Београд, од римског доба до пред крај XIX века

13. децембар 2012.

коментара: 6

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о историји престоног града Београда, а према књизи чувеног историчара Феликса Каница  “СРБИЈА” – земља и становништво

Назив Сингидунум је келтског порекла – „дунум“ (брег, град) или „дин“ (тврђава), а први део назива Синги – по свему судећи, означава име неког прекелтског, дакогетског племена. Војно-трговачки карактер нашег града, вероватно је носило већ и то прво праисторијско насеље на овом месту. Овај исконски дуализам развијао се даље кад су келтски трговци основали на ушћу Саве свој Сингидунум; а до пуног израза је дошао тек кад су га Римљани и Византинци претворили у трговачку раскрсницу свог оријентално-средњоевропског саобраћаја.

Стари извори га помињу, још 300. године пре н. е. Да су га настањивали келтски Скордисци. Скордисци су вероватно основали Сингидунум после пораза Келта код Делфа 279. године пре н. е. Археолошка истраживања показала су да се келтски и римски Сингидунум нису налазили на истом месту, односно да је насеље Скордиска лежало на падинама Звездаре према Вишњици, између Карабурме и Роспи-ћуприје.

Као већина тврђава на доњем Дунаву, и београдска цитадела је изграђена на једном кастелу мезијског лимеса, чију је важност за одбрану Римског Царства схватио већ Тиберије, а учени намесник Паноније Дион Касије изједначавао с најважнијим стратегијским тачкама Царства. Кастел Сингидунума лежао је свакако на највишој тачки платоа београдске тврђаве. Поред кастралног облика његовог круништа, имао је тврђавски бунар дубок неколико стотина степеница, дунавски лучки басен и водовод. Као стално седиште 4. легије, Сингидунум је од 1. до 5. века н. е. био значајан војни пункт, од кога су полазили важни војни путеви према Дакији, Константинопољу, Јадрану… Легионарски логор (castrum) римског Сингидунума се налазио на горњем платоу београдске тврђаве, а делом и на простору Малог и Великог Калемегдана. Цивилно насеље захватало је простор између Калемегдана и Трга Републике, а најужи центар је био између Делијске, Ускочке, Кнез-Михаилове, Цара Лазара, Чубрине и 7. јула. Сингидунум је добио статус муниципија током 2 – 3. века, вероватно непосредно после 169. године, а постао је колонија у 3. веку, у време владавине војничких царева. Помињу се посете Септимија Севера, Диоклецијана и Констанција, а наводи се да је у Сингидунуму рођен цар Јовијан.

Хришћанска религија, која се брзо ширила према западним границама Римског Царства, имала је у време Диоклецијана неколико апостола. Први познати хришћански мученици Сингидунума су Деметрије, као  и Хермил и Стратоник, који су умрли мученичком смрћу у време Лицинијеве владавине.

Хуни су опустошили Сингидунум 441. године. Разарање су завршили Готи, Сармати и дачански Гепиди. Град је обновљен у време Јустинијана 535. године а освојили су га Авари 582. године. Помиње се да је 600. године дошло до састанка двојице војсковођа, Коменциола и Приска.

Од тог доба се име Сингидунум више не јавља; Срби, који су у 7. веку почели да насељавају непрекидним ратовима опустошене крајеве око Саве, дали су тврђави назив „Бели град“. Ово ново име се у византинским аналима с почетка IX века јавља као Сингидон и Алба граеца. Мађари су град називали Нандор Фејервар (Фердинандов бели град), а Срби у касније доба Београд и Бели Град, одн. Белград за употребу на Западу.

Поткрај 9. века Београд се јавља као седиште бугарског епископа. Тврђава остаје и даље жељени циљ у борбама између Византинаца, Словена и Мађара. Најпре је године 1071. Београд освојио краљ Саломон. У угарске руке је други пут прешао кад га је 1124. заједно са Фрушком гором, Браничевом и Мачвом краљ Стефан II отео од свог великог противника цара Јована 2.. Од материјала разорених београдских утврђења грађена је земунска тврђава Зевгмин. Обе тврђаве 1155. постају сад византинске, а кад је после Манојлове смрти ореол византинске моћи почео да бледи, на савску тврђаву устремио се краљ Бела 3. заједно с Немањом, оснивачем српске царске династије која је знатно утицала на судбину грчке државе, и ускоро се на београдској тврђави поново завијорила застава Угарске. Приликом сусрета цара Фридриха са Немањом у Нишу 1189, немачки крсташи међу градовима кроз које су прошли помињу и Београд. Убрзо затим, савске тврђаве се домогао храбри бугарски цар Калојан, али ју је већ 1202. морао предати угарском краљу Емерику. Земљом између Саве, Дрине, Дунава и Тимока владали су угарски намесници са седиштем у Београду, док је краљ Стефан V године 1272. није препустио своме српском зету Драгутину. Под Стефаном Урошем 3. (1321-1331) Београд је поново постао српски. Најмоћнији српски владар Душан (1331-1355) је одбио један напад угарског краља Лудовика I и знатно проширио београдска утврђења. Кнез Лазар (1372-1389) боравио је тамо само привремено, а исто тако и његов син, који га је наследио после катастрофе на Косову, деспот Стефан Лазаревић (1389-1427). Он је ојачао тврђаву, сада већ као султанов вазал. Кад је умро Стефан Лазаревић, који је стално био у процепу између својих обавеза према Турској и захтева Угарске, његов наследник Ђурађ Бранковић, предао је тај део са Београдом Угарској у замену за неке области на Тиси и Дунаву. Краљ Жигмунд је одмах похитао према дуго жељеној и коначно добијеној српској тврђави. Београд је једно краће време имао мирно раздобље.

Године 1437.умро је краљ Жигмунд и Ђурађ је узалудно тражио помоћ од његовог наследника Ладислава. Султан Мурат 2. је 1440. први пут опседао дунавску тврђаву, која је од тих догађаја називана „бедем хришћанства“. Исто тако, узалудан је остао и изненадни препад на Београд који је следеће године предузео смедеревски санџак-бег. Одбио га је храбри Јанко Хуњади. Али, кад је овај с једним делом посаде отишао у Ердељ, паша је то искористио и на ЖРНОВУ, југозападно од Београда, изградио 1442. тврђаву „Хавале“ (Авалу). Жрнов је непромишљено срушен 1934. године, да би се на том месту подигао споменик Незнаном јунаку. Пронађени су вотивни жртвеници од кречњака, од којих је један посвећен, вероватно, Вулкану, а један богињи Орцији. Жртвеник посвећен Орцији је први поуздано датован споменик на коме је Сингидунум посведочен као колонија (287. године). Са тог некадашњег бившег насеља, данашњи Београд, се од Авале, са рушевина старог града на врху, спуштало према Сави. Реч авала је изведена од арапске речи“авали“, множина „авала“, која значи висок, велик. Са Авале пуца видик на све стране. Жућкасти таласи Саве сливали су се вековима у плавкастозелену воду Дунава, са одсјајем високог кречњачког бедема. Он је надмоћно надвисивао ове широке водене површине, и својим белим зидовима опасавао стара попришта на којима су се вековима борили Крст и Полумесец, и коме су Турци дали и симболично име „Дар ол џихад“ – кућа верских ратова.

Од 1521. године Београд освајају Турци. Београд није претрпео никакво бомбардовање када су га Турци заузели. Он им је пао у руке зато што су се Угри уплашили, а није борбом заузет. После Сулејманове смрти под Сигетом 1566, његов наследник Селим III, примио је заклетву румелијске армије у Београду. Од султанових намесника, нарочито је Синан-паша настојао да угуши српско национално осећање. Поред осталих недела, он је дао да се спале мошти Светог Саве 1594. године.

Застава Аустрије, чија је војска уједињена с немачким трупама, сломила турску моћ у Угарској, залепршала се већ 1688. на бедемима Београда. Принц Еуген Савојски, који је био у штабу изборног кнеза, стекао је тада свој први венац славе. Само две године и неколико дана остао је Београд у аустријском поседу.

Осмог октобра 1690. на бедеме Београда је опет пободена застава са полумесецом.

После победа код Сенте, Петроварадина и Темишвара (1716), које су из темеља уздрмале турску моћ, Еуген је 15. јуна 1717. прешао Дунав не код Земуна како су очекивали Турци, већ код Панчева и одмах се улогорио испод Београда. Принц је већ 16. јуна фанфарама могао да објави победу. Врачарско поље је било прекривено са 20 000 турских лешева. Осамнаестог је капитулирала тврђава без даље борбе.

У то време, у целој Србији није уопште било школованих чиновника, учитеља, лекара… Године 1724. је магистрат за „немачку варош“ реорганизован по узору на угарске граничне градове. Из Беча се иначе настојало да се град унапреди. На жалост, ток турског рата, који је 1737. поново избио, омео је ова културна настојања, јер је после кобне битке код Гроцке цар био принуђен да Београдским миром 1739. поново преда Србију султану.

Једанаестог септембра 1789. је царска војска са 60 000 људи прешла Саву код Земуна, а шеснаестог је стари цар Јосиф са будућим царем Фрањом II извршио обилазак утврђења на Авали. Осман-паша је 8. октобра предао тврђаву. Но, Аустрија се није дуго радовала поседу до кога је дошла без великих жртава. Леополд II је Свиштовским миром из 1791. предао Порти Шабац и Београд са Србијом.

Карађорђеве чете су опселе град од Дунава до Саве. Трећег јуна појавио се и сам Карађорђе и наредио да се на Београд отвори ватра из 24 топа. Узун-Мирко је са још неколицином прешао преко бедема и побили су стражаре. Тако су отворили капију Карађорђевим борцима. Користећи збуњеност из сна пробуђених Турака, Чарапић је (12. децембра 1806.) извршио јуриш на Стамбол-капију, а храбри Главаш на Видинску, те су напредовали ка тврђави. У јануару, тврђава је капитулирала, под условом да се свим Турцима дозволи слободан одлазак. Остала је до данас једино још добро очувана кула Небојша. После разбијања Карађорђеве војске, Хуршид-паша је 1813. упућен у Србију да успостави раније односе између султана и раје. Отада је Београд држала Порта, чак и после победоносног устанка под Милошем Обреновићем, кад је он признавајући њену врховну власт, постао српски кнез.

Безазлена свађа између српских дечака и турских војника око тога ко ће пре да захвати воду на Чукур-чесми, која се налазила усред хришћанско-муслиманског Дорћола, завршила се тиме што су турски војници убили једног српског дечака, а српски полицијски службеници, ухапсили убице. Дошло је до крвавог сукоба између турског одреда и српских жандарма. Споменик убијеном дечаку подигнут је тек 1921. године, средствима београдског трговца Ванђела Томе, а извајао га је Симеон Роксандић.

Кнез Милош се у почетку радије држао мало подаље од београдске тврђаве и њеног паше – наизменично у Пожаревцу и Крагујевцу. Тек 1841. године преселила се у Београд централна државна управа и истовремено је двама кнежевским указима град добио аутономни статус и одвојен од државне власти. Године 1842. пресељене су из Крагујевца у Београд и више школе. Београд је још деценијама задржао изразит оријентални карактер, а Дорћол је већином био настањен муслиманима.

У оштром контрасту, већ педесетих година падао је у очи западни стил на другој страни – на Теразијама, Врачару и у појединим варошким улицама. Кажу да је тај осетни културни напредак, постигнут за владе кнеза Александра Карађорђевића, задивио и кнеза Милоша кад је 1859. ушао у Београд, који је тада имао 18.800 становника. Творцем модерног Београда може се сматрати кнез Михаило, који је непосредно после ступања на власт, указом од 24. јануара 1861, проширио аутономију Београда, дао да се о његовом трошку изгради огромно степениште (са 140 степеника) које је повезивало Доњу и Горњу варош, основао Народно позориште, неколико школа, болница итд, који је 25. марта 1867. постигао мирно повлачење турског гарнизона. Риза-паша, последњи мутесариф београдски, предао је кнезу кључеве тврђаве. Одмах потом, кнез Михаило је дао да се сруши варошки шанац, који је сметао даљем развоју града. Капетан–Мишино здање, стара зграда Филозофског факултета, довршено је 1863. године. Кнез Михаило је убијен 10. јуна 1868. Неометан више турским приговорима, његов следбеник, краљ Милан, могао је лако наставити оно што је било започето. За његове владе и владе краља Александра изграђена је мрежа правих, добро поплочаних улица с електричним осветљењем, лепим и импозантним државним зградама и приватним кућама. Ту изградњу пратило је уређење дрвореда, скверова, увођење трамваја, па је тако Београд стао раме уз раме са другим млађим европским метрополама и већ почео да привлачи странце, који су се у све већем броју стално настањивали у њему.

Београд је са својих 5.350 кућа и 60.000 становника подељен на шест квартова (мисли се на сам крај 19. века). Град је настањен са двадесетак националности. Обично се у историји главних градова огледа развитак целе земље, што не важи за Београд. Већ од првих средњовековних владара била је то гранична тврђава, коју су они ретко посећивали, око које су се многе борбе водиле и која је често и за дуже периоде имала различиту судбину и од своје најближе околине, а на ту судбину су снажно утицали Византинци, Бугари, Угри, Турци, Немци и Аустријанци.

