Порекло презимена, село Доња Сабанта (Пивара-Крагујевац)

17. мај 2015.

коментара: 8

Порекло становништва села Доња Сабанта, Градска општина Пивара, Град Крагујевац – Шумадијски округ. Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Donja-Sabanta

Положај села.

Доња Сабанта је на обема странама речице Ждраљице и друма, који води из Крагујевца за Јагодину.

Воде.

Доња Сабанта има живе воде у изобиљу, које овде називају бунарима или изворима. У Џепару су: Бакарњача, Кленовац и Петковац (најјачи). Бакарњачу чине три извора чију воду мештани и стока не пију, јер „удара“ на бакар. У Мамутовцу је бунар Циганац, који је у пољу и њиме се служе само приликом пољских радова. У Церовцу је Чешма, јака жива вода и Симин Бунар. У Средњој Мали су Шупљански Бунари – два их је. У Кречанама је Тврди Поток. У Чарковцу су Чарковац, Точак и Урвине. Ван села, али у његовом атару су Момировац, Маринац, Радоманац, Студенац, Ајдучка Вода, Градинац, Руминац и Попов Бунар. Свака жива вода отиче у поточиће истог имена. Осим тога мештани, да би имали воду ближе кући, копају ђермова, којих за сада има десет.
Ждраљица плави имања само у равни своје долине и то само када су велике воде. Остале текуће воде теку дубоким коритима из којих се никада не изливају.

Земље и шуме.

Зиратна земља је делом у селу између појединих махала, делом ван села на одстојању 45 минута хода од крајњих сеоских кућа.
Атар Доње Сабанте заузима простор величине 3033 хектара. Под зиратном земљом је 2302, под шумом 510 и под утрином 220 хектара. Заједничка „селска“ земља је величине 281 хектара. Од тога долази на утрину 220 и на шуме 61 хектар. Утрина је у Медни и Дубичцу а шума у Ватовима и Осаници. Мештани користе бесплатно попашу и дрво за грађу и огрев.
Осим трла, којих у различитом броју има скоро свако лепеничко насеље, у Доњој Сабанти постоје и четири праве бачије и то две у Стражари и по једна на Ломовима и Грабовитој Бари.

Тип села.

Село има шесст махала: Џепаре, Чарковац, Кречане, Церовац, Мамутовац и Средњу Мали или Село. Од њих је само Џепаре на левој страни а све остале на десној страни Ждраљице. Осим Села, које је на Мандиној Ливади, све остале махале су поглавито на странама истоимених брда.
Свака махала је састављена од кућних група. У Селу су такве кућне групе: Раденковићи, Јовићи, Беговићи, Симушили и Маринковићи; у Чарковцу су Цветојевићи и Живановићи; у Џепару – Беговићи; у Церовцу – Глишићи; у Мамутовцу – Беговићи и Немањићи и у Кречанама – Јанићијевићи.

Име селу.

Доња Сабанта је добила атрибут „Доња“ за разлику од Горње, која је више ње, на изворишту Ждраљице. Као и за Горњу Сабанту, нема објашњења за име ових села.
За махалу Џепаре не постоји тумачење и настанку имена; Мамутовац је назван по некоме Махмут-паши, који је, како кажу, овде погинуо; Церовац је основан на крчевини церове горе; Кречане су назване по брду а брдо по кречанама, које су овде начинили мештани; Чарковац је добио по месту где су биле где су биле честе чарке између Срба и Турака. Село је главни део села, па како је у средини села добио је име Средња Мала.

Старине у селу.

У атару Доње Сабанте има доста остатака ранијег живота и трагова насеља. Остаци су средњовековног доба је Селиште по Џепаром на Медни и Селаштанце на истој страни над Медном, Старо Село под Мамутовом Косом. На месту Слатина постоји Старо Гробље до Старог Села а у близии је и Црквина. Име поља Латинско Гробље опомиње на римска насеља у којима су некада ископавни римски новци.

Постанак села и порекло становништва.

