Порекло презимена, село Стајковце (Власотинце)

Порекло становништва села Стајковце, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 Stajkovce, selo

Настанак  села и порекло становништва:

Село Стајковце је насеље у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 1617 становника (према  попису из 1991. било је 1515).

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а последа три пописа, примећен је пораст у броју становника. У попису било је  291 домаћинство.

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) се кретала овако: (1948.г.(1204 становника), 1953.(1308), 1961.(1337), 1971.(1379), 1981.(1457), 1991.(1515) и 2002.г(1617 становника).

Виноградарско-ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа, поред десне обале Власине, у близини речног ушћа у Јужну Мораву, на речној тераси (8 m р.в.), северно од савременог пута Лесковац-Власотинце, 5,5 километара СЗ од Власотинца.

То је једно од већих села у доњем сливу Власине. Околна села су: Конопница са Источне стране и Гложане са јужне стране. Налази се на  281 метара надморске висине.

На простору данашњег  села Манастиришта је у средњовековно доба, у времену Стефана Немање,  постојао манастир са школома, посвећен Преносу моштију Св. Николи код ушћа потока Брезовице (у народу манастирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинце.

Верује се да су манастир срушили Турци у  XVII  веку, а да су остатке манастира пребацили у Ћустендил.

По предању у манастиру  су живела три брата монаха: Душан, Угљеша и Стајко. Душана и Угљешу су мучки убили Турци, а Стајко је  је побегао и основао оближње село Стајковце.

Назив се, по предању, везује за име оснивача села СтајковцеСтајко.

Село Стајковце обухвата три махале, са више група родовских кућа:

Доњу-35 кућа (Воденичарци);

Горњу леву-115 кућа (Марковци, Павловци, Савинци или Филипајци, Јаглици и Лукарци) ;

и Горњу десну-85 кућа (Ђорђинци, Неделковци, Бачоглавци, Ракићевци и Тевдилци).

Село Стајковце се помиње  1536. (25 кућа) и 1884 (88 кућа и 461 житељ).

Становништво је српско (славе: Св. Ђорђе (Св. Алимпије),Св. Аранђел, Св. Никола и др.; сеоска слава Спасовдан), стариначко и досељеничко из околних села (Конопнице, Брезовице, Мрштана у околини Лесковца и др.).

* * *

Литије (Сеоска слава):- Спасовдан.

Крсне славе:- Св. Ђорђе (св. Алимпије), св. Аранђел, Св. Никола и др.

* * *

Прошлост села:

На атару Стајковца постоје два селишта: једно у пољу, друго на брежуљастом земљишту.

Старији становници кажу: „тамо су могла да буду села“. По остацима од старина као да је значајније било насеље у  пољу. Има и један затрпан бунар.

На другом селишту избија извор Бучке. Један сељак је рекао : „Тамо је било латинско село“(Забележио:Ј. Трифуноски 1961.г.-подвукао М.М 2013.г)

Становници Стајковца сматрао да је суседна Конопница старија од њиховог села. Једни кажу: „зато је у конопници постављена и стара црква“ (старија је од цркве у варошици Власотинце).

Према  томе Стајковце је основано после Конопнице, али када тачно не зна се. Претпоставља се да је село добило име по оснивачу Стајко.

Стајковце лежи на раније значајном путу који је водио десно од Ј. Мораве у правцу Власотинце-Ниш. Поменуту комуникацију становници зову „Нишки пут“.

Прича се да је тим путем једном на коњу путовао владика. На атару Стајковца коњ се саплео и владика пао. Тај потес носи име Владичка долина.

У Стајковцу, код данашње школе, постојао је потес Бегово орање. Ту је и један затрпан бунар. Око школе налазе се темељни делови зидова некадашње господарске куће и помоћних привредних зграда.

На потесу Водоничиште крај Власине налазила се воденица „сас 12 витла“. Тамо је била и „турска кафана“. Код воденице касније је убијен Турчин. Због тога  Стајковчани то место су „одрекли“.

Новчану казну су платили становници суседног Крајинца у лесковачком пољу. Тако су Воденичиште присвојили.

Предање чува успомену и на српско-турски рат из 1878.године. Део турске војске те године био је распоређен лево од Власине код села Ладовице. Њеној извидници учинