Порекло презимена, село Матаруге (Пљевља)

8. фебруар 2014.

коментара: 10

Порекло становништва села Матаруге, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва”, из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Mataruge

 

Mатарушка регија је омеђена са југа реком Ћехотином (изузев Дубочице), са запада реком Дубочицом и са севера и истока планинским венцима Камене Горе и Горица. Регију сачињавају 4 села: Вруља, Козица, Обарде и Матаруге. У Матаругама се налазе две котлине: матарушка и љутићка.

Хидрографско-орографске одлике краја

Источни предео регије је брдовит, са великим странама од Тјешња до Матаруга и дубоким коритом Козичке реке. Земљиште горњег дела Вруље и Брезе већином је састављено од кристаличних шкриљаца и магматске масе, преко које се местимично налазе слојеви кречњака и пешчаници. Сличног је састава и земљиште у Козици.

У љутићкој и матарушкој котлини током много милиона година наталожио се биљни материјал од кога је постао лигнит. Тај угаљ – лигнит је покривен тањим слојем глине и песка. Количине су велике, па постоји економска оправданост експлоатације. Иначе, котлине су покривене плодним ораничним слојем земље, па су лепо обрађене и густо насељене.

Западни део Матаруга је кршевит (све до Суве дубочице) и обрастао ретким жбуњем и клекама. На читавом том пределу се налазе гомиле камења, на основу чега се може закључити да су ту некада биле њиве, које су касније напуштене. Данас су то оскудни пашњаци. Таквих гомила по пашњацима има на много места у Матаругама, из чега произилази да је некада у свим селима те регије било много више обрадивог земљишта. У складу са тим и густина насељености становништва била је већа. Највероватније да су ти крајеви пустошени око 1700. године, када су се у великом делу наше земље десила огромна разарања, многе буне и устанци и велика миграциона кретања становништва.

Обарде су издвојена рељефна целина, одвојена од осталог дела регије кланцем Суве дубочице. То је једна кречњачка површ опкољена мањим кречњачким брдима. Изузетак чини једно брдо на источној страни састављено од кристаличних шкриљаца.

Дубочица чини географску целину одвојену од маочке и матарушке регије. Током година је ипак више била везана за Матаруге него за Маоче, поготово што је у Матаругама био српски живаљ, а у Маочу већином муслимански (до 1912. године).

Хидрографске прилике су повољне у читавој регији. Свуда има изворске воде, а нарочито у Вруљи и Козици. Због тога је читав предео погодан за живот људи, па су у неким пећинама поред Ћехотине нађена људска станишта још из старијег каменог доба. Према археолошким налазима, овај крај је био густо насељен више стотина година пре нове ере.

Трагови материјалне културе из периода пре доласка Срба

О становницима ове регије који су живели пре доласка Срба у ове крајеве – Кричима, имамо мало писаних докумената. О њима је писао Андрија Лубурић у својој књизи. ”Дробњаци – племе у Херцеговини” (Београд, 1930, стр. 17, 18 и 19). Он поред осталог наводи: “Кричима се називао онај део Матаруга, који се после првог српског надирања у Доњу Херцеговину и погибије матарушког краља Сумора повукао у крајеве око реке Таре”. Према Лубурићу, романизовани Илири и Келти пре досељења Срба у ове крајеве, око 600-те године, имали су своју државу звану Матаруге, која је обухватала пределе данашњег Санџака и велике површине са леве стране Таре. На тој страни Таре, од Сутјеске и Фоче до Колашина, живело је племе Кричи. ”Као што смо пре рекли Криче сматрају за део народа Матаруга.” Они су живели на простору Пиве, Дурмитора, Језера (до Ивице), Сињајевине, Шипова. Пре неколико векова Дробњаци су потукли Криче на Ивици и ту је погинуо и војвода Кричковић. Касније су Кричи изумрли.

У народу је сачувано предање о грчким гробљима. Њих има у Клопету (Вруља), Матаругама и Козици, а можда и Обардама. Да ли су то била грчка гробља или гробља романизованих Илира или Келта тешко је утврдити, али је битно да су то гробља становника који су живели на том простору до доласка Срба у ове крајеве, а понегде и до доласка Немањића на власт у Србији.

Ваља напоменути да нема никаквих података да је неко од тих староседелаца остао до сада на том подручју, односно да неко братство које сада живи у Матаругама води порекло од старих Матаружана. Њих је са тог простора нестало још у периоду средњевековне српске државе Немањића.

У Вруљи се налази, испод куће Вукосава Бујишића, јак извор звани Бијеле воде, чија је вода доведена испод брда са два водовода. Они се спајају изнад међе и испод ње појављују као један извор. Водовод је са доње стране троугласт, а са друге две су лепо обрађене камене плоче. Највероватније да је водовод из римског периода и да су ту живели Римљани.

Остаци материјалне културе из периода Немањића

Према предању које су преносили стари Бујишићи, у Вруљи око 1690. године није нико живео. Постојало је српско гробље и код њега рушевине српске цркве код садашње школе. Црква је била срушена одмах по доласку Турака, а у гробљу су Срби и даље сахрањивали покојнике. Зидина цркве је дуго стајала, док није поред њеног зида израстао велики храст, који је лагано потискивао и рушио зид. Храст је стар неколико стотина година и још се налази на том месту. Кад су Бујишићи дошли, он је био прави гигант, док је сада до половине изломљен и труо. На једном надгробном споменику у гробљу постоји натпис на старословенском језику, рађен пре доласка Бујишића. Нико до сада није покушао да га прочита.

У Брези се налазе развалине неког средњевековног града, који народ зове Кулина, пречника десетак метара. Око зграде је био заштитни камени зид, подигнут на растојању од 4 метра око зграде. Једна већа ливада иза Кулине се зове Милинкова ливада. Тог Милинка нису Бујишићи затекли на Брези и не зна се како су они и од кога чули то име (према казивању Чеда и Благоја Бујишића).

Сличних гробаља (као у Вруљи) има и у другим местима ове регије. Четири се налазе у Матаругама, а четири у Љутићима. Једно гробље у Матаругама потиче из периода пре досељења Срба Гробље у Љутићима (код Молике) је основано (по предању) после доласка Срба у овај крај. Код њега се налазила црква, чији се темељи и сада виде, као и велики лучев праг. Тешко је установити када је црква срушена или запуштена јер да је горела изгорео би и дрвени праг. Вероватно је црква срушена по доласку Турака, а обновљена по обнови Пећке патријаршије – 1557. године. Неке цркве које су срушене по доласку Турака у наш крај, обновљене су и то од дрвета. Можда је такав случај био и са овом, а запуштена је за време сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем – 1690. године. Све цркве за време владавине Немањића су прављене од тврдог материјала. Зато претпостављамо да је ова рушена, а обновљена од дрвета. У љутићком и матарушком гробљу је било лучевих крстача високих по неколико метара. У Љутићима, испод кућа Цвијовића, била је једна српска црква, а друга се налазила у гробљу.

Разарања, страдања становништва и миграциона кретања, толико су била велика око 1700. године, да су поједина села остала пуста. Новодосељено становништво није имало никаквог контакта са претходним, нити ма каквог знања о њему. Тако су Бујишићи, око 1690. године, затекли Вруљу пусту, а Деспотовићи, односно Попадићи, Обарде. Новодошли становници су затекли у многим селима само рушевине цркви, гробља и земљиште зарасло у шипражје и коров. Зато у народним предањима немамо никаквих података (етничких, културних и др.) о старијем становништву многих наших села.

У Матаругама и Козици је преживело мало старог српског становништва оне бурне догађаје око 1700. године. Нови становници су одмах почели пристизати у напуштена села са свих страна.

Историја Козице је интересантна. У њој постоје развалине такозваног Јерининог града, као и средњевековне камене тврђаве на високој стрмој стени. Ту су били рудници и топионица гвожђа у средњем веку. Не зна се кад је рудник престао са радом али највероватније да је то било по доласку Турака.

Староседеоци у матарушком крају

Најстарије братство у Козици су Вукашиновићи. Они су ту од досељења Срба. Кад су 1950. године геолози вршили истраживања гвоздене руде код Јерининог града у Козици, извадили су један надгробни камен (на коме је било уклесано име Величка Вукашиновића), за који су сматрали да је стар скоро 1000 година и однели га у Београд (неки инг. Савић). На том месту се налазе два гробља: једно је подељено лучовом крстачом, а у другом су велики блокови. На једној страни крстачом подељеног гробља је тзв. грчко гробље и у њему је био надгробни споменик Величку Вукашиновићу. Кости су му пренете у Београд. На другој страни од крстаче је садашње гробље, где су сахрањивани најстарији Вукашиновићи, чијих се имена потомци сећају. Изгледа, на примеру Величка Вукашиновића, да народ зове грчким гробљем и она српска гробља до доласка Немањића на власт у Србији.

У периоду владавине Немањића у Србији скоро свако село је имало своју цркву и код ње гробља где су се Срби сахрањивали. Та гробља народ зове српским гробљима.

На неким надгробним споменицима (код Јерининог града) у тзв. грчком гробљу постоје орнаменти, највише у облику изукрштаних линија.

Госпићи су староседеоци у Љутићима – Матаругама. Тамо се један засеок зове Госпавина по удовици Госпи, па се и њени потомци прозваше Госпићи. Ту су живели до косовске битке, а када су Турци почели продирати, један део Госпића се повлачио пред њима све до Лике. Ту су се настанили и по њима се место прозва Госпић. Неки су Госпићи остали у Матаругама, али су се касније раселили (према казивању Бошка Ћировића).

Према писању Танасија Пејатовића (”Средње Полимље и Потарје”, стр. 360), Бијелићи су староседеоци, па су пре 80 година измењали презимена “Обренићи су се прозвали тако по некој баби Обренији, Картали по некаквом гаталу, што је гатао време, Шарци по некаквоме који је био “шарен” тј. крадљивац, Гачевићи по имену некаква Гача”. И до данас се сачувао назив једног малог места Бјеловина по Бијелићима који су ту становапи, премда они кажу да су сви доселили од Гацка из Херцеговине.

Стари Матаружани причају (Иван Шљука) да су најстарија Матарушка братства: Вујковићи, Девеџићи и Андрићи. Не зна се одакле су дошли и када.

Долазак Турака у Матаруге

О доласку и владавини Турака у Матаругама писао је Јоко Кнежевић (Мостови, ‘Трагови и предања везани за турску владавину”, Пљевља, 1983, бр. 73-74, стр. 95-101). У свом чланку Кнежевић истиче да се Стеван Томашевић, српски властелин из долине Лима, истакао у турској војсци у бици на Мохачу-1526. године, после чега му је понуђено звање паше под условом да пређе у ислам. Стеван је прихватио и добио турско име Селман. Кнежевић сматра да је прво седиште Селман-паше било у месту Одаје у Матаругама и да му је посед био: Љутићи, Матаруге са Стрмећицама, Обарде и Камена Гора. Слуге су му били Девеџићи (наводи Кнежевић). Ова села са Дубочицом чинила су Каменогорску нахију. Према Кнежевићу, Селман-паша је кратко време имао седиште пашалука у Матаругама. Пренео га је под Гостеч, а затим у Пљевља.

Матаруге

Турци нису дуго живели у Матаругама, осим Селман-паше (према народном предању). Због тога је матарушко подручје, за читаво време турске владавине, било густо насељено српским становништвом. Ти су се Срби слободније осећали и кретали и међу њима је увек било смелих и храбрих људи, спремних да за увреду или неправду убију Турчина и беже у хајдуке. Мало се зна о хајдуковању Матаружана пре првог српског устанка, али о хајдучији након I српског устанка има доста податка. Кад су се хајдучке харамбаше са нашег ширег подручја спремали са својим хајдучким четама да иду 1862. године пред Турке у Шаранце, у песми која је опевала овај догађај каже се да су поручили Мићу Глушчевићу:

”Да доведе 30 хајдука Од Љутића и Камене Горе, који рану носе без завоја.”

Према народном предању које прича Бошко Ћировић, у Љутићима, Братосавини и Дубочици живело је некада илирско племе Геге, док је у Мијаковићима и суседним селима живело друго племе – Тоске. Међу њима је дошло до сукоба у ком су победиле Тоске. У предању је сачувано да су Тоске приликом преласка преко реке Маочнице, испод Братосавине, изгубиле мазгу са парама, па је тај златни новац нашао Шундо Грбовић и обогатио се. Догађај се збио пре доласка Срба у ове крајеве.

У Љутићима, на месту званом Дуб, код Глога је постојала пре доласка Срба у ове крајеве грчка црква. Поред цркве је било гробље. И данас се виде надгробни споменици лепо обрађени (2 м дуги и 0,70 м широки) од камена сличног сиги-туфу, каквог има само у Бошчиновићима. Испод цркве се створио понор и црква је читава потонула. Ти су споменици прављени за време римске владавине у овим крајевима.

Још је једна црква постојала у Љутићима (испод куће Цвијовића), али је била на клизавом терену и сада се само могу назрети остаци њених темеља.

Близу Ћехотине, у доњем делу Љутића, било је илирско, односно грчко насеље. Свуда се могу наћи темељи кућа од камена, а у делу који се зове Кућетине, има их седам. Око љутићког поља су била бројна илирска насеља (испод брда), док је Љутићко поље било под шумом. Копајући један извор у Пољу, нађен је лучев пањ великих димензија, који је изгледа стотинама година лежао под земљом. Кад се зна да је таквом гиганту потребно неколико стотина година да порасте, може се претпоставити колико је стар. Читаво Љутићко поље је било обрасло шумом, можда највише боровом, а обрађено земљиште им је било по долинама и брежуљцима изван поља.

Добро су очувани и Грчки бунар и Грчки извор. На извору се налазе две плоче; горња је равна, а доња издубљена.

Интересантни су налази испод Љутића, до Ћехотине. Ту је поред реке нађен воденички камен и угљен. Према предању, ту је била илирска воденица. Камење је било добро очувано (према казивању старога Ивана Шљуке). У Пурића долини постоји грчко гробље. Познају се само надгробне плоче.

Некада су у Матаругама живели Кркавци, а сада живе у Звјезду. У Матаругама је живело братство Јанковића, којих сада нема. Котлаје сада живе у Потковачу, а некада су живели у Љутићима. У Козици су некада живели Брајевићи и Остојићи, али се не зна када су одатле одселили. Ти Остојићи сада живе у Звјезду.

Стари Матаружани причају (Бошко Ћировић) да је око 1800. године подигнут чардак Селмановића изнад цесте у Љутићима. Чардак је одржавала Миља Бубања из Вранеша. Кроз неколико година је Милош, најстарији син Ћира Ћировића, узео Миљу за жену. Код чардака је било мало турско гробље, где су сахрањивани Турци погинули од хајдука у Матаругама пре 1800. године. Осим овог чардака, постојала је још једна турска кућа под брдом Маркушем (до Кракалица), а звали су је царском кућом. Ту је купљена царска мирија (порез). Била је то већа кућа – магацин. Код те куће су представници турске власти упознавали народ са царским наредбама и прописима.

Селмановићи нису живели у Матаругама после Селман-паше, нити су овде насељавали друге Турке. Сва та имања обрађивале су им чифчије Срби и уз то давали одређене дажбине. Касније су многа имања дали одивама у мираз, те су неки Матаружани добили нове аге.

На Карину код Вукова брда била је турска караула и хан. Туда је пролазио пут од Пљеваља преко Козице за Бродарево. Ка Карину је била и Аустријска караула од 1879. год 1909. године. Швабе су 1916. године направиле касарну у Матаругама. Касарна је била где и сада школа, на путу за Бијело Поље.

Од великог броја матарушких хајдука најпознатији је био Ристан Шарац- Шарчевић, рођен око 1818. године. Још као дечко био је јогунаст, живахан и нетрпељив. Ристан је био растом мали, црних очију и косе. Његов немиран дух често га је доводио до свађе са чобанима, а понекад је знао правити штете комшијама Једанпут су његова говеда развалила плашће комшијама Вујковићима. Они га ухвате и истуку, али и Ристан, темпераментан и храбар, није могао да им опрости и заборави, већ други дан одлучи да им запали сено и на тај начин им се освети. Кад ватра обузе сено, он побеже у шуму са намером да се придружи хајдуцима, јер да су га ухватиле турске власти и комшије добио би тешку казну.

Тада је, према казивању његових потомака (Алексе Шарца и др.) имао само 18 година Како је био без оружја, оде код ујчевине (Шљука) и успе да их обмане, односно не каже им да је побегао у шуму, већ да му оружје треба због неке свадбе, па ће им га други дан вратити. Ујаци му повероваше и дадоше дугу пушку, нож и две кубуре.

Ристан тада у Карину, крај пута који води из Обарди за Козицу, уби два Турчина и односе им оружје. Исте вечери дође код ујака и врати им оружје, а он са пленом оде у дружину Мића Глушчевића, са којим је био у родбинским односима (мајке су им биле сестре).

У народном предању је сачувана успомена на прве значајније Ристанове акције. Једна се десила у првим годинама његовог хајдуковања, око 1840. године. Турци су сумњали да Ристан често долази код свога пријатеља Петра Гачевића, па Петру убише два сина: Лака и Васа (и данас се место погибије зове Васова долина). Чувши за то, Ристан дође код старога Петра са хајдуцима да му изјави саучешће и освети синове.

Кад дође први понедељак, пазарни дан у Пљевљима, Ристан са дружином сачека Турке у Сувој дубочици, која је тада била обрасла густом шумом. Туда су пролазили на пазар, поред остапих, Турци из Вранеша и околних села. Хајдуци су их убили више од 10, а потом су се пребацили у Врбово близу Пријепоља, где су убили два шпијуна који су турским властима проказивали хајдучке јатаке и кретање хајдука

Ристан је зимовао углавном у Шаранцима. Оженио се од Ђаковића и са том женом имао сина Јакова, који је већ са 13 година кренуо са оцем у хајдуковање. Ристану је умрла жена после неколико година брака и поново се оженио од Маклића. Са другом је женом имао сина Милана, чији су се потомци после 1920. године настанили у Грабу (општина бјелопољска).

Хајдуковање Мића Глушчевића познато нам је из многих историјских извора, историјских романа, народног предања, народних јуначких песама итд., као и хајдуковање Маринка Леовца, док о Ристановим акцијама и подвизима нема много писаних извора и литературе, а и то што има није објављено. Цитираћемо једно његово писмо црногорском књазу Данилу 1852. године.

”Вашој Великој свјетлости

Свијетли и милостиви Господаре јављамо ви са великим страхом и покорности за нашу немаштину и у прву годину, која је прошла, а камо ли ову у коју смо сад. Пануо је народ у муку од глади и они људи који су имали ђе радити, а камоли ми који немамо ђе радити. Поклањамо се Вашој свјетлости да разумите за ову невољу, у коју смо панули од глади и коју Ви јављамо с великијем страхом. Али смо ми сада у војскама на ове бродове поред Таре и табора турскије држимо војску и страже да нам не ударе, а не можемо да вам досађујемо, већ само ово момче (шаљемо) и неколико ријечи. Милостиви Господару, чуо сам да ме неко давија и рђаве ријечи проноси и ја ви се молим, да им не вјерујете, докле се пред вама на очи не видимо, па ћете онда видјети, јесам ли се јуначки држа и с Турцима кла, ка и пгго сам вазда и за које ви знате, а нијесам радио око шићара И желим доћи, кад ви речете и добити вашу милост и науку.

Ваша најпокорнија слуга, Ристан Шарац

са свијем ускоцима целивамо Вашу десницу.”

Сад смо пред дилемом како се Ристан Шарац 1852. године појављује као представник и вођа свих ускока који штите све прелазе на Тари, кад знамо да је тада био жив харамбаша Мићо Глушчевић и да је погинуо тек 1862. године у познатој бици на Шаранцима.

У писму се Ристан брани од оптужби да не ради о шићару, односно да се не бави пленом и пљачком. Разуме се да је морало и тога бити, јер се и месно становнипггво које је имало куће, имања и стоку (Језерци и Шаранци) једва прехрањивалао, а у каквом су се тек положају налазили бројни ускоци, од којих су неки имали и фамилије. Зато су често, враћајући се их хајадучких акција, догонили са собом велики број говеда, оваца и осталог плена. Ових ускока, устаника и хајдука, понекад је око Таре бивало много.

Против Ристана су поново стигле оптужбе на Цетиње да он са четом по Санџаку не убија Турке зликовце и зулумћаре, већ узима плен. Ристан је морао ићи пред књаза Данила да се правда, а он му нареди да иде у Каљића Лијеску (између Бијелог Поља и Мојковца) и убије најугледнијег агу-Каљића, муслиманског првака у читавом крају, веома окрутног према раји, који се истицао у борбама против Морачана, Шаранаца и Ускока. Ако га не убије, рекао му је књаз, мора да иде из његове земље куд зна. Ристан се врати преко Таре и сам оде у Каљића Лијеску да изврши књажеву наредбу. Имао је и тамо својих јатака и пријатеља код којих се распитивао за Каљића. Једна му је жена рекла да су Каљићу чифчије и остала раја осекли у планини грађу за нову кућу и да ће му наредне недеље моба извлачити грађу из шуме, па је претпостављала да ће ага на коњу отићи да обиђе мобу.

Око 10 сати наиђе ага на коњу, а Ристан сакривен у грму покрај пута, опали из пушке и уби Каљића. Главу му одсече и стави у торбу, па се упути на Цетиње. Кад је донео главу пред књаза, он посумња да је то Каљићева глава, па нареди да доведу из затвора једног угледног Турчина из Колашинских Поља. Кад овај дође и погледа главу, познаде је и плачући рече: ”Ја сама мислио да ћеш ме ти одавде избавити, а ето и твоја глава дође на Цетиње.” Тада га књаз Данило ослободи оптужби и нареди да му се да земље у Шаранцима.                                                                                                                                                                                                               О Ристановим акцијама против Турака писао је Вуле Кнежевић у свом делу ”Племе Шаранци”. Први пут га помиње када су Шаранци са Беганом сердаром и харамбашом Ристаном Шарцем 1845. године напали у Барицама на Реџовиће, убили три брата Реџовића и запленили им 500 оваца. Посебно се Ристан истицао у борби против Турака за време Омер- пашиног напада на Црну Гору 1852. године. Често се борио фронтално против Турака. Ристан се са својом четом хајдука посебно истакао 1858. године у борбама против Ђурђевића у Косаници. Наредне, 1859. год. Шаранци су са Ристаном напали Турке у Манастиру Довољи. Неколико Турака је изгорело у манастиру.

У пролеће 1861. године, Ристан је са четом учествовао (заједно са Шаранцима, Језерцима и Дробњацима) у нападу на Стричину, где је погинуло много нападача. Кроз два месеца напад су поновили уз помоћ Морачана и Ровчана, те су Турцима нанесени велики губици. О учешћу Ристана Шарца са својом четом хајдука у борби против Турака на Шаранцима 1862. године, било је речи у раду Милете Војиновића ”Мицановићи – Бошковићи – прилог етничкој историји” – (Етнографски проблеми св. 3, часопис, Београд, 1988, стр. 56-72). За време босанскохерцеговачког устанка 1875-1878. године, Ристан је са својом четом стигао скоро на свако бојипгге од Вучјег дола до Лима и Мораче. Кад је Али-паша са великом војском, почетком маја 1877. године, напао Морачу, Ристан је са својом четом дошао у помоћ Морачанима, Васојевићима и др. Ту су устаници разбили војску Али-паше, која је већ била стигла до реке Мораче у непосредној близини Манастира Мораче.                                       Ристан је са четом учествовао у бици на Стожеру и Ђатлу почетком јуна 1877. године, када је одред (око 1200 војника) под командом војводе Пера Пејовића претрпео велике губитке. Ристан је штитио лево крило и спасио одред Пејовића од још већих губитака.

Приликом Хафис Ахмет-пашина напада августа 1877. године на Шаранце и Језера, Ристан је са четом учествовао у борби против Турака.

О јунаштву и подвизима харамбаше Ристана Шарца народни певачи су испевали велики број гусларских песама. Само је Милан Јоксимовић знао преко 20 песама о Ристану. У Ристановој чети је било хајдука из више места нашега краја, али највише из Матаруга, Козице, Обарди и суседних села.

Братства матарушке регије

1.  Неки Бујишић, чијег се имена потомци не сећају, дошао је око 1630. год. из Мораче у Крупице. Ту је са 5 синова остао око 50 година. Око 1690. године 4 сина одселе из Крупица у Вруљу, коју су нашли пусту. Један је брат остао у Крупицама, где његови потомци и данас живе. Четири брата се распореде у Вруљи и направе потребне зграде. Од претходних становника су нашли само гробље и код њега зидине срушене цркве.

Бујишићи су се брзо обогатили, али доласком Мицановића у Маоче, почело им је слабити богатство. Први становници Вруље била су два брата Златнопојасовића из Дробњака, који су одмах прешли у ислам. Они су из северног дела истиснули Бујише. Касније су пристигли Мемићи, Штроке и Дурани (сви Мицановићи) и потпуно их истисли из Поља, Бијелих Вода и читаве Вруље, те су морали прећи у Брезу на којој су им до тада били само летњи катуни.

Један део Бујишића се раније презивао Гољевићи, а сада се сви зову Бујишићи. Они живе углавном на Брези. О њима је писао и Танасије Пејатовић.

Од старих Бујишића најпознатији је био Прокопије Бујишић, архимандрит и војвода устанички у српској војсци од 1875-1878. године. Ратовао је са Маринком Леовцем око Прибоја, Нове Вароши, Вишеграда, Златара итд. Био је игуман манастира Бања код Прибоја и Милешева код Пријепоља. Прокопије (Јован) Бујишић је био син Мијаила (Мића) Бујишића, врло угледног човека Мијаило је имао 4 сина. Прокопије је умро 1913. године. За ратне заслуге, ширење просвете и буђење националне свести код Срба, добио је највећа одликовања Србије (Таковски крст, Орден Св. Саве итд.).

Бујишића је било око 1910. године 10 кућа и сви су живели на Брези, не рачунајући оне који су раније одселили по многим местима. За време бивше Југославије у Пљевљима је живео поп Бујишић и имао кућу наспрам цркве. Пошто је кућа била стара, одређена је за рушење 1948. године. Кад су радници копали испод патоса, нашли су пун ћуп златника. Надлежни органи су узели новац. Не зна се да ли је новац био попа Бујишића или неког претходног власника куће. Ђорђе је са три брата 1900. године отишао у место код Кокиног Брода. У Козицу је отишао Његован, 1895. год., у Пљевља је отишао Станоје са два брата, на Цетиње Јово, а код Шавника Вукола. У Маоче су отишли Малин и Голуб. Отишле су две породице у Лику и Нашице за време сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем III 1690. год.

Јоксим Бујишић је тражен 1909. године у аскере, али није хтео да служи турску војску, већ је побегао у хајдуке.

У I светском рату, у црногорској војсци (1914-1916) је учествовало 16 Бујишића. Милан је погинуо 1914. године на Челебићима. Интернирани су у Мађарску: Перко, Радован, Анто и Данило. Перко је умро на робији 1917. године.

2. Ковинићи су пореклом из Колашинских Поља. Тамо су се презивали Пековићи. Бако Пековић је, око 1900. године, убио у Пољима свог суседа Србина и са женом и два мала сина побегао у пљеваљски крај. Презиме су добили по Баковој мајци Ковини.

Бако је најпре дошао у Клађе код Козице и тамо остао три године, а потом прешао у Вруљу, на имање Бећира Мемића, као чифчија. Бакови синови су: Стеван, Ноле и трећи, чијег се имена не сећају. Ноле се родио у Вруљи.

3.  Коћали су пореклом од Миловановића из Тушиње, одакле су дошли у Косаницу. Ново презиме су Коћали добили још док су живели на Косаници. Чувајући козе, један Миловановић (после Чечаровић) их је стално вабио са: коћ, коћ и по томе га прозваше Коћал, а његове потомке Коћали. Из Косанице су дошли у Маоче око 1806. године, а из Маоча су прешли у Матаруге око1820. године. Стари Коћали нису имали земље, већ су гајили овце као номади.

Зимовали су на Косаниди, Обардима итд. И сада тамо постоје Коћалске ливаде.

Памте имена предака од Перише и Његована. Јосиф Коћал је отишао у Козицу, тамо од њега имају три куће. Његованови синови су: Мирко, Обрад, Малиша и Јосиф. Периша је имао сина Милана који је погинуо 1915. године у Каменогорском батаљону у борби против Аустријанаца на Бијелом брду. Род су им Петровићи на Косаници и Пертићи у Готовуши.

4. Картали су род са Обреновићима, Шарчевићима и Гачевићима. Пореклом су, према једној верзији, из Гацка, а према другој, они су староседеоци. Тако је забележио Танасије Пејатовић. Има их једна кућа у Бабинама, 2 у Козици, 4 у Грабу и 4 у Матаругама. Селили су се из економских разлога. Од предака памте Риста (1870.). Његови синови су: Миле и Радојица.

5. Постоји више верзија о пореклу Девеџића.

Према њиховом казивању, они су из Црнојевића Ријеке. Сматрају да су дошли у Матаруге пре скоро 500 година. Према другој верзији, они су били слуге код Селмановића, вероватно код првог паше Селмана (после 1526. године). Ово предање је забележио Јоко Кнежевић. Према трећој верзији, можда најтачнијој, они су од Госпића – староседеоца Матаруга. Знају претке од Васа и Рада. Раде је рођен око 1840. године. Његови синови су: Нико, Никола, Тодо и Саво. Васови синови су: Ристан и Ђорђије.

6. Томићи су се доселили из Морачких Бара. Пореклом су од Радовића. Из Мораче су побегли од крвне освете и населили се у Блишкову. Стеван је напустио Блишково и доселио се у Вруљу. Стеванов син је Јован, а Јованов Марко.

7.  Паун Рабреновић је дошао у Вруљу 1926. године из Бијелог Поља. Била их је једна кућа.

8.Бојовића су биле две куће у Вруљи. Јаков Бојовић је дошао 1929. године из Шаранаца. Купили су земљу у Мемића.

9. Доселиле су две куће Митровића у Вруљу – Поље на некадашњу земљу Бујишића (1920. године). Ту су земљу Бујишићима отели Мемићи, а од Мемића су је отели Митровићи.

10. Из Никшића је 1920. године дошао Јован Николић са синовима и населио се у Пољу. Биле су их три куће.

11.Спасоје Вујичић је доселио од Видрована код Никшића 1920. године и населио се у Пољу.

12. Вујашевићи су пореклом из Звјезда (прибојски крај) па су у прошлом веку доселили у Маоче. Јоваш се оженио од Бујиша и дошао на мираз у Вруљу око 1890. године. Са Јовашем је дошао и његов брат Јово.

13.Ћировићи су пореклом из Мораче. У једном документу који цитира др Новица Ракочевић у монографији “Колашин”, кад се градио Манастир Морача 1253. године, у Морачи су била само два српска братства: Ћировићи и Дамјановићи (нису то наши Дамјановићи, већ они око Колашина и Бијелог Поља). Било је тада десетине кућа Ћировића, ако не и стотину, па им се број смањио на свега две куће 1986. године. Потоји легенда о томе како им се смањио број кућа.

Неки Ћировић је прешао из Доње Мораче у Горњу око половине 17. века. Имао је два сина, једног су убили Ровчани, а други је још био мали. Остао му је и унук од погинулог сина. Тај Ћировић је доселио у Вашково. Ту су се од Ћировића одвојили Голубовићи и Пејовићи. Око 1720. године три братства, односно свега три куће (једна Ћировића, једна Голубовића и једна Пејовића) доселе у Крупице. Голубовићи се населе у Котлајићима, Ћировићи северно од њих – у Гаришту, а Пејовићи код Рељиног камена.

Ту су живели скоро 50 година и око 1770. године одселе све три куће. Ћировићи одселе у Братосавину. Била их је још само једна кућа. Ту су остали десетак година. У некаквој свађи су убили једног Раповића, а једног су ранили, па су морали да беже из Братосавине. Затражили су заштиту од Селмановића и они су их населили као своје чифчије у Љутићима.

Памте имена предака од Јована (1740). Он је имао 4 сина: Милоша, Ристу, Милету и Малишу.

У Љутићима, изнад цесте, био је око 1800. године подигнут чардак Селмановића. Чардак је одржавала Миља Бубања из Вранеша. Милош је узео Миљу Бубању за жену. Код чардака је било мало турско гробље. Ту су сахрањивани Турци погинули од хајдука у Матаругама до 1800. године. Милош је са МИЉОМ  имао 7 синова и сви су изгинули осим једнога. Милошев брат Милета је био хајдук. Кад је избио први српски устнак, отишао је у Србију, ратовао у Карађорђевој војсци против Турака и погинуо. У бици на Шаранцима – 1862. године погинуо је хајдук Милун Ћировић. Поред ових, у 19. веку је погинуло 7 Ћировића у хајдуцима, али се ниједном не зна гроб.

Недељко и Никита Ћировићи су убили у Братосавини 1911. године једног Раповића, јер је хтео да узме неку њихову девојку. Једна њихова линија иде овако: Јован – Ристо – Мићо – Ристо – Мићо – Ристан – Бошко.

Кад су Пљевља ослобођена од Турака, октобра 1912. године, и кад је успостављена црногорска власт, стрељан је Неђељко Ћировић. Периша Томановић је био командант Каменогорског батаљона и утицао је на суђење у Пљевљима четворици отпужених: Неђељку Ћировићу, Неђељку Вучетићу, Неђељку Станићу и Рустему Бамбуру, који је био одметник од турске власти. Неђељко Ћировић је ранио Мујагу Раповића. Томановић је оптужен, па га је позвао краљ Никола на Цетиње, рекао да је погрешио, па нека суди сам себи. Томановић се већ у ходнику убио.

Јосиф Ћировић је ишао испред Каменогорског батаљона на Божић 1915. године на Цетиње код краља Николе. Кад су после прославе Божића сви кренули са Цетиња кућама, краљ им је дао за путни трошак по 10 перпера, а Јосифу Ћировићу 20. Питали су краља зашто то, а он им је одговорио да је сам Јосиф заробио читаву десетину Шваба у Сувој дубочици.

За време првог светског рата, у Љутићима и Матаругама су биле две чете Каменогорског батаљона. Командир Матарушке чете је био Дико Гачевић, а барјактар Шоро Обренић, а након њих командир је био Дмитар Јањуш, а барјактар Средо Шарац. У Љутићкој чети су добили златне медаље за храброст: Дико Гачевић, Иван Сокић и Јосиф Ћировић. У Матарушкој чети златну медаљу за храброст је добио Митар Јањуш.

У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 30 Ћировића. Интернирано је у Мађарску почетком 1916. године 12 Ћировића: Саво, Арсеније, Антоније, Божо, Бајо, Јовић, Миливоје, Милан Ћиро, Вучко, Новица, Никола. Умрли су у робији: Вучко, Новица и Антоније. Ћировића имају 4 куће у Пештеру и 30 у Љутићима.

14. Зиндовићи су пореклом из Колашинских Поља. Дошла је једна њихова кућа око 1770. године и населила се поред Обарди у Честима. Имање им је било мало, па су сиромашно живели. Аге су им били Ченгићи. Око 1800. године договоре се Зиндовићи и Попадићи (било их је по две куће) да селе у Србију. Први крену Попадићи и оду преко брда у правцу Пријепоља. За њима из Чести крену Зиндовићи, али кад су били поред кућа Попадића, предомисле се, сврате у њихове куће и ту се населе. Сутрадан се предомисле и Попадићи и врате, али Зиндовићи су запосели њихове куће и нису хтели да изађу. Спор реши ага Ченгић рекавши да су Попадићи презрели земљу и напустили је, па им је више не да. Попадићи су отишли у куће Зиндовића, али на много лошије и мање имање.

Памте имена предака од Павла (1800). Изгледа да је Павлов отац прешао из Чести у Обарде. Павлови синови су: Тодор и Средоје, а Средојеви: Дими- трије, Ђиле, Миле, Сајо и Саво. Димитријев син је Јован, Јованов је Војислав.

Одметник од турске власти – Пашо Ђаволовић са десетак одметника дошао је око 1890. године да опљачка Вула Деспотовића. Јован Зиндовић је са великим бројем наоручаних Обарђана такође дошао код Вула. Видевши да су дошли да се туку, Пашо није смео правити никакве зулуме, већ је ујутру рано са својима отишао некуд.

Рако Зиндовић је за време турске владавине доносио из Србије у ове крајеве књиге, пошту, пушке, плате учитељима и др. Храбар је био и у ослободилачким ратовима од 1912-1918. године, па је добио златну медаљу за храброст.

Зиндовићи у Глибаћима су дошли из Обарди (око 1875. године). Ћосовића одива је остала удовица у Зиндовића и са децом се вратила у род код Ћосовића. Њени синови су: Петар, Антоније и Дико. Петрови синови су: Вукосав и Стеван. Антонијеви синови су: Сава, Милун и Милан. Четворица Зиндовића са Косанице учествовапа су у црногорској војсци у I светском рату. Интернирани су 1916. године Стеван и Антоније. Антоније је умро на робији.

Димитрије је био богат, па кад су дошле Швабе 1916. год., по наговору неких муслимана из Пљеваља, тражиле су му златнике. Ушло је једне вечери неколико војника у кућу и кад није имао да им да новац у злату, страшно су га мучили у присуству жене и мајке. Толико су дивљали, да су га поред осталог злостављања голог поливали врелом водом и опасивали усијаним влачегом док је издахнуо. Осим њега убили су и Неђељка Зиндовића.

У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 14 Зиндовића из Обарди. У рату је погинуо Мико, а рањен је Рако. Швабе су интернирале Ђорђијеву жену Петру са дететом, као и Борисава, Богдана, Дила, Николу, Тадију и Ђола. Умрли су у робији: Ђоле, Тадија и Борисав.

15. Гачевићи су, према њиховом казивању, доселили из Гацка. Према другој верзији, коју је забележио Танасије Пејатовић, Гачевићи су, као и Обренићи, Картали и Шарци, староседеоци (“Средње Полимље и Потарје”, стр. 316).

Памте имена предака од Савића (1800) и Мића. Савић је живео на Брези, а Мићо на Дубрави. Савићеви синови су: Миле, Јакша, Јоко и Спасоје, а Мићови су: Ристан, Горан, Вучић и Тане. Осим ових, има више кућа Гачевића у Гачевића Долини. Знају да су род, али не знају степен сродства са њима. Тамо је око 1840. године живео угледни домаћин Петар Гачевић коме су Турци убили два сина; Лака и Васа. Њих је осветио чувени харамбаша Ристан Шарац.

Гачевића има, пред ових у Љутићима, односно Матаругама, и у Пиви, Козици, Јабуци, у Затону 10 кућа, Ариљу 15 кућа, Чачку, Прокупљу, Зајечару.

У I светском рату у црногорској војсци се борило против Аустроугарске 15 Гачевића. У интернацији је био Шуле. Дико Гачевић је био црногорски официр и командир Љутићке чете у Каменогорском батаљону.

Једна њихова линија иде: Савић – Миле – Мићо – Грубан – Миланко.

16.Сокићи су према њиховом казивању, из Равне Ријеке (од Бијелог Поља). Тамо су се презивали Робовићи. Дошли су у Матаруге као Робовићи око 1740. године. Међутим, Танасије Пејатовић је забележио: “Сокићи су исто што и Јанковићи па су се по некаквој Соки, тако прозвали.”

Памте имена предака од Пера (1800). Сматрају да је доселио Перов прадеда, који се презивао Робовић. Перови синови су Сретко и Стеван. Сретков син је Добрица, а Добричин Дашо. Сокићима је био ага Мехмед-бег Селмановић. Имао је изнад цесте велики амбар за чување жита. У амбару је становао Мато Јанковић.

У I светском рату у црногорској војсци су била 4 Сокића. Интерниран је Ристо 1916. године у Мађарску. Добрица Сокић је био водник. Било их је 1912. године 3 куће. Иако Робовићи кажу да су дошли из Србије, највероватније да ова три братства воде заједничко порекло.

17. Пејовићи су се одвојили од Ћировића и живели једно време у Крупицама, кад и Ћировићи и Голубовићи у Котлајићима. Кућа им је била код Рељиног Камена. Одатле су одселили око 1770. године у Поткрајце и ту остали свега 5 година. Наишао је турски кер међу овце и расплашио их, а они су га убили. Плашећи се казне од Турака они су побегли (била их је једна кућа) у Козицу и настанили се као чифчије Џидића. Неке ливаде у Крупицама, као и Ћировићи, држали су све до 1912. године.

Због свађа са Турцима или убистава, неки су Пејовићи одселили из Козице, па их сада има једна кућа у Грабу, једна под Жубером код Стожера, три у Глисници и пет у Бабинама. Стеван Пејовић је убио Турчина и побегао под Жубер. Има Пејовића у Бољанићима и другим местима, али нису род са овим из Козице. Међу Пејовићима из Козице има неколико кућа које не воде порекло од Ћировића.

У црногорској војсци у I светском рату било је 11 Пејовића. Милош је рањен на Дрини 1914. године и од те ране је умро.

18.Обренићи су од старих Бијелића, староседелаца у Матаругама (према Атанасију Пејатовићу). Презиме су добили по удовици Обренији која је имала пуно деце. Неки су Обренићи одселили из Матаруга. Има их 25 кућа код Обреновца и 15 код Бања Луке. У комитама су били од 1916-1918. године: Алекса, Јакша, Перко и Иван. Швабе су једном ухватиле Перка и држале га месец дана у затвору у Пљевљима. После месец дана су га свезаног, у пратњи два војника, потерали за Пријепоље. Комите то дознају и сачекају их на Јабуци; војнике ухвате и разоружају, па врате за Пљевља, а Перко поново оде са комитама у шуму.

Памте имена предака од Јакова (1830). Његов син је Данило, а Данилов Алекса. У I светском рату у црногорској војсци су били: Алекса, Јакша, Перко, Иван, Милан и Миле. Иван је био мобилисан у турској војсци 1909. године, али је побегао преко Грчке и Турске у Србију. У Србији је ратовао до повлачења српске војске кроз Албанију, а потом се вратио у Матаруге и комитовао са рођацима

19.  Томашевићи у Стрмећицама – Козици били су српска властела за време Немањића. Поседи су им били око манастира Милешева, Пријепоља, Матаруга и Камене Горе. Стеван Томашевић био је у турској војсци за време битке код Мохача 1526. и ту се истакао необичном храброшћу и вештином. После битке Турци су му понудили звање паше ако пређе у ислам. Прешао је у ислам, постао паша и дсбио ново име – Селман. По њему су му потомци добили презиме Селмановићи. Према предању које је забележио Јоко Кнежевић, двор Селман-паше је био у Матаруагама.

У Стрмећице су дошла два брата Томашевића око 1700. године, негде од Пријепоља. Један је брат отишао у Бабине, а други се населио на једном пропланку у Стрмећицама, јер је сво околно земљиште било обрасло шумом. Сталним крчењем шума створили су велике површине обрадиве земље.

Једна њихова линија иде овако: Милован (1810) – Вукојица – Ђеросим – Рајко. Вукојичин син Ђеросим (1870) је био богат и угледан човек. Његова кућна задруга је бројала 48 чланова све до 1945. године. Један Томашевић је био хајдук у чети Ристана Шарца и са њим је погинуо у Крупицама 10.Х 1877. године.

У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 5 Томашевића. Јоксим је 1914. године погинуо на Дрини. Швабе су 1916. године убиле старце Вукојицу и Вука на кућном прагу али, Томашевићи не знају због чега.

Томашевића има у Комарану, Горицама, Бабинама, Каменој Гори, Милешеву, Пријепољу и другим местима.

20. За Јанковиће је Танасије Пејатовић забележио да су се доселили из Љутића, премда за Сокиће пише да су се доселили из Равне Ријеке око 1750. године, а да су исто што и Јанковићи. Биле су их две куће.

Памте имена предака од Милована (1850). Његов син је Владе, а Владов Војин. У I светском рату су учествовала 4 Јанковића у црногорској војсци. Јаков је интерниран 1916. године у Мађарску и тамо је умро.

У Црљеницама има Јанковића. Дошли су из Љутића 1880. године и населили се на имање Салка Катане. Ова линија иде овако: Радован (1814) – Стево – Станиша – Саво.

21.  Према сопственом казивању Пурићи су пореклом из Херцеговине. Тамо су била три брата од којих један оде у Дубровник и пређе у католичанство, други оде у Босну и потурчи се, а трећи је отишао у Морачу. Из Мораче је прешао у Матаруге пре неколико стотина година. Кажу да су попови Пурићи скоро 300 година држали цркву у Дубочици. Последњи је био поп Василије.

Тај је поп Василије имао лепу жену, на коју је бацио око његов ага Селмановић. Једампут му рече ага: ”Имаш попе лијепу жену.” Поп је прешутио једанпут, али кад то ага опет понови, поп му одговори да ако има, има је за себе. На то му ага добаци да она може бити и његова. Кад му то ага још једанпут понови, поп га уби кубуром у Гачевића  Долини и побеже са женом у место крај Нове Вароши. Сада од тога попа има потомака око 40 кућа То се догодило око 1780. године. Попа Василија су наследили попови Ненадићи.

Памте имена од Милуна (1830). Његов син је Раде, а Радов Милојица. Милорад Пурић поседује читуљу вођену од 1914. године, апи су у њу уписана, односно преписана имена умрлих Пурића из старе читуље, која је вођена од 1830. године. Милун је умро 1914. године, а за период пре његове смрти, од 1830-1914. године, постоје 83 имена умрлих. Из овог податка произилази да су за 84 године умрла 83 члана те велике Пурића задруге. Вероватно их је у прошлом веку било далеко више у кућној заједници него 1912. године, када их је била само једна кућа са 23 члана. Сада их има 14 кућа у Матаругама

У црногорској војсци у I светском рату било је 6 Пурића. Један је Пурић око 1920. године нашао код рушевина козичке цркве тепсију златника и у Великој Жупи код Пријеполл купио добро имање.

Претпоставља се да су од Пурића Грујичићи у Пљевљима.

22. Шљуке су пореклом из Риђана код Никшића. Тамо је Никита Шљука убио неког Турчина и побегао. Изгледа да је то била бројнија породица. Знају да је са собом довео лепу сестру. Дошао је у Мељак под Љубишњом. Сестру су му Турци отели и потурчили. Никита је био неожењен. Са њим је био неки младић (не знају тачно да ли му је био брат или братучед, а можда је био и ванбрачно дете). Младић је био у најму код неког бега који је имао сакату кћерку. Ага му је дао кћерку и превео га у ислам око 1800. године. Од тога су младића муслимани Шљуке у Мељаку. По њима се и село зове Шљуке. Никита је касније лутао; живео је извесно време у Отиловићима, Вијенцу и најзад се настани у Матаругама. Био је чифчија код неког аге. Никита се стар оженио.

Никитини синови су: Петрић (1810), Вуле и Марко. Други Никитин синВуле отишао је у Потпеће. Његови су се потомци прозвали Вуловићи. Никитин трећи син – Марко прешао је на Вијенац, где му потомци и сада живе. Петрић је имао 6 синова: Милована, Илију, Тома, Василија, Стевана и Перишу. На Јабуку су отишли Василије, Стеван и Периша, док су остала тројица остала у Матаругама.

Поред Никитиних потомака у Матаругама (Роганице) има неколико кућа Шљука које је Никита нашао у Матаругама. Они су, кажу, староседеоци. Најугледнији им је био Јоксим. Био је извесно време коџобаша у Матаругама, па је имао велико имање и богатство.

Милован је био јатак Ристана Шарца и Мића Глушчевића. Због тога су га Турци мучили, па чак и вешали за ноге и тако држали до бесвести. Иначе, Мићова и Ристанова мајка су сестре, родом од Шљука староседелаца

Павле Шљука са Јабуке је био у хајдуцима до 1912. године. Избијањем балканског рата, октобра 1912. године, прикључио се српској војсци и ратовао до краја 1918. године. Добио је 12 одликовања, од којих неколико највреднијих. Први је ушао 27. октобра у Пљевља и донео вест да се граду приближава српска војска.

Са Јабуке је дошао у Пљевља Раде Шљука 1903. године. У Дургутовини (на Вароши) купио је мало имање у Ризван-бега Манововића за 30 дуката и ту држао кафану.

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је пет Шљука из Матаруга.

Марко Шљука је дошао из Матаруга у Вијенац око 1875. године. Ага им је био Рамиз Асесић из Сељашнице. Маркови синови су били: Лако(1860), Ратко, Дико и Милисав. У рату против Аустроугарске (1914-1916) учествовале су четири Шљуке из Вијенца Милован је интерниран 1916. године и умро је у Мађарској. Ове Шљуке називају и Чавићима.

23. Према предању, Јањушевићи потичу од породице Обилића. По доласку Турака у Србију, једна фамилија Обилића, бежећи пред Турцима, прешла је у Ровца, а затим у Озриниће код Никшића. Из Озринића су три брата побегла због крвне освете око 1720. године. На путу за Србију заноћили су једну ноћ на Вуковом Брду у Матаругама. Ту су им се деца почела играти, па решише да ту и остану. Један брат оде у Ужице, други у Бабине, а трећиМилован остаде на Вуковом Брду. Данашњи Јањуши се не сећају имена Милованових синова и унука, већ праунука Петрића (1800). Његови синови су: Вуле (1845), Ристан и Ћиро.

Ристан Јањуш је био матарушки коџобаша. Иначе, био је веома угледан и богат човек. Имао је смелости да туским властима изнесе све неправде и злодела која су се чинила српском народу.

Почетком новембра 1907. године, дошла су три разбојника из Комарана да краду и убијају. Јањуши убију два разбојника и једног ране, али тај побеже у шуму и тешко рани три Јањуша. Увече су сва тројица умрли. На сахрану тројице погинулих Јањуша дошао је огроман број српског народа чак и из села удаљених по неколико сати хода. Тада Ристан са 10 кућа Јањуша, плашећи се турске освете, одсели у Србију код Ужица. На интервенцију српске владе код Порте у Цариграду, туске власти су им гарантовале сигурност и после три месеца вратили су се на своја огњишта на Вуковом Брду.

Кад су турске власти, око 1910. године, увеле велики порез на пашарину, Ристан је побунио све сељаке Матаруга и околних села, те су отишли у Пријепоље код турскх власти. Виши органи турских власти повољно су решили њихову жалбу.

У лето 1908. године, на пашњацима између Козице и Вуковог Брда, долазило је до свађа и псовки између чобана Реџовића и Јањуша. Један младић Реџовић се нарочито истицао у псовању. Највише је псовао српску цркву и крст. Неко је убио тог младића и затрпао га грањем и кладама, а Турци осумњиче Јањуше. Дође паша са војском и сазва збор свих грађана (одраслих мушкараца) из суседних села. Ристан се пред пашом и збором бранио храбро и паметно. Машући тојагом, поред осталог је рекао паши: ”Покренули сте толику истрагу због једног турског чобанина, а у сваку клеку има по једна одсечена српска глава, па нико ништа не предузима.” Након тога паша је са њим насамо разговарао и касније предложио да се Јањуши окуме са родитељима погинулог детета.. Предлог је прихваћен и спор се окончао.

Да подсетимо, Милана Јањуша (Јањушевића) и Голуба Коковића убили су неки турски пљачкаши из Вранеша око 1820. године. Ноћу су им напали торове, оба убили, а стоку им отерали.

Уочи избијања балканског рата, 1912. године, Турци су ухватили Сава Јањуша и сасекли га.

У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 12 Јањуша. Митар је био официр и командир Матарушке чете Каменогорског батаљона. Интернирани су Новак и Ристан и оба су умрла на робији: Ристан у Добоју, а Новак у Мађарској.

Род су им Перовићи у Потпећу.

24. Планићи су староседеоци у Јунчевићима код Јабуке. Тамо их има 10 кућа. Са Јабуке је дошао Мијат у Клопет-Вруљу, око 1895. године. Имао је два сина: Милоша и Милована и кћер Петру. Мијат је био у црногорској војсци у рату против Шваба (1914-1916).

25.Атанасије Пејатовић је забележио да су Коковићи (Цаковићи) дошли из Вранеша пре 120 год., односно око 1770. године. Према њиховом казивању, дошли су негде од Косова пре 350 година. Према трећој верзији, Коковићи, Кљајевићи и Табаши су староседеоци у овом крају.

Дошла су три брата на Вуково Брдо у Матаругама и одатле су се расељавали. Има их једна кућа на Вуковом Брду, 2 у Вруљи, једна у Раћеву. Коковића има и код Чачка око 40 кућа и код Ивања 20, али не знају кад су тамо одселили. Аге су им били Ченгићи и Ненадићи.

Памте имена предака од Голуба (1780). Једна њихова линија иде овако: Голуб – Марко – Мина – Марко – Манојло.

Око 1820. године неки Турци из Вранеша – пљачкаши напали су ноћу торове Голуба Коковића и Мила Јањушевића. Оба су убили и сву им стоку запленили. Жене су трчале за њима и молиле да им оставе неколико оваца, а Турци су им рекли да имају меса и код куће (алудирајући на погинуле).

У црногорској војсци у I светском рату учествовали су: Рако, Јосиф и Јован.

На Вуковом Брду су били Аџовића катуни.

26. Перо Безаревић је био код Јањуша на Вуковом Брду у најму, па му они дадну девојку и мало имања.. Перови синови су: Михаило, Неђељко и Раде. Неђељкови синови су: Михаило, Саво и Бојо. Два Бојова сина и један Михаилов били су у Америци. Вратили су се за време бивше Југославије, донели доста новца и купили имања у Потпећу.

27. Филиповићи су пореклом из Колапганских Поља. Памте имена предака од Пеја (1810), који се родио у Пољима. Пејов отац је био хајдук. Селмановићи су му дали у Лутићу добро имање до Кракалица али су касније Пејовим потомцима одузимали део по део тога имања. Пејови синови су били: Богдан, Стеван (1840), Петар, Видоје, Бошко и Дмитар. Једна њихова линија иде овако: Пејо – Стеван – Јован – Михаило – Милоје. Била их је једна кућа до 1920. године.

У црногорској војсци у I светском рату били су Јован и Миле.

28.Према предању, које су Госпићи преносили са колена на колено, они су староседеоци у Љутићима – Матаругама. Тамо се један засеок зове Госпавина. По удовици Госпи њене потомке прозваше Госпићи. Ту су живели до косовске битке, а када су Турци почели продирати, један део Госпића повлачио се пред њима све до Лике. Ту су се населили и по њима се место прозва Госпић. Неки су Госпићи остали у Матаругама, али су се касније раселили.

Памте имена предака од Стевана, који је рођен око 1765. године у Матаругама. Стеван је побегао из Матаруга око 1790. године од турског зулума. Дошао је у Шевари код Пљеваља, купио мало земље и на њој направио кућу. Стеван је имао сина Продана (1795), а Продан Вуколу (1825) и Василија. Вукола је био прота и управник Манастира Св. тројице, а Василије је био поп. Кад се враћао из Брвенице са ђаком, убио га је хајдучки харамбаша Бошко Војиновић.. Бошку су рекли неки Срби у Бушњу да је пошао за Брвеницу њихов ага с пратиоцем, па га је Бошко чекао са рођаком Радованом на путу од Брвенице до Пљеваља. У међувремену, пре аге, наишао је поп са ђаком. Поп је имао на капи белу мараму, а ђак турски ћулав. Бошко и Радован су помислили да су то ага и његов пратилац, а били су удаљени од попа око 200 метара. Поп је наишао са ђаком преко једне лазине, поред великог граба. Хајдуци су опалили пушке и оба путника убили. Запрепастили су се кад су дотрчали до њих да их посеку. Бошко и Радован увече одоше у Манастир Св. тројице и све испричаше калуђерима, говорећи им да пристају да их убију, само да их не предају Турцима. Калуђери рекоше да је то било ненамерно и да им се све опрашта. То је било у лето 1877. године. Место где су погинули поп и ђак зове се Попов гроб. Касније су Госпићи (после Бошкове смрти) ставили натпис на плочу да је погинуо од “злочиначке руке”… Уочи другог светског рата Грујица Војиновић је давао Манастиру 9 волова да избришу део текста са попове плоче, јер није тачан. Рат је прекинуо нагодбу. Поп Василије није имао синова.

Вуколини синови су: Спасо и Јован. Спасо је био терзија (кројач) и имао је две кћери, а Јован је био свештеник и имао је три сина: Василија (1886), Војислава (1890) и Вуколу. Василије је био учитељ и службеник у министарству бивше Југославије, Војислав је био службеник у Пријепољу, а Вукола учитељ.

Прото Вукола је подигао кућу у Шећеровића сокаку 1884. године. Имала је зидане пећи. Војислав је био у српској војсци на Церу и Колубари 1914. године и ту је тешко рањен. Швабе су интернирале проту Јована (1860) и сина му Василија 1916. године, али су се оба вратила из робије.

У Пљевљима је живео и Милосав Госпић, отац Велиборов.

Госпићи у Хоћевини су пореклом из Матаруга, па су се одатле раселили. Било их је и у Црљеницама. Из Црљеница је дошао у Хоћевину Димитрије око 1855. године, и оженио се од Анђелића. Димитрије је имао 7 синова: Стјепана, Миладина, Вука, Јована, Дмитра, Неђељка и Рада. Ага им је био Рустемагић. Имао је 40 читлука. Код данашње школе је имао велику шталу и ту је гајио волове од сена које су му давале чифчије. Неђељков син је Добрица (1909). Било их је 1912. године 3 куће. Госпића има и у Голешима. Тамо је отишао један Госпић из Црљеница

У I светском рату у црногорској војсци учествовапо је 5 Госпића из Хоћевине.

Госпићи сматрају да су се од њих одвојили Јошовићи са Пауча, Девеџићи из Матаруга, а можда и Перуничићи.

29. Матарушки Кнежевићи су пореклом од Старчевића. Неки Старчевић је посинио једног дечка, а кад је дечко одрастао био је кнез. Одселио је у Матаруаге око 1700. године.

Памте имена предака од Сима (1770). Кнез који је дошао у Матаруге био је највероватније прадеда Симов. Симо је имао два сина Мића (1807) и Стевана. Мићови синови су: Јоко, Ђоко, Јевто, Илија и Ђорђије. Мићо је био познати ловац. Ишао је у лов чак преко Дрине. Најстарији Мићов син – Јоко (1837) отишао је у хајдуке 1857. године, кад му је било тек 20 година, у чету харамбаше Мића Глушчевића и Ристана Шарца. Био је ожењен и остао му је син у колевци.

У познатој бици на Шаранцима 1862. године Јоко је рањен. Наишао је кући да види сина и отишао у Врбово да се лечи код неких јатака. Неко га је проказао, па су му сејмени посекли главу. Јаков, син Симов, имао је сина Вуколу, а Вукола Јока.

Швабе су интернирале старога Сима у ропство 1916. године и тамо је умро.

Кнежевића има, осим у Матаругама, у Црном врху, Рабитљу, Јасену, Ка лушићима итд.

Вукола је учествовао у Каменогорском батаљону у рату против Аустроу- гарске 1914-1916. године.

30.  Према казивању Деспотовића, они су пореклом са Косова. У првим годинама турске владавине били су турски вазали. Касније су напустили то место. Једни су побегли у источну Србију, други у Румунију, а један је дошао у Бистрицу код Пријепоља, близу цркве Ђурашице. Одатле су прешди у Врбово. Било их је две куће. Касније су обе куће прешле у Обарде.

Танасије Пејатовић је забележио да су Деспоти од Брашња. Има неколико кућа Деспотовића који су највероватније од Љубојевића (премда су и Љубојевићи од Брашња).

Памте имена предака од Петронија (1755). Он се родио у Врбову. Одатле су две куће Деспотовића дошле у Обарде око 1760. године. Петронијеви синови су: Филип и Јован. Филипов син је Вуле и кћи Митра. Она се удала и развела. Вуле је имао 4 сина Вукојицу, Марка, Средоја и Петра. Средоје је био коџобаша (старешина села – кнез). Марков син је Миле.

Чувен је био Петроније-Шишо Деспотовић (волео је да искапи боцу- шишу пуну ракије, па га прозваше Шишо). Кад је Карађорађе 1809. године позвао Србе на устанак и заузео Сјеницу, отишли су му у сретање Петроније и Вук Плескоња из Бабина са по 60 устаника. Са Петронијем је, изгледа, поред Обарђана и Матаружана било и Маочана (Срба). Оба су добили од Карађорђа звање војвода. Због притиска Турака од Ниша, Карађорђе се морао повлачити од Сјенице у Србију. Са њим су хтели да се повлаче и Петроније и Вук Плескоња са њиховим четама, али им је Карађорђе предложио да се врате у своја села и тамо наставе борбу са Турцима. Двојица војвода су се са својим устаницима повукли ка Новој Вароши, премда су неки њихови хајдуци отишли са Карађорђем. Читаво лето 1809. године Петроније и Вук су са својима ратовали против Турака око Нове Вароши.

У црногорској војсци у I светскосм рату од 1914-1916. године учествовало је 10 Деспотовића из Обарди. Рада Деспотовића су убили Аустријаци 1916. године. Швабе су интернирале две комплетне породице Деспотовића. Ова интернација је уследила одмах по завршетку борби Аустријанаца са Пљеваљско- пољским батаљоном, при повлачењу црногорске војске. У борбама око Обарди погинуло је 6 аустријских војника и један мајор. Аустријанци су заузели Обарде новембра 1915. године и одмах почели да пљачкају народ. Један војник је вадио сир из куће, а по руци га је ударила Станка дрветом. Одмах су интернирали: Анђу, Анђелију, Бошка и Борка (децу), Смиљку са троје деце, а четврто је родила у логору и остало је живо (Миља), Сару, Бојану, Срета (од пола године), Вука, Јока, Анђу, Милеву, Риста, Круну са троје деце, Мила, Стану, Милеву. Касније су Швабе убиле Петра и Николу Деспотовића.

Вуле је био богат и живео је 120 година (1790-1910).

У Вруљу су дошли Крсманови синови Вучко и Обрад око 1890. године (Вучко на мираз код Бујиша). Има Деспотовића који су одселили код Ваљева,

Пријепоља, Чачка, Нови Вароши, у Црљеницима и др. Вучко је имао 7 синова, а Обрад два. У црногорској војсци од 1914-1916. године били су и Вучко и Обрад.

31. Попадићи у Обардама су од Реља из Бабина, потомци Реље Крилатице. ”Од њих су Попадићи, који су се тако прозвали по некој удовици попадији из њихова колена (Т. Пејатовић “Средње Полимље и Потарје”). Попадићи су први дошли у Обарде (око 1750. године) и сахрањују се у гробљу поред темеља цркве. Попадићи су, као први досељеници, имали најбољу земљу у Обардима. Око 1820. године Попадића је било 2 куће, као и Зиндовића Договоре се Попадићи и Зиндовићи да селе за Србију. Кренули су Попадићи, а Радан Зиндовић их је звао: ”Моји су прешли преко Влаке”. Тада Попадићи крену и стигну на мост у Пријепоље. Ту дознају да су се Зиндовићи вратили, јер нису прешли преко моста. Зиндовићи упадну у Попадића куће и кад се Попадићи врате, ови нису хтели да изађу из њихових кућа. Ага пресуди да Зиндовићи остану у кућама Попадића. Остапи су на слабом имању које су раније држали Зиндовићи.

У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 13 Попадића. У рату 1915. године погинули су Перо и Риле. Швабе су 1916. године интернирале Давида и у Мађарској је умро.

32. ШарчевићиШарци су, према писању Атанасија Пејатовића, староседеоци у Матаругама. Према њиховом казивању, пореклом су из Гацка. Памте имена предака од Цвија (1790) и Обрада. Цвијо је имао два сина Димитрија и Петра, а Обрад Ристана и Гаврила. Ристан је рођен око 1818. године. Био је међу најпознатијим хајдучким харамбашама овога краја Хајдуковао је скоро 40 година и за то време посекао око 80 непријатељских глава. Погинуо је 10.1Х 1877. године у Крупицама са 17 својих хајдука.

Ристан је углавном зимовао у Шаранцима Оженио се од Ђаковића и са том женом имао сина Јакова, који је већ са 13 година кренуо са оцем у хајдуковање. Ристану је умрла жена после неколико година брака и поново се оженио од Маклића. Са другом женом је имао сина Милана, чији су се потомци после 1920. године настанили у Грабу (општина бјелопољска).

Од Обрада имају 4 куће, а од Цвија 11 у Матаругама. Димитријев син је Мијаило, а Мијаилов Добрица. Добричин син је Алекса. Турци су (док је Ристан био у хајдуцима) два пута пљачкали и палили Шарце. Димитрије је имао 4 сина  – Среда, Мијаила, Марка, Милана и Милосава.

У црногорској војсци у I светском рату (1914-1916) учествовало је 9 Шарчевића. Интернирани су на робију: Крсман, Марко и Мијаило. У интернацији у Мађарској су умрли Крсман и Марко.

Ристанов нож и оружје узео је буљубаша Селим Ђурђевић, а ордење му је однео Шабо Пијук из Варина.

33. Ћурчићи су пореклом из Косанице. Некада су живели у Битинама на Косаници и њихово је било читаво Битинско поље. Живели су у великој породичној задрузи са више десетина чланова, можда скоро 100. Имали су 12 колевки које су скоро увек биле зузете бебама. Из овога најбоље можемо закључити да је то била огромна породична задруга. Један је домаћин само правио опанке, други млео жито и догонио брашно; једна је жена стално месила хлеб, док га је друга пекла. Кад се косило, раскосили би косци једанпут и вратили се до доручка, други пут до ручка, трећи до ужине. Било их је на десетине косача, па су раскашали веома дуге откосе.

Не знају од када су ту живели и колико. Имали су властиту земљу и на њу турске тапије, што значи а су ту живели кад су Турци освојили наше крајеве. Ту су остали све до око 1830. године. Код цркве на Мариној Шуми бивао је на Ускрс велики вашар. Поред осталих укућана, на вашару су били Мијат и Мато са братом. Брат им се посвадио са неким Станићима који су тада живели у Станчанима и западном делу Варина. Станићи убију Мијатовог брата, а Мијат уби два Станића. Из бојазни од освете, Ћурчићи се из Битина раселише. Неки су отишли на Гласинац и у њих су остале тапије. Мијат и Мато пређу у Матаруге и настане се као чифчије Селмановића.

Мијатови синови су: Јоко и Ђурица, а Матови: Обрад, Крсман, Голуб и Јован. Мијатови су синови прешли у Коријен, код Иванове чесме. Ђуричини синови су Видоје, Радован и Милован а, Радованов је Јован. До 1912. године била је једна кућа Ћурчића у Матаругама и једна у Коријену. Милован Ћурчић је био у најму код старога Дика Грујичића и посматрао одлазак Турака на Шаранце 1862. године. У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 5 Ћурчића.

34. Комарице су старо српско братство у Матаругама. Сада их тамо има 5. Једна кућа Комарица се одселила из Матаруга у Глог око 1800. године (прибојски крај). Одатле су се раселили по Булићима, Крњачи, Ритошићима и другим местима. Мајка Лазара Комарице-Комарчевића је родом из Маоча.

Чувен је био хајдучки харамбаша Комарица Јово, који је хајдуковао са Маринком Леовцем и Мићом Глушчевићем. На састанку хајдука и њихових у харамбаша на Чемерну, у лето 1862. године, први је предложио да се иде у помоћ Шаранцима и Језерцима и запретио ономе ко не пође да ће му судити његов нож. Народ га је опевао у песмама. Погинуо је у Тоцима око 1870. године са 6 другова, када су заузимали једну пећину. Неко их је проказао и Турци су их опколили и запалили сламу на улазу у пећину. Хајдуци су се бранили из пећине, све док их дим није угушио.

