Аутор Тема: Српски N-P189.2  (Прочитано 61571 пута)

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Српски N-P189.2
« послато: јул 06, 2013, 11:28:50 пре подне »
На Српском ДНК Пројекту постоји једна доста добро дефинисана група блиских породица која посједује специфичну и у свјетским оквирима веома ријетку хаплогрупу N1a P189.2. Ради се о сљедећим породицама:

Ананић- Банија, тестиран на 17 маркера
Јокић- Сивац у Бачкој, тестиран на 67 маркера
Тешмановић- Јасеница, Зворник, тестиран на 12 маркера
Шућур-непознато мјесто поријекла, тестиран на 37 маркера

Иако тестирани на различит број и врсту маркера ипак се за сва ова презимена може рећи да су имала заједничког претка у периоду Средњег вијека ( потребно би било да су сви тестирани на 67 маркера да би то могли тврдити и са већом сиигурношћу). Тако се рецимо Шућур и Јокић на заједнички тестираних 37 маркера разликују у 5, што се сматра јасно дефинисаном генетском везом у скорашњем периоду. Ананић се у односу на ову двојицу на анализираних 16 заједничких маркера разликује у два маркера, а Тешмановић се на анализираних 12 маркера разликује у 1 маркеру од Јокића и Шућура.

Међутим када упоредимо 37 маркерне хаплотипове Шућура и Јокића, и када примјенимо Нордведтову формулу за израчунавање најдаљег заједничког претка, уз коришћење степена мутације за сваки мутирани маркер понаособ, добијамо веома малу удаљеност до заједничког претка од 10-15 генерација. Разлог томе је у чињеници да су се мутације десиле на маркерима са великим степенима мутације (391,447, 464, CDy). То би значило да је заједнички предак Шућура и Јокића живио не даље од 400 година уназад.

Ако исту формулу примјенима на Ананићев хаплотип од 16 маркера и упоредимо га са Јокићевим хаплотипом добићемо сљедеће резултате: Ананићев и Јокићев хаплотип се разликују у 2 маркера на анализираних 16 маркера. Послије израчунавања добијамао да је заједнички предак Јокића и Ананића живио прије 12 генерација или 360 година.

Закључак би био да управо у том распону ( 300-400 година уназад) требамо тражити заједничког претка за све поменуте анализиране породице, при чему је Јокићев хаплотип најближи коријену и могли би га назвати модалним.


« Последња измена: јануар 20, 2017, 09:06:05 поподне Црна Гуја »


Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #1 послато: јул 06, 2013, 04:52:03 поподне »
Још раније сам на другом форуму писао о овим породицама, додуше , када су постојали само хаплотипови Шућура и Јокића. ПОкушаћу да поново представим проијекло сваке од ових породица. Иначе , Јокићи из војвођанског Сивца су можда и кључ поријекла ове групе родова, њихов хаплотип је најдужи тестирани, а и најближи коријену. Дио материјала ми је послао и господин Ананић.

Кључно питање је било да ли су Јокићи из Сивца потомци црногорских Јокића из Велике. Судећи по њиховом властитом предању јесу, чак се и крсна слава Никољдан поклапа. И правци сеоба су од Чарнојевића ишли даље у том правцу, са подручја Рашке и Косова и Метохије према Војводини. Ако је тачно да су Јокићи из Сивца потомци Јокића из Велике са планине Чакор у Црној Гори онда је поријекло Јокића из Сивца следеће. Прилог је мало подужи, одломак је књиге Милоша Гојковића "Велика кроз историју" Иако подугачак пренијећу га овдје у цјелости:

"ПРЕДАЊА О ШАЉАНИМА - ЧЕРА
 
Осим породица Живаљевића и Петровића, крајем 17. или почетком 18. вијека у Велику се доселио неки Чера, који је, наводно, пребјегао из Шаље (подручје у северној Албанији), из мјеста Черем, због страха од освете за почињено убиство, односно, гдје је био ''пао на крв''. Прије доласка у Велику задржао се са своја два брата у насељу Хоте код Плава, али због свађе с Турцима браћа су се морала раздвојити и отићи сваки у свом правцу. Од тада се Чериној браћи губе трагови, а он долази и насељава се у Велику. Мјештани су га примили пријатељски, повјеровали су у његову причу без икакве провјере и, обзиром да је дошао из мјеста Черем у Шаљи, дали му име ''Черa -Шаља''. По дијелу надимка ''Шаља'', његови потомци се називају ''Шаљани''.

Андрија Јовићевић истиче: Сви Шаљани воде ''дријетло'' од некога Чере, који је у Шаљи ''пао на крв'' и добјежао амо, гдје се најприје населио у дну Велике, на Иван-пољу. Чера је овдје нашао Живаље (Живаљевиће) и Петровиће, који су, према томе, најстарији. Чера је био католик, али је овдје пријешао у православље, оженио се дјевојком једног Живаља и с њом изродио седам синова, од којих су му четири умрли без порода, а од остала три сина - Крта, Јоке и Ивана воде поријекло сви Шаљани, који броје десет братстава са 153 куће''.

