Порекло становништва села Вруља, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва”, из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Услед великих разарања по нашим крајевима и миграција око 1690. године и Вруља доживљава судбину многих наших села. Нестало је њеног становништва у вртлогу тешких ратова. Кад су четири брата Бујишића (биле су то већ четири посебне куће) дошла у Вруљу, нису нашла ни ”живе душе”. Све је било разорено, а земља зарасла у коров. Нашли су само једно српско гробље и код њега разрушену цркву.
Браћа су присвојила читаву Вруљу, од Кракалица до Тјешња и Горица. Брзо су се обогатили и направили све потребне зграде. После двадесетак година, у Вруљу дођоше два брата Златнопојасовића од Шавника, пређоше у ислам и настанише се у северозападном делу Вруље, до Кракалица. Они потиснуше са тог простора Бујише. Брзо су се увећавали и око 1840. године било их је скоро 10 кућа. Прозваше се Влаховљаци. Око 1800. године у Вруљу дођоше и неки Мицановићи: Штроке, Дурани и Мемићи. Поље запоседоше Мемићи, а Штроке средишњи део Вруље. Убрзо истиснуше Бујише, те се они сви преселе на Брезу, где су им раније били само катуни. Потискујући све који су им сметали, Мицановићи дођоше у сукоб са Влаховљацимa. Било је неколико убистава између Штрока и Влаховљака. У помоћ Штрокама притекоше и Мемићи, те Влаховљаци напустише Вруљу и преселише се око 1840. године у Бољаниће, као чифчије Ченгићима од Горажда. Место у Вруљи где су живели Влаховљаци доби име Влаховине.
Једном је Бујиши остало мало земље у Вруљи. Он је имао 3 кћери и кад су се удале зетови су дошли на мираз. Тако је дошао Вучко Деспотовић са два брата, затим Новак Коћало и трећи зет – Јоваш Вујошевић.
По завршетку балканског рата, одселили су Дурани, Штроке и већина Мемића у Азију, па су се Бујише поново вратиле на већину имања у Вруљи, али не и у Поље, где се населило више фамилија из Никшића и других места.
Пролазећи поред Вруље, у лето 1917. године, комитски четовођа Ђорђије Кршикапа са 15 комита сврати код Бујиша на Брезу. Тај дан су им дошли пријатељи Јоксимовићи из Вранеша у поди или првијечи. Са њима је био Шоро Бабајић (један од муслиманских правака из Вранеша) ради сигурности од Шваба. Бујише су, такође ради сигурности од Шваба, позвали Бећира Мемића, првака Мицановића – после смрти Муја Раповића.
Комите су ушле међу пријатеље и ухватиле Шора и Бећира. На молбу Бујиша оставили су их, па су и они сели са њима и са пријатељима Јоксимовићима и наставили гошћење.
Поред куће је пролазила телефонска линија за Бијело Поље. Ускоро су наишла два швапска војника обилазећи линију. Комите су их одмах ухватиле, одвеле под Дебелу стијену и убиле ножевима. Огорчене комите су им оставиле забодене ножеве у телу. Ускоро туда наиђе један Турчин са Горица. И њега су ухватили и повели да убију, али им он побеже. Комите су га јуриле по шуми, и напокон ухватиле и убиле.
Шоро и Бећир су оправдали Бујише пред швапским властима, те против њих нису предузимане репресивне мере. Комитска чета је наставила пут за Камену Гору. Тамо су убили три швапска војника, што је довело до тешких репресивних мера против Глушчевића, поготово фамилије Милосава Глушчевића. Многе су побили, а многе интернирали, тако да се више нико није вратио (према казивању Благоја Бујишића).
Више о братствима из ове области прочитајте ОВДЕ.
ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Коментари (0)