Ово насеље постало је готово истовремено са Горњом Сабантом, пре око 195 година. Основала су га четири рода: Беговићи, Раденковићи, Симушили и Цветојевићи. Од њих данас има 62 дома, што је скоро половина од укупног броја сеоских кућа.
Од махала најстарије је Село (Средња Мала) а најмлађе су Кречане. Остале махале су настајале овим редом: Чарковац, Мамутовац, Џепаре па Церовац.
Као засебно насеље помиње се Сабанта долња у Уписнуку 1818. године, као Сабанта дојна у Назначениу, па опет као Сабанта долња у Пописнику 1822. године. Код Вука у Даници 1827. године пише Сабанта доњ, код Пирха 1829. године Сабанта доња – Sabanta donja а у Гавриловићевом речнику 1846. године као Сабанта Долн.
Доња Сабанта нарасла је поглавито разграњавањем родова. Ново досељавање није било бројно, нарочито после Друге сеобе, када је селу дала сели 6 родова. У време Кочине Крајине досељена су 4 рода, Првог устанка два рода и после 1815. године 4 рода.
Село је насељено из осам области, од којих му је највише родова – 8 – дала Црна Гора. Из Жупе су дошла три рода, из Колашина 3 рода, из Топлице 2 рода. По један род досељен је из Лугомира, Власине, Врањске Пчиње и Ветернице.
У Доњу Сабанту 16 родова је добегло овамо у збегове, два рода су дошла у службу, један род преудајом и један у печалбу.

Порекло породица.

Редни број, презиме (огранци), одакле су досељени, Крсна слава:

Досељени у периоду од 1690. до 1736. године.

-17, Беговићи (Вукомановићи, Грујићи, Павловићи, Беговићи, Василијевићи-Васиљевићи; Ђорђевићи, Марковићи, Милошевићи, Радивојевићи, Симовићи и Томићи), Кучи (Црна Гора), Никољдан.
-64, Раденковићи (Петровићи, Раденковићи, Арсићи-Милосављевићи; Јевремовићи и Јеремићи), Колашин (Црна Гора), Св. Петка.
-69, Симушили (Симушиловићи, Митровићи, Глишовићи, Вучићевићи и Марићи), Требиње (Топлица), Лучиндан.
-80, Цветојевићи (Аврамовићи, Јовановићи, Јосифовићи, Ђоковићи, Лазаревићи, Тодоровићи и Цветојевићи), Требиње (Топлица), Лучиндан.

Досељени у периоду од 1737. до 1787. године:
-109, Глишићи (Савкићи, Јеремићи, Бабићи и Глишовићи), Сикирице (доњи слив Велике Мораве), Св. Врачи.
-119, Живановићи (Мирковићи и Живановићи), Колашин (Црна Гора), Игњатијевдан.
-134, Јовићи (Симићи, Андрејићи-Биџовићи; Вукомановићи, Јовићи, Радовановићи, Вуловићи, Маринковићи, Миловићи, Милошевићи и Петровићи), Жупа (Крушевац), Аранђеловдан.
-148, Мартиновићи (Мартинићи, Живковићи и Мијаиловићи), Мартинићи (Црна Гора), Аранђеловдан.
-198, Рашковићи (Илићи-Радосављевићи, Рашковићи и Петринићи), Колашин (Црна Гора), Св. Петка.
-217, Тањевићи (Танасковићи и Јовановићи), Колашин (Црна Гора), Лучиндан.

Досељени у периоду од 1788. до 1803. године:

-332, Јанићијевићи, Колашин (Стара Србија), Св. Петка.
-380, Маринковићи (Димитријевићи-Петрашиновићи; Маринковићи, Милосављевићи, Радивојевићи и Савићи), Жупа (Крушевац), Томиндан.
-425, Немањићи (Илићи, Лукићи и Сарићи), Жупа (Крушевац), Ђурђиц.

Досељену у периоду од 1804. до 1814. године:

-603, Васовићи, Колашин (Стара Србија), Мратиндан.
-906, Николићи (Милетићи), Црна Гора, Јовањдан.

Досељену у периоду од 1851. до 1903. године:

-1441, Поповићи, Беочић (Лугомир), Никољдан.
-1512, Јовановићи, Власотинци, Никољдан.
-1909, Ристићи, Врање, Лучиндан.
-2076, Стевановићи, Лесковац, Никољдан.

Остали подаци о селу.

-У Доњој Сабанти је 1903. године живело 20 родова у 141 дому са 968 становника а 31. децембра 1910. године овде је било 196 кућа са 1177 становника да би на дан 31. јануара 1921. године у селу живело 921 становник.
Црква је од чатме са кровом од ћерамиде, без торња и кубета.
Гробље је на брду Мутаљци. Оно је заједничко за цело село – све махале.
Преслава је у Недељу по Крстовдану а литија се носи на Мали Спасовдан.

ИЗВОР: Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Da li neko ima informaciju odakle tacno iz Aleksandrovacke zupe poticu Marinkovici? Konkretno me zanima rod Milosavljevica , slava Tomindan prekada Tomina nedelja po Vaskrsu. Unapred hvala.
    Milosavljevic D.

    • Милодан

      Драган Милосављевић!

      Жупа је мало шири простор – што можда и не би био проблем да се поуздано зна како су се тамо презивали Милосављевићи. Управо сам проверио, у Александровачкој Жупи има само два рода Милосављевићи, од којих су једни звани “Џaмбаси”. Премало је то за даље истраживање, страна 68, 84, 92.
      Књига Милисава В. Лутовца “Жупа Александровачка”.

      Поздрав!

  2. Милан Илић

    Драган Милосављевић…

    Село Ботуња, Александровачка жупа, је једино место где се помиње презиме Маринковић. Не знам да ли то има икакве везе са Маринковићима из Доње Сабанте, али предлажем да пронађете и прочитате књигу:

    “САНУ – Насеља и порекло становништва – Књига 43 – Жупа Александровачка – Милисав В. Лутовац”

    у којој пише на страни 94 следеће:

    Маринковићи (4к.) такође су пореклом из Боћа, код Студенице. У сродству су са Лукићима и Којићима из Ботуња (Жупа)… Сви досељеници из Боћа славе исту главну славу – Св. Ђорђа

    Не знам да ли вам овај податак нешто значи, али није лоше имати га у резерви.

  3. Милодан

    Милан Илић!

    Проверено. Не знам шта је овде проблем? И зашто је то битно да уђе у саставни део насеља Доња Сабанта, осим да су пореклом из Ботуње а не из Жупе, како је овде написано. Маринковићи, као што то ред налаже постављени у село Ботуње, општина Брус.
    По Крсној слави Мариновићи из Доње Сабанте вероватно у сродству са Маринковићима из Ботуње. И то има вредност Ваших истраживања. Овде је забуну нанео род Милосављевићи, поменути у првом коментару.
    Поздрав!
    Милодан

  4. Ðokić

    Malo da pomognem. Uradio sam testiranje i imam potpuna poklapanja na 23 markera sa Ilicima iz Donje Sabante. Slava Djurdjic, poreklo Gornji Lipovac, Opstina Brus. Dalje je predanje da smo poreklom iz Kucke krajine, sto je mozda i tacno na osnovu nase haplogupe.

  5. Слађан Јовановић

    Име САБАНТА.

    Сабантуј је татарски , идел-уралски , башкирски и казахстански („Сабантои“) летњи фестивал , који датира из епохе Волге Бугарске . У почетку је Сабантуј био фестивал пољопривредника у руралним подручјима, али је касније постао државни празник и сада се нашироко слави у градовима . 2012. године Казански сабантуј је прослављен 23. јуна .

    Номенклатура
    Татарски говорници називају празник Сабантуи (Сабантуи,[сʌбɑнˈтуɪ] ), или, тачније, Сабан туиı (Сабан туие, [сʌˈбɑн туˈјɯ] ) – облик множине: Сабантуилар [сʌбɑнтуɪˈлɑр] .

    И други турски народи који живе дуж Волге такође славе празник. Башкирски га зову Хабантуј (Хабантуј), а говорници Чуваша — Акатуј (Акатуј).

    Назив празника на турским језицима значи ” Порчева гозба ” . Такође се јавља и синоним „плугов празник“, или Сабан баираме.

    Историја
    Сабантуј вуче своје порекло из предисламске епохе , када се славио пре сетве . Присуство Сабантуја приметио је ибн Фадлан још 921. Традиционалне песме и други обичаји Сабантуја вероватно су у то време имали верску конотацију.

    Касније, са ширењем ислама међу Татарима и Башкирима и хришћанства међу Чувашима , постао је световни празник . У сваком крају села су се смењивала да прослављају празник.

    Почетком 20. века Сабантуј је стекао признање као национални празник Татара. Совјетске власти су одобравале овај фестивал вероватно због његовог скромног сеоског порекла. Међутим, они су померили Сабантуј у сезону после сетве, спајајући га са древним летњим фестивалом Цıиıн (ћирилица: Җиен, [ʑɯɪˈɯн] ).

    Недавно је Москва објавила планове да номинује Сабантуја за уврштење на листу Ремек дела усменог и нематеријалног наслеђа човечанства 2007. године.