Аутор Тема: Антропологија и људске расе  (Прочитано 32776 пута)

Ван мреже Kor

  • Порекло
  • Познавалац
  • *
  • Поруке: 637
  • реверзни инжињеринг историје
Антропологија и људске расе
« послато: фебруар 07, 2013, 05:59:06 поподне »
Дискусије које се односе на теме везане за област антрополошких истраживања


Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #1 послато: јун 24, 2013, 09:49:10 пре подне »

Ван мреже Kor

  • Порекло
  • Познавалац
  • *
  • Поруке: 637
  • реверзни инжињеринг историје
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #2 послато: јун 24, 2013, 04:43:31 поподне »
Лепо!
Највећи део овога се односи и на Србију и цео Балкан.

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #3 послато: јул 30, 2013, 08:01:06 поподне »
Нордиди:

Стас висок и витак, око 175 цм, рамена широка, ноге дугачке, лобања дугачка са стране спљоштена, потиљак избочен, лице дугољасто, црте оштре, вилице изразите, уста уска, уво малено. Обрве равне, нос узак, очи светле, средње величине, кожа танка и бледа са провидним венама, коса плава или црвенкаста, танка, глатка и мекана




Медитеранци:

Малени, 161 цм, ситније структуре, узаног лица и задебљалих усница, Чело округласто и ониско, обрве у високом луку, нос узак, раван или повијен, код носница задебљао, очи тамно смеђе и велике, кожа тамнија и непрозирна, коса тамносмеђа или црна, каткад коврџава.

Постоји више медитеранских подгрупа. На западу се издваја Атлантско-Медитерански тип, док на истоку доминира Понтид.




Алпиди:

Онижег раста 1.63 цм, кратких ногу, склони дебљању, врат обао, прсти кратки, лобања округла, вилица широка, брада обла, често двострука и неистакнута, зуби незбијени (за разлику од других европских раса), лице широко, округло, кесице под очима и наслаге сала, уста повелика, уши одскачу од главе, нос кратак, туп и спљоштен, чело широко и обло, очи смеђе, малене и плиће смјештене него код других европских раса, кожа жућкаста или смеђа, боре се рано јављају, коса тамна, дебела и крута, општи утисак монголоидности.




Балтиди:

Средњи или омањи раст, 1.64 цм, широка рамена, снажан костур, крупни и мишићави, врат широк и кратак, руке и прсти кратки, лобања велика кратка и ћошкаста, доња вилица широка, лице широко и спљоштено, без изразитих црта, уста велика, ухо велико и притиснуто уз главу, нос дебео спљоштен и широк, обрве високе, очи ситне, мало укосо положене, кожа мало жућкаста, коса врло светла, брада слабо расте. И ова раса има нешто монголоидно, иако је светлије комплексије.




Динарци:

Стас висок и витак, 1.73 до 1.78 цм, Кости јаке, мишићи развијени, руке и ноге дугачке, врат дугачак и снажан, лобања кратка, често на потиљку равна као одсечена, теме високо. Доња вилица изразита, мало напред истурена, Лице уско дугољасто, црте оштре, чело високо, пошироко, натраг забачено, нос високог корена, дугачак и истакнут, често повијен (орловски профил), брада широка и масивна, уста широка, усне јаке. Очи велике тамно смеђе, дубоко положене. Обрве испупчене и јако сведене. Кожа загасита смеђа, коса тамно смеђа, јаче дебљине, каткад коврчаста. Брада густа и јака.

Динарци у свом језгру, заузимају дугачки западно-балкански кречњачки плато од Истре и Алпа све до у Епир и северну Грчку, са јачим или слабијим огранцима у источне горовите и северне панонске пределе Југославије. У мањем проценту они се шире и далеко ван тога подручија у јужне Алпе, у јужну Немачку и Аустрију, па и у северну Италију.




Армениди:

Средње висине, снажни, дебели, нос већи него код динараца, повијен као да виси са лица, лице шире него у Динараца, јагодице ниже, усне дебеле, кожа загасите боје, коса и очи тамне.




Кромањонци:

Данас су веома ретки “чисти” Кромањонаци. Углавном су су измешани са другим европским расама.

Према реконструкцији (налазиште: Cro-Magnon):

Kромањонци се одликују високим растом, широким лицем и четвороугаоним очним шупљинама. Препознајемо га по атлетској грађи, високом издуженом стасу, куполастој
лобањи, четвороугаоним очним шупљинама, широким лицем, јаким костима вилице.

Унеколико су слични Нордидима и Атлантидима, но много крепкијег стаса, дугоглави. Кожа је тамнија, очне дупље су ниске и широке, уопште је цео образ, особито доњи део лица, шири и угластији. Остатке и делове те подрасе налазимо у Шведској (Даларна), у Немачкој (Вестфалија), свуда по Европи, па такође у Шпанији и без сумње на Канарским острвима. И део наших Далматинаца, посебно на острвима, припада тој подраси коју смо у већем броју открили још код Старих Словена, по нашим гробљима. (Божо Шкерљ, Општа антропологија, стр. 72-73)

Одлике кромањонског типа:

Висок раст (179-194 цм), снажна грађа, велике шаке, долихокефална лобања, лице кратко и широко, нос дуг и узак, чело високо. (Марија Ђурић-Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, стр. 296)

Кромањонац у комбинацији са Нордидом


Кромањонац у комбинацији са Алпидом (Бореби)


Кромањонац у комбинацији са Динарцем (такозвани "Балкан Бореби")
« Последња измена: август 03, 2014, 12:36:50 поподне Небојша »

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3941
  • I2-PH908
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #4 послато: јул 30, 2013, 09:02:05 поподне »
Хтио бих нешто напоменути о Динарцима, односно пренијети оно што је Кун записао о њима.

Кун је Динарце сматрао мјешаном расом у којој су кључну улогу имала два медитеранска расна типа: Атлантски медитеранци и Класични Медитеранци тзв. Кападокијци који су се помијешали са Алпидима (од Алпида су Динарци постали брахикефални), а потпуна исти процес се десио и на Кавказу са арменоидима, гдје су кавкаски алпиди брахикефализовали класичне Медитеранце. Због тога су Динарци и Арменоиди наизглед веома слични. КУн такође сматра да су динарци касније примили примјесе Бореби кромањонске расе и Кордед расе (И2а+Р1а) као и неке примјесе Нордика (И1).

Ако би покушали бар ове основне расе превести у хаплогрупе онда бисмо могли рећи да је негдје на Блиском истоку постојала нека Ј и Р1б мјешавина, која је формирала главни класични медитерански расни тип тј. Кападокијце. Ти су се Кападокијци мјешали са алпијском расом и на Кавказу и на Алпима (хаплогрупа Г), а у сјеверој Африци и на Балкану и са Атлантским Медитеранцима (Е хаплогрупа). У тој мјешавини је настао динарски расни тип. Питање је само да ли су Бел Беакер народ донијели динарски расни тип већ уобличен са Блиског истока и у кој се мјери он разликовао од данашњег динарског типа. Свакако се разликовао, јер је у Европи примао нове утицаје.

Али укратко речено, у сржи динарског расног типа требало би да буду сљедеће хаплогрупе: Ј, Р1б, Е и Г.

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Blood type O, Rh negative
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #5 послато: јул 31, 2013, 02:58:38 поподне »
White racial history - C. S. Coon
Λεωνίδας

Ван мреже Муњени Ћелић

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 600
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #6 послато: август 17, 2013, 11:20:24 поподне »
Шта Небојша вели на ово?  :)


« Последња измена: јануар 02, 2015, 11:57:08 пре подне админ »
Икавац

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #7 послато: август 18, 2013, 01:07:45 пре подне »
Шта Небојша вели на ово?  :)

Углавном се слажем са овим процентима.

Још једна занимљива табела:


Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Blood type O, Rh negative
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #8 послато: септембар 08, 2013, 08:50:34 поподне »
http://www.blic.rs/stara_arhiva/reportaze/2465/Koliko-su-Srbi-rasli-kroz-vekove

Koliko su Srbi rasli kroz vekove

Nijedan naučnik na svetu ne može vam sa sigurnošću reći zašto je neko visok, a neko nizak. Odnosno, zašto je neka nacija, generalno, viša od druge.

Holandski antroplog Leroj, međutim, nedavno je spektakularno objavio istraživanje kojim tvrdi da su neke nacije generalno više, a druge niže, te da su Holanđani najviši ljudi u Evropi - jer piju najviše mleka - i toga se pridržavaju hiljadama godina unazad. On, takođe, kaže da niži ljudi generalno duže žive, za razliku od visokih!

- To je priča nekoga ko sa 35 godina želi da dobije Nobelovu nagradu, ali to nije istina. Visina zavisi od više faktora, u pitanju su geni, ishrana, to je sigurno; međutim, kako će se to polarizovati, šta će tu prevagnuti, hoće li se uticaj nekog faktora manifestovati baš na telesni rast ili na mišićnu masu, nikad se ne zna - kaže Živko Mikić, profesor biofizičke antropologije, đak Gutenbergovog univerziteta u Majncu, gde je i doktorirao.

Ovaj profesor antropologije na Beogradskom univerzitetu priveo je kraju rad koji je trajao gotovo isto koliko i njegov radni vek. On je rekonstruisao prošlost kao mozaik. Pregledao je oko 30.000 skeleta koji datiraju od preistorije do danas, a sa tla su Srbije. Na ovaj način profesor Mikić je pratio kretanje visine ljudi sa ovog područja za poslednjih 10.000 godina.

Po medijima se ranije često govorilo o nekim statističkim podacima prema kojima su Crnogorci pre nekoliko godina bili jedni od najviših ljudi Evrope. Pitanje je zašto je neka populacija viša od druge.

- Očigledno je da su neki narodi generalno viši, drugi niži, ali vi to ne možete na sadašnjem stepenu istraženosti da objašnjavate kako. To sve bi nas odvuklo u jedan pakleni rasizam.