Радосав-Јагош Вешовић истиче да су се ''Шаљска братства разродила од три сина некога Чере католика, који се доселио из Шаље, гдје је био ''пануо на крв'', и настанио се у Великој код Живаљевића. Ту припадају: Јокићи, Гојковићи, Симоновићи, Бошковићи(1), Голубовићи, Кнежевићи, Радуловићи, Микићи, Брковићи и Касумовићи. Свих је 155 кућа. Сви славе св.Николу, и прислужују св.Симеуна (3.фебруар). Набрајају 8 - 9 пасова до свога заједничког претка који је у Велику дошао прије више од 250 година''.(2)
Богдан Лалевић и Иван Протић, су записали:''Ово износимо накнадне податке, које смо добили од Г.Ј. Поповића - учитеља, о Шаљанима чији је предак Чера или Чела, ковач из Шаље у арнаутлуку. Настанио се у Иван-поље, и од Живаљевића узео некакву кривну. Прича се кад је почео да ради, оде дим од његова стана уза све село. Он изроди седам синова. Тада су у Плаву владали Реџепагићи, који су сва српска села држали и узимали четвртину. Они науме да и Велику присвоје, чему се одупру Черини синови, а и остали. Они (Реџепагићи)ухвате једног Живаљевића, једног Бјелановића, једног Огњановића и једног Черина сина. Черин син не пристане да им буде чипчија, те га они уморе стављајући му на прси камен од 70 ока и положивши га везаног у воду. Остали пристану и Живаљ прода земљу свога племена за неколико шиљежи, Бјелановић за ''Шибу'' (врло дугачку пушку), Огњановић за ''Корду'' (некакву сабљу). Остали Черини синови се стану крвити и убију 12 Плављана, а они тројица изгину, а остали подпадну под власт плавских ага. Од остала три Черина сина - Јока, Крта и Ивана су садашњи Шаљани у Велици''.(3)
На научном скупу који је одржан од 21. - 23. јуна 1990. године на Цетињу у организацији Института историјских наука Црне Горе, проф. др Мирко Барјактаровић је истакао:
''Према предању, прије десетак генерација добјежао је амо, из страха од освете, неки Чера католик из сјеверно-албанског племена Шаља, у Велику, оженио се од Живаљевића и примио православну вјеру. Познато је да су од освете у прошлости људи бјежали из свог завичаја. Бјежало се кад-кад и у етнички туђу средину (ми то називамо емигрирањем). О томе говоре примјери Леке из Климената, од кога ће у Цеклину да нарасте дио тамошњег становништва. По предању које је Хан записао, такав је случај и са Красом. Исто се десило и са Чером у Велици, гдје се оженио и од њега потекла група родова''.
Миодраг Брковић и Предраг Брковић износе следеће податке о Чери:
''Први досељеник у Велику, крајем седамнаестог вијека, био је Чера, предак свих Шаљића и родоначелник племена Шаљића, који је ту затекао породицу Живаљевића, а вјероватно и Петровиће. Имао је тада између 25 и 30 година. По његовим ријечима, дошао је из мјеста катуна Черам, летњег насеља сточара у масиву Проклетија, које се налази на висини од 1.303 м/н.в., изнад Гусиња, на простору гдје су насељена арбанашка племена Хоти и Шаљани и гдје се одвијала само сточарска производња. Житељи Велике дали су му име по мјесту из којег је дошао - Черам, и притом, због лакшег изговора, уклонили су слово ''м'' из назива, тако је остало име Чера. Његове потомке по широј локацији гдје се налази Черам, назвали су Шаљићи и то све док нијесу уведена презимена по братствима.
Миодраг и Предраг Брковић се позивају и на следеће наводе хроничара Растка Шаљића (1995.): ''С обзиром да код арнаута и католика данас нема нити постоји име Чера, а, такође, ни код Срба не постоји такво име, што нас наводи на сумњу да Чера није право име нашег родоначелника већ да је сковано по месту Черам одакле је дошао наш предак. Своје разлоге доласка у Велику није саопштавао, а, такође, о свом поријеклу и мјесту одакле је дошао није причао до смрти. Пред своју смрт, у дубокој старости, рекао је да је из Скадра дошао у Черам, бјежећи од крвне освјете, заједно са два брата и оцем. Потјера их је убрзо стигла и том приликом погинуо им је отац Лека. Успјели су да побију цијелу потјеру и да освете оца, а затим стигли изнад Гусиња, у Хоте, гдјесу се договорили да бјеже на три стране. Два старија брата побјегла су у Метохију, један у околини Дечана, а други у околини Косовске Митровице, гдје њихови потомци и данас живе''.
Миодраг и Предраг Брковић о Чери још износе да, када је ''дошао у Велику,биле су само двије куће-Живаљевића и Петровића. Чера је говорио српски и био вјере хришћанске, тако да му није било тешко да успостави контакт са становницима Велике. Предање каже да је познавао коларски и пушкарски занат, а то је била ријеткост у то вријеме, што указује да ове занате није могао да изучи у планинском селу - катуну Черам, већ у развијеној средини као што је Скадар. Све то говори да је Чера имао добро животно искуство стечено у средини која је била развијенија него ова у коју је дошао. Познавао је многе послове за које житељи Велике нису ни знали. Та предузимљивост и познавање разних послова, омогућили су му лакше прилагођавање у дивљини у коју је дошао и могућност да лакше настави свој живот. Становници села Велика опчињени Черином виталношћу, покретљивошћу, способношћу за сналажење и у најтежим условима, радо га прихватају у своју средину. Живаљевићи се нијесу двоумили да му дају своју одиву за животног сапутника. Даље, предање каже да је Чера, као врло способан човјек, уз помоћ пријатеља Живаљевића на Иван пољу направио колибу. Када је запалио прву ватру у колиби Величани су пратили како ће се понашати дим. Појавом првог дима из колибе, угледали су како се дим диже у вис, затим се проширио по цијелој Велици до Чакора, Ваганице и Приједола. Величани су то протумачили као знак да ће његови потомцинаселити цијелу Велику, што се касније и обистинило''.(4)
Најзад, о поријеклу величких Шаљана постоји још једно, тзв. ''Бованско предање'', које је записао Растко А. Шаљић. Он тврди '' да је ово предање било веома живо код памтиша у Бовану (Бјелопавлићи) све до 1860. године, када је Бован до темеља порушен''.
