Порекло презимена, село Јастребац (Власотинце)

Порекло становништва села Јастребац, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Jastrebac, selo

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Јастребац је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 423 становника (према попису из 1991. било је 458 становника).

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002.г-), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. У насељу има 122 дома.

Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г.) је изгледала овако: 1948.г(664 становника), 1953.(670), 1961.(664), 1971.(595), 1981.(507), 1991.(458), 2002.г.(423 становника).

Село Јастребац је ратарско-сточарско-воћарско сеоско насеље полузбијеног типа, на (350-480 m-534 m-588м) развођу између изворишног дела потока Проваљеник и клисурасте долине потока Станци, с обе стране локалног пута ка Власотинцу, 3 километара јужно од Власотинца.

Некада у прошлим временима старим путем се трговало од Власотинца, преко села:Јастребац-Лопушња-Бистрици-Чобанац-Брод.

Данас на почетку 21. века од Власотинца до села Јастребац је пут асфалтиран.

Подељен је на две махале: Горњу и Доњу. После ослобођења од Турака има 64 куће и 342 житеља (1884). Становништво је српско (слави С. Аранђела и Св. Николу; сеоска слава Спасовдан).

Доња махала:-Маринковци, Мишковци, Стефановци.

Горња махала:– Ђузилци, Чапешинци, Раскрсје, Цокановци, Горчинци, Цупинци, Шљапинци и Додини.

Становништво које слави славу Св. Аранђел је староседалачко, док са славом Св. Никола је досељеничко са вишетапним досељавањима из суседних села власотничако-црнотравских села, Власине , Лужнице и са Косова.

У прошлости су се јастрепчани бавили сточарством, воћарством и цигларским занатом-печалбари, док данас на почетку 21- века су постали познати грађевинари-зидари.

Њихова особина је да су увек били слободољубиви и учесници свих ратова за национално ослобођење од Туракам у коме је узело учешће велики број њих у балканским и првом светском рату.

У прееделу Јастрепца и Лопушње вођени су ратови у Првом српском устанку, када је Војвода Белкић ту погинуо 1809.године и где постоји потес са његовим спомен обележјем БЕЛКИЋЕВ ГРОБ.

Нарочито је у народу био запамћен Илија Николић из Јастребца, учесник „Бојаџиске буне“(1841.г.) противу Турака.

А нису изостала ратна страдања и у Првом и Другом светском рату у времену Бугара и Немаца а и међуратно- идеолошко-братског сукоба до крвопролића.

Нажалост, много Јастрепчана је било и жртве идеолошко-братоубилачког рата у времену под фашизмом у Другом светском рату(1941-1945).

Сва ова стратишта и разна ратна сукобљавања по идеолошкој основи:“брат на брата“-нека остану као поука за сва времена да никада више не „удари брат на брата-Србин на Србина“.

Међу Јастрепчанима су били познати многи занатлије:ковчаи, поткивачи, дрводеље, кројачи и посебно музиканти.

Тако је запамћен свуда по околним селима до вашара на Чобанцу-Црне Траве и власотиначких села: Јова ДОЛМАК „кланеташ-Ђокић, са браћом трубачима у свом оркестру после Другог светског рата.

Још постоје „пожутеле“ фотографије са сабора и вашара на Добропољским ливадама, Чобанцу, како се води коло у црнотравским литацима а испред њих свира Јова „кланеташ“ ДОЛМАК са Томом Илићем тупамџијом и браћом трубачима све до 87. године 20. века.

Јастрепчани по одевању и говорним дијалектом су исти као и суседна села-косовско призренског наречја.

Међу Јастрепчанима данас најпознатији је предузетник-зидар, печалбар-Јован Петковић.

Много њих је завршило школе за радничка занимања и радило до краја 20 века у текстилним фабрикама као текстилне раднице.

Један део са вишим школама је радило или ради у општинској администрацији органа управе и судовима.

У току зимских и рано пролећних дана јастрепчани су познати и ако „калемари“-мајстори, који одлазе у Војводини (Вршац) на „резање“ и „калемљење“ воћа и винове лозе.

Међу њима најпознатији су мајстори из родова:Тасић и Ђорђевић.

Има чевороразредну ОШ. Производња воћа има тржишни карактер. Мештани су од давнина познати по изради дрводељских производа (столице, кревети, ковчези и сл.).

Много Јастрепчана је стекло високо образовање, а међу њима је најпознатији Бојан Савић, на функцији у МУП Србије.

За сада је веома важно што на почетку друге декаде 21. века у село Јастребац има још становника који нису напустили своје село.

Основна школа и даље ради и у њој пд шрвог до четвртог разреда има до 20 ученика, а ОШ припада градској ОШ „Синиша Јањић“ у Власотинцу.

Веома је битно да су Јастрепчани веома вредни и марљиви људи, кји се увек лате рада у поље, на њиви, фабрици или у печалбу као мајстори зидари-грађевинари.

* * *

ИСТОРИЈА

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

Александар Митровић, 1. чета, 3. батаљон, 1. пук. Умро 1.12.1916.године у Моравској болници. Сахрањен на гробљу села Јарапања.

Нунча Стојановић, 1. чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро у Првој пољској болници Моравске дивизије 2.2.1916.године. сахрањен у Доњем Ипсосу на Крфу.

Станко Илић, 1. артиљериски пук. Умро 1.4.1916.године у болници на Виду.

