традицију у време христијанизације, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника.

Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.

 

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. мирослав марков

    Да ли је познато да се први пут у хисторији појам Крсна Слава, односно Гозба Светом спомиње 28.08.1018. године (Велика Госпојина)када је у војној утврди Врохот на планини Томор (данашња Албанија) извршен атентат на Војводу ИВЦА по налогу цара Василија II који је преваром извео стратег Еустахиос Дафномелес. Чудновато је што војводу Ивца својата бугарска историографија повезујући Самуилово царство као бугарско – или су у то вријеме и Бугари, очигледно, славили Славу и то домаћински са отвореним вратима за сваког па и за атентатора који је оправдао име цара Василија II као Бугароубојице ! Запажамо да се овај догађај збио 4 године након инфаркта и слома 06.10.1014. цара Самуила код Беласице

    • ILLUSTRISSIMUS

      U povodu Jubileja 1000 Godina od Prvog Zapisa pojma Krsna SLAVA na dvoru vojvode Ivca 28.08. 1018. upućujem iskrene od srca svoje čestitke Jovici Krtiniću, redakciji portala http://www.poreklo.rs kao i svima koji su sebe uzvisili na ovom portalu.

      MILLENNIUM GLORIA čestitam svima kako pasivnim čitaocima tako i aktivnim protagonistima Epohalnog dela Dokumentovanja svog i našeg Postojanija u proteklim vremenima.

      Miloš Crnjanski je zapisao: NEMA SMRTI – SAMO SU SEOBE VEČNE i to neka nas potakne na razmišljanje da smo MI (JA) danas samo jedna (1) karika u Lancu Života kojeg predajemo našim potomcima u veri da će proslaviti narednu HILJADUGODIŠNJICU SLAVE. Verujem da će da budu DOSTOJNIJI od nas noseći Uspomenu na NajSvečaniji i NajSvetiji Dan Krvi Naše koja kola kroz nas od naših predaka kojima obećasmo VJEČNAJA PAMJAT !

      Nažalost u našem rodu nije se pojavio niti jedan kompozitor koji bi kroz muziku proslavili ovaj Jubilej – 1 000-GODIŠNJICA SLAVE – HILIA HRONIA DOXA – ΧΊΛΙΑ ΧΡΌΝΙΑ ΔΟΞA.
      Zato sam pozajmio muzičko remek-delo Odiseasa Elidisa i legendarnog Mikisa Teodorakisa koji su ovekovečili Helenističku Kulturu : ΑΞΙΟΝ ΕΣΤΙ ΔΟΞΑΣΤΙΚΟΝ – D O S T O J A N JESI S L A V U NOSITI !
      Poslušajte klip: https://www.youtube.com/watch?v=28GzARSTNFA

      Prepuštam vas razmišljanju u svojoj Svesti i Savesti da nađemo odgovor : DA LI SMO D O S T O J N I ? Uzdravlje i srećno svima !

  2. interesuje me poreklo porodice bejic,odnosno ogranak koji slavi sv. Marka

  3. radomir

    Intersuje me poreklo porodice ZOBENICA odnosno ogranak koji slave sv.Vasilije veliki (14 januar)

  4. Milena

    interesuje me poreklo porodice Kocoljevac, slava sv.Djordje

  5. boban

    To je uvedeno da bi primili hriscanstvo kasnije se trebalo izbaciti, jer se samo verom u Isusa i kroz njega moze stici gore, a samo se Bogu treba moliti ne treba nikakav svetac posrednik. Ovo je greska sto ljudi rade, a crkva cuti. Idite u pravoslavnu crkvu kupite Bibliju, procitajte, pa odlucite da li sam u pravu ili ne.