Ali, imate, na primer oblasti Kine gde su Kinezi izrazito visoki. Ne može se reći da su Crnogorci među najvišima u Evropi, jer, gledajte, Durmitorci su viši od Zećana. Znači, ima ih i visokih, ima ih i niskih. Isto je sa Holanđanima, ne može jedna nacija biti generalno visoka. Uzeti Vikinge za primer ne možete, jer da bi neko imao odvažnosti da krene na takvo putovanje veslima i jedrima, u ne znam koje neistražene predele, morao je sigurno imati fizičku snagu, i niko ne bi u jedan takav brod primio nekog kepeca. Kao svaka regrutna komisija oni su postavili neke standarde kako treba da izgledaju. Pogledajte grčke junake kako su ih opisali, kako su oni izgledali. Uvek morate dodati i tu komponentu praktičnosti, činjenično stanje - kaže profesor Mikić dok pokušava da izmeri visinu nekog koga nema, nekoga iz preistorije.

On spušta na pod jedinstvenu konstrukciju koju naziva milimetarska daska, uzima iz kartonske kutije koja je u plastičnoj kesi jednu poveću kost i kaže:

- Ljudski skelet satkan je po određenom modalitetu, odnosu, veličini. Kraća ruka odgovara nižem čoveku, duža višem, ljudsko telo podleže određenoj proporciji i ne može baš mnogo od nje da odstupa. Ovo što sada merimo je ženska potkolenica duga 340 milimetara. Ta dužina potokolenice daje visinu od 156 centimetara telesnog rasta. Kombinacijom podataka dolazimo do prosečne visine populacije. I tako saznajemo kako je oscilirala visina ljudi koji su živeli na teritoriji Srbije u poslednjih dvadesetak miliona godina.

Već Homo sapiens je dostigao visinu između 160 i 165 centimetara. Oko 8000.godine pre nove ere, od kad imamo najstarije skelete (iz Lepenskog vira), prosečna visina za muškarce bila je 170 centimetara, a kod žena 160. Tri hiljade godina kasnije visina je naglo pala, za čitavih deset centimetara. Jednostavno, desio se jedan metabolički šok kod preistorijskog stanovništva, jer tad je pronađena grnčarija, čovek se zavukao u zemunice, prestao je da jede samo pečeno meso četvoronožaca i prešao na kuvanu hranu bogatu vitaminima i mineralima iz žitarica i mleka, iako je to kvalitetna ishrana, čovek kao ekosenzibilno biće odmah je reagovao. Bio je to šok za njegov metabolizam koji se odrazio na pad rasta.

U rimskom periodu je opet bio izuzetno visok, penje se na 171 centimetar, ali skeleti iz tog perioda na našem tlu uglavnom pripadaju rimskom vojnicima koji su morali da zadovolje kriterijum da bi postali to što jesu. Vidite, kod žene je manja razlika u rastu.

U ranom srednjem veku kada je došlo do migracije Slovena, Germana i azijskih naroda u Panonsku niziju krivulja rasta je počela ponovo da opada. Došlo je do priliva novog stanovništva, ono koje je došlo bilo je niže i mešanjem snižen je rast. Od srednjeg veka rast se konstatno penje, konoslidovalo se stanovništvo, došlo je do dužeg zadržavanja na jednom terenu i to je uz poboljšanje sociokulturoloških uslova uticalo na 'porast visine'.

U svakom slučaju, u vreme Turaka kointinuitet rasta nije prekinut, što znači da je lokalno stanovništvo izašlo u jednu predominaciju. Mi smo potomci najtipičnijih Dinarida, koji su živeli na mnogo širem području no što je Dinarski masiv i čiji razvoj nije uspela da pokoleba velika seoba naroda, početkom srednjeg veka, okupacija posle Kosovske bitke...

Kakve su imali noseve i obrve to je već malo teže za antropologiju. Ali videlo se da je bilo mnogo više traumatskih povreda, padova, ranjavanja i da je to bilo ponekad sanirano, češće sa smrtnim ishodom. Vidite lobanju gde je probušena rupa da bi se izvadila cista, bilo je to u srednjem veku - pokazuje profesor Mikić i nastavlja: - Veoma loše stanje bilo je kod vilice i zuba, tuberkuloza, problemi sa zglobovima, kičmenim stubom. Sama smrtnost je bila izrazito visoka kod dece, uglavnom stare do tri godine. U srednjem veku živeli su u proseku 40-45 godina.

Ako slušate profesora Mikića, dobitna kombinacija za dug život i atletsku građu je dobro nasleđe i uredan život.

- Postoji ona izreka da niste vi sami dovoljno krivi za sve što vam se dogodilo, nego i vaši preci iz bliže i dalje prošlosti. Prema tome, treba da dobro poznajemo svoje nasleđe i u okviru njega trasiramo svoj život. Ishranom i uz pomoć medicine možemo čak i to korigovati.

Novinar: Tanja Nikolić Đaković
Λεωνίδας

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Blood type O, Rh negative
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #9 послато: септембар 26, 2013, 12:03:39 поподне »
Budo Simonović

ISTINE I ZABLUDE O FIZIČKOM IZGLEDU  VELIKOG CRNOGORSKOG PJESNIKA I VLADIKE

Pojedini savremenici tvrde da je bio visok svih 228cm, a naučne analize kažu da je jedva premašio 190cm, ali i da je po mnogim drugim osobinama bio daleko iznad proseka


Stasit kao vladika Rade

          Kad je 20.maja 1850.godine, godinu i po dana prije prerane smrti, sročio i potpisao svoj testament, poslednji i najslavniji crnogorski vladika - vladar, genijalni pjesnik i mislilac Petar Petrović Njegoš je, pored ostalog, napisao i ovo: „Hvala ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio..."