(Извор: Војни архив у Београду)

Алекса М. Маринковић, Благоје Т. Миљковић и Драгутин Ј. Тодоровић. (Извор: “Лесковачки крај у Првом светском рату”, Аутори:Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

* * *

Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г.:

1.) Стојадин Станимировић, од Немаца 6.4.1941.г., Лапово, биша југ. Војска;

2.) Благоје С. Илић, од Бугара 20.3. 1943.ггоидне, Предејане;

3.) Боривоје Г. Петковић, од Бугара 20.3.1943.г., Предејане;

4.) Влајко В. Тодоровић, од Бугара 26.4. 1943.г., Крушевица;

5.) Милан С. Јовић, од Бугара 26.4. 1943.године, Крушевица;

6.) Благоје В. Николић, од Немаца 10.9. 1944.г., од Немаца, Јастребац;

7.) Живојин Станимировић, дете -од Немаца 10.9. 1944.године,, Јастребац;

8.) Ћирко Т. Младеновић, од Недићевца 10.9. 1945.године, јастребац;

8.) Ставра В. Младеновић, од Четника 10.9. 1945.године, Јастребац.

* * *

ЗАПИС ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА У ЛЕТОПИСУ ШКОЛЕ У СЕЛО КРУШЕВИЦА.-(О времену буна-устанака у овом крају):

-После Карађорђевог устанка у Шумадији, цео власотиначки крај је био, непрестано, за читавих 70 година у непрекидној грозничавој акцији за ослобођење од Турака. То је исказано и песмом:

„Пуше пушка ниже Београда
Друга пуче украј Дубокога
Трећа пуче усред Шумадије
Уздиже се бутун Шумадија
И пред њом Петровић Ђорђе
Задрма се Турска царевина
Зачуди се седам краљевина
Да што ради млада Србадија“.

Тако је народни песник изразио своје дивљење према борби коју је српски народ повео против силне турске царевине.

Та ослободилачка психоза захватила је народ снажно и држала га до ослобођења 1878.године. дакле, скоро цео 19.век. таква психолошка готовост с једне стране и са друге стране: зулум и безакоње сваке врсте-дизало је народ на оружје.

Један од првих устанка био је 1809.године аводили су га: Илија(Стреља) , Сава Дедобарац, Цветко и други.

Други устанак изведен је 1821.године (Владика Милентије), трећи устанак изведен је под вођством Станка Антонијевића звана „Бојаџиска буна“-године 1841.године.

До ослобођења 1878.године било је још два устанка мањих размера, али, овај под вођством „бојаџије“-Станка Антонијевића-био је један од најачих, најприпремљених. Из ових устанка датира позната севдалинка:

„Море врћај коња аго, Абдул-аго
Море врћај коња, пишмен ћеш да будеш
Море негу врћам, да знам да погинам
Пуче пушка из густи ораси
Те обори агу Абдал-агу“.

Станко је са својим братом прокрстарио цео властиначки, лесковачки, нишки, заплањски и лушнички крај. Свуда је пронашао и организовао најбоље људе.

У Лесковцу је имао Коцу Мулџију и попа Ђорђе из Пољанице. Ниш му је водио Милоје Јовановић из Каменице, Заплање: Никола Срндаковић из Горњег Душника.

Поред ових, главне вође и организатори овог устанка били су следећи: Илија Николић из Јастрепца, Цветко Куцула и Мита деда Уљин из Власотинца, Стојан из Матејевца, Стојан Чавдар из Крушевице , Стојан и Китка-браћа из Кравља и други. Априла 1841.године је букнула буна-устанак у Власотинце.

Према Грделици је био Цека Вучковић, према Лесковцу Станко, према Предејану Илија Николић, према Свођу Лепоје из Гаре и други. Устаници су се држали 4-5 месеци.

Но, кад је у Ниш стигао Јакуп-паша са Рафит –бегом и цариградским комесаром Терфик-бегом и Ђурук-Тескереџијом-на власотиначке устанике је упућена војска од десет хиљада и они су после жилавог отпора подлегли. Власотинце је запаљено.

Народ се разбежао и дуго крио по шумама (била је „бежанија“ по збеговима). У позну јесен враћао се народ на своја кућна

Згаришта. Те године су виногради били родили као никад а бачве и бурад није било, јер је све изгорело. Тада је народ копао јаме у земљу и ту сипао грожђе.

Главне битке су биле: на Косовици, Врапчем Риду, Орашја, Гложану, на ушћу Власине у Мораву и код села Црна Бара(где су стајли споменици, који су порушени-подвукао М.М) тадашњих предводника(војсковођа).

Турци, да би омрзли код народа „Бојаџију“ за све су кривили њега, тако да је цео догађај остао у сећању народа под именом „бојаџиска пљачка“.

* * *

Други светски рат

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, квислинзи, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари. Опширније о деловању четничких формација на територији Власотинца се може прочитати у чланку Четништво у Власотиначком крају- приступ историји. Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у чланку Партизански покрет у Власотиначком крају. Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у чланку Партизански покрет у Власотиначком крају. …. Мирослав Младеновић , локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година…

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5

*

Четништво у Власотиначком крају — Википедија

sr.wikipedia.org/sr/Четништво_у_Власотиначком_крају‎

Током Другог светског рата су на територији Власотинца и околине деловале … Локални етнолог и историчар Мирослав Младеновић је забележио следеће … државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, …

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A7%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE_%D1%83_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%83

Током Другог светског рата су на територији Власотинца и околине деловале разноразне четничке формације. Ово је пристип историји четништва у Власотиначком крају који базира на чињеницама из Другог светског рата. Локални етнолог и историчар Мирослав Младеновић је забележио следеће о деловању четника:

*

Мирослав Младеновић је изворни текст за Википедију писао.–Vl 13:16, 27. јун 2006. (CEST)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80:%D0%A7%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE_%D1%83_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%83

*

Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945 – MyCity Military

www.mycity-military.com › Drugi svetski rat‎

04.03.2010. – Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар …. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram ….. mali deo sam objavio na WIKIPEDIJI(ali iz literatureo četničkom pokretu).

Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju …

19 мар 2010

Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u vlasotinačkom kraju …

5 мар 2010

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g …

3 мар 2010

Више резултата од www.mycity-military.com

Ову страницу сте посетили више пута. Последња посета: 22.1.14.

http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Cetnicki-pokret-u-Vlasotinackom-kraju-1941-1945.html

*

Власотинце — Википедија

sr.wikipedia.org/sr/Власотинце‎

Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у чланку Партизански покрет у Власотиначком крају. …. Мирослав Младеновић , локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, …

Партизански покрет у Власотиначком крају

Партизански покрет је током Другог светског рата у борби против фашизма деловао је у Власотинцу и околини. Групације партизана биле су активне на теририторији целог Власотиначког среза: у почетку као десетине, потом одреди, па чете, бригаде и корпуси, до армије партизанске војске.

Локални историчар и етнограф Мирослав Младеновић из Власотинца је исказао хронолошки партизанска деловања у Власотиначком крају у Другом светском рату од 1941-1945. године. Због своје дужине је чланак подељен на више дела по ратним годинама.

• Ратна 1941. година

• Ратна 1942. година

• Ратна 1943. година

• Ратна 1944. година

• Ратна 1945. година

Оба моја родитеља су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински … Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе ….

* * *

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Током Другог светског рата(1941-1945.г.) су на територији Власотинца и околине деловале разноврсне четничке формације. Ово је приступ историји четништва у власотиначког краја, који се базира на личном истраживању и чињеницама из Другог светског рата

Хронологија четничких активности

Ратна 1942. година:

23.фебруар 1942.године: У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га је пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.

Јуна 1942.године: У шуми Соколовица код Власотинца одржан је састанак ради договора о атентату на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског. 23.јуна 1942.године на другом километру пута Власотинце-Лесковац, група скојеваца коју су сачињавали: Драгољуб Јовић, Владимир Јовановић-Дулац и Ђура Цекић, извршила је атентат на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског, који није успео.

24.јуна 1942.године: У Власотинцу су ухапшени атентатори на четнишког војводу Корвинског. Неки су пустени, док су Добривоје Дикић, Славиша Јовић, Миља Калановић и Вера Поповић, из четничког затвора, предати Гестапоу у Лесковцу, да би потом нешто касније Добривоје Дикић, Миља Калановић, били спроведени у немачки концентрациони логор на црвеном крсту у Нишу.

20. августа 1942. године: Партизани Драгољуб Јовић-Лука и Владимир Јовановић-Горћа, у повратку са задатака код села Липовица наишли на четнике, заробили Јовановића (једног од атентатора на четничког команданта Корвинског) и предали немцима, који је касније из логора на Црвеном крсту у Нишу успео да побегне, потом ухапшен и предат немцима и стрељан.

Септембар 1942.године: Група четника Драже Михајловића, предвођена поручником Живојином Митићем, продрла је на црнотравски терен и код села Млачиште у Синадиновој воденици, заробила партизане Драгољуба Петковића-Столета и Милорада Величковића-Часлава, као и организоване сараднике НОП-а.

Четници су заробљенике дотерали у село Банковце, где су на интервенцију местана, пустили Синадина и Ватрослава, а Столета и Часлава повели у Доњу Лопушњу.

У махали Ивковци заробљене партизане чували су четници Чедомир Ристић и мобилисани младић Давид. Када је пијани Ристић задремао, Давид је одвезао партизане, а затим своју пушку дао Чаславу. У пушкарању које је настало, погинуо је Часлав, нешто касније Ристић је убио мобилисаног четника Давида. Столе је успео да побегне кроз прозор. Сељаци су партизане Часлава и Младића сахранили у исту раку.

11.новембра 1942.године: Бабичку групу опкољавају непријатељске снаге: 12.одред српске државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског. Недићев одред српске државне страже из Власотинца са жандармериским станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаджиног Хана, Пуковца и других места

12. новембра 1942.године: Два сељака из Запађа, заселак Ступнице, обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе.

У борби при пробоју из окружења погинуо је политички комесар бабичког НОП одреда Синиса Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из Црвеног Брега код Предејана.

Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби били су рањени Драгомир Николић-Аца из Свођа, заменик политичког комесара бабичког НОП одреда и Јелена Спасић-Лала

Децембар 1942.године: Преко села Равни Дел, пошла је у правцу Бистрица група четника Драже Михајловица, коју су партизани натерали у бекство

Ратна 1943. година:

4.мај 1943. године друга власотиначка чета којом је командовао Живко Коцић, напала је штаб Власинског четничког корпуса у рајнопољским шумама. Тада је погинуо. четнички наредник, а остали су, заједно са командантом корпуса Живојином Митићем, натерани у бекство.