  6. vojislav ananić

    СЛАВА (СВЕТИ, КРСНО ИМЕ) је српски народно-црквени обичај. С. је углавном, светковина сјећања на покојне претке. прве кршћане у породици или братству, задрузи. на чија су нова »крсна«, или касније светитељска имена, дата тим прецима на крштењу, биле подизане и прве мале породичне, братствене или задружне црквице. Стога су у најстарија времена С. одржаване махом код цркава. Тек касније, када је више задруга и села почело дизати веће заједничке цркве, црквене су власти, како то свједоче потенцијални зборници из 13. и 14. вијека, почеле забрањивати одржавање С„ или, како се тамо каже, »памет светима«, као и »за покој«, код цркава, и одредиле су, да се С. с гозбама имају светковати само по кућама.
    Обредни предмети С. јесу: крсна свијећа, крсни колач, вино. тамјан и кољиво. Кољива нема у крајевима, гдје је превлађивао римокатолички обичај. Кулминација С. светковине састоји се у ломљењу крснога колача и у подизању у славу. По том »дизању у славу«, које почиње с ријечима »у славу и част«, добила је С. своје име. Старији су називи: Крсно име и Свети. Прво је у обичају нарочито код Срба у Јужној Србији. Назив Крсно име постао је од кршћанског имена, добивеног при крштењу првог породичног претка. који је примио кршћанство, дакле по његовом »крсном« имену. Назив Свети добивен је по светитељу, Чије је име тај први предак кршћанин добио, и на чије је име обично била посвећена прва породична или задружна црквица. Стара српска црква називала је и сматрала је овај народно-црквени обичај увијек као »памет светима« и „памет за покој« предака, те је у том смислу састављена и њена најстарија молитва за благосиљање крсног колача и кољива.
    С. држе сви православни Срби уопће и римокатолици по Боки Которској, по Конавлима, јужној Херцеговини, Макарском приморју и босанском Грахову, затим православни Власи у Србији и дјеломично у Малој Влашкој (Кумуњији) до Крајова, и римокатолички Арбанаси у сјеверној Албанији.
    Л и т е р а т у р а: М. Милићевић, Слава у Срба (Годишњица, 1, 1877); С. Трифковић, Крсно име у околини Сарајева (Босанска Вила. 1887); М. Васић, Слава- Крсно име (Просветни Гласник, 1601); А. Митровић, Крсно име није ни патаренског, ни српског, ни православног постанка (Гласник Земаљског Музеја, 1912); Љ. Пецо. Дас Сиппенфест: Крсна слава, Крсно име (Зеитсцхрифт фиир остерр. Волкскунде, 1913); В. Скарић, Постанак крснога имена (Гласник Земаљског Музеја, 1920).
    Спомен, који је у вези с приношењем жртве, специјално спомен прецима породице (односно куће), или братства, или племена (односно локалне заједнице). Прва (чисто домаћа) свечаност познатија је: то је »слава« (крсно име, крсна слава, »свети«. »празник«), најпопуларнији (поред Божића) празник у српском народном календару. То је у првоме реду »празник«. Циљ му је: спомен (и »жртва у хљебу и вину«) митском претку породице (упор. римског лара!), и, узгред, свим домаћим прецима уопће, Обред је сасвим прост, приноси се (»ломи се«) колач (кухана пшеница. »кољиво«, је примитивнија форма колача, остатак из времена, када се није знало за млевење жита и мијешење хљеба), »устаје се у славу« с вином (вино и пшеница карактеристичне жртве покојницима, упор. чињеницу, да се остављају на мјесту гдје је покојник издахнуо и приносе и о даћи), апострофира (и зове на гозбу) светац (покршћени митски предак!) и сви преци (тај значај има читање имена у читуљи). Славски су прописи: мир Божји (не смије се »чинити крвца«, Вук, Пјесме, 2, 67. 26), храњење и појење странаца и просјака (Вук, Пјесме, 2. 71. 87). Култ (који је строго домаћи, и за странце прописује нарочити позив: »Незваном госту мјесто иза врата«, т. ј. он нема права да види домаће мистерије) чини само директни мушки потомак; жене су по правилу искључене (ипак, по изузетку. могу устати у славу: Вук, Пјесме. 2, 20. 98). Ако нема мушких потомака, славу прима домазет или посинак (хередитас цум сацрис) иначе се она »гаси«. Ако кућа и имање пријеђе у друге руке, нови власник треба да прими и С. те куће (јер је божански предак постао локалним, непокретним божанством; исти је случај и код римских лара). За С. знају (или су знали) и Срби католици. Православна црква означаавала је (и покршћанила) С. вјероватно послије 14. и 15. вијека. Црквена и племенска С. су култ локалног’ хероја (или локалног божанства). Постанак је таман, и није у свим случајевима исти: негдје је светац некадашњи племенски херој, негдје локално (предсрпско?) божанство, негдје кршћански светац и ништа више.
    Литература: М. Васић, Слава- крсно име (Просветни гласник. 1901); VI. Скарић, Постанак крснога имена (Гласник Земаљског Музеја, 32. 1920); В. Чајкановић, Гласник Географског Друштва, 336.В. Чајкановић.

    ИЗВОР: ПРОФ. Ст.Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА,IV КЊИГА,с—з