Познат је био и хајдук Миле Комарица. Он је око 1900. године отишао са мајком Јагликом у Чачак и тамо се настанио. У Бобову је погинуо хајдук Јовица Комарица Дошао је да зимује код једног угледног Бобовца, али га он уби и баци у кречану да изгори. Узели су му златнике и поделили, око 1905. године.

О цркви у Дубочици, односно манастиру, налазе се важни подаци у турским документима који се чувају у Манастиру Св. тројице. Ту има 9 докумената у којима се говори о Дубочици. Документа је превео професор Фехим Барјактаревић и објавио у часопису Српске краљевске академије – Споменик (ТХХ1Х – други разред 62, Београд, 1936) под насловом “Турска документа манд’-—->а Св. тројице код Пљеваља” – (бр. 5, 15, 20, 43, 98, 107, 112 и 116).

У документу 115. стоји да је калуђер Павле из Манастира Дубочице у нахији Кукањ купио земљу са 100 акчи и добио хуџет (исправу) почетком октобра 1569. године.

Турски султан Мехмед (стоји у једном документу) средином априла 1600. године издаје ферман којим се одобрава поправка цркве у Дубочици, али да се ”не гради више него што је било од старине.”

У следећем документу даје се исправа о ослобођењу од намета Манастира Дубочице на територији села Матаруга, у кадилуку пријепољском (24. јуна 1617. године).

Интересантан је документ у коме се говори да су се жалили калуђери Манастира Дубочица да им порезници узимају далеко више него је одређено, па су им имања опустела. Султан Ибрахим издаје ферман и наређује да се то спречи и порези плаћају како је утврђено.

У једном документу се говори о Манастиру Св. тројице.

Цитираћемо документ: ”Пошто је сведоцима и прегледом утврђено да је црква Дубочица у селу Матаругама у кадилуку пријепољском склона паду, дозвољава се да се она поправи и доведе у пређашње стање (17. јула 1762.) Мехмед Саид, пријепољски кадија.”

”Признаница (тескера) о плаћању пореза у царску благајну 3223 акче. Уплатио калуђер Мелентије (26. новембра 1783.), сакупљач данка Али-ага.” Навешћемо још један документ, потврду о плаћању пореза на 42 гроша,11.марта 1807. године.

У турским документима у Манастиру Св. тројице први пут се помиње Манастир Дубочица 1569. године, односно 106 година од доласка Турака у ове крајеве. Са сигурношћу можемо тврдити да је Манастир Дубочица прављен пре доласка Турака, односно за време владавине Немањића, јер су Турци дозвољавали само оправке старих цркви и манастира, а не никакво грађење нових и то после обнове Пећке патријаршије – 1557. године.

О постанку Манастира Дубочице писале су Пљеваљске новине бр. 645. од 1. октобра 1985. године. Аутор тога чланка сматра да је црква са Окрума пренесена у Дубочицу (према предању које преносе Ненадићи). То се не може прихватити. Црква на Окруму је прављена за време владе Немањића, касније обнављана, па поново запуштена око 1808. године. Причају Делићи да је њихов предак убио попа са Окрума и тада је изгледа црква запуштена.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. Vukašinović

    Koliko samo grešaka u tekstu. Dosta dezinformacija, pogrešnih interpretacija i povrh svega insistiranju na riječi Srbi…ne Srbi, Crnogorci…a starosjedioci nisi bili ni Iliri ni Grci, nego Kelti, i sva groblja koja pominješ i crkve su njihove…

  2. vojislav ananić

    Вукашиновићу, све је према наведеној књизи. Ако је аутор грешио, прихватам.
    Шта је требало да напишем уместо Срби, Црногорци (тако је по књизи)? Монтенегрини?
    Зашто ниси конкретно навео грешке, на којој страни, или дао предлог где и шта да се исправи? Па, ако су ти примедбе на месту, ту је администратор да их исправи.

  3. видоје

    Дијелим мишљење Војислава Ананића. Слажем се у потпуности. Сајт је отворен за све. Међутим, појединци који мало, а најчешће нимало знају о себи и својима, пабирчећи ( што би рекли у Банату) по туђем мукотрпном раду на њиви Господњој, неријетко не прочитавши ништа, узимају себи слободу да просипају “памет” из шупљег у празно. Војислав и вредни сарадници нам прикажу изворно што су истраживачи урадили, а неко ко зна евентуално до ђеда, при том није ништа написао од кад је код учитељице писао домаћи задатак уз помоћ родитеља, критикује без основа. Вукашиновићу и ини, сједните па напишите. Полемишите са писцем књиге. Ко није ишао по библиотекама и архивама, тражећи писане трагове, испитивао свој родослов ( моја маленкост га зна од малена) не зна да цијени ово што ради Друштво српских родословаца Порекло.

  4. Војислав Ананић

    Др Петар Влаховић

    КРИЧИ И ЗАЧЕЦИ ЊИХОВОГ ЕТНИЧКОГ РАСЛОЈАВАЊА

    Кричи, Кричкови нли Кричови се повремено помињу у историјским изворима, географској и етнолошкој литератури. Међутим, ни до данас ова заједница, која има и физичке и друштвене снецифичности, о чему ће бити речи у посебном раду, ипак, није потпуније проучена (мада има краћих осврта у неким радовима, о којима ће касније, и на основу којих ће, бити речи, разуме се, из теренских истраживања).
    Питање се у целини не може решити све док се, по мом мишљењу, не обелодани архивска rpaђa у којој се Кричи (под тим или сличним именима) помињу, него од средњега века наовамо, а посебно у периоду турске окупације неких наших крајева. Према томе, ни од овог се рада не може очекивати да расветли целокупну проблематику, већ да само на проблем скрене пажњу, и то на основу истраживања у народу, на терену, поменимо у, за сада скромним, историјским изворима и интерпретацији извора у литератури.
    Основна питања о којима ће, овом приликом, бити више речи, су: Ко су Кричи, које су пределе насељавали, када је почео и како је текао процес њиховог етничког раслојавања и етничке симбиозе?
    I
    Кричи (под тим или њему сличним нменом) још увек остају загонетна етничка и друштвена заједница, о којој се у науци поузданије скоро ништа не зна. Сигурно је само то да су, како име предела, тако и име заједнице, релативно старог порекла.
    Y науци, за сада, порекло овог имена са основом КРИЧ није објашњено. Оно је могло настати од топографске основе, по називу предела, или, обрнуто, предео је добио име по становништву, које га је својсвремено населило.
    Прсдео из чијег се имена могло извести име Кричи (и слична), помиње се у историјским изворима тек у XIII веку, и то у повељи Стефана Уроша I, око 1260. године, приликом одређивања граница селу Прошћењу, које и данас постоји северозападно од Мојковца, на десној обали реке Таре. У наведеној повељи помиње се предео Кричан, који својом јужном чини северну границу селу Прошћењу. По имену предела могло се, дакле, назвати и становништво које ra насељава.
    Топонима и патронима са основом КРИЧ има на разним странама. V Моп. Serbica, помиње се око 1300. године Кричан као особно име, а Кричанов син поменут је у подграђу Штипа.
    Историјски извори нам, као што је поменуто, за сада не дају тачне податке о етннчкој припадности Крича. Али, ипак, у литератури се, углавном на основи предања (која се у племенском друштву код нас, дуго чувају) указује да су Кричи, фактички, представници једног старијег етничког слоја становништва, који су, услед тога, упркос макар и минималној симбиози, сачували своје извесне антрополошке и етничке специфичности.
    Цвијићев ученик А. Пејатовић (псеудоним П. Мркоњић), родом нз Пљеваља, који је почетком XX века био и први директор српске гимназије у Пљевљима, у свом студиозном делу „Средње Полимље u Потарје”, које је настало непосрсдним проучавањем у народу, сматра да су Кричи амалгам „Ромеја и Илиро — Романа — Влаха, са Србима, који се стварао cвe до XVI па и у XVII веку и то постепеним силажењем oнor старог становништва у питомија насеља и издизањем Срба на катуне у којима су остаци ових старих етннчких група живели. Дакле, према Пејатовићу, који је и временски и просторно био врло близак и људима и области, Кричи воде порекло од полуроманизованих Илира, односно Влаха.
    Цвијићев сарадннк, Светозар Томић, говорећи о Дробњаку, помње старо становништво Шпање, затнм Криче и Кричкове (Кричове), па тек упоредо са њима и после њих ондашње н данашње дробњачке родове.
    Други Цвијићев сарадиик, А. Лубурић, који је, углавном по народној традицији, једини посебно расправљао о Кричима, сматра да су Кричи део племена Матаруга, које се после првог словенског надирања у данашњу Херцеговину, и погибије матарушког краља Сумора (а то је према Лубурићевом, како ми се чини неубедљивом, рачунању било крајем VII или у првој половини VIII века), повукло у крајеве око реке Таре. У овим пределима око Таре, Срби су према Лубурићу, затеченом матарушком племену дали име Кричи, јер им је њихов roвор личио на кричање (а у суседним областима, Ровцима и Морачи, живело је, по истом аутору, друго матарушко племе Мацуре. Временом су, како каже Лубурић, и сами Матаруге, одиосно њихов део Кричи, прихватили ово име, па се тако тај назив проширио на шире подручје у Средњем Потарју. Дакле, по Лубурићу који је предања сакупљао углавном у Дробњаку и од Дробњака, Кричи су део старог племена Матаруга.
    Т. Вукановић, који је, такође, у једном раду дотакао ово питање, допушта могућност да је име Кричи могло доћи преко речи „krisio”, односно илирске „krusi”, што би, према данашњим албанском термнну ,,kryezi”, означавало црне, црнокосе или црнпурасте људе.
    То је за сада све што се у литератури налази о питању имена и порекла Крича. Нешто више, тешко да he се моћи сазнати лок не буде обелодањена архнвска грађа, као на пример спис Р. Ковијанића, „Помени црногорских племена у которским споменицима”, књ. II, који је за сада у рукопису, а исто тако и документи из других архива. Међутим, етнолога мора ингересовати и оно што се међу сгановииштвом, потомцима некадашњих Крича, очувало у наролној традицији, која, каткада, може иницирати пут за решавање одређеног проблема. Због тога ћемо се, овом приликом, осврнути на неке од тих момената из традиције, са терена.
    По Мулу Јоксимовићу (односно забелешци коју је од његa узео и послао ми Петар Ралић, сакупљач народне традиције и културних споменнка у Бијелом Пољу), Кричи, према предању које се преносило у братству Јоксимовића, воде порекло од Илира, „али дапас већ нема њихових директних потомака.