ИЗВОР:  Подаци за овај текст преузети су из  I тома књиге Феликса Каница “СРБИЈА” – земља и становништво, четврто издање, „Српска књижевна задруга“, Београд, 1989, штампа Тискарна „Људске правице“,1989)

ПРИРЕДИО:  Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента, 13. децембар 2012.

НАПОМЕНА: Аутор ове књиге, Ф. Каниц је у АУ монархији, а и у тадашњој Европи имао ваљда све грофовске титуле, ордене и медаље и био члан многих краљевских академија наука. Преминуо је 1904. године, тек што је довршио оба тома ове опширне књиге великог формата са око 1.500 страница, уз ретко сачуване илустрације.

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. vojislav ananić

    Текстови о свим познатим појавама у вези с Београдом, о улицама, парковима…

    http://www.danubeogradu.rs/beograd-srbija/azbuka-beograda/

  2. vojislav ananić

    Мистерије и тајне тврђава на Дунаву

    Римски бунар на Калемегдану

    Гвоздена врата Римског бунара увек су магнет за шетаче на Калемгдану. Интересанта творевина узидана у стену Горњег града иза тих врата скрила је помало језиве приче од којих је један део откривен и чињенично потврђен. Неке од њих су и митске по којима је Орфеј кроз чувени бунар силазио у подземни свет Хад, али у новијој историји десили су неки страшни али истинити догађаји. Бунар који је ископан како би се војска снабдевала водом, иронично је неретко био тамница и смрт за оне који су се ту нашли. Прва прича сеже још у доба рата Аустрогарске са Османлијама. Аустроугари су током ток рата заробили 37 затвореника који су спуштени на дно бунара у ком тада није било воде. Остављени су тамо без хране и воде. Када су проценили да им се ум помрачио бацили су им ножеве како би се међусбно поубијали и изјели. Процена је била исправна с обзиром да се управо то десило и последњи од њих је пронађен са знаковима да је умро у најтежим мукама. Након овога овај бунар је био место на ком је још много људи изгубило живот, а следећа занимљива прича нас води на дан крунисања Милана Обреновића. На дан крунисања Милана Обреновића 1882. године на њега су покушале атентат Јелена Илка Марковић и Лена Книћанин. Обе су биле ухапшене, а ускоро је Илка пронађена у затворској ћелији угушена пешкиром, док је Лена затворена у Римски бунар. Тамо је убрзо пронађена мртва, заједно с убијеним војником чији је задатак био да је чува. Иако довољно језиве, овде се не завршавају истините приче славног бунара. Тројица немачких војника такође су имала кобну судбину у овом кутку Калемегдана. Они су за време Другог светског рата добили задатак да испитају дно јер је у близини смештен магацин са муницијом, а причало се да је ту скривено благо из државног трезора Краљевине Југославије. Они се никад нису вратили из ове мисије. Шездестих година прошлог века истраживачи су испитивали дно бунара и пронашли су два људска скелета. Љубавни случај службенице птт-а, филм познатог редитеља Душана Макавејева инспирисан је истинитим догађајем чији је место главног догађаја управо Римски бунар. Љубоморни муж убио је супругу и бацио њено тело у Римски бунар. Злочинац вероватно никад не би био ухапшен да у његовом џепу није пронађена трамвајска карта с истим серијским бројем као и она у џепу жртве. Када је злочин откривен, рониоци су пошли у потрагу. У прилично бистрој води нису могли да пронађу леш. После десет дана сам је испливао. Нико није могао да објасни како га нису видели. Све ово уз амбијент чувеног бунара који је повремено отворен за посетиоце, било је и више него довољно да одушеви Алфреда Хичкока. Најпознатији редитељ хорор филмова рекао је да су баш овавки простори права посластица за снимање филмова.

    Аутор: Гордана Ивковић

    Одабрао: Војиослав Ананић

  3. vojislav ananić

    БЕОГРАД

    “Београд, град веома бурне историје, један је од најстаријих у Европи. Његова историја траје пуних 7000 година . Простор око великих река Саве и Дунава био је насељен још у праисторији, а све указује да је простор Београда био насељен у континуитету и да је интезитет тог насељавања бивао све јачи. Многа данашња насеља београдске околине леже на културним слојевима ранијих праисторијских насеобина.
    На око 600 година п. н. е. овим простором су прошла трачко-кимерска и скитска племена, а у III веку п.н.е. Келти. За присуство келтског племена Скордисци везује се настанак Сингидунума , који се, као утвђено насеље, први пут помиње 279. године п.н.е . За први део речи Синги није утврђено тачно значење, док реч дунум означава утврђење или град. Могуће је да назив потиче од имена трачког племена које је затечено на данашњем месту Београда, у време доласка Келта. Нема готово никаквих трагова о том келтском граду, осим што су на локалитетима Карабурме и Роспи ћуприје пронађене некрополе са уметнички вредним предметима, које су припадале ратницима племена Скордисци. Знатни келтски културни утицаји уткани су у духовну културу становништва Сингидунума, који су делом пренети и на савремено доба.
    Римљани су Београдом овладали почетком I века нове ере и под њиховом влашћу био је читава четири века. Поред Сингидунума у саставу римске империје био је и Таурунум, данашњи Земун. Оба града постају значајна војна упоришта на утврђеној римској граници – “лимесу”. Највећи процват Сингидунум доживљава 86. године . Тада је изграђено прво утврђење од камена на Горњем граду, чији се фрагменти и данас могу запазити, а обухватало је простор данашњег Горњег града на Калемегдану. Као значајнији римски војни логор Сингидунум је стекао градска права у II веку н. е. , за време цара Хадријана. Његов војнички значај је порастао још више у III веку, када Сингидунум такође постаје средиште хришћанске епископије. Поделом римског царства на Источно и Западно 395. године , тадашњи Сингидунум постаје гранични град у саставу Византије. Тај нови положај града одредио је његову даљу судбину, јер он постаје не само спона различитих културних утицаја, већ и саобраћајни и стратегијски кључ Византијског царства. Но осим тога, Београд је због свог истуреног положаја на граници био честа мета напада и разарања. Напади са севера преко Панонске низије, Дунава и Саве, били су тако јаки да ни Сингидунум, као значајно војно утвђење, није могао да одоли. Тако га Хуни 441. године заузимају и потпуно разарају. Град је тада изгубио и дотадашње римско становништво. После хунске пропасти, град је 454. године поново у саставу Византије.
    Крајем VI века, док су Византијци били заузети ратовима по Африци и Азији, пред зидинама Сингидунума појављују се монголска племена Авара, а за њима и прве словенске групе. После две опсаде Авари и Словени освајају град. Бројни су византијски историјски извори о тој опсади и коначној пропасти Сингидунума. Овом варварском најездом и рушењем града, нестао је и назив Сингидунум и више се никада у историји није појавио. Трагови словенске материјалне културе тог доба, пронађени су и у Доњем и у Горњем граду, као показатељи трајније словенизације овога града.
    Око 630. године на ово подручје се досељава српски живаљ . После тога, више од два и по века нема помена о њему. Аварски и словенски ратници нису марили за овај град, јер он више није имао положај граничног утврђења. Он се тада налазио унутар ширег простора Балканског полуострва који су Словени већ освојили. И поред тога, археолошки налази указују на континуиран живот у граду и његовој околини. Поновни помен града, и то под словенским именом БЕОГРАД (вероватно због зидина од белог кречњака), срећемо тек у IX веку, тачније 16. априла 878. године, у једном писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису-Михаилу. Неколико векова после првог помена Београда као словенског града, у њему се смењују разне војске и освајачи. До Београдa су најпре дошли Франци који су под Карлом Великим уништили Аваре. Франачку владавину замењују Бугари, а њихову Мађари. Крајем X века, у време велике Самуилове државе, Београд је по ко зна који пут променио господара. Током 1018. године он поново постаје значајна погранична тврђава Византије, а у XI и XII веку, око Београда се отимају супарничке силе: Угарска, Византија и Бугарска.
    Српска владавина Београдом почиње 1284. године, када српски краљ Драгутин као зет и вазал мађарског краља Ладислава IV добија на управу Мачву са Београдом. То је био период интензивног насељавања српског живља и јачања утицаја Српске православне цркве. Смрћу краља Драгутина на престо долази његов брат Милутин , који кратко време влада Београдом, јер град, 1319. године, освајају и до темеља руше Мађари. Порушени и запустели град постаје погранична база угарском одупирању ширењу српске државе са југа, у време цара Душана . У таквом стању Београд дочекује XV век , када на историјску сцену Европе ступају Турци, нова велика освајачка сила.
    У жељи да се што спремније одупру турској најезди и на Сави и Дунаву имају јако упориште, Мађари дозвољавају поновну изградњу Београда за време деспота Стефана Лазаревића. Он је Београдом владао од 1403. до 1427. године, и то је време правог процвата града. Београд је не само престоница српске државе, већ и најважнији привредни, културни и верски центар. Граде се: Митрополитска црква, нова тврђава (цитадела), деспотов дворац, болница и библиотека. Трговци добијају повластице и долазе богати и способни људи, који доприносе просперитету града. Претпоставља се да је град тада могао бројати 40-50 хиљада житеља.
    Готово читав један век Београд је одолевао турским нападима. Коначно, Турци су под вођством султана Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. године, успели да освоје Београд – бедем хришћанства и кључ одбране целе Угарске. Град је срушен и спаљен, а пут ка Западној Европи отворен. Стратешки положај Београда се мења, и он постаје релативно миран град са значајнијом трговачком и саобраћајном функцијом. Град је изашао из оквира средњевековних бедема и почиње све више да се шири дуж познатих трговачких путева који су везивали Исток са Европом. Свој највећи успон под Турцима, град достиже у XVII веку , када броји 100.000 становника.
    После 167 година релативно мирног развоја, град постаје мета ратних сукоба. Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године, Аустријанци су заузели Београд. Турци га, после две године, враћају у своје руке, али је град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво, због сарадње са Аустријанцима, изложено убијању, прогону и пљачкама. После тога Београд је поново погранична варош, и то све до 1717. године, када га Аустријанци под вођством принца Евгенија Савојског поново заузимају. Тада се на месту већ порушене Београдске тврђаве гради нова према захтевима савремених војно-стратешких захтева.
    Београд је поново освојен октобра 1789. , у последњем аустро-турском рату. Јаничари успостављају своју власт у граду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јаничарског насиља и пљачки. Оно је било завршено познатом сечом кнезова и других виђенијих Срба, што је било повод за подизање устанка.
    Ови догађаји довели су до подизања Првог српског устанка 1804. године. Устанак под вођством Карађорђа имао је од самог почетка за циљ и ослобађање Београда. После две године борби, град је освојен 1807. године. Карађорђе је београдску варош освојио 1806, а Београдску тврђаву 1807. године. Београд постаје престоница тек ослобођеног дела Србије и симбол слободарских традиција њеног становништва. Динамичан развој Београда прекинут је турским освајањем 1813. године, а репресалије које су уследиле довеле су до устанка 1815. године. Вођа устанка, кнез Милош Обреновић , успео је да унесе више дипломатије у односе са Турцима. Он у Београд, уз одређене повластице, све више насељава српски живаљ са југа, па Турци, готово у бесцење, почињу да продају имања и куће. Турци су задржали тврђаву, док је варош припала Србима. Присуство турске војске у тврђави спутавало је развој Београда. Међутим, догађаји око убиства једног српског дечака на познатој Чукур чесми , када је дошло до бомбардовања београдске вароши, бивају повод да се почне преговарати око дефинитивног одласка турске војске из српских градова. После владавине од 346 година, Турци 18. априла 1867. године дефинитивно напуштају Београд. Кнез Михаило Обреновић пресељева у Београд престоницу из Крагујевца. То је био нови подстицај бржем привредном и културном развоју града. У другој половини XIX века извршена је и његова урбанистичка и културна европеизација. Београд убрзо постаје и најважнији трговачко-пословни центар региона, какву је улогу и данас задржао.

    Извор: Презентација града Београда, http://www.beograd.org.yu.

    Одабрао: Војислав Ананић

  4. Војислав Ананић

    Српски добротвор капетан Миша Анастасијевић

    Миша Анастасијевић рођен је 24. фебруара 1803. године у Поречу на Дунаву. Мишине прве године живота поклапају се са бурним годинама Првог српског устанка. Бекство од Турака преко Дунава у Аустрију довело је до познанства са трговцем Стојаном Матрошлијом и успешног заједничког пословања. То је Миши омогућило да похађа школу након повратка из Аустрије у Пореч. Након Стојанове смрти и поновног избеглиштва у Аустрију, Миша по повратку у Пореч постаје учитељ са својих непуних једанаест година. Ово намештење му доноси углед писменог човека па га Бејшир-ага узима за свог писара, али Миша ускоро бежи натраг у Пореч и ради као трговачки помоћник код једног од многобројних тамошњих трговаца.
    Током 1817. године Миша постаје ђумругџија (царинар) на скели Дубровачкој. Након пар година овог занимања и одређене своте новца коју је уштедео, Миша се коначно опредељује за трговину. Већ као двадесетогодишњак сврстава се међу богатије људе у Србији. Поставши успешан трговац, Миша се 1825. године жени млађом ћерком свештеника Илије Урошевића, Христином, чији је рођени брат Сима тада био један од писара-секретара кнеза Милоша. Тако ступа у сарадњу и са кнезом. Напушта трговину “на мало” и започиње трговину стоком, а касније и сољу.
    Хатишерифом из 1833. године решен је територијални и економски положај Србије. Добивши под своју управу Ђердап и Крајину, Србија је увећала број становника и промет робом се појачао. По присаједињењу нових нахија кнез Милош их је обишао и том приликом Мишу Анастасијевића поставио за Дунавског капетана. Својим новим положајем капетан Миша тако улази и у сферу дипломатије и међународног судства.
    Капетан Мишина “империја” или “прва српска мултинационална компанија”, како бисмо је данас назвали, бројала је око 10.000 људи, 23 филијале, односно камарашије-соларице у разним местима на Сави и Дунаву и најмање 74 брода “соларица”, као и девет спахилука у Влашкој. Главна канцеларија “империје” била је у Букурешту а управа у Београду.
    У политику се капетан Миша умешао стицајем околности. Свих пет кћери поудавао је за људе који су у то време или већ представљали значајне политичке личности или су били на прагу успешне политичке каријере. Са доласком Александра Карађорђевића на престо 1842. године Миша Анастасијевић успоставља и са њим пријатељске односе. Али након Светоандрејске скупштине Миша, помало разочаран политиком, напушта Србију и одлази да живи у Румунији где је и преминуо, 27. јануара 1885. године у Букурешту. Сахрањен је у Клежанима у својој задужбинској цркви.
    Доброчинства Мише Анастасијевића су бројна. Сматрао је да се кроз развој просвете уздиже и народ, а пошто је наш народ сиромашан треба да га помажу имућни људи. Он је то и чинио. Када је у Београду 1846. године основано “Друштво за читалиште” капетан Миша постаје његов велики поборник. Давао је добротворне прилоге у више махова за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне. На свом главном спахилуку Клезањ у Влашкој основао је две школе. Те школе је бесплатно похађало око 162 ђака. Помагао је многе писце тако што им је плаћао штампарске трошкове за издавање књига или им је давао новчане поклоне. Своју велелепну зграду, данас познату као Капетан-Мишино здање, завештао је “своме отечеству” за просветне потребе.
    За све што је чинио, Миша Анастасијевић је био одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.

  5. Војислав Ананић

    О Универзитету

    Универзитет је институција која се, са пуним правом, сматра једним од највећих доприноса народа Европе светском културном наслеђу.
    Универзитет у Београду је државни универзитет. Делатности којима се бави, високо образовање и научно-истраживачки рад, су делатности од јавног интереса и одвијају се у оквирима утврђеним одговарајућим законским прописима.
    Универзитет у Београду је спреман да задржи и унапреди своју позицију водеће високошколске установе у региону, адаптирајући се изазовима новог времена али истовремено и чувајући оно вредно у својој традицији, због чега је и препознатљив као прави национални бренд.
    Позиција Универзитета у Београду на светским академским листама

  6. Војислав Ананић

    С Р Б И Ј А Ј Е У 19. В Е К У И М А Л А Н А Ј В Е Ћ И ПРИРАШТАЈ СТАНОВНИШТВА У Е В Р О П И

    «Умножавање становништва у Србији има такве размере, да је ставља на прво место међу државама Јевропским; јер кад се узме годишњи просек у времену од 1833 па до 1884 године, онда се види, да се становништво умножавало са 18 душа по хиљади. Но ово умножавање приказује се у три фазе: од 1833 до 1859 године, становништво је расло бројем са 19,2 душе по хиљади, од 1859 до 1879 са 11,5 по хиљади а од 1879 до 1884 године са 23 душе по хиљади становника. Несмејући се упуштати у објашњење тако велике разлике која се јавља у умножавању становништва у појединим од ових фаза, напоменућемо само ту могућност, да је јакоме умножавању у првој и последњој фази допринело велико досељавање из осталих крајева српских, а нарочито оних под Турском. Досељавање је пак најјаче било у прво време по ослобођењу и за тим после рата за независност, када је управљено било нарочито за Нове Крајеве и у њима, на опустели Топлички округ». У европским земљама, за период од 1865. до 1880. године «умножавање» становништва знатно је мање. У Аустрији 7,8 на хиљаду становника годишње, у Италији 6,5 а у Француској само 2,4 на хиљаду становника годишње.
    Ова обавештења даје књига Владимира Карића СРБИЈА – ОПИС ЗЕМЊЕ, НАРОДА И ДРЖАВЕ, у којој су «критички сређена испитивања Србије, изнесена у нашој и туђој књижевности, допуњена истраживањима у архивама разних наших виших надлештава, рађена на научној основи, а прилагођена за шири круг читалаца». Књига је објављена 1887. године и нуди и друге врло интересантне демографске статистичке податке према попису становништва у Србији 1884.
    У то време површина Србије била је 48,589,4 километара квадратних. У Европи је заузимала шеснаесто место по величини и покривала двадесетшести део површине европског онтинента. Њена површина била је за 7.200 километара квадратних већа од Швајцарске, за 15.600 од Холандије и за 19.6оо километара квадратних од Белгије. Заузимала је 15.380 километара квадратних мању површину од Бугарске, односно 16.100 од Грчке.
    Крајем 1884. у Европи је живело 7.256.000 СРБА. У поменутој књизи Владимир Карић показује колико их где има. У Краљевини Србији било је 1.715.000 Срба, што је 90,26 одсто од укупних 1.900.000 становника. Дакле, у матичној земљи живела је само једна петина нашег народа.

    БРОЈ СРБА У ОСТАЛИМ ЗЕМЉАМА БИО ЈЕ СЛЕДЕЋИ:

    Босна и Херцеговина………………………………………….1.330.000
    Стара Србија…………………………………………………………255.000
    Македонија…………………………………………………………..540.000
    Црна Гора……………………………………………………………..175.000
    Далмација……………………………………………………………..455.000
    Истра……………………………………………………………………160.000
    Хрватска и Славонија ………………………………………..1.746.000
    Угарска…………………………………………………………………650.000
    _________________________________________________
    СРБИ СУ У УГАРСКОЈ БИЛИ РАСПОРЕЂЕНИ ОВАКО:
    Бачка и Банат………………………………………………………..450.000
    Барањски округ ……………………………………………………..34.000
    Шомођски округ ……………………………………………………12.000
    Салајски округ ……………………………………………………….71.000
    Железни округ ……………………………………………………….17.000
    Шопроњски округ ……………………………………………………29.000
    Мошоњски округ ……………………………………………………..9.000
    Пештански округ ……………………………………………………..9.000
    Крашовски округ ……………………………………………………19.000

    У исто време у западној Бугарској живело је 200.000, а у «Арнаутској», западно од Црног Дрима, 30.000 Срба.

    Може се, према књизи СРБИЈА – ОПИС ЗЕМЉЕ, НАРОДА И ДРЖАВЕ, пратити како је у нашој земљи расло становништво у апсолутном броју. Србија је имала:

    1850.године……. …………………………………957.852 становника
    1860.године……………………………………..1.100.000 становника
    1870. године ………………………………….. 1.302.077 становника
    1880. године ………………………………….. 1.7оо.272 становника
    1884. године ………………………………… 1.900.000 становника

    Што се тиче густине насељености, у Србији је живело 39.1 становника на квадратном километру. Просек Европе био је 32,5 становника по квадратном километру.
    У српским градовима било је настањено 237.150 становника, што је 12,5 посто од укупног броја, док су села захватала 87,5% становништва; било је дакле 1.662.850 сељака.
    У Крагујевачком округу, који има 2.446,7 километара квадратних, било је, 1884. године, 122.284 становника – 49,9 по квадратном километру. Јагодински округ имао је 1.637 километара квадратних и 79.502 становника – 48,6 по километру квадратном.
    Сагласно највећем прираштају у Европи, и «у погледу на број венчања, међу Јевропским државама, Србија стоји на првом месту. У времену од 1865 до 1884, у њој је на хиљаду становника било, годишње просеком, 11,4 венчања! Истовремено, у Француској је 7,9, а у Грчкој 6,1 венчања годишње на хиљаду становника.
    Године 1870. у Србији се родило 58.401 дете, 1880.-70.475 деце, 1884.-90.390 деце. У једном браку рађало се, просечно, 4,1 живорођено дете. На хиљаду становника рађало се тада годишње – 43 детета. Истовремено, годишње на хиљаду житеља, умирало је 30,5 становника.

    (ЦЕО текст је преузет из Часописа КАЛЕНИЋ, који издаје Српска православна епархија шумадијска, Крагујевац, из броја 5 за 1999. годину, страна 24).