          U sjećanjima i zapisima Njegoševih savremenika, međutim, nije ostalo previše sigurnih i jasnih podataka o njegovom liku, stasu i obliku, ali je iz svega ispredena gotovo mitska slika o gorostasnom kolosu i džinu ispod Lovćena, figuri koja stoji rame uz rame sa njegovim nenadmašnim poetskim djelom. U suštini, sve su to uopšteni opisi u kojima dominiraju saglasne tvrdnje da je „pustinjak cetinjski" bio veoma visok i izuzetne ljepote, a u narodu je do danas sačuvano poređenje za mušku lepotu: „Lijep i stasit k`o vladika Rade..."

          Tome su svakako u znatnoj mjeri doprinijeli upravo zapisi i opisi Njegoševih savremenika, onih sa kojima se sretao po evropskim metropolama ili su mu dolazili u posjetu na Cetinje, a svi su se prosto utrkivali i nadmetali u divljenju njegovoj ljepoti i fizičkom izgledu.
 
         Tako je, recimo, Vuk Karadžić, nakon prvog susreta sa Njegošem u Beču 1833.godine, u pismu Lukijanu Mušickom pored ostalog napisao i ovo: „Nema mu još puni dvadeset godina (Njegoš je bio 1813. godište, prim. B.S.), a veći je i lepši nego ikakav granatir u Beču!" Dodao je uz to da je mladi crnogorski vladika „možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori..."

          „Tako mi onoga, čisto se bijah uplašio" – zapisao je Jovan Subotić, poznati srpski književnik i političar, doktor filozofije i prava, koji je tih dana u Beču takođe sreo i upoznao Njegoša. „Toliko visoka čoveka nisam bio do toga dana nikad video. A pri tom svi udovi tela u najlepšem razmeru, pa glava i lice zaista apolonski... Nisam mu se mogao dosta nadiviti. A ne samo ja, nego mu se visini i lepoti divio i sav Beč, a u Beču se doista viđa kojeotkud mnogo lepih ljudi u svakom pogledu..."

Uz rame sa Turgenjevom, Bajronom, Šilerom...

         Dr Božina Ivanović ističe da je Njegoš imao veoma široku lobanju sa izrazito visokim takozvanim kefaličnim indeksom od 88.42 i sa zapreminom moždane duplje od 2.016cm³, što prevazilazi sve do sada poznate primjere u stručnoj literaturi. Prosječna zapremina moždanog dijela lobanje kod savremenog muškog stanovništva u Evropi kreće se, na primer, oko 1.450cm³. Primjenom takozvane Manuvrierove formule Ivanović je izračunao da je masa Njegoševog mozga iznosila čak 1.995 grama, što je takođe daleko iznad gotovo svih do sada poznatih rezultata, mada u nauci ni do danas nije razjašnjeno u kakvom odnosu stoji veličina mozga prema intelektu određenog čovjeka. Poznato je, međutim, kako kaže Ivanović, da masa mozga mnogih poznatih ljudi daleko prevazilazi granice prosječnih. Koliko se zna, od Njegoša je samo Turgenjev imao za 16 grama teži mozak, a iza Njegoša su Bajron (1.807 grama), Šiler (1.785), Behter (1.720), Pavlov (1.653), Mendeljejev (1.571), Anatol Frans (1.017) itd.

Obrazac za sliku Herkulovu

          Njegoša je te 1833.godine u Beču, u domu Vuka Karadžića, upoznao i Imbre Ignjatijević–Tkalac, jedan od najpoznatijih južnoslovenskih publicista onoga vremena, koji je ostavio pisani trag i o tom susretu:

          „Svakako je bio najlepši čovek kojeg sam u svom životu video: divovski stas sa najsavršenijom skladnošću udova, sa klasičnim lepim licem, sa ozbiljnim, a ipak blagim izrazom... Njegoševa vanredna muška lepota privukla je najveću pažnju na dvoru u Petrogradu, Beču i Napulju..."

          „Umetnik bi izabrao upravitelja Crne Gore kao obrazac za sliku Herkulovu, a filozof za putovođu u svome životu" – zapisao je ruski inžinjer Kovaljevski, koji je 1838.godine boravio na Cetinju, a ser Hajnrih Lejard, istaknuti engleski arheolog i političar (poznat, inače, po mržnji prema Slovenima), koji je Crnu Goru posjetio naredne, 1839.godine i sa Njegošem igrao bilijar, kaže da mu je crnogorski vladika izgledao kao najviši čovek kojeg je ikada vidio i misli da je bio visok „sedam i po stopa" (više od 228 santimetara, prim. B.S).

          A Lejardov zemljak, admiral Hajnrih Federik Vinington Ingram, koji je u delegaciji sa admiralom lordom Klarensom Pedžetom posjetio Crnu Goru pet godina kasnije, pored ostalog je zapisao:

          „Svi smo se složili u tome da je Vladika najljepši čovjek koga smo ikada vidjeli."