    Народна традиција у погледу тумачења имена Кричи, иако се увек са сигурношћу не може прихватити, може, ипак, бити занимљива за разматрање, јер, понекад, даје тумачења којих у литератури нема, а каткада се онима у литератури чак и супротставља. На пример, Момчило Полескић, проф. из Плеваља, пореклом нз Дробњака, напомиње у усменом саопштењу, да је ово име могло настати трансформацијом речн „грчки” у „крички”. Рамо Пелидија, пак, рођен 1896. године, и данас за стару караулу и данашње село Кричак каже Крчак, јер се, наводно, на том месту налазило старо „војничко грчко насеље“, а тако говоре и његови други сународници.
    Чињеница је да је кроз oвaj предео пролазио стари, па и средњовековни каравански „дубровачки” пут, на коме се могла налазити нека врста станице, чак и из старијих времена.
    У народу се чује мишљење, вероватно под утицајем литературе, да су Кричи могли бити потомци старих Саса, који cv својевремено радили као рудари у суседном, надалеко познатом pyднику Брсково, као и рудницима у околини данашњих Пљеваља.
    У данашљем пределу Кричку, по подацима забележеним на терену од 1964. године наовамо, од Милоша Перуничића (Борова 1880.) и Петронија Чабаркапе, (Вруља, око 1880), на пример, Кричи су били бројно племе, а Матаруге су чиниле само једно од његових бројних братстава. Слично предање потврћују Бошко Коровић (1964. године имао око 70 година) и његов млађи земљак, Светозар Бојовић, који данас жнве у Пљевљима. Традицију коју преносе „поткрепљују” и тиме што су Матаруге (и данас) и бројно и по територији мањи, да су они само један периферни крај, ранијег, шире узето, Кричка. Meђутим, традиција и у Полимљу и у Потарју Матаруге не сматра сродницима Крича, па чак ни у насељима под тим именом. (Има два села Матаруге, једно у Потарју, а друго у Полимљу, код Бродарева).
    Као што се види и народна предања су доста различита. Али, неспорно је то, и по традицији и по литератури, да су Кричи живели као самостална целина и да су својевремено, као што ће се касније видети, захватали, релативно, пространу област.
    Само име КРИЧИ, свакако, означава једну стару етничку групу. По свему судећи, у тој групи је морало бити доста илирско-романских остатака, односно средњовеквног влашког становништва. Са тим становништвом су, по свој прилици, веома рано дошла у додир и стара словснска племена, о којим ни традиција, ни историјски подаци, због временске удаљености, нису сачувани.
    На могућност раног мешања полуроманизованих Илира са словенским становништвом, које је приспело у ове крајеве, указује и Ј. Цвијић. Ово утолико пре, јер је кроз срце некадашње кричке територије, па и кроз данашњу област Кричак, пролазио стари римски, а касније и дубровачки трговачки пут, дуж кога су морала постојати и насеља у којима је поред полуромапнзованих Илира било н словенских досељеника. Овај процес међусобног мешања се, по мом мишљењу, појачао не само у средњем веку, већ и у доба турске најезде, када се и словенски живаљ склањао у планинске области, даље од важнијих путева и комуникација, посебно где је било услова за сточарску привреду. Данашња област Кричак, па и читава територија у којој се Кричи помињу као компактна заједница, веома је погодовала таквом склањању становнитва. У турском периоду поготову, јер су већи значај добили тзв. лонгитудинални (уздужни) путеви, који су, кроз унутрашњост, водили према северу и северозападу, у односу на трансверзалне (попречне) путеве, који су у римско доба и у средњем веку, полазили са Јадранског приморја према унутрашњости. Површ Кричка остала ie по страни од главног правца који су Турци одабрали, а он је, углавном, ишао од Новог Пазара, преко Сјенице. Пријепоља и Плеваља за Сарајево и даље према севепозападу. Благодарећи томе, настали су извесни мећупростори, изолати, условљени не само географским приликама већ и друштвеним начином живота, у којима је, а посебно изгледа у Кричку, процес симбиозе текао нешто спорије, негo у другим нашим крајевмма.
    У данашњем Кричку, све до пре неку деценију, а женских особа има и данас, није била реткост наћи старије сељаке који у суседну варош, како каже А. Пејатовнћ. нису сишли за 20 до 30 годнна више од један једини пут, и то по неком државном послу, јер, у условима племенске друштвене организације и натуралне привреде, за то нису имали никаквих потреба. С друге стране, ни њихови суседи нису имали неке нарочите потребе да долазе у ближи додир са њиховим насељима, поготову што је област, не само тада, него и данас, удаљена од значајнијих, бољих, комуникација (у најновије време изграђене су ради извоза шуме неке „саобраћајнице”).
    Услед географске, друштвене, па, у извесној мери, и политичке изолованости становници Средњег Потарја су доста дуго, све до балканских ратова, почетком XX века, живели себи својственим животом, који се бнтније ннје мењао за последња два-трн столећа. Због те изолованости суседи су их сматрали припадницима неког другог народа”, себи инородног, и о њима испредали разне приче и легенде.
    Становници данашњег Кричка знају по презименима, која се, узред буди речено, не разликују од осталих у овој области, „староседелачке” кричке породице. Али, име Кричи, међу њима није омиљено. Међутим, њихови суседи нa левој обали Таре (Пољани, Шаранци, Дробњаци) као и суседи у Полимљу, најчешће их називају Кричима, Кричковима, Кричовима, јер их сматрају далеким потомцима једног старијег етничког слоја. Исто их тако називају и становницима оба насеља Матаруга (полимског и потарског). Када се узму у обзир сви ови елементи, о којима је напред било речи, може се претпоставити да су Кричи, потомци, ако не полуроманизованих Илира, оно, у сваком случају, вероватно, првих словенских насељеника у овим пределима, који су се. услед привређивања и других друштвено-историјских разлога, одржали доста дуго као самостална друштвена ендогамна заједница. Дакле, друштвено-географско-историјски услови, на једној, и сточарска привредна делатност, којој је ово подручје одговарало, на другој страни, омогућили су, у извесној мери, специфичан развој овог становништва.
    II
    Територија коју су Кричи насељавали, питање је за себе. Ни то питање у литератури није прецизније објашњено. Границе Кричка ни до данас нису географски и историјски одређене. Оно што се под данашњим Кричком подразумева, изгледа, само је једна од површи, некада пространије територије, коју је пресецала река Тара.
    Предео Кричан, као што је напред речено, помиње се први пут у повељи Сгефана Уроша I, у XIII веку, око 1260. године (упореди напомену бр. 1 овога рада). Од тог времена па све до данашњих дана, границе Кричку су најразличитије одређиване. К. Јиречек наводи да су „храбри Кричковићи или Кричи, били прастановници Језера на падинама Дурмнтора”. По Лубурићу, Кричи су првобитно живели око планине Дурмитора и по Сињајевини, и то више у пределу према левој обали реке Таре. Дакле, држали су равна Језера и Шаранце с највећим делом Cињaieвинe. На другом месту, међутим, Лубурић прецизира кричку територију на запад од Јелаче и Сутјеске код Фоче, а на исток до данашње вароши Колашина, допуштајући могућност да су на северу држали већи део каснијег Новопазарског Санџака.
    По Tомићу, Кричи су дуго времена били узрок слабој насељености данашњег Дробњака, јер су држали Језера, у којима су данас главне дробњачке ливаде. Даље, вели Томић, зна се само толико да су неки Кричи — Кричкови, држали Језера на Дурмитору до Пометеника на планини Ивици, а одатле до Крнова”. Међутим, у канцеларијским и нотарским списима нашао је др Г. Чремошник помен једног „Bralinga Dobrognago” (Батиња Дробњака), који уз осам Влаха признаје пред судом дуг од 10 перпера на дан 3. децембра 1285. године . На овог Влаха-пастира, скреће пажњу и Владимир Ћopoвић у „Хисторији Босне”. К. Јиречек, пак, Дробњаке прати на Дурмитору, према архивској грађи, од 1354. године наовамо.
    В. Палавестра, поводећи се предањима из објављене литературе, концентрише Криче у пределе између изворног дела реке Пиве и Таре, односно на површи Дурмитора, а по Т. Вукановићу, Кричи су насељавали предео од Колашина до Плеваља.
    Друга група истраживача сматра да је Кричак област на десној обали реке Таре, где га помиње и повеља Стефана Уроша I, из 1260. године. Архимандрит Нићифор Дучић, говорећи о Доњем Колашину (у Херцеговини), између осталог, каже: „Предање онамошњег народа вели: „Колашин се некада звао Кричак, а Колашинци Кричковићи. Од Кричковића су бивале војводе у Колашину, као што су од Косорића и других породица у Дробњаку”. Ова Дучићева опаска, без сумње, има унеколико основа, јер је име Кричак знатно старије од имена Колашин, који се, по А. Пејатовићу, у историјским изворима помиње тек у XVII веку. Међутим, у публикацији (Yppen „Novibazar untl Kossovo“), као и код И. Косанчића”, ова два појма су јасније раздвојена. Наиме, прецизира се да се Кричак налази у изворишном делу реке Ћехотине, око плаинне Стожера.
    Али, по свему изгледа, најтачнија је граница коју је Кричку одредио Атанасије Пејатовић у већ помињаном раду „Средње Полимље н Потарје”. Измећу осталог, Атанасије Пејатовић каже да се у Доњи Колашин често убраја и цео Кричак, који се иначе простире између река Везичнице (северозапад), Ћехотине (исток), Таре (запад) и планине Стожера ( југ).
    У рукописној заоставштини Атанасија Пејатовића, која се данас чува у Плеваљском народном музеју, налази се још непубликован попис свих села и заселака са презименима породица које су у Пејатовићево време живеле у Кричку. Али, Пејатовић, као ни други, није сасвим искључив. Територија коју је он ограничио и насеља која је у њој побројао, чинила су област Кричка у његово време, тј. крајем XIX или почетком XX века. Иначе, у даљој историјској прошлости, територија Кричка захватала је шире подручје у Потарју. Кричкови су чак и у Бјеласницу ишли на катун и тамо су имали своја љетишта, односно катуне, јатаре или местишта, а исте таке и у Језерима на Дурмитору, где су касније дошли у сукоб са Дробњацима:.
    Уствари, како каже Пејатовић, територија коју су Кричи насељавали требало би да одговара територији средњевековне жупе Тара која се простирала од Прошћења с леве и десне стране Таре низводно до села Тепаца на левој и Ограђенице на десној страни. Уосталом, на ту Cтapv жупу потсећају и данашња три насеља у овој области: Ђурћевића Тара, Левер Тара и Нефер Tapa, у чијој је непосредној близини била и стара турска караула Кричак.
    На читавом овом подручју и данас има топонима који се везују за oвo старо становништво. Пејатовић, пре свега, претпоставља да називи: Пилитор, Тара, Устибар, Ћехотина, Матаруге, Каштељ, Обарде, потичу од старог етничког слоја, па се због тога могу довести у везу са старим Кричима. Иначе, у овој области, и на левој и на десној обали Таре, има топонима везаних за кричко становииштво, као што су Кричко и Кричачко поље на Сињајевини, а затим извор Крвавац и место Клађе у Дробњаку. На десној обали Таре, поред Пушањског дола, који је у Кричку, по саопштењу Вукомана Бошковића, директора основне школе у Павином Пољу, један крај у селу Барицама назива се Кричачке ливаде, а други Кричка локва. Такође се у селу Церову код Бијелог Поља, по усменом саопштењу др М. Барјактаровића, једна вода назнва Кричница.
    Све ово, несумњиво, указује да је област Кричак заузимала шире пространство од данашњег у народу очуваног појма. Данас име Кричак у ужем смислу, има једно једино насеље под пл. Љубушњом. Али, без обзира на то, може се закључити да се Кричак простирао доста широко и на десној обали Таре, што потврћује већ помињана повеља Стефана Уроша I, из 1260. године, као и теренска истраживања. А. Пејатовића крајем XIX века у овом пределу. Што се, пак, кричка насеља на десној обали Таре не помињу код неких аутора (Лубурић, Томић, Палавестра), разлог је само што су се мање интересовали облашћу између данашњих Пљеваља и Бијелог Поља. Уосталом, сам факат, да су Кричи продужили свој живот на десној обали Таре, без крвопролића око територије, по напуштању Дробњака и Сињајеине, потврђује да је ту била њихова територија.
    Посебио је питање када су Кричи дефинитнвио напустили леву обалу Таре? По историјским изворима, то би морало бити пре XIV века, јер се Кричи у Дробњаку после 1390—1454. године више не помињу. Међутим, ако се пажљивије размотри народна традиција, оно што архивски документи нису могли у потпуности регистровати, видеће се да је Крича и после овога раздобља било у Дробњаку.
    Већина истраживача дробњачке традиције, а посебно Томић и Лубурић, се слаже да су Кричи држали равна Језера и Шаранце с највсћим делом Снњајевине, и да је Дробњацима пошло за руком, тек негде крајем XVIII и почетком XIX века, да Криче пребаце преко Таре и на тај начин са њима добију природну границу. Захваљујући томе, Дробњаци су повећали своју територију скоро за једну трећину.Такође је неспорно ла су Дробњаци, досељавајући се у ове крајеве из шире никшићке околине, дошли у сукоб са Кричима, али из два разлога. Пре свега, због тога што cv потискивани из околине Никшића од нових досељеннка, а затим што им је по намножавању у Кориту дробњачком био потребан, као сточарима, крички простор за испашу у Језерима и на Сињајевини”.
    По Лубурићу, ови догађаји дефинитивног обрачуна са Кричима на левој обали Таре десили су се тек око 1792. голине, када је дотадашња привремена граница према Кричима, кроз Дробњак, замењена природном границом на Тари. Иначе, све до тога времена, а по Томићу чак и до 1863. године, док Турци посве нису истерани из Дробљака, ове се борбе нису прекидале. Штавише, до тада у Језерима, како истиче Томић, уопште није било дробњачких кућа, већ само по нека појата или привремено станиште за стоку. Наиме, како каже Томић, када је дробњачки удут села отешњао због прираста становништва и стоке, Дробњаци су се сакупили на „Зборној главици”, на Беришиној луци, и решили да прошире удут дробњачки на Језера. Али, пошто то није могло без борбе, одлуче се и на борбу с Кричима. Борба се водила на планини, ниже Томића чесме, на врх Буковичке rope. О томе сукобу, како истичу Бошко Ћоровић и Светозар Бојовић, и данас има доста замагљених прича из којих се може разабрати да су борбе биле сурове, дуге и тешке. Уосталом, један мрамор који и данас постоји, по усменом саопштењу Бошка Ћоровића, у Буковичкој гори, на планини Ивици, на коме је уклесан мач и копље, везује се за овај догаћај. Предање каже да је то споменик кричком војводи Калоки, који је ту погинуо у борби с Дробњацима, што опет упућује да Кричи том приликом нису били савладани, јер им у случају пораза не би било могуће подизати надгробна знамења. Напротив, далеко прихватљивија је Лубурићева тврдња, изведена на основу народног и породичног предања, да су Кричи из овог сукоба изишли као победиици и да је мир склопљен удадбом дробњачке одиве, ћерке кнеза Косорића, за сина Кричког Војводе Калоке. Али, Дробњаци су убрзо расккинули ово пријатељство, „просули дроб” (распорили стомак) зету „на божју вјеру”, што је по Лубурићу могло бити око 1500. године, затим опколили део Крича под планином Крчајевицом и држали их у опсади, док међу њима нису изазвали помор. Дакле, узрок сукобу је очигледан. У питању је борба за планину и проширење племенских комуница. Међутим, ни овај догаћај није прошао без последица, јер су се Кричи, нешто касније, прибрали око Фоче, кoia је, поред Плеваља, било друго кричко варошко насеље, и преко Пиве напали Дробњаке. Дробњаци су их у овом сукобу поразили и претерали преко реке Таре. Чак и породично предање породице Вуловић, сведочи о дробњачким поразима у борбама са Кричима, а у породици Мандић прича се да су у овим сукобима изгубили 18 ратника. 0 овим предањима се у народу и данас доста зна. па је уз њих везана традиција постанка многих топографских назива, па чак и реке Пиве.
    Али, на пример, из традиције породица Гуске и Лаловићи, исто тако се може запазити да Кричи никада у потпуности нису напустили Дробњак, већ cv у њему, макар и појединачно, и даље живели.
    Сви ови сукоби, или, ако се тако може назвати, историјска прошлост Крича, морала се касније одразити и на њихову етничку структуру.
    III
    Питање за себе је: када је почео и како је текао процес кричког етничког раслојавања и њиховог зближаваља и симбиозе са иноплеменнцима?
    Три су важније етапе на том путу њиховог друштвеног развитка. Прва етапа, по мом мишљењу, обухвата већ долазак ранословенских племена у ове крајеве, која су се касније, по потреби, или спољњим утицајем, ширила према одређеним крајевима. Другу етапу у кричком раслојавању чини турска и аустроугарска окупација ових крајева. Најзад, трећа и најзначајиија, обухвата период од завршетка првог светског рата. Али, овом приликом, биће речи о првим двема етапама, уз указивање на неке процесе који воде даљем раслојавању у савременим приликама.
    1. Када су се Дробљаци на старој земљи у комуници, као суседи Крича у Дробњачком кориту намножили, нападну на Криче или Кричкове, који су по Језерима око Дурмитора становали, истиче у „Антропогеографским проблемима Балканског полуострва” проф. Јован Цвијић. У једном сукобу, као што смо већ поменули, Кричи су принудили Дробљаке на примирје, па су, диктирајући услове примирја и као врсту гаранције, узели ћерку дробњачког војводе Мирка Косорића за сина кричког војводе Калоке (на једном месту Лубурић помиње кћи Снмеуна Косорића, који је био наследник племенског првака Лапца Косовчића! Упореди, Лубурић, Дробљаци…. с. 48 и 68). Из овог брака, по предању, настаје породнца Гуске, чији је родоначелник као дете прешао у Дробљак заједно са мајком, удовом сина кричког војводе, кога је на превару, „на божју вјеру” убио дробљачки првак Лапац Косовчић. Колико се зна, по Лубурићу, Гуске су v Дробњаку становале неколнко векова, а последњи њихов изданак, Јефто, умро је на Косорићима 1875. године . Према томе, Гускe су, не само кричког порекла, већ и од њиховог најугледнијег рода, унука кричког војводе Калоке. Ово би истодобно био први значајнији траг кричког раслојавања, који he се касније наставити у већoj мери.
    Посебно је питање какве су побуде овде биле. Али, очигледно је да предање ефектно одражава крвно мешање које је, у то време несумњиво било чешћа појава у односима измећу староседелаца и дошљака, јер су међусобним женидбама и удадбама дошљаци унеколико обезбећивали учествовање у економским правима средине у коју се насељавају.
    Други моменат кричког раслојавања одражава се у тзв. повратницима-усељеницима, у Дробњак. Jeднa ол таквих породица су Лаловићи који су се повратили и настанили мећу Дробњаке. Овај повратак се, без сумње, морао ослањати на чврстој основи и сигурној егзистенцији, која је, свакако, проистицала из одређених права. Иначе, би, у супротном, повратак био безразложан и опасан. Слично се може рећи за породице Србљановића, Козлине и неке друге.
    Ови примери довољно су сведочанство да је брачних веза измеђy домородаца и дошљака било, макар и у незнатној мери, јер су у конкретном случају Kocopuhu били посредно тазбина Кричима. Али, што у предањима нема више помена, разлог се може наћи у временској удаљености на једној и удадбама и женидбама у границама племена на другој страни.
    2. Друга значајиија етапа кричког раслојавања пада у време турске и аустроугарске окупације кричких предела, поссбно у доба када од XVTII века почиње исламизација ових крајева. Истраживачи су забележили да је у Кричку живело крајем XIX века 184 хрншћанске и 172 муслиманске породице. Даље се наводи да су и хришћанске и муслиманске породице истога порекла, а за муслиманске родоначелнике се зна, као за Мицановиће, на пример, да су се чак и причешћивали..
    Најјаче и најугледније муслиманске породице v Кричку су биле: Мицановићи, Храповићи и Пијуци. Од Мицановића су се касније разродили Сердаревићи, Муминовићи, Адиловићи, Поповићи (Реџовићи), Ружичићи, Бошковићи (Алиловићи), Баори, Штроке, Дулани, Синановићи, Мердовићи, Раповићи и Мемићи (укупно око 300 пушака). Истина, за њих се тврди да cу досељеници у овај крај и да су водили порекло од православних, „из преко Таре”, од породица које су славиле Митровдан. Али, Мицани су се убрзо ородили са Ђvpђeвићима којих је у Кричку било око 100 пушака, а истодобно су важили за једну од најбројнијих породица из овога подручја. С друге стране, ово навођење порекла „из преко Таре”, знак је да су својевремено живели на кричкој територији. Поред ових, друге значајније муслиманске породицс у Кричку су биле Храповићи и Пијуци. Али, и оне су релативно касно прешле на ислам, односно по Мркоњићу, негде почетком XVIII века. У време Пејатовићевог истраживања, тј. самим крајем XIX века, у селу Кричку (данас заселак) јс живело око 50 породица обе конфесије. Међутим, из једног списка Л. Пејатовића, који, како је поменуто, и сада постоји у архиви Плеваљског народиог музеја, у коме су побројана cвa села и засеоци Кричка, и пописане њихове породице, тај број је нешто већи, што, без сумље, указује на даље гранање братства.
    Y време турске влалавине овим крајсвима, било је вероватно и исељавања из Кричка. Иначе, како би се могла објаснити друкчије презимена изведена из тог топонима, олносно патронима. У једном запису нз 1528. године, помиње се „ђак Никола Кричак”, родом од Грубановића, у храму св. мученика Христова Георгија, v Крушевици. Такође на једном свитку у окову иконе св. Богородице, у Хиландару, који потиче из 1643. године, помињу се родови Лазе и Филипа Кричка, који уписују своје сроднике. У манастиру Крци, у Далмацији, издата је једна синђелија 8. фебруара 1694. године, на име Радоице Кричка“. У једном запису из 1762. године, помиње се као приложник Максим Кричковић, а у једном другом списку приложника „милостиње ктиторске” из 1781. године јављају се Петар, Атанасије, Михаило и Синиша Кричковићи. На другом, пак, месту 1. марта 1797. године, откупљује Иван Кричковић једну књигу за душу свога сина Арсенија. Сличан је помен у запису из XVIII века на псалтиру у стипанској цркви (Банија), неке бабе Јелене, која за своју душу даје псалтир на службу Вучку Кричковићу. У всзи са радом православне епархије и процесом унијаћења у Дрнишу и околини помиње се око 1830. године неки Петар Кричка, парох села Кричка.
    Поред oвогa и В. Скарић је у северозападној Босни нашао у првим деценијама XX века известан број породица и топонима који се доводе у везу са Кричима и Кричком (село Кричко, породице Зарић и Кричковић).
    Такође у селу Горње Гнојенице у Подвележју, једна махала се назива Кричаље, а један поток Кричањски поток Поред овога у „Именику насељенх места у ФНРЈ” налазимо, такође, неколико заселака и села по Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, са основом КРИЧ.
    Све ово, без сумње, упућује на закључак да се ово старо становништво почело рано расељавати, па је истодобно рано захватило широк радиус.
    Расељавања су почела, вероватно, пре доласка Турака, јер о Кричима има помена и у Дубровачком архиву, а у Mon. Serbinca, око 1300. године, помиње се Кричан као особно име. Али, у Турском периоду покрети су, по свој прилици, били живљи, или се, бар такав утисак стиче, јер из тог раздобља има више писаннх података.
    У етннчком раслојавњу Крича учествовале су и извесне мухаџирске групе које су се повлачиле из западних области турскога царства пред надирањем и територнјалним ширењем хришћанских држава, које су за собом повукле извесне породице чијих потомака и данас има по Средњем Полимљу.
    3. Трећу етапу критичког раслојавања чини период од првог светског рата наонамо. То је време у коме су се друштвене и политичке прилике у овој области у много чему измениле. На првом месту, може се рећи, Кричак је изгубио функцију периферне, граничне области коју је до тада имао. С тим је већ учињен први корак скидања копрене конзерватизма. Други значајнији моменат био је изградња колског пута долином Љубовиђе и Ћехотине, који се ослања на комуникацију Жабљак-Ђурћевнћа Тара-Косеница-Пљевља. То је ову, раније комуникацијама заобиђену област, приближило другим крајевима и чинило је суседима доступном, посебно из Лимске долине. Трговина стоком, а у нешто новије време и дрвеном грађом, привукла је купце из суседних и у ову област, па се непосредно увидело да у овој до тада „земљи непознатој” живе људи чији се живот битно не разликује од њиховог. Најзад, додир „жупе”, тј. околног становништва из региона погоднијих за земљорадњу и воћарство са често сточарским областима какав је био Кричак, постао је приснији. Проширена је међусобна размена добара, а кроз њу наломљене границе племенске ендогамије. Надаље, вечита природна тежња планинаца да се домогну макар и врло скромног поседа у жупнијим областима, имала је за последицу насељавање у друге, прво ближе, а затим и у удаљеније крајеве Полимља и Потарја. Све се то одразило у духовној и материјалној култури становништва овог полручја. Наступио је период изједначавања у стварању одређених културних вредности, а, самим тим, постепено се, кроз неколике генерације, захваљујући истом језику, вери и другим етничким својствима, заборавила традиција по којој се ово становништво раније одвајало. Истини за вољу тај процес изједначавања у почетку није текао сасвим глатко. Вековима стварани стереотип о „нижој вредности” својих суседа пролазио је кроз различите фазе у којој је видно место захватало изједначавање у култури. Кричак је са својим становништвом неколико деценија био у процесу прилагођавања, јер у новим друшгвеним условима даља изолованост је била готово немогућa. Уствари, када је између два светска рата отпочела постепена промена у народној ношњи и када је у националном заносу, старинских свечану ношњу почела истискивати тзв. црногорска и шумадијска народна ношња, отклоњена је значајна преписка у међусобним брачним везама са суседима. С друге стране, сви крички родови почели су се везивати за поједина црногорска племена и позивати се на стара вештачка и крвна сродства, што је, у одређеном тренутку, такође. био значајан моменат на путу даљег раслојања.
    Најзад, може се са сигурношћу рећи, у раскидању са cтереотипом био је пресудан период Народноослободилачке борбе. У току другог светског рата површ Кричка служила је својим природним погодностима и родољубљем њеног становништва као погодан простор за маневрисање многим јединицама Народноослободилачке војске које су пролазиле кроз ове пределе, па чак, у извесним моментима, и Врховном штабу НОВ и ПОЈ. У свему томе људи овог краја узели су запаженог учешћа и дали cвоj свестран допринос, укључујући се и на тај начин у опште токове живота. Последица свега тога били су и чести међуплеменски, односно мећубратственички бракови, који су, по другом светском рату, постали сасвим обична појавa, што, такође, сведочи о њиховом релативно наглом раслојавању, па и расељавању Кричка у новије време.
    С друге стране, потомци старих кричких родова могу се данас срести по читавом Полимљу и Потарју, и не помишљајући више, да су пре, на пример, пола века, њихови преци чинили друштвени изолат граничног црногорско-турског подручја у Средњем Потарју.

    • Jakov sarcevic sarac

      Vojinovc navodi neke netacne podatke stose tice ristana sarca rdonacelnik svih mataruskih saracaje cvijo valjdaje milan ristanov moj djed znao kosumu preci dalije on ristanu otac ili djed ja sa ove udaljenosti nemogu znati ja milana ne pamtim umroje prije moga rodjenja u dbokoj starosti ali znam stoje meni prenio moj otac a njemu njegov cvijoje kao dijete dosao iz okoline gacka tcnije iz vinica dali na napustena imanja na podrucju mataruga ili na neki drugi nacin u svakom slucaju tusmo i ostali.
      Stose tice spanja krica drobnjaka pa u tim vremenima podrucja srednjeg poterja polimlja gornjeg podrina pa igacka pripadaju staro vlahu i toce genetika otkriti tako daje iluzorno pricati o tij tami.

  5. Миленко Д. Ћировић Љутички

    Милета Војиновић је навео много тога погрешног. То се да елаборирати и доказати. Међутим и ово што примјећује и констатује Вукашиновић је нонсенс.

  6. Миленко Д. Ћировић Љутички

    Посебно желим да укажем на родослове које је обрадио Видоје Деспотовић. Када се ради о братству Ћировића то је туга колико грешака и неистина. Није то Видоје направио намјерно већ су му погрешно сервирали а он без провјере писао. Тако се дешава да је синовац направио стрица, брат од стрица брата од стрица, многи не постоје, многи иако имају велико потомство по моном што он пише немају потомство и тако даље. Све су то врло осјетљиве ствари.
    ДАКЛЕ ОНО ШТО ВИДОЈЕ ДЕСПОТОВИЋ ПИШЕ О ЋИРОВИЋИМА ИЗ ЉУТИЋА НИЈЕ ВАЛИДНО (с тим се неки спрдају, неки љуте и негодују) И МИ ТО НЕ УВАЖАВАМО. РАДО БИСМО ДОЧЕКАЛИ ДА СЕ ТО СКИНЕ С ПОРТАЛА И САЈТОВА.

  7. rada

    Mataruge
    Dodacu jednu informaciju, nikakav zakljucak: Pitam danas coveka is Sri Lanke ,koji se preziva Mataruge , da li njegovo prezime ima neko etimolosko znacenje. Objasnim da ima puno toponima u nasoj zemlji. On kaze da je Matara grad u Sri Lanki a svi koji su iz Matare su Mataruge-uge znaci iz.
    Svaki zakljucak je proizvoljan.

  8. Zone

    Imate li kakvih podataka o Gajevićima koji vode poreklo iz Mataruga i Kozica. Kad su došli, od koga dobili prezime…? Bilo šta…
    Hvala

  9. Радовићи(Џурово, Пријепоље)

    Да ли постоји неки податак о Радовићима село Џурово(општина Пријепоље) и њиховој вези са Матаругама.
    Тестирањем хапло групе утврђено је да су Радовићи из Џурова пореклом Кричи.
    Мој прадеда је говорио да смо се из Матаруга доселили у Џурово(рекао бих или крајем 18. или почетком 19. века)
    Ако може неко да ме упути на неку литературу или било шта у вези са овом темом.