Обичаји: Мокро и шишано кумство

17. мај 2012.

коментара: 18

Кумство је прастари обичај који потиче из прехришћанског времена. У изворном значењу, кумством се улази у духовно сродство с неком породицом. Оно има вредност крвног сродства.

У народу постоје четири врсте кумства: мокро (крштено), венчано и шишано (оба суха), као и кумство у невољи. Древни обичај кумства је касније црква прихватила и дала му данашње обележје.

За кума, као и за крвне сроднике, постојала је забрана женидбе девојком истог племена. По народном схватању, кумство је светиња која је мистичним сродством везана за божанство. Веровало се да од кумства зависи породични и домаћи напредак. Кум се поштује као и родитељ. Он се први позива на свадбу. Без кума се не може обавити венчање младенаца ни крштење детета. Кумству, као духовном сродству, давана је предност над крвним. Говорило се: “Прече је духовно над крвним”.

МОКРО (крштено) и венчано кумство: чест је случај да венчани кум буде и крштени кум деци младенаца које је привенчао. Срећно кумство је по правилу дуготрајно и напушта се само у изузетним случајевима (због немања деце или њиховог раног умирања, ако се рађају само женска деца, али и онда ако су кумови просторно удаљени). Стара се кумства, по обичају, наслеђују и трају током више генерација. Дозвољено је да се стари кум замењује новим приликом женидбе, да би младенци имали потомство. Удовци не узимају старог кума за ново венчање, него траже новог. Преласком у другу веру, старо кумство се замењује новим. Уобичајено је да се и поред оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта, да би се избегла кумова клетва. Кућа коју прокуне кум, нема среће ни напретка (“Кумова клетва је тешка”). За венчаног и крштеног кума се тражи честит човек који ужива углед у народу. Безразложно одбијање кумства је велики грех.

ШИШАНИМ (стриженим) кумством не стиче се сродство, али се појачава пријатељство. Уобичајено је да шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а кад једно од њих умре, онда кумство престаје. Битно је за шишано кумство да се детету по договору узима кум по навршеној првој години. У заказано време, кум дође у кућу кумчета, узме га у крило, те му одрежу мало косе. Понекад се кумче, пре него му се одсече коса, дигне високо увис, са жељом да му толико порасту тело и коса. Део одрезане косе пада у суд с водом, у који кум убаци новчић, а други део се ставља кумчету под јастук ради заштите од урока. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, спреман да за њега заложи и живот. После шишања кум се дарује и части.

КУМСТВА У НЕВОЉИ нису наследна. Верски кум са својим наследницима може бити само један, а пријатељских је могло бити више. У прекој потреби окумљивани су насилници и лупежи, да би се кумством од њих заштитило. И хајдуци су окумљивали своје јатаке, да би код њих нашли безбедније уточиште пред законом.

ИЗВОР: Јован Д. Панџић, књига „Острвица“, библиотека «Хронике села» , 255, Београд 2003. Прилог послао сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

Коментари (18)

Одговорите

18 коментара

  1. Војислав Ананић

    Моба

    Овај обичај који се практиковао у селима Дунавске клисуре и Пољадије, очувао се до данас, али сада у нешто у измењеном облику. Тако, на пример, промењен је и сам назив обичаја, па се у Љупкови, а и у другим местима са ових простора, зове “удруживање”. При мобама људи удруженим снагама обављају разне радове, поготово пољске. Мобе се одржавају за време главних сезонских радова (берба винограда, кукуруза, жетва, сакупљање сена и др.), када већина домаћинских породица није била у стању да сама обави све пољске радове који су захтевали више радне снаге, а временски су били ограничени. Зато су се домаћинства међусобно удруживала и заједнички обављала пољске послове, помажући једни другима.
    Најраспрострањенија и најпознатија моба у клисурским и пољадијским селима била је при брању винограда. На мобу су одлазили, обично, младићи, рођаци и комшије, лепо удешени и весели. Сели би у кола у којима је био сандук од добро спојених дасака како не би зрневље испадало. Та су кола окићена гранама зеленила, понајчешће јесењим ружама. Окићена је била и стока која је вукла кола. Обично су то били волови, а ређе коњи. Волове су нарочито користили Клисурци, док су Пољадијци одлазили на мобе помоћу коњске вуче. Одлазило се у винограде и тамо радило уз песму, шалу и весеље. Док су девојке косирима одсецале зреле гроздове и стављали их у котарчиће или “шућурице”, а потом у веће котарице, младићи су их на раменима односнли и изручивали у колске сандуке.
    Ниједна моба, ма које врсте била, није се могла замислити без песме, шале и доброг расположења.
    Када би завршили бербу, пешице, уз кола, одлазили су кући код домаћина, опет уз песму и добро расположење. Код куће би “млели” (муљали) грожђе или га изручивали у “ступу” одакле је под притегом цурила “маста” у велике каце. У таквом ведром расположењу учесници моби нису осећали замор тешких пољских радова.
    За све учеснике у моби, газда је увек приређивао богату вечеру.
    Постојале су мобе и за обављање жетве, у време када се то обављало српом и косом. За време жетве ваљало је обавити разне послове, са много више радне снаге: косидба жита српом или косом, плетење ужади за везивање снопова, сакупљање снопова и њихово садевање у “тречкове” (камаре), одвожење снопова колима на гумно, вршидба помоћу “дреша”, сакупљање жита у џакове. И при купљењу сена, а у клисурским местима има много добрих сенокоса, ради се здружено, у мобама, јер тај посао треба завршити што брже. На кошење се одлазило рано ујутру, а често се коси и по месечини. Да би се сено што пре сасушило, откосе је требало превртати и изложити их сунцу.
    Сено се прво сакупи у велике навиљке, а потом се помоћу два велика “шиљка” преноси удвоје или појединачно, ако је ливада била стрма, на одређено место где ће се и упластити. Пластове садевају у долинама, доступним за кола, како би се касније сено одвезло кући код стоке.
    Моба је одувек била начин међусобног пословања, јер је човек још из давнина схватио да хитне послове али и неодложиве једино успешно може обавити заједничким, здруженим снагама и радом. Моба као народни обичај води порекло из давнина и сачувала се до данашњих дана у нешто измењеном облику, пошто је мањег обима и мање се радова обавља у облику мобе. Можда је томе допринела и нова пољопривредна механизација која се данас користи у обрађивању земље.
    У клисурским и пољадијским селима људи лошијег материјалног положаја су удруживали, приликом орања у такозваном “спаривању”, теглећу стоку – волове и коње, да би потом, редом, обављали хитне и неодложне пољске радове.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

  2. Војислав Ананић

    Свињска даћа

    Овај се обичај усталио из надасве практичних разлога јер је за клање свиња била потребна помоћ родбине па чак и комшија. После успешно обављеног посла било је и природно да се човек опусти и све то прослави једном богатом вечером намењеном онима који су уложили свој труд.
    Клање свиња, па и само једне, зависно од домаћинства, одувек је била велика радост и права “светковина” у свакој клисурској и пољадијској кући.
    По старом клисурском и пољадијском обичају свиње се обично кољу касно у јесен, често после првог мраза или снега када су потпуно завршили пољске радове. Тога дана приређује се вечера, такозвана “свињска даћа”. За ручак се једе само пржено месо, а уз чорбу са свињетином једе се веома добро припремљена проја, која је, надасве, веома укусна.
    По Љупкови а и по другим клисурским местима и данас круже приче које препричавају нека народна веровања. Тако, на пример, још према јудејској традицији, свиња је сматрана као нечисто биће и као таква забрањена Мојсијевим законом да се употребљава у исхрани. Том веровању може се придодати и нечистоћа у којој свиња воли да живи. По свој прилици то је и разлог за добро прање свиња приликом клања. Као доказ да читав овај чин има призвуке нечег паганског и старог може да послужи и чињеница да се свињчету још у кориту начини “белег” на глави у знаку крста. И у те урезе сипа се кухињска со. Најстарија жена у кући потом окади тамњаном заклано свињче. Тек после тог обреда свињче се окачи о “раф” (чивилук).
    Док домаћица припрема богату вечеру, остали укућани послују око заклане свиње: соле месо и сланину, стављају их у кацу, праве разноврсне кобасице: месњаче, крвњаче које стављају у котлове, а ове на саџак па на ватру; праве и кобасице које ће сушити у “комину” окачивши их о дрвене штапове.
    За вечеру се позива најближа родбина; претходно им је послат тањир меса а често и нешто чорбе за оне који неће доћи на вечеру. На свињској даћи служе се јела са месом: сарма, пржено месо, кобасице “да се пробају” и на крају обавезно крофне. На столу има стално загасито-црвеног “рампаша” и “отела”, па се таква једна вечера обично завршава лепом песмом.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

  3. Војислав Ананић

    КРШТЕЊЕ – ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ЖИВОТА

    Крштењем човек постаје хришћанин и члан Цркве. Једно је од седам Светих Тајни и њеним примањем човек има право на све остале Свете Тајне и обреде у цркви. Крштење није неко чаробно преобличавање. Оно човеку даје снагу да се развије и узраста вером и делима као што прописује еванђеље. Обред крштења у души крштених остварује рођење милости и унутрашњег начела духовног савршенства.

    У Библији пише о чину Јована Крститеља: … они исповиједаху своје гријехе, а он их је крстио у ријеци Јордану. Крштење урањањем у воду дуго се задржало. Обред урањања симбол је очишћења и обнове. Није био познат само есенским срединама него и изван јудаизма и његових секти. У јерусалимским списима пише да се Јованово крштење разликује од осталих обреда урањања јер није му само чин очишћење већ и морални препород. Пошто се крштење врши само једном, не понавља се, оно има и аспект иницијације. У очекивању Месије, исповедањем скупине која се моли и крштењем они унапред стварају његову заједницу.

    Без обзира на промене које је донела литургија различитих хришћанских вероисповести, обреди крштења и даље садрже две фазе велике симболичке важности: урањање и израњање.Урањање је данас сведено на поливање и има више значења: показује нестанак грешног бића у водама смрти, очишћење светом водом и повратак бића почетку живота. Израњање открива појаву бића испуњеног милошћу, очишћеног и сједињеног са божанским извором новог живота.

    Говорећи о крштењу, Јован крститељ спомиње ватру: „Ја вас крстим водом у знак обраћења, али онај који долази послије мене јачи је од мене. Ја нисам достојан скинути му обућу. Он ће вас крстити Духом Светим и Огњем“.

    ПРАВОСЛАВНО КРШТЕЊЕ

    Свете Тајне су радње које врши свештеник где се на видљив начин добија невидљива благодат Божја. Света Тајна крштења је прва Света Тајна јер овим чином новог рођења новокрштени постаје члан Цркве, улази у Цркву Христову. Крштење је почетак духовног живота, рађање за вечност и услов је спасења. Онај који није крштен није достојан да прими ни остале Свете Тајне. Крштење детета је прање од прародитељског греха. За крштење није потребна посебна припрема детета јер се деца крштавају по вери кума. Родитељи треба да посте недељу дана пре крштења детета и да се причесте на дан крштења. Крштење се не сме одлагати и нарочито не заузимати став да дете треба о томе самостално да одлучи када одрасте.
    Крштење треба избегавати у периоду од Божића до Крстовдана када је ишчекивано крштење Исуса Христа, а у српском народу је означено као опасно време. Тада све мирује, најјача је зима, ноћи су још увек дуге и народ је говорио да тада шетају караконџуле, але и сва могућа зла и нападају децу. Тај период се у народу зове „некрштени дани” у ком, како се верује, умрла деца походе своје мајке и хоће да нанесу зло живом детету.
    Крштење садржи три молитве и неколико обреда. Мењањем традиције остала су само два сегмента Свете Тајне крштења: знамење и крштење.
    Неколико дана по рођењу врши се знамење детета. Неко од млађих укућана или сродника одлази код свештеника са флашом воде. Свештеник освешта воду, стави у њу струк босиљка и даје име детету, такозвано име по знамењу, које оно носи до крштења. Освештана водица се додаје у воду за купање детета нарених 40 дана односно до крштења.

    После недељу или две дана, када дете ојача, у храму, манастиру, цркви, а може и у дому родитеља, врши се крштење. Кум плаћа крштење и дарује свештеника. Уколико се дете крсти пре 40 дана од рођења, мајка не присуствује крштењу јер се жена 40 дана после порођаја сматра нечистом. Она борави у кући и бави се послом којим би желела да се дете бави када одрасте. Некада су на крштењу поред сродника обавезно биле присутне свекрва, јетрве и жена која је помагала при порођају.
    За крштење је потребно платно беле боје величине 1-1,5 метар које доноси кума и у које се дете увије после крштења – поливања водом. Од ње се, потом, детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. У неким крајевима је обичај да се дете, када почне крштење, завија у очеву белу кошуљу, све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница (бело платно) симболизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја симбол духовне и телесне чистоте. Потребно је и уље, по могућству маслиново, којим се дете помазује. Кум купује свећу у цркви (може да се купи неколико дана раније, па да се украси). Негде је обичај и да се понесу један или два велика бела пешкира, као и крстић за дете.
    Кум даје име детету а објављује га на гозби после крштења.Приликом избора имена, куму је било давано првенство, мада се он најчешће договарао с родитељима. Углавном је дете добијало име по деди, а догађало се да добије име и по неком јунаку уколико се у време његовог рођења десио неки значајан догађај. На крају крштења дарује кумче златником или накитом– крстићем као успомену на тај свети чин. Црква одобрава и поклањање духовних књига, Светог писма, икона и бројаница.Према ранијим обичајима, поред даривања кумчета, мајка би од кума добила материјал за хаљину и за дететово оделце, а родитељи би даривали кума, најчешће кошуљом и чарапама, а куму тканином за хаљину. Пошто крштењем постаје дететов духовни отац, кумова дужност у даљем животу је да се брине о верском васпитању детета. Обичај је да дарује кумче за значајне догађаје у његовом животу, као полазак у школу, завршетак школовања и сл.
    Крштени кум је углавном онај ко је венчао родитеље, а ако он није у могућности да крсти новорођенче, онда се кумство предаје неком млађем из исте фамилије. У случају да ни то није било могуће, уз сагласност старог кума бира се нови. Мора бити православне вере, крштен, пунолетан и чистог и моралног живота.
    У обреду крштења кум у име детета чита православни Символ вере, сједињује га са Христом и одриче ђавола. После крштења, вода којом се дете крсти просипа се на место где се не гази, или се излије уз неки калем, или у цвеће у кући. Косица коју свештеник одсече при крштењу ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета. Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кући као драга успомена.

    Крштење би се обележавало гозбом на коју би били позивани најближи сродници и пријатељи. У данашње време се тим поводом прави славље у ресторанима с великим бројем званица и често се крштење прави заједно с прославом првог рођендана, јер се гледа да се дете крсти до годину дана. Због организовања свечаног ручка, црква препоручује да се крштење обави у дан када се мрси. Уколико се крштење обавља уз пост, обавезна је посна храна. Сматра се да родитељи чине велики грех ако тада припремају мрсну храну.

    У случају да се дете разболи пре крштења и дође у животну опасност, може се извршити такозвано крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа тако што ће полити дете водом и изговорити неколико једноставних молитви које су иначе саставни део крштења. Некада, у многочланим домаћинствима, деца која су болешљива и за коју се сматрало да неће преживети била су крштавана трећи дан по рођењу. По народном веровању, некрштено дете није могло да се сахрани на гробљу, већ се то чинило најчешће испод неке родне воћке.

    ПРАВОСЛАВНО КРШТЕЊЕ У ХРАМУ

    За Свету Тајну крштења основна материја је вода, па оно почиње освећењем воде. Вода је симбол очишћења а урањање у воду је израз очишћења и покајања. Упаљена свећа представља светлост Христову а кађење објављује Светињу Духа Светога.
    Крштење се врши урањањем у воду (или поливањем) уз свештениково изговарање формуле крштења: „Крштава се чедо Божје у има оца и Сина и Светог Духа а кум потврђује са „Амин“. Тада се новокрштени облачи у белу кошуљу или покрива комадом белог платна добијеног од кума.
    Уз Свету Тајну крштења врши се и Света Тајна миропомазања. Свештеник освешталим уљем премазује делове тела (чело, очи, ноздрве, уста, уши, прса, рамена, руке и ноге) кроз које примамо овај свет и изговара формулу: „Печат дара Духа Светога“, док кум потврђује: „Нека тако буде“.

    После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице уз певање стиха Посланице апостола Павла Галатима: „Ви који се у Христу крстите, у Христа се обукосте, Алелуја“. Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност.

    Следи читање Апостола и Јеванђеља а затим се обавља омивање (брисање) светог мира како би се оно сачувало од обесвећења и пострижавање косе. Пострижавањем косе човек дарује плод свог тела као жртву и заветује се Богу.

    КРШТАВАЊЕ ОДРАСЛИХ

    Одрасле особе које желе да се крсте припремају се седмодневним постом и причешћем. Иако на крштењу имају кума, сами читају Символ вере. Могу се крстити обливањем водом или у храмовима где има крстионица (када или базен са водом) и специјалне беле хаљине за одрасле.
    У Цркви Света Петка у Београду је јединствена крстионица направљена по узору на апостолске. Базен у Светој Петки је намењен пре свега за крштавање одраслих мада откако је изграђена, налик ранохришћанским, ова крстионица постала је место примања Свете Тајне за читаве породице.

    Омиљена престоничка Црква Света Петка подигнута је 1937. године над древном пећинском црквом у којој се налази чудотворно врело. Просторија са базеном где се верници крштавају такође се налази у пећини, само неколико десетина метара даље.

    У централном делу просторије, украшене великим мозаицима, налази се базенчић у којем се верници крштавају потапањем у воду. Крстионица је оивичена масивним рељефно украшеним мермерним блоковима, а осветљавају је зраци светла из осам прозора куполе. Прво што новокрштени виде кад подигну лице из воде је уклесани натпис „У Христа се обукосте“, испод мозаика са представом Деисиса – Христа, Богородице и Светог Јована.

    ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

    У народу су постојали многи обичаји и веровања у вези крштења детета. Мајке су сматрале да им дете неће отићи од куће уколико косицу коју је свештеник исекао током крштења чува заједно с дететовим пупком.

    У пиротском крају постоји обичај да се после крштења дете унесе у кућу и носи се у соби унакрст у сва четири угла, а ако касније буде неваљало, каже се да није ношено у све ћошкове.

    Веровало се да детету може да се науди све до чина крштења, па се тачно знало када увече не сме да се купа и да се вода од купања просипа на одређено место, где нико неће згазити.

    Кад се дете враћало кући с крштења, има крајева где су га додавали кроз прозор уместо да га унесу на врата, јер није обављено довољно магијско-ритуалних радњи да би оно без икаквих сметњи наставило свој живот.

    У појединим крајевима, кум би распремљено дете стављао на очеву кошуљу, због веровања да ће тако стално бити под очевом заштитом.

    У породицама где је била велика смртност деце важило је неписано правило да мајка новорођенче изнесе на раскрсницу и симболично га остави. Први који наиђе на бебу би постао кум и он би дао име, што је и стари кум морао да прихвати јер је било за добробит читаве породице. Због тога су у источној Србији врло честа имена Најден и Најда, што значи нађен.

    Литература:

    Ј. Цхевалиер, А. Гхеербрант – РЈЕЧНИК СИМБОЛА
    Александар Мењ – ИСТОРИЈА РЕЛИГИЈЕ
    Лароуссе ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МИТОВА И МИТОЛОГИЈЕ
    Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА

    Остали извори:

    http://www.saborna-crkva.com
    http://www.novosti.rs
    http://www.narodni.net

    Надица Јанић

  4. Hvala na objavi, gospodine Vojislave Ananić.

  5. Војислав Ананић

    Кумство

    Кумство је било велика духовна веза која се поштовала и цијенила више од сродства. Постојало је више врста кумстава.
    Насљедно кумство је кад се момак жени и зове крштеног кума, или његова сина, да га вјенча и убудуће му крштава дјецу. Постојало је кумство из милости, кад се два друга воле и кумују се.
    Затим, кумство из интереса: овдје су највише звани главари за кума, сеоски трговци и богатији људи од угледа. У већини случајева звали су их људи од неке невоље, односно интереса, да би им помогли. Кумство од невоље — страха, кад неко некога морално увриједи, или се догоде покушај убиства и свађа, окривљени је прибјегавао кумству.
    Кумство, из крвне освете: ако је убиство нехотично, људи су у већини случајева примали кумство, а убиство из свађе, поред плаћања мртве главе, примало се и кумство које је било главни чин да се крв међу људима умири.
    Кумство, по присану: ако се некоме не дају подићи дјеца, па му се усније да је зове за кума тога и тога, он га каже по имену и тада се склапа кумство. Склапало се кумство и у случају кад су се рађала само женска дјеца, да би се родио син.
    Колико је православна вјера и њени црквени прописи уважавала кумство, може се видјети из примјера: момак и дјевојка које је крстио један кум, нијесу се могли узимати, јер се крштени кум третирао као духовни отац. Ово је укинуто тек по првом свјетском рату — 1922. године.
    Сва кумства су била са свештеником, као и брак, док се грађански брак који је данас обавезан, није практиковао у овим нашим крајевима.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

  6. Војислав Ананић

    Побратимство

    Побратимство је већином било од милости. Звало се, на примјер, два друга по угледу скоро једнака и побратиме се. Измијењали би оружје и попили по кап крви из малог прста лијеве руке. Побратим је сматран као рођени брат и у случају погибије једнога, други је имао моралну обавезу да га освети исто као његова браћа и братственици.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

  7. Војислав Ананић

    ВАЖНИЈИ МИТОЛОШКИ ПОЈМОВИ СВАТОВСКИХ ОБИЧАЈА

    https://vaseljenska.net/2019/11/19/vazniji-mitoloski-pojmovi-svatovskih-obicaja/