          Italijanski pisac Frančesko del Ongaro, pak, ovako tumači te gotovo nadprirodne osobine i karakteristike crnogorskog vladike:

          „Nikada šef jedne države – veli on - nije bio ni moćniji ni apsolutniji.    Reklo bi se da ga je sama priroda stvorila i spremila da bude knez. Nadvisio je za čitavu glavu najviše ljude svoje zemlje, a to je preimućstvo koje nije za preziranje u kneževskom pravu, jer nas Biblija uči da Saul zahvaljuje samo toj vrsti nadmoćnosti što je proglašen za kralja Izrailja... Nešto slično trebalo je da se dogodi i u Crnoj Gori. Samo, Vladika o kome je riječ bio je u isto vrijeme i Saul i Samuil svog plemena i pridružio je ljepoti i snazi još i mnogo vrlina kojih možda nije bilo kod Saula..."

          I saksonski kralj Fridrih August Drugi, koji je 1838.godine posjetio Cetinje i sreo se sa Njegošem, bio je očaran pojavom mladog crnogorskog vladike:

         „Ovaj mladi episkop od oko 28 godina – napisao je kasnije – visok, lijepo građen čovjek, veličanstvenog izgleda, prijatan i obrazovan, upućen je i u poeziju.

U pratnji kralja Fridriha na Cetinju je tada boravio i prisustvovao njegovim susretima sa Njegošem i znameniti italijanski botaničar Bartolomeo Bjazoleto:

         „Nadvisio je mnoge od svojih kojima su se vidjele samo glave, dok su im tijela zaklanjale uzdignute kamene mase" – napisao je tri godine kasnije Bjazoleti, diveći se Njegoševoj „kolosalnoj figuri".

Govorio četiri jezika

         Pored ostalih osobenosti, više Njegoševih savremenika ističe njegovo izuzetno obrazovanje i da je bio pravi poliglota. Tako poznati ruski filolog i slavista Ismail I. Sreznjevski tvrdi da je Njegoš, pored srpskog, govorio i ruski, njemački, francuski i italijanski jezik.

Ožiljak

          Gotovo na svim poznatim Njegoševim portretima, a uglavnom su ga slikali iz lijevog poluprofila, jasno je i uočljivo naglašen jedan ožiljak koji je imao iznad lijevog oka. Oko toga se dugo špekulisalo, bilo čak i nekih zlonamernih tvrdnji da je to biljeg i posledica neke nečasne i vladičanskoj mantiji nedolične rabote (prešljicom ga, tobož, udarila neka djevojka ili nevjesta koju je u mladosti pokušao da napastvuje!). Božina Ivanović je, međutim, utvrdio da je Njegoš imao frakturu lijevog nadvjeđnog luka i naprsnuće ostalih kostiju u tom dijelu čela. On, kao objašnjenje, navodi tvrdnju Milorada Medakovića, učitelja, novinara i istoričara koji je jedno vrijeme bio i Njegošev lični sekretar, da je Njegoša kao petnaestogodišnjaka mazga udarila kopitom u čelo, a i Pavle Rovinski tvrdi da je ta povreda nastala u djetinjstvu kad je Njegoš pao s konja. Drugi, pak, dokazuju da je to posljedica ranjavanja u nekom boju s Turcima.

Crna Gora sa dva kolosa

         I Novosađanin Đorđe Stratimirović, poznati političar i general austrijske vojske, koji se u više navrata sretao s Petrom Petrovićem Njegošem, poslednji put u jesen 1850. na Cetinju, kada mu je uručio zlatnu Obilića medalju, veli da je Njegoš bio „osobito lep, stasa visoka, a pored toga elegantan... nadmašivao je najveće Crnogorce..."

          Vrhunac divljenja Njegošu, njegovoj fizičkoj ljepoti i duhovnoj veličini, predstavlja, ipak ono što je o njemu zapisao Ljuba Nenadović:
„I kad na ovom svetu nestane bregova i ljudi, meni se čini još će trajati dva crnogorska kolosa: Lovćen i Vladika..."

          Dugotrajne zablude, nedoumice i pretjerivanja, mitomaniju koja je dugo predena o fizičkom izgledu Njegoševom, razbio je, međutim, i u realne okvire sveo dr Božina Ivanović knjigom „Antropomorfološke osobine Petra Drugog Petrovića Njegoša", ozbiljnom naučnom studijom nastalom na naučnoj ekspertizi, stručnim mjerenjima i proučavanju Njegoševih zemnih ostataka prije njihove sahrane u kripti mauzoleja na Lovćenu u ljeto 1974.godine. Ta studija je, međutim, ostala u sjenci burnih i do danas nestišanih rasprava oko toga da li je trebalo kršiti Njegošev predsmrtni amanet da počiva u maloj, skromnoj crkvici na Lovćenu, koju je on podigao 1845.godine i posvetio svom slavnom stricu i prethodniku na crnogorskom prestolu Petru Prvom Petroviću Njegošu.

         Ivanoviću i timu stručnjaka oko njega omogućeno je tada da samo nekoliko časova prije polaganja Njegoševih kostiju, odnosno onoga što je od njih ostalo, u kriptu Meštrovićevog zdanja na Lovćenu poslije 123 godine i više prekopavanja, izvrše mjerenja i stručne analize anatomskih i antropomorfoloških osobenosti slavnog crnogorskog vladara.

         Njegoš je bio tipični Dinarac, zaključuje dr Božina Ivanović, koji tvrdi da je on posjedovao sve antropološke osobenosti čovjeka ovog tipa. On smatra da je genetske osobine izuzetno visokog čovjeka mogao naslijediti i od oca Toma i od ujaka Lazara Prorokovića, odnosno majke Ivane, ali dokazuje da Njegoš ipak nije bio džin i gorostas kakvim ga predstavljaju njegovi savremenici.

Naime, primjenom najsavremenijih i najpoznatijih formula za utvrđivanje visine čovjeka na osnovu dužine pojedinih njegovih kostiju, Ivanović je na mjerenjem dobro očuvane Njegoševe lijeve butne kosti došao do zaključka da je on mogao biti visok najviše 191.56 do 193.44cm, odnosno da, ipak, nije pretjerano odskakao po visini od svojih plemenika i sunarodnika (Ivanović tvrdi da je prosječna visina ljudi iz takozvane Stare Crne Gore, iz koje potiče Njegoš, u to vrijeme bila oko 175cm).

Nesporno je, dakle, da je on pripadao soju visokih ljudi, a utisak o njegovoj izuzetnoj visini i gorostasnosti vjerovatno je povećavala i njegova vladičanska kamilavka, mada je on, umjesto vladičanske odežde, mnogo češće nosio klasičnu i dobro poznatu crnogorsku narodnu nošnju.

Crnogorci, pa Albanci

         ''Dr Božina Ivanović tvrdi da po širini glave, odnosno takozvanom kefaličnom indeksu, Crnogorci sa 88.6 prednjače u svetu. Slede Albanci sa 86.4, Maja (Jukatan) sa 85.8, Norveški lopari sa 85.00, Havajci 84.00, Jermeni 83.5, Korejci 83.4, crnci sa Filipina 82.7, Nemci 82.5, dok je taj koeficijent ubedljivo najniži kod Australijanaca – 71.8!''

Šest sahrana

         Njegoš je, kao što je poznato, umro u trideset osmoj godini, 19.oktobra 1851. na isti dan kad je 21 godinu ranije sjeo na crnogorski presto. Kako je tih dana na Cetinju i nad Lovćenom vladalo strahovito nevrijeme, nije ispunjena njegova predsmrtna želja, pa je sahranjen u Cetinjskom manastiru. Njegove kosti su prenijete i sahranjene u crkvi na Lovćenu tek četiri godine kasnije - u septembru 1855. Njegov grob je ponovo otvoren 1879.godine prilikom rekonstrukcije i popravke kapele i uređenja kripte. Po naređenju austrougarskog generala Vebera, guvernera okupirane Crne Gore, Njegoševe kosti su iskopane u noći između 12. i 13.avgusta 1916.godine i sa Lovćena krišom vraćene i sahranjene u Cetinjskom manastiru, a austrougarska artiljerija je potom srušila njegovu zadužbinu na Jezerskom vrhu. Kad je kralj Aleksandar 1925. godine obnovio kapelu na Lovćenu, Njegoševe kosti su ponovo iz Cetinjskog manastira iskopane i sahranjene u novoj kapeli. Sedamdesetih godina, međutim, on će dočekati još jednu eshumaciju i još jednu, šestu po redu, sahranu, kad je tadašnja crnogorska i jugoslovenska vlast srušila staru kapelu i na Lovćenu podigla mauzolej Ivana Meštrovića. Da li je to i kraj potresanja praha genijalnog pjesnika i vladike, ostaje da se vidi...

Tekst je izlazio u nastavcima u dnevnom listu "Dan" od 06. do 10.02.2010.godine.
Λεωνίδας

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #10 послато: новембар 27, 2013, 05:40:35 поподне »
Опште телесне особине кучких Срба  "Јован Ердељановић - Кучи"

Главни типови у кучких Срба:

1) Црномањасти тип округле главе

Мада средњи и повисоки раст превлађује, има ипак и доста личности овог типа, које су високе. Кожна је боја отворено-мрка. Њен пигменат ретко допушта, да на образима избије руменило од крви. Лице је широко, у многих готово четвртасго, кошчато, са јако истакнутим јагоднцама и широким, јаким вилицама. Нос уопште није висок и нарочпго је снижен у корену. Носно слеме је право или мало угнуто и при врху је затупасто и већином поврнуто у назад. Почевши од средине, нос се поступно шири н завршава се пошироким, округлим ноздрвама. Чело је високо и широко, право или се поступно повлачи у назад. На челу има врло често с обе стране по једна чворужица или вршчић. Лубања је, као и цела глава, уопште велика и одликује се округлином. Овај је тип навек брахицефалан. Коса је тамно-мрка, мека, полегла. Очи су велике, мрке или црне. Телесни делови су обли. Нарочито код људи средњег раста превлађују округласти облици и запажа се тежња ка дебљању. Цело је тело уопште доста здепасто и снажно. Овај је тип од свих црномањастих типова најчешћи.

Сва је прилика да је овде реч о алпинској раси.

2) Црномањасти тип кратке главе и висока раста

Одликује се витким, протегљастим стасом и дугуљастим телесним облицима. Редовно премаша средњи раст и достиже уопште највећу висину међу свима типовима. Удови су му дугачки и више сухи и жилави. Врат је дугачак. Глава је средње величине, кратка и висока, али често средње дужине мезоцефална. Лице је дуго и уско, чело већином умерено високо и широко. Нос је висок и узан, прав или мало преседласт. И кукастих, орловских носева има у овог типа. Очи су мрке или тамно-мрке. Кожа је отворено-мрка, отворенија него у првог црномањастог типа. Коса је мрка и може бити доста крута. Овај је тип већ ређи од првог црномањастог типа.

Овде је готово 100% реч о динарском типу.

3) Црномањасти тип дуге главе

Раста је највише средњег, па често и ниског, тела доста мршава и ситна. По боји коже не разликује се готово од другог црномањастог типа, али ми се у неколико прилика учинило да може имати и много загаситије типове мрке боје. У својој физиономији имају људи овог типа нешто, што нас опомиње на Семите и на понеке Талијане. Лице је сасвим узано и дугуљсто. Нос је висок и узан, већином мало повијен, ређе прав или грбаст. Чело је право и пуно. Очи су крупне. Лубања је узана и дугуљаста. Овај је тип врло редак.

Судећи по опису, Медитеранци се савршено уклапају у овај тип.

4) Плави тип кратке главе

Ово је најчешћи од плавих типова а чини ми се, да је заступљен више него и један други тип. Обично је средњег раста а ређе повисока. Кожа је у њега бела, понекад бледо или жућкасто-бела. Очи су велике и плаве, већином тамно-плаве. Лице је округласто а често и широко са крупним, истакнутим јагодичним костима. Нос је умерено висок, у корену прилично широк, па се и даље постепено шири. Према ступњу те проширености може или изгледати као мало задебљан прав нос или бити прћаст са ноздрвама окренутим мало у страну. Чело је високо, широко и врло често пупчасто. Лубања је кратка или скоро сасвим округла. И код овог типа, као и код првог црномањастог, превлађује облина и меснатост телесних делова. 

Овде је реч о балтичком типу.

5) Плави тип дугуљасте главе

Разликује се у свему од претходног. Раста је средњег или повисоког и ниског али не онако сувог и жилавог као у другог црномањастог типа. Кожа му је бела и руменкаста, очи плаве. Коса је плава, најчешће тамно-плава. Лице је уско и дуго. Нос је висок и узан, прав или мало повијен, ређе орловски. Чело је већином умерено високо и пуно, право. Глава је уска и дугуљаста. Овај је тип много ређи од првога плавог типа.

Мислим да је овде реч о нордијском типу.

Видимо да код Куча (вероватно и у Брдима генерално) доминира Норид. Затим следи алпски расни тип, а после њега би према Ердељановићу долазио Динарац, па тек онда Медитеранац и Нордид као ређе заступљени типови.

Најзаступљенији типови (редом):

1. Норид
2. Алпид
3. Динарац
4. Медитеранац
5. Нордид




« Последња измена: мај 02, 2014, 10:17:29 пре подне Небојша »

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #11 послато: новембар 27, 2013, 10:06:00 поподне »
Амерички антрополог Coon у свом делу "Race of Europe" издваја један посебан динарски тип у Старој Црној Гори.

Испитивања су вршена код 800 људи из овог краја са епицентром северно од Скадарског Језера у југозападном планинском ланцу Старе Црне Горе.

Кун је констатовао да је просечна висина овог типа 177 цм, а просечна тежина 72 кг. Поред крупне грађе, одлика ових Динарца је и велика глава, "раван" потиљак, велики размак између јагодица и широк нос.

Кун је такође приметио још једну разлику у односу на "обичне" Динарце. Реч је о нешто светлијој коси, која има црвенкасти одсјај, али и нешто светлијим очима. Он сматра да је овај нетипични Динарац настао под утицајем "остатка" становништва млађег палеолита.

Поставља се питање да ли су ови Кромањонци оставили трага у том крају тада, или је утицај дошао касније са севера у 6. и 7. веку приликом сеобе И2а и И1?



« Последња измена: новембар 27, 2013, 10:23:46 поподне Небојша »

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #12 послато: новембар 27, 2013, 10:23:04 поподне »
Јан Валшик, чешки антрополог објавио је 1937. године у Паризу студију у којој се помиње динарски подтип са Жабљака, Дурмитора и из околине Пљеваља.

Судећи по његовим истраживањима, одлике овог типа су велика висина, затим велика хипербрахикефална лобања, очи црне или плаве боје, затим светла или тамна коса, широко лице и велики (прав или повијен) нос.

Видимо да је овај тип прилично висок и генерално крупан. Ми смо недавно сазнали да су Новљани/Дробњаци, који иначе насељавају те крајеве, припадници И1 хаплогрупе, па можда не би било лоше повезати те две ствари.


Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #13 послато: новембар 27, 2013, 10:33:23 поподне »
Француски антрополог Joseph Deniker је Бокеље, односно Црногорце из Боке, описао као људе лепа узраста, мрке коже, тамне косе и тамних очију, дугачког лица са правим или орловски повијеним носом. Обрве су им праве и састављене.

Личе, каже Deniker, на онај словенски тип који се среће по Херцеговини и Црној Гори, а имају и по
неку заједничку црту са својим суседима Арбанасима Миридитима.

Мислим да је овде близина мора учинила своје. Овај тип је прилично заступљен код Црногораца.




Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Blood type O, Rh negative
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #14 послато: јануар 25, 2014, 10:20:59 поподне »

http://www.heritage.gov.rs/latinica/saopstenje_24_1992.php

Živko Mikić - Antropološki osvrt na mezolitsku populaciju u srpskom Podunavlju
/Population mésolithique dans le bassin danubien du point de vue de l'anthropologie/

С обзиром да ce промене на антрополошком плану далеко спорије одвијају и испољавају него оне на културном, у овом прилогу ће бити описана типична мезолитска популација из Ђердапа.

...Целокупну антрополошку анализу скелета са Лепенског Вира недавно je извршио аутор прилога. Видело ce да ce антрополошки типови мезолитских људи (Cro-Magnon тип и архаични позно-палеолитски тип захваћен грацилизацијом) са неолитским периодом трансформишу y антрополошке типове којима су најближе медитеранске карактеристике (класични медитеранац, јако грацилни медитеранац, палеомедитеранац, итд). Аутор сматра да до грацилизације, као последице микроеволутивних промена, долази због измењених услова живота исхране на првом месту y неолитском периоду у односу на мезолит и позни палеолит. У мезолиту доминира печена, протеинима богата исхрана (месо/риба), да би у неолиту са проналаском грнчарије то била кувана, витаминима и минералима богата исхрана (житарице/млеко и млечни производи). То не значи да, рецимо, y протонеолиту није била делимично практикована ранија традиција лова и риболова, a исто тако je било коришћено и разно зрневље или кртоле y исхрани. Кроз приближно један миленијум од касног мезолита до краја неолита исхрана људи je у темељу измењена, тако да je на те промене у метаболизму морао реаговати и људски организам. Антропологија опажа последице тих промена првенствено на грађи скелета, који није више робустан (процес грацилизације je y пуном замаху), раст je нижи, животни век je продужен, здравствени профил побољшан, итд.
Λεωνίδας

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #15 послато: фебруар 14, 2014, 08:28:28 поподне »

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #16 послато: фебруар 18, 2014, 07:03:10 поподне »
Кефални индекс код Европљана:



Видимо да су на простору који насељавају Срби углавном заступљени хипер-брахикефали (Динарци).

Ван мреже Мађер

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 59
  • I2-PH908
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #17 послато: фебруар 25, 2014, 07:21:57 поподне »
Украјинци Љвовска област
http://www.youtube.com/v/ZyNxNffaCs8&feature=youtu.be

Ван мреже Небојша

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5912
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #18 послато: мај 02, 2014, 10:16:04 пре подне »
Овде је лепо описана разлика између Словена (Балтиди/Нордиди) и староседелаца Балкана (Динарци/Медитеранци):

" Скоро два века после, други један фратар, Alberto Fortis, 1774 год., описује исти овај тип људи. Налази га око Дувара и Вргорца. И разликује га од другог једног типа, од становника из Равних Котара,Сињског и Книнског Поља. Док су они из Вргорца тамне пути, кестењаве боје косе и длака, дугачка лица и висока стаса, они из Котара здепасти су, плави, лице им је широко, а нос затупаст. А и психички се разликују. Вргорчани су преки, поносни, храбри и подузимљиви, а Котарани су напротив меки, послушни и умеју да се повинују туђој вољи. Овај први тип одговара и по својим морфолошким особинама и по својим душевним карактеристикама Динарцу Denikera или Günthera и других немачких аутора. "

Др Бранимир Малеш, "Расе којима припадају Срби и Хрвати"

Занимљиво да и Ј. Ердељановић који је обрадио расне типове код Куча у Црној Гори, наводи да су управо ова два типа најзаступљенија у том крају.

1. Ово је најчешћи од плавих типова а чини ми се, да је заступљен више него и један други тип. Обично је средњег раста а ређе повисока. Кожа је у њега бела, понекад бледо или жућкасто-бела. Очи су велике и плаве, већином тамно-плаве. Лице је округласто а често и широко са крупним, истакнутим јагодичним костима. Нос је умерено висок, у корену прилично широк, па се и даље постепено шири. Према ступњу те проширености може или изгледати као мало задебљан прав нос или бити прћаст са ноздрвама окренутим мало у страну. Чело је високо, широко и врло често пупчасто. Лубања је кратка или скоро сасвим округла. И код овог типа, као и код првог црномањастог, превлађује облина и меснатост телесних делова. (Балтид)

2. Одликује се витким, протегљастим стасом и дугуљастим телесним облицима. Редовно премаша средњи раст и достиже уопште највећу висину међу свима типовима. Удови су му дугачки и више сухи и жилави. Врат је дугачак. Глава је средње величине, кратка и висока, али често средње дужине мезоцефална. Лице је дуго и уско, чело већином умерено високо и широко. Нос је висок и узан, прав или мало преседласт. И кукастих, орловских носева има у овог типа. Очи су мрке или тамно-мрке. Кожа је отворено-мрка, отворенија него у првог црномањастог типа. Коса је мрка и може бити доста крута. Овај је тип већ ређи од првог црномањастог типа. (Динарац)
« Последња измена: мај 02, 2014, 11:20:33 пре подне Небојша »

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Blood type O, Rh negative
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #19 послато: мај 02, 2014, 05:39:21 поподне »
Небојша, да ли је могуће доћи до фотографија ових (5) расних типова које Ердељановић помиње у студији о Кучима и на које се позива при описивању?
Λεωνίδας