По овом предању, у годинама Кандијског рата (1645 - 1669) између Венеције и Турске, Ђуро Иванов Кадић, са два брата и неким другим ратницима из Бјелопавлића прешли су на Млетачку територију, у Боку Которску. Од оних који су били способни за борбу Млечани су формирали хајдучке чете, ради заједничке борбе против Турака, а дозваљавали су им да изводе и самосталне оружане акције против свега што је турско. Хајдуци су у самосталним акцијама нападали турску војску и цивилно турско становништво. Убијали су, пљачкали и заробљавали турско робље. У једној од тих хајдучких чета био је и Ђуро Кадић, са два брата. Они су заједно са осталим хајдуцима чинили велика зла Турцима. По престанку Кандијског рата Млечани су хајдуке пребацили у Истру, одакле су после краћег боравка побјегли због лоших услова за живот и вратили се у свој завичај. Турци су дознали да су се хајдуци вратили и организовали су потјере за њихово хватање. Због тога Ђуро по други пут са браћом напушта свој дом у Бовану, бјеже преко Скадра и сјеверне Албаније и склањају се у мјесто Хоти код Плава. Ту се раздвајају и крећу свако на своју страну. Ђуро се задржава и крије у Велици, а његова браћа продужавају пут у Метохију, и то један брат у Истинић код Дечана, а други у брда изнад Ибарског Колашина. Оба Ђурова брата су се потурчила и није познато како су се представили кад су стигли у нову средину. Ђуро је Величанима испричао да је из мјеста Черем у Шаљи побјегао због ''крви'', да је по занимању колар, да зна и да кује. Они су му повјеровали и дозволили да се насели, прво на Иван-поље, а нешто касније код Вукадиновог потока. Неколико година послије бјекства из Бована, Ђурови рођаци су дознали да је он жив и здрав и да се налази у Велици, где се крије под новим именом Чера-Шаља. У то вријеме Гусиње, Плав, Пећ и сјеверни дјелови Албаније административно су припадали Дукађинском санџаку.
Кадићи из Бована су памтили и преносили предање о Ђуру (Чери), у доста јасном и живом сјећању све до 1860. године, када је Тодор Кадић убио књаза Данила. Због овог убиства Петровићи су ''убили 24 чељади Кадића'', село Бован је потпуно разорено, а они Кадићи који су успјели да побјегну, крили су се у великој тајности и растурили се по бијелом свијету. У тој бјежанији за спас голих живота, морали су да мијењају своје име и презиме, исто онако како је то раније урадио њихов рођак Ђуро Кадић, када је при доласку у Велику постао Чера Шаљанин. У растури и бјекству 1860. године неколико Кадића је побјегло у мјесто Врак код Скадра.(5)
Др Јован Ердељановић у књизи Стара Црна Гора, Етничка прошлост и формирање црногорских племена, каже: ''По испитивању П. Шобајића знамо, да је у Бјелопавлићима до 1860. године заиста живјело јако браство Кадићи, које се послије иселило у Враку код Скадра''.(6)
Сва изложена предања о родоначелнику величких Шаљана су записана усмена предања, која су се преносила с колена на колено. Усмена предања, као извор сазнања неког догађаја и појаве из прошлости, често су недовољно поуздана, ако их на вријеме хроничари не запишу. У овом случају, усмена предања о претку величких Шаљана су почела да се записују тек почетком 20. вијека, односно након око 200 година од Чериног доласка у Велику.
Да би се могло поузданије оцијенити шта је из свих наведених прича о поријеклу величких Шаљана права истина, треба анализирати шта је у овим причама исто или у битном слично, а у чему се она разликују.
У свим изложеним предањима заједничко је: да је родоначелник Шаљана дошао из сјеверне Албаније у Велику крајем 17. или почетком 18.вијека; одлично је говорио српски језик; побјегао је овамо због страха од крвне освете; тадашњи становници Велике, Живаљевићи и Петровићи повјеровали су у његову причу и пријатељски га прихватили; да је познавао коларски занат; да се оженио из породице Живаљевић; да је имао седам синова, од којих су четири без порода погинули у борбама са Турцима, а тројица су имала потомство.
Изнијета предања разликују се у вези са поријеклом тога родоначелника и његовим именом. Најзаступљенија су мишљења да се предак величких Шаљана звао Чера по мјесту Черем из Шаље, те да је он по вјеросповјести био католик, а да је по доласку у Велику прешао у православље. Међутим, врло увјерљиво делује и предање по коме Чера потиче из Бована у Бјелопавлићима од братства Кадића и да му је право име било Ђуро.
Предање да Чера потиче ''из црногорских фамилија'' и да је српског поријекла, ближе је истини од предања да је ''Чера био католик и по доласку у Велику прешао у православље''.
Обзиром да је Чера био поријеклом из пламена Шаље, које је за вријеме Скендербегово (Ђорђе Кастриотић 1403 - 1468) ''а и много касније'' било српско племе, онда је ближе истини да је Чера у вријеме његовог пребјега у Велику био Србин. Шаљани су примили католичку вјеру у првој половини 18. вијека, а Чера је дошао у Велику нешто раније. Он није могао прећи из католичке у православну вјеру, а да не буде претходно крштен у православној цркви, гдје би добио и српско име. Осим тога, врло је сумњиво како је Чера као дотадашњи становник Албаније, кад је доселио у Велику одлично говорио српски језик и познавао српске обичаје. Његово познавање коларског заната, који у планинском мјесту Черем није могао научити, указује да је он дошао у Велику из неког другог мјеста. И чињеница да родоначелник Шаљана и сва братства која од њега потичу славе Светог Николу, указује на његово православно поријекло. Сва Черина дјеца и њихови потомци имали су српска имена. Да је он био католик, из поштовања према својим прецима, макар једном од својих седам синова би дао католичко име неког од својих предака. Најзад, Величани не би примили човјека друге вјере у своју средину и оженили га православком због поштовања свога завјета, да одрже своју вјеру. У њиховој средини је свака друга вјера, осим православне, била неприхватљива, и тешко је повјеровати да су према католичкој вјери имали благонаклонији однос у односу на ислам. То истиче и Андрија Јовићевић: ''Никад нијесу дозволили да се иједан мухамеданац усели међу њих, а своју су вјеру тако чврсто држали, да међу њима није било ни једног случаја превјеравања''.(7)
Из свега изложеног, чини се најлогичнијим закључак да је предак величких Шаљана српског поријекла, да је своје право име и презиме саопштио затеченим мјештанима Велике, али је уз њихову сагласност и обећање да га неће одати, користио име Чера по месту Черем у коме је на путу за Велику извјесно вријеме боравио."





« Последња измена: јул 06, 2013, 04:53:49 поподне Синиша Јерковић »

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #2 послато: јул 06, 2013, 05:07:19 поподне »
Друга породица значајна за истраживање ове групе родова су Ананићи са Баније. Овдје ћу објавити оно што је писано на порталу порекло.рс, највише од стране господина Ананића:

"Презиме Ананић је пореклом са Баније. О овом презимену вредан прилог послао нам је наш сарадник Војислав Ананић. Његово истраживање преносимо у целини:

Српско село Папићи на Банији (сада у Бановини) у Хрватској, је матица свих Ананића.Одакле су и кад ту стигли, још увек је недовољно утврђено.По једнима су стигли заједно са Папићима из села Коравница из племена Бањани (у корену има она основа „анани“, а како је до тога дошло, не зна се.Бањани су тада били у Источној Херцеговини и углавном су и гравитирали ка Босни и данашњој Хрватској). Новом селу су дали име Папићи. По некима су грчког порекла, када је падом Пећке патријаршије Фанара постављала црквене великодостојнике.То се одвијало у време Војне Крајине.

Први писмени помен овог презимена налазимо 1754.године под именом Maxim Anannich, каплар у аустроугарској војсци. Међутим, у родослову Ананића се често помињу духовна имена Ананије од којег имена је и изведено презиме, само што је из њега изостављено оно -ије.Остао је корен речи Анан на који је касније придодат наставак за српска презимена -ић.Значи, није Ананије-Ананијев-Ананијевић, него АНАНИЋ. Нешто као Илија-Илијић-Илић. Помињу се још и духовна имена Атанасије, Мојсије, Софроније, Максим, Бенедикт (недавно преминули архимандрит манастира Раваница у Врднику).Пошто се они као духовници нису могли женити (неки су били у чину архимандрита, нпр.Ананије у манастиру Папраћа још 1638.године,затим Ананије из Фанаре као митрополит захумско-херцеговачки,итд),вероватно су неки од њихових браћа давали својој деци имена познатих стричева. По казивању Манојла Грбића у „Карловалчком владичанству“, баш тај митрополит се помиње у обиласку неких села у Лици, На Банији и на Кордуну. То је било у размаку од петнаестак година и није искључено да су Максим и Ананије били сродници, можда браћа, а можда стриц и синовац. То је било баш у време када су се на подручју данашње Хрватске уводила презимена.Обојица нису била стално настањена у Папићима, јер је Црква одређивала место службовања својим људима, а Аустро-угарска војска својим. Са Баније су се касније из матичних Папића многи иселили у Славонију, нарочито око Сл.Брода, али, Ђорђе Јањатовић у својој књизи „Српска презимена у Босни“, помиње Ананиће у селу Трњањи код Дервенте.

Негде око 1920.године, неки од Ананића су иселили у Војводину, у село Александрово код Зрењанина и у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца.Има их да су почетком 20.векаиселили у САД, а у Канаду око 1950. године.Што се КРСНЕ СЛАВЕ тиче,прави Ананићи из Папића са Баније славе ЂУРЂЕВДАН, док они у Босни славе Јовандан, а у Хрватској Јовандан, па и Митровдан (вероватно се неко „призетио“ и прихватио женину Крсну славу). Ананића има и у Загребу, има их вероватно да су постали и католици, али их након „Олује“ и „Бљеска“ има данас широм Србије, а и света."

И коментар г. Мирослава Маркова:

"*Поштовани господин Војислав Ананић из Сенте споменуо се у свом кратком осврту о презимену „Ананић“ на благоупокојеног архимандрита Бенедикта и на „Ананиће“ код Славонског Брода (Хрватска).
 *Ако ми је дозвољено, надопунио бих такођер у кратким инсертима документацију прикупљену током 15 година а понукан обитељским предањем да су „Ананићи“ поријеклом Грци !
 *Истаживао сам у сурадњи са уваженим господином Александром Бачком ту причу и не можемо са поузданошћу утврдити да је у потпуности истинита. Можемо рећи да се током генерација промијенило чињенично стање , тј. да се додавало или одузимало у обитељској причи и традицији о поријеклу презимена и поријеклу доласка „Ананића“ у околицу Славонског Брода – неки данашњи тврде да је првотно презиме, наводно из Грчке, било „Ананас“, али то нисам успио документирати.
 ** Оно што је могуће наћи у доступној документацији ја сам прикупио и сада бих волио да се заинтересирани за родословља и заљубљеници генеаологије укључе у расвјетљавање тих тамних времена јер претпостављам да документација негдје чучи прекривена прашином, али да се нема воље да то вријеме предочимо јавности или онима који се сматрају достојним својих предака ма какви они били у то вријеме, и унаточ томе што нам нису ништа оставили у насљедство. Ја мислим да смо их преварили и грдно слагали, јер на покопу кажемо „вјечнаја памјат!“, а онда на њих заборавимо до парастоса. А пуно се може научити не само о прецима већ и о начину живота, начину привређивања, трговини, лингвистици, социолошким феноменима тадашње друштвене заједнице.
 ** У књизи Славка Гавриловића:“Грађа за историју Војне Крајине у 18.веку“ , под датумом 23.07.1754. први пут у историји спомиње се презиме „Ананић“ и то Мaxim Аnnanich – unbesoldte gefreyte-aus Papich, дакле неплаћени каплар из Папића. Ова тврдња има своје оригинално упориште у документу који се чува у мађарском државном архиву (magyar orszagos leveltar).
 **Први спомен на „Ананиће „као житеље села Трњани код Славонског Брода датира од 10.11.1780.год. Тога дана обављено је вјенчање Митра Ананића,житеља трњанског, и Аранђије Одобашић, кћерке Јанка Одобашића, житеља топољанског, у Храму славнога пророка Илије у Топољу , од протојереја Теофана Претића са кумом Теодором Миросављевићем, житељем трњанским.Оригинални докуменат чува се у државном архиву хрватске-подружница Славонски Брод у књизи „Протоколлы вынчлемыхы прй епкпои пакрачкой й епархии подлежашчеи й брачевачком протопопскому предлу принлдлежашчей парохий тополскои“.
 ** Остаје нам да разсвијетлимо дилему да ли су потомци или рођаци Максима Ананића умјесто плаће, јер је Максим био непплаћени каплар, добили у посјед земљу у тек новооснованом селу Трњани код Сл. Брода пројектованом у 40.години владавине царице Марије Терезије, а потом да утврдимо крвно сродство са досељеним Грцима и Цинцарима у Славонски Брод које се збило, према неким изворима 1769. године, одмах по разарању града Москопоља у Епиру, данашља јужна Албанија.
 **Претпоставке се чине логичним јер су трњаначки Ананићи преузели светог Димитрија за свеца крсне славе, користили библијска и грчка имена и остаје нам истражити везу Ананића из Папића и трњаначких Ананића као и касније њихов одвојен развој у брачним заједницама са новопридошлим Грцима и Цинцарима из Епира, као и са отока Кипра."

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #3 послато: јул 06, 2013, 06:11:08 поподне »
ШУЋУР

На жалост не знамо одакле је тестирани Шућур. Шућура има више , а етимологија њиховог презимена је од турске ријечи "хвала", што значи да је то презиме и настало након доласка Турака, раније су се Шућури свакако другачије презивали.

У Црној Гори, чини се да је матица свих Шућура околина Никшића (Луково и Драговољићи). Сматрају се старосједиоцима и старије презиме им је Савић. Одатле су једни исељени у Дробњак гдје славе Лучиндан. И вјероватно они који су насељени у Пиви, али са славом Никољданом. За ове у Пиви је интересантно да су били мајстори и ковачи, што је интересантно због везе са Черанима, а и слава је иста.

У Босни има више Шућура, али чини се да су највише груписани око Сарајева. За оне на Гласинцу сматра се да су поријеклом од црногорских Шућура из Пиве јер такође славе Никољдан.
Шућури који су посебно бројни у Сарајевском Пољу и који славе св. Ћирила и Методија поријеклом су из црногорског Колашина, из Јелића Долова, раније су се презивали Јелић. Доселио им је предак Милован у Сарајево око 1700.године.

У околини Бањалуке такође има Шућура. У колима славе Јовањдан, у Козлицама Аранђеловдан , а у Чечави Томиндан.

И то су отприлике све лозе Шућура за које имамо податке.

Милан Радека помиње презиме Шућура у горњекарловачком владичанству са славом Никољдан.

Помињу се у макарском залеђу и католички Шућури, али могуће је да је презиме надимачког карактера:


"Staro biokovsko pleme koje se spominje u 17. stoljeću. Prezime Šućur dobili po nadimku. Zvali su se Kunić. U Podbablju 1725. prva matica krštenih spominje ih po prezimenu Kunić-Šućur. Spustili su se niz Grab u Gornje Podbablje. U popisu 1744. ne spominju se  u popisu Krstatica, Slivnu niti Župe, što je znak da se još nisu bili vratili iz Podbablja. Godine 1880. u Donjem Kraju bilo 6 osrednjih obitelji, a 1989. godine 6 obitelji sa 16 članova."

Колико ми је познато Шућура нема у Далмацији, Лици, Херцеговини и сл.

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #4 послато: јул 06, 2013, 06:32:20 поподне »
И остаје још Тешмановић из Јасеница код Зворника са славом Јовањдан.

На жалост немам извора за зворнички крај, али с обзиром да су Подриње, Јадар, Рађевина и Азбуковица једна етнографска цјелина Тешмановиће сам нашао у Јадру и Рађевини.

У Рађевинском селу Баставу има породица Тешмановић којој је старије презиме Солдатовић и која је досељена из Херцеговине у другој половини 18.вијека. У истом селу живи и срдона јој породица Кекић. Слабе Ђурђевдан. Од ових има и у Лозници.

У Јадранском селу Дворској такође постоје Тешмановићи, са старим презименом Анђелић досељени из Херцеговине у првој половини 18. вијека. Славе св. Стефана

У околини Крупља постојали су локалитети Мала и Велика Тешмановача.

Иначе, нисам успио нигдје другдје да нађем Тешмановиће.

Ван мреже Муњени Ћелић

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 600
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #5 послато: јул 06, 2013, 11:02:14 поподне »
http://www.rodoslovknezevica.com/images/slike/rodoslov.jpg
Родослов братства Кнежевића (Чериних потомака) из Велике. Аутор је Милорад Богданов Кнежевић.
Ако је од помоћи  :)
Икавац

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #6 послато: јул 07, 2013, 09:03:07 пре подне »
Поздрав, Синиша.

Као што је поменуо Милан Радека, у Горњој Крајини постоји презиме Шућура са крсном славом Никољдан.
Презиме Шућура постоји на Банији, у глинском крају. Матица је село Горњи Класнић.
Шућура је по попису из 1948. године било 7 кућа са 44 душе (од тога у Класнићу 5 кућа и 36 особа). Још 1756. године помиње се Chuchuna Stojan (Шућура Стојан) из Класнића.

Постоји презиме Шућур око Нове Градишке, крсна слава Јовањдан.
« Последња измена: август 05, 2013, 12:12:12 пре подне Петар М. Демић »

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #7 послато: јул 07, 2013, 04:34:13 поподне »
http://www.rodoslovknezevica.com/images/slike/rodoslov.jpg
Родослов братства Кнежевића (Чериних потомака) из Велике. Аутор је Милорад Богданов Кнежевић.
Ако је од помоћи  :)

Од помоћи је, како није. Ово на стаблу су значи потомци Чериног сина Ивана, брата Јоке од којег су Јокићи. По логици ствари они би требали бити такође N1a. E сад кад би се неко од њих тестирао могли бисмо заиста да кажемо да је Чера N1а.

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #8 послато: јул 07, 2013, 04:37:05 поподне »
Поздрав, Синиша.

Као што је поменуо Милан Радека, у Горњој крајини постоји презиме Шућура са крсном славом Никољдан.
Презиме Шућура постоји на Банији, у глинском крају. Матица је село Горњи Класнић.
Шућура је по попису из 1948. године било 7 кућа са 44 душе (од тога у Класнићу 5 кућа и 36 особа). Још 1756. године помиње се Chuchuna Stojan (Шућура Стојан) из Класнића.

Постоји презиме Шућур око Нове Градишке, крсна слава Јовањдан.

Хвала, Петре, на информацији. Ја сам код Радеке прочитао за породицу Шућура, али нисам знао одакле је тачно у Горњој Крајини. Овај податак је интересантан и због Ананића који су такође са Баније. Да ли знаш можда када и одакле је насељено село Папићи на Банији гдје се 1754. помиње први Ананић?