Ратна 1944. година:

1.јануар 1944.године: На простору села Липовице, Рајног Поља и Комарице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 цетника. Командант корпуса био је поручник бивше краљевске војске Зивојин Митић из Сурдулице. У село Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада власотиначког корпуса са око 130 четника. Командант бригаде био је поднаредник бивше војске југословенске Чедомир Тодоровић-Ахил. У село Дадинце била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100, четника.. Командант бригаде био је поручник бивше југословенске краљевске војске Сћепан Церовић

25. фебруар 1944.године: Преко дана вођена је борба са четницима, недићевцима, који су из правца Власотинца и села Конопница нападали партизанске положаје у Липовици. Напад четника и жандарма подржавала је бугарска авијација, са два авиона са нишког аеродрома. Погинуо је један а рањено више партизана-

3-8. април 1944.године: Партизани су напали другу четничку бригаду у село Велика Сејаница. У краћој борби погинула су десет четника са озоглашеним кољачем, жандармериским наредником Петром Михајловићем.

24.април 1944. године: Четничка црна тројка из састава Власинског четничког корпуса заклала је сарадника НОП-а Александра Нагорног, учитеља у селу Ладовица.

9/10. јул 1944. године: На простору Власотинце, Равна Дубрава, Гаџин Хан, Јужна Морава, биле су квислиншке формације: четничких корпуса (Манојловца, Слатина), Власински корпус (Конопница, Липовица, Рајно Поље, Чегарски четнички корпус (Јарсеново, Ступница, Драговље), а у Власотинцу одреди недићеве српске државне пољске и граничне страже.

Главни штаб НОВ и ПО Србије, појачао је 22. српску дивизију (њена 8. бригада је тада била у Македонији) 11. бригадом, а касније и 3.бугарском партизанском бригадом-а дивизија је добила задатак да нападне и разбије наведене четничко-недићевске формације.

Штаб 22. дивизије упутио је само 12. бригаду, остале снаге је задржао на левој обали Јужне Мораве у рејону Мирошевца и Вучја. 12. српска бригада је падом мрака 9.јула прешла железничку пругу између Лесковца и Ђорђева и Јужну Мораву код села Гложане, а затим је у поноћи напала Власински четнички корпус у Конопници и Липовици.

Бригада је успела да у ноћним јуришима нанесе тешке губитке четницима и да их разбије. По разбијању Власинског четничког корпуса, 12. српска бригада је посела положајем рејон села Липовице.

Ту су је око 10 часова напале велике непријатељске снаге: недицевци из правца Власотинца, четнички чегарски корпус из правца Поповог гумна и козјачки четнички корпус од Бељанице и Слатине.

Запретила је опасност да бригада буде окружена, па је стаб НОП наредио поседовање нових полозаја по дубини, на линији Вита Крушка-Гуњетина-Комарички Вис.

Бригада је са ових полозаја одбијала све нападе до пада мрака, а затим је на чекању – штаб дивизије прешао демаркациону линију и дошао у рејон Равни дел, Јаковљево, Јаворје.

26.август 1944.године: 8. бригада је код села Дадинце напала и разбила другу четничку бригаду из састава Власинског четничког корпуса.

У борби је тада погинуло 15, а заробљено 25 четника. 9.септембар 1944.године 12. српска бригада је у рејону Гаџиног Хана ликвидирала Чегарски четнички корпус. Тада је заробљено 250 четника.

Ликвидацијом 2.нишке четничке бригаде, делови Власинског четничког корпуса и заробљавањем готово целокупног људства из чегарског четничког корпуса, 12.српска бригада је очистила Заплање од четништва.

* * *

Сећања

ДРАЖИЋЕВЦИ И ЊИХОВА НЕСЛОГА

На нашем малом простору деловало је неколико фракција-струја, то јест дражићеваца.

У село Конопница у власотиначком крају, била је стационирана јединица дражићеваца под командом поручника ЖИКЕ. Био је противник партизана, али је сарађивао са недићевцима. Не памтим да су са неким ратовали, осим што су њих често нападали партизани.

Заклетва: Мислим у лето 1943. године командант Жика наредио је свим војним обвезницима Шишаве и околине да се окупе на ЈЕЗАВИ и да се закуну КРАЉУ И ОТАЏБИНИ.

Тог сунчаног дана на Језави окупило се хиљаду људи.

Били су постројени по четама, а на челу био је БАРЈАКТАР. Рапорт је предао поручник ЉУБА, носио је свечану официрску униформу, свом команданту поручнику ЖИКИ, који је био такође у свечаној униформи.

Затим је овај командант одржао говор, чијег садржаја се не сећам.

Потом је група свештеника читала молитве-ОПЕЛО.

На крају је поручник Жика рекао овим људима да сада могу да иду својим кућама, а кад „куцне час“ дужни су да се одазову позиву и да бране своју државу.

Ове церемоније се сећам и по једном догађају.

Неко од деце Јулке Бурдинове дотрчао је и донесе вест да је тетка Правка тешко болесна и да Јован одмах иде кући, наравно, њему је то саопштено тек када је церемонија завршена.

Четници поручника Жике запосели су парохиски дом конопничке цркве, а имали су стражу на капији и на брду „Градац“.

Једном приликом партизани су се некако привукли, заклали стражара, а касније убили и неколико четника-међу њима и једног Италијана.

Пре тога, тог истог Италијана ми смо у нашој кући лечили од неколико прострелних рана и он је залечен у нашој кући.

Научили смо и неке италијанске речи. Жудео је за својим домом и родитељима и говорио да ће нам све платити ако се жив врати кући. Али овај јадник то није доживео.

У село Дадинце неки ЧЕДА АХИЛ је имао своју војску. Овај четник није сарађивао са недићевцима и Немцима.

Сећам се да су једном приликом са својим лаким топом из нашег винограда Чуке, гађали немачку колону камиона (пролеће 1944.године) на путу Власотинце-Лесковац, ми деца купили смо чауре, јер су биле велике и интересантне.

Касније, пред њихово повлачење, ова јединица била је стационирана на нашем језеру.

Ови четници су једном приликом гађали липовачку трлу, такође из нашег винограда, и то минобацачем. Двогледом су опазили наводно два партизана када су се склонили у једну колибу, па су две мине погодили колибу и запалили је. А да ли су то били партизани и да ли су страдали, то не знам.

У Равној Дубрави и Крчимиру био је поручник ЉУБА из Великог Боњинца са својом јединицом четника. Љуба је био под командом Жике поручника.

Овај четнички командант често је боравио у нашој кући и наше жене су га прале. Једном приликом хтео је да стреа наше комшије Спасу и Синишу Маљиног, јер су били сеоски стражари,а заспали.

Ми деца гледали смо како ови људи копају свој гроб и кад су га завршили, војници су их вратили у нашу кућу, а Љуба их је ишибао прутем и то им је била казна што су заспали. А шта су ови људи преживели док копали свој гроб, то су само они знали.

Љуба је тада ишибао ТИСУ ПАШИНОГ, не знам тачан разлог, а можда је имао неког ближњег у партизанима.

После рата Тиса нас је оптуживао и кривио само због онога што се то десило у нашем дворишту.

У село Ладовица био је још један четнички командант са једном малом јединицом.

Интересантно је је то што је овај командант био Словенац. Сећам се, боравио је и у нашој кући и писао нешто на писаћој машини.

Не знам тачну судбину ових Дражиних команданата, мислим да су сви страдали осим поручника ЖИКЕ.

Причало се да је поручник са својом јединицом дошао на Јадран и да су отишли у Италију. Жику кривимо за страдање нашег Чича Раце, јер га је мобилисао и отерао у смрт.

У нашој сеоској школи у Шишави су боравили Ћорини граничари.

У тој јединици било је неколико Шишаваца. ВЛАДА син Луке Розовског и СРЕТКО ДРАГУТИНОВ (брат Боцин).

И један и други су преко Италије отишли у Енглеску захваљујући споосбности команданта Ћоре. Тамо су радили, оженили се и засновали породице. Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у посети, то ми је причао Милча.

(Извор: Из књиге: Др.Ј.Б. Констатиновић:-МОЈ ЗАВИЧАЈ, 2007.г, Нови Сад-родом ШИШАВЦА(Подвукао М.М 2013.г., Власотинце)

* * *

ЧЕТНИЦИ

Село ЛИПОВИЦА, Власотинце

Четници:- Јован Јанковић био у четницима а умро 1985. године у село Липовица, Сојановић Драгутин четник умро је 1980.године, Јанковић Илија као четник побегао је у Шумадију у село Бадњевац и тамо је умро 1988.године.

Коцић Петар четник умро је у Липовици 1990.године, Станковић Стајко био је четник и пребегао у време Другог светског рата у Немачкој, тамо је заробшен и тамо умро, Станковић Мицко као четник погинуо на реци Дрини 1944.године, Цветковић Живојин био је четник и умро је 2000.године, Јовић Мирко четник умро је 1990.године од природне смрти.

Запис: 2009.г.одине

Казивач Сава Цветковић село Липовица

Забележили ученица Јелена Цветковић и Мирослав Младеновић наставник ОШ “Браћа Миленковић” с. Шишава, Власотинце

*

Село ККРУШЕВИЦА, Власотинце

Четници:-Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији.

Издала га девојка. Заклали га партизани.

Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце.

Запис: село Крушевица 1980. године

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петовић2 село крушевица, Власотинце

Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,

*

Деда Воја Ицић остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини. Деда Воја имао сестру Персу а брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.

Запис: село Крушевица 1980. године

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петовић2 село Крушевица, Власотинце

* * *

Село ГУЊЕТИНА, Власотинце

Четници:- У четницима су били: Миладиновић Петроније (убијен у Нишу од стране партизана), Станковић Сима, Милошевић Владимир.

Запис: 2006. године село Гуњетина

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

*

Село БОРИН ДОЛ, Власотинце

Четници:- Стојановић, кога су партизани убили у село Преданча, на потесу Рудине(око 1000 метара н.в.). На букви му црева окачили. Те приче сам слушао као дете док сам био овчар у рођено село Преданча у власотиначлкпој општини.

Дуго времена сам сањао тај призор као дете и запамтио ту букву која је касније посечена.

Запис 1975. године село Преданча Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

* * *

ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ-ЧЕТНИК Власинског четничког корпуса

-Рођен сам 1912.године у село Горњи Дејан и у село живео до пете године, да би 1915. године остао сироче јер ми је отац погинуо у Првом светском рату са Аустроугарском. Тада ме је сестра Јулка, која живи у Соко Бању, дала на чување-усвајање у махалу Видоњци села Крушевица. Мајка ми се тада преудала. Био сам слуга у Сану Великина(Крушевица) пуне три године.

Тражио ме учитељ Данило Тепавац 1924/25. године да ме школује-али ме није дао очух да идем у школу.

Војску сам служио 1934. године у Сомбору-тамо је било батина у војску. Као момак био сам музикант-кланеташ, свирао сам кланет.

Оженио сам се 1936. године. Други светски рат ме затекао 1941. године у Параћин-па добијем телеграм да идем у 16. пук у Нис, а Параћин вец немци заузели.

Отишао сам код преседника општине у Параћин-па уз присуству немаца ми рекао:” Иди кући, треба да обрађујес имовину”. Тежак живот и сиромаштво су утицали на мене.

Нисам ни знао ко су партизани, а ко су четници, ни ко су недићевци-важно је било да се преживи. Често су ноћу у селима долазили партризани-а дању четници са барјацима.

Људи су давали и једнима и другима. Коста Пећанац је био познат у нашем народу-по његовим комитама, па сам се 1941. године пријавио у четнике Косте Пећанца, па сам био у одреду до 1942. године.

Тада сам добио књижицу и оружје-као четник Косте Пећанца. Као четници Косте Пећанца били смо у Вучје на планини Кукавица.

На планини Кукавица одређени смо били да стражаримо-да се партизанима прикупи оружје и носили смо им: 12. сандука муниције, 12. пушкомитраљеза-а био је главни Војвода Јован Ивковић, па смо се опет вратили у Вучје . Немци и бугари су нас разоружали.

Тако нас 100 душе смо тада били. Онда је Војвода Ивковић дао обавештење ко хоће да иде кући а ко хоће да иде у граничаре-нека иде на пријем у Београд у српску граничну стражу.

Нас 12. душе смо кренули за Београд и онда су све распоредили за Ивањицу-а ја сам тражио Власотинце и добио га, где сам био као граничар српске страже до 1944.године.

Као стражар сам помагао нашим људима, који су као рабаџије са стоком вукли жито из Пусте Реке и моравских села-да би издржавали своје породице.

Тако сам једног црнобарца спасао-требало је да се закоље, а ја сам му рекао да бежи из куће-што је то и учинио, па сам га спасио живота.

Добрунка Симоновић из село Крусевица, је радила за сви -па је спасила Лазу из Орашје-који је држао и за партизани. Та Милунка је после рата , чујем умрла у беди.

Власотинце је 1944.године требало да буде спаљено и уништено, а спасио га командир III вода Стрешњал-чехословак, који је спасио Власотинце.

Ту је дошао немачки командант из Лесковца у патролу- а један четник га убије 1944. године пред Соколски дом-према суд ( у њему је био стаб).

Тад је Ћора седео у Стојадинову кафану, Стрешњак је написао на немачком цедуљу и метнуо му у џеп-да је дошао немачки командант да се преда, са кључевима од магацина из Лесковца и тако је спасао Власотинце.

Стрешњак као командир цете погинуо је у Словенији-убили га партизани.

У Кушевици је била мобилизација. У четници су многи били и због сиротиње. У четници су 1943. године из Крусевице били: Богдан Стојчић(после био и у партизанима)-сада кафеџија, Александар мечкар, Стојадин Рајкин (товак), Радомир шумар, Добривоје Димитријевиц-Јарчевци, Јоца Кушински, Петар Ђукински-белокапац (за њега кажу да је био швабски поданик и да га девојка-Богданова сестра издала, па га стрељали партизани).

У Власотинце од четника најгаднији је био Цоцка Мирко-убио га наредник граничарски-недићевац Крстић (живи у Лесковцу). Командант Јован Ивковић погинуо. Из Свође (Бабебици-Добривије-са братом)-као четници били лоши према народ: силовали женске, пљачкали –браћа Марковићи из Свођа се прича у народу и да су пљачкали и клали људе..

У Равни Дел је агитатор четника био Никола Гулавеза. У Велико Боњинце је био лош цетник Љуба Милошевић (брат му Влада сада учитељ у Бољаре-убили га партизани у Крчимир).

Кад је 27 септембра 1942.године формиран гранични одред-за граничара је дошао Петко Петкоски (Трандафилоски) из села Црешњево, општина Македонски Брод, западна Македонија-који је тамо у Кичево био милиционер (жандар), па није по наређењу могао да убија људе, па је побегао код нас у Србију и пријавио се за граничара.

У породици Динкић је оставио ствари. Ту је самном био до септембра 1944. године. Тад смо у борби са партизанима одступили и ичли поред Мораву, на ћуприју Бељаницу, преко Бабичко у Нич-па на Црвени Крст возом до Ћићевац, па до Варварина, преко планине Голије-ту смо коначили.

Преко Нови Пазар, Прије Поље, Дуге Пољане-Сјеница (3. месеца пеице)-преко Босне, Нова Варош (ту су нас руски авиони напали и потикали нас (разбежали смо се на све стране), па кад чујемо трубача, тад се збирамо (сакупљамо)-онда преко Романије. Наишли смо на 100 мртвих-голих немаца, убијених-онда смо дочли на Хан Пјесак (зими) код краљеве палате, ту смо законацчли, ту се борба водила.

Ту нас је у борби водио Драгутин Кесеровић-командант бригаде Драже Михајловића. Мој батаљон је имао око 300 људи- а командант је био Милосав Богдановић, звани Ћора, а командир вода био је Жика Маринковић из Грделице-погинуо на Фочу.

Други су тад водили борбу а наш батаљон је био у приправности. Кренули смо напред до Добој у Босански Брод (амерички авиони су нам убили 37 људи и комадир нам је био рањен, па је умро у Загреб или Беч)- ту су словеначки домобранци хтели да нам узму оружје.

Оружје смо положили у Славонски Брод-под немачком командом, одатле смо упућени у Салзбург у Аустрију без оружје-где смо живели у логор аустриски- читаву годину у зиму 1945. године.

Против партизана-имали смо оружје, италијанске пушке. Кад су навалили партизани с тенковима и тешким оружјем-ми смо се повукли преко Соче на италијанску територију, а онда нас је срела Енглеска армија која се борила против немаца и онда смо имали тумача. Он је превео све на енглески.

Кренули смо у логор у Форли у Италију-негде у пролеће. Тамо смо били 2-3 месеца. Енглези су били добри, а наши су се појели међусобно (свађали се)-закољу један другог и баце га у клозет-ко је јачи за партије се свађали:дразићевци, четници, домороци, белогардејци (најгори људи), усташе-а било је око 500-600 усташа (најгори са добровољцима-белокапцима).

Онда смо прешли у други логор звани Еболија у Италију-тамо смо били годину дана (250 хиљада из Југославије: Црногорци, срби, хрвати, босанци, далматинци.

Био нам одред у Дрински пук, командир ми је био Љубомир Грдановић.-Био сам у одреду годину дана.

Међусобно се клали за партије, а одатле смо били подељени у групе да чувамо Енглеске логоре у Италију.

Чували смо на три месеца-а у логоре био плех кога смо ми продавали за хлеб (кријоћом-крили се)-у град, а онда смо од међународног суда (мисије) распоређени у Немачку у Мустер лагер, а ту нас је испитивала међународна комисија-ко хоће да се врати, а ко неће да се врати.

Један је покушао да се врати а наши га одмах убили на станицу и нисмо смели ни да покушавамо да се враћамо.

У Немачку смо добили наређење ко хоће да иде на добровољни рад 1946.године. Определио сам се (заједно са Петком из Македоније)-са групом од 100 људи у Енглеску.

Четири године у Енглеској на циглани, живели смо у логор, а после у приватне станове. Тамо је била четничка организација-плаћали смо чланарину.

Главни је био Михајло Тодоровић (гранични официр), а повереник Стеван Берић-далматинац, добар човек.

Некадашњи командир жандармерије у село Свође, код Власотинца-Илија Дрљача босанац (жена бугарка) оптужила је моју Ружу-да је Титов пандур-она је рекла-јесам, била сам куварица у милицији после рата 3. године.

Коле Челић из Власотинца дао документа мојој Ружи 1957. године да ме одведе у отаџбину (била је 3. године у Енглеској-а била је и са краљицом Маријом, краљем Петром и Андријом у цркву.

Ружа је у нашу амбасаду у Енглеску оправљала да се вратимо у Југославију. Отишли смо у дом “Драже Михајловиђ” да доручкујемо, а четници су питали моју жену Ружу-јел ти оћеш да нашег брата водиш да га предаш Титу-а она је одговорила-шта се вас тиче-а они одговорили-то може да буде и обратно.

Рекао сам извините, а онда сам је ја нагазио на ногу испод астала, а сви су нас гледали, па смо таксијем одма отишли у стан. Долазили су наши ноћу-ми смо се паковали-ујутру дошла кола за посао-рекао сам да ми је жена болесна-а ми изашли на друга врата-утоварили се и право за Југославију.

Око документа помогао нам је ратни заробљеник Милоје Николић из Ниша и 1960 године смо се вратили у Југославију.

Из нашег краја најопаснији за наш народ су били браћа од тетку на Богдана сада кафеђију из Крушевицу,који су заклали на свадбу-убијени су.

У Енглеску сам радио на циглану, па ето сада примам њихову пензију.

П.с Док сам бележио исповест деда Борка и баба Руже Ранђеловић, испред њихове куће у село Крушевица 1980. године, тада радећи и живећи у село Крушевица као просветни радник- и сам сам у себи имао страха што записујем овај запис- да се то недозна, јер ни они нису били расположени да ми говоре све, пласеци се последица.

Јер је постојала опасност да и ја и они буду проглашени за “државне непријатеље’. Но, поверење тих људи у једног сеоског Учу, оставило је трага да се и сада на пошетку у 21. века нешто дозна и прочита на тешке идеолошке сукобе партизана и четника и осталих у бившој Југославији.

Нека овај запис остане ц као поука и траг за будућа поколења.

Тада из страха у свесци нисам смео ни да напишем ни име ни презиме, јер сам се плашио “претреса’ и дуго сам крио ту свеску, да се нико не докопа ње. У својо средини сам покушавао да објавим овај текст, али сам само имао неприлике, јер се сматралао да као дете из партизанске породице нисам смео да пишем ништа о четницима као нашим “крвним” и “класним” непријатељима социјализма.

Васпитавани смо да их тако третирамо. Тако смо се нажалост у младости као “верници” комунистичке паретије И понашали. Идеологија је била тада сурова.

Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

* * *

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g …

http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18810&sid=85835367b2036bd907a231497f92fd26

http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:

(Последице грађанског БРАТОУБИЛАЧКОГ рата 1941-19145.г у Србији):

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ (стрељања четника у селима у власотиначком крају-Први део филма Илић Небојше-ИЛке, под називом ГУМНИШТЕ )-ИСТОРИСКИ ЗАПИС(а и етнолошки); у историском истраживању СПО у страдању четника од партизана у грађанском рату 1944. године у власотиначком крају.)….

http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/91063/Masovna-grobnica-zrtava-komunizma-kod-Vlasotinca*

* * *

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ГРАЂАНСКИ РАТ

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године.

Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, квислинзи, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари.

Деведесетих година 20 века дошло је до распада старе социјалистичке Југославије. Распад земље је довело до крвавих етничко-верских сукоба и ратова по републикмама и покрајинама.

У тим суморним годинама при крају 20 века у тим страхотама ратова и крвопролића велику цену су платили и власотинчани, као и многи Срби у Хрватској, Босни и на Косову.

Утицајем великих сила дошло је до потпуног економског и потпуног расула и распада старе Југоиславије, па је тако велики број Срба остао без својих домова и територија а један део власотинчана је дао и своје животе борећи се у Хрватској за Вуковар и на косову борећи се опстанк Косова у саставу републике Србије.

Њихова имена су исклесана на Спомен плочи у парку-СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА портед реке Власине.

Као и сви ратни споменици-почев од борбе противу Турака, Немаца, Бугара и сада у броби за очување свога националног идентитета за Косово, треба да све генерације сада и наредне то имају као аманет да се никада не заборави сви он и који су давали своје животе за нашу националну слободу и социјалну правду

Траг наше историје је наш траг нашега постојања и опстанкаи као нације и као државе на Балкану. Зато се корени несмеју заборавити.

Нека никада више не бнуде бартоубичалачко-идеолошких ратова међу Србима-што нас је коштало у историји веома скупо за наш биолошки опстанак као нације и државе. Нека и таква историја буде опопмена будућим генерацијама као наук.

* * *

Порекло презимена родова (по махалама) и крсна слава:

Доња махала:

– Засеок Маринковци:- Савић, Јанковић, Миљковић-сви славе Св. Николу;

– Засеок Мишковци:-Костић, Веселиновић,Николић, Митровић-сви славе Св. Ранђел;

– Род Стефановци:- Стефановић(св. Никола);

*

Горња махала:

– Засеок Ђузилци:- Ђорђевић(1) –св. Никола;

– Засеок Чапешинци(од речи Ча-„стриц“ и име ПЕША):- Петковић(св.Ранђел), Стевановић(св. Ранђел), Ранчић (св. Ранђел-призећен Петар(рођен 1931.г.) „молер“ из с. Златићево и узео славу на „земљу“ и презиме);

– Засеок Раскрсје:-сви славе Св. Николу-Николић (2), Младеновић, Терзић и Тасић;

– Засеок Цокановци:-сви славе Св. Ранђел-Илић, Ђокић, Миљковић (2)

– Засеок Горчинци (из Лужнице):-Ђокић (св. Ранђел), Илић (Св. Ранђел), Ђорђевић (св. Никола-стари кумови Тасићи из Раскрсје, славе св. Николу), Игњатовић (св. Никола);

-Засеок Цупинци:-Станимировић (св. Ранђел);

– Засеок Шљапинци (досељени из Ново Село) :- Стојановић (св. Ранђел)

– Засеок Додини (испод гробља):-Цветковић(Св. Ранђел или Св. Николу).

*

Исељени у:

– Власотинце (Ђокић, Цветковић, Николић,…,) ,

– Београд (Савић,…,),

– Смедерево,

– с. Крањце (призећен из рода Костић).

Запис: фебруар 2014.г. с. Јастребац, Власотинце

Казивач: Новица Ђорђевић (1954.г.9 село Јастребац, Власотинце

Забележили: Жаклина Златановић (девојачко Ђорђевић, с. Јастребац)-живи у Власотинце и Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар

* * *

Топоними (називи места):

– Гумниште, Китка, Ширине, Рид, Косаљевица, Страње, река, Осоје, Белкићев гроб (према Лопушњи),Црквиште, Марковица, Вирови, Чукарка, Причје, Кладанац, „Крст“, Додини, Шљапинци, Цупинци, Цокановци, Горчинци, Раскрсје, Чапешинци, Ђузилци, Мишковци, Проваљеник, Станци, Долмак,….

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2] sr.wikipedia.org/sr/Власотинце‎

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Јастребац_(Власотинце)

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[5] Велимир Стаменковић-Лима:- “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.

[6]http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18810&sid=85835367b2036bd907a231497f92fd26

[7] http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

[8] http://danubius.bestoforum.net/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija

[9] http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

[10] Masovna grobnica Žrtve komunizma Vlasotince Srbija Srđan Cvetković Kraljevska vojska u otadžbini

* * *

2. фебруар 2014.године Власотинце, Република Србија

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Aleksandar

    Miltan Stamenković (1872-1958) iz sela Jastrebca je osoba koja je vredna spomena zbog svojeg zalaganja za selo . Lp A.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Александре, Опиши шта је заслуга Милтана Стаменковића за село Јастребац. То ћемо да ставимо у књигу када се буде писала. Поздрав М.М(Аутор)

  2. Aleksandar Mitrović

    Čudi me, da niste pomenuli po broju stanovnika najveći zaseok u seli Jastrebcu, Marince.

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Алкесандре, било би боље да нешто и ти даш допринос да напишемо ИСТОРИЈУ(родослова фамилија села). Допши тај засаеок, онда све родове и презимена по роду, крсне славе и ако су неки одсељени напиши где су одсељени а ако знаш и стара кумства, свуда тамо где недостаје по махалама. немој да брукаш фамилију МИТРОВИЋИ у село Јастребац.Поздрав. Мирко(пољопривредна школа-нека се Слободан сети…)

  4. jelena

    Postovani, pokušavam da ustanovim neke detalje iz porodičnog stabla supruga. Njegov deda je iz Jastrepca, doselio se u Smederevo krajem 50-tih godina. Porodično prezime je bilo Stanimirović, ali je promenjeno u Ilić, a zvao se Milorad- po priči, nadimak mu je bio Mirko majmun.. Mogu dostaviti još neke podatke, ako mi možete pomoći jer mi je veoma VAŽNO da ustanovim činjenice vezane za promenu prezimena. Hvala unapred. Nadam se da ćete mi odgovoriti.
    Srdačan pozdrav