Ван мреже Синиша Јерковић

  • Аскурђел
  • **********
  • Поруке: 3942
  • I2-PH908
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #9 послато: јул 07, 2013, 05:27:44 поподне »
У текстовима горе дати су они подаци који су се могли прикупити на о поменутим породицама. И даље података имамо веома мало. Као прво, не знамо са великом сигурношћу да ли су Јокићи из Сивца уопште повезани са Јокићима са Чакора, не знамо одакле је тестирани Шућур, о Тешмановићима још мање.

Ипак једна заједничка црта за сва ова предања може да се извуче. Све поменуте породице на овај или онај начин спомињу поријекло из Црне Горе и Херцеговине.

Предање о Черанима из Велике је свакако најсадржајније. Ако бисмо укратко описали Черу на основу више предања о њему онда бисмо могли рећи сљедеће:
Чера је био одрастао мушкарац крајем 17. вијека који је живио на простору планине Чакор у Црној Гори (Плав). Доселио се из племена Шаље у Албанији, али није био Албанац. Говорио је српски, оженио се из старосједилачке српске породице Живаљевић која је на простору Чакора живјела још од Немањића (поменута је у Дечанским хрисовуљама). Познавао је занате које није знало локално становништво, и по свему судећи долазио је из неке напредније средине него што су била албанска брда. Предања га доводе у везу са братством Кадића у Бјелопавлићима. Само име Чера не постоји ни у српском ни у албанском, једини народ у окружењу који има сличан облик имену су Мађари који имају и презиме Чере. Узимајући у обзир да је N1a и данас, у малом проценту додуше, присутна код Мађара, а да је Јокићи посједују можда би нека веза могла да се повуче.
Још једна ствар ми је запала за око код потомака Чере у Великој, а то је њихова прислава св. Симеон Богопримац. Ту славу је славило једино братство Симоновића у Бјелопавлићима који су били познати као остаци Лужана и нико више у Црној Гори. У Босанској Крајини, на простору испод планине Влашић, између ријека Усоре, Боснеи Врбаса то је била веома присутна слава, а о том феномену су писали и Скарић и Карановић. Карановић је и споменуо везу Лужана и Бјелопавлића и читаве групе родова у Крајини које је повезивала ова изузетно ријетка слава. Најинтересантније је да се у групи породица које потиче од Чере помињу управо и Симоновићи у Великој. Још једна ствар би могла веома јасно да повеже Черане и Лужане Симоновиће у Бјелопавлићима, а то је занат, који је могао бити ковачки, пушкарски и неки сличан. Наиме и Симоновићи у Бјелопавлићима су се управо бавили занатима због чега су били презрени од потомака Бијелог Павла као уосталом и сви Лужани. Чера је као занатлија међутим био веома цијењен и поштован у Великој, па су му Живаљевићи дали и своју кћер. Разлика је у томе што су Живаљевићи били Србљаци, стари Срби жупљани, као и Симоновићи, припадали су истом културном и економском обрасцу, а Бјелопавлићи су били сточари, чврсто племенски организовани. О сукобу та два свијета писао сам на теми http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=105.0. ЗНачи, Чера и његова браћа послије потуцања по сјеверној Албанији међу малисорским племенима гдје су можда и преузели главну малисорску славу св. Николу дошли су напокон међу "своје" у долину Лима, међу Србљаке који су их радо прихватили. То што су се у предањима издавали за бјелопавлићке Кадиће није ништа чудно за лужанска братства у Бјелопавлићима која су се веома често приклањала уз јака брђанска братства и издавала за исте. Радило се о својеврсној социјалној мимикрији.

Осим славе, заната и предања веза Чере са Лужанима у Бјелопавлићима можда би могла да се повеже и са Шућурима. Већ сам рекао да је главна матица Шућура у Црној Гори у Драговољићима и Лукову источно од Никшића. Тамо се каже да су Шућури поријеклом од старосједилаца Савића. Тај дио Никшићке жупе био је прије доласка племена Никшића насељен управо Лужанима, а Савићи и Шућури се и помињу као старосједиоци. И Шућури у Пиви су поменути као ковачи и досељеници.

Видјели смо и да се обе породице Тешмановића из западне Србије помињу као досељеници из Херцеговине.

А слично је и за Ананиће на Банији за које се каже да су из Бањана у Херцеговини, што није далеко ни од Никшића ни од некадашње лужанске територије.

Сву ову моју анализу би требало узети са резервом, јер нам још увијек доста података недостаје. Најзначајнији помак би било тестирање било кога од Черана из Велике и њихових потомака.

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #10 послато: јул 07, 2013, 06:21:48 поподне »
Хвала, Петре, на информацији. Ја сам код Радеке прочитао за породицу Шућура, али нисам знао одакле је тачно у Горњој Крајини. Овај податак је интересантан и због Ананића који су такође са Баније. Да ли знаш можда када и одакле је насељено село Папићи на Банији гдје се 1754. помиње први Ананић?

Претпостављам да је тај крај насељен из Поткозарја, посље 1688-те године.
У селу Папићи је 1768. године било свега 15 кућа.

Иначе, Ананићи се јављају са 3 различите крсне славе:
- 1882. године пописани су у шематизму дабробосанске митрополије. Протопрезвитерат дервентски, парохија Босански Брод, крсна слава Јовањдан.
- 1883. године пописани су у шематизму епархије горњокарловачке, крсна слава Ђурђевдан.
- 1898. године пописани су у шематизму епархије пакрачке. Протопрезвитерат новоградишки, парохија Клокочевик, крсна слава Митровдан.

- каплара Максима Ананића сте већ поменули, 1754. године се помиње.
- 1804. године у 8. градишкој регименти своју официрску каријеру започео је Томо Ананић, а завршио ју је у 4. слуњској регименти 1828. године, као капетан - поручник (чин испод капетана).
« Последња измена: август 01, 2013, 05:55:36 пре подне Петар М. Демић »

Ван мреже Муњени Ћелић

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 600
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #11 послато: јул 07, 2013, 08:23:26 поподне »
Као што је речено, међу Пивљанима, у селу Г. Рудинице, постоји презиме Шућур и славе Св. Николу. Има их 3 куће.
Северно од Плужина постоји сеоце Кнежевићи (Горњи и Доњи), у којем род Кнежевића слави Св. Николу. Да ли би се могла успоставити веза између ових Кнежевића и оних у селу Велике? Односно, да ли су заједно са Шућурима кренули ка западу?
Икавац

Ван мреже Бакс

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1094
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #12 послато: јул 07, 2013, 09:14:26 поподне »
Ја бих само, као лингвиста, нешто да додам.  :) Мислим да је презиме Ананић настало од женског имена Ананија. Дакле Ананија-Ананијин-Ананијић-Ананић. Тако се граде презимена од женских имена. Кад се брзо изговори Ананијић, добија се Ананић. Слично као Илија-Илијин-Илијић-Илић (само што је Илија мушко име)  :) . Да је од имена Ананије, било би Ананијевић, а да је од имена Анан, било би Анановић. Дакле, вероватно је ова породица добила презиме по женском претку, некој Ананији. Мада, то не мора да значи да јој је син био копиле (рецимо, Стеван Синђелић је добио презиме по мајци Синђелији, јер му је отац Радован умро док је био јако млад).  :)

Мада, ово све што сам написао не мора да буде свето писмо, јер Ананићи долазе с подручја Хрватске, где су се презимена често градила неправилно (Берислав-Бериславић, уместо Берислављевић или Бериславовић).  :)
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #13 послато: јул 07, 2013, 09:30:47 поподне »
На Банији је Ананије (јавља се и као Ананија, Аненије) било често мушко име. То се може видјети и на списку жртава Другог свјетског рата.

Познати су:
- Ананије, струмички епископ 1565. године
- Ананије, митрополит новобрдски 1598-1612. године
- Ананије, митрополит кратовски 1666. године
- Ананије, митрополит струмички 1767. године

Ево још један податак, у књизи Димитрија Руварца "Опис фрушкогорских манастира, 1753." помиње се монах Сава Ананић, рођен у Босни, 39 љета стар (значи 1714. годиште).
« Последња измена: јул 13, 2013, 06:35:42 пре подне Петар М. Демић »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #14 послато: јул 13, 2013, 06:55:53 пре подне »
Господин Војислав Ананић је пронашао и Остоју Ананића у истој књизи, који је 1690. годиште и зна се да је рођен у околини Костајнице.
Е сад, Костајница је ослобођена од Турака 16. августа 1688. године (Турци су је заузели 1556. године), тако да су Ананићи дошли или са Турцима у периоду између 1556-1688. године или у првој сеоби из Поткозарја.

На мрежи Давор

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 49
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #15 послато: март 10, 2014, 08:32:46 поподне »
Пошто сам припадник ове хаплогрупе, и новорегистровани овде на форуму, замолио бих Синишу, уколико има воље и времена, да и моје резултате упореди са већ постојећим члановима и прокоментарише их... Унапред захваљујем!

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #16 послато: март 10, 2014, 09:34:17 поподне »
Поздрав, Даворе.

Које презиме је у питању? :)

На мрежи Давор

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 49
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #17 послато: март 10, 2014, 09:49:50 поподне »
Поздрав Петре!

Презиме ми је Чорак. Број 1 на листи тестираних хаплогрупе N.

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #18 послато: март 10, 2014, 10:04:14 поподне »
Добро нам дошао. :)

Надам се да ће се Синиша ускоро јавити.

Мислим да за твоје резултате, као и за остале, вриједи прва Синишина порука из ове теме (тј. да све тестиране породице имају заједничког претка прије неких 400 година).

Колико дуго су твоји Чорци у Миховљану? Имате ли везе са Чорцима из Лике?
« Последња измена: март 10, 2014, 10:51:50 поподне Демић Петар »

На мрежи Давор

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 49
Одг: Српски N1a P189.2
« Одговор #19 послато: март 10, 2014, 10:32:19 поподне »
Хвала!

Баба по оцу и отац су из Крбаве, Чорци, и нису никада живели у Миховљану. Доселили из Крбаве у Вуковар 1946. Из Миховљана је деда по оцу али он није био Чорак...

Што се тиче резултата, занимљиво ми је да се са Јокићем разликујем у само 2 од 37 маркера. Чини ми се да би нам заједнички предак могао бити ближе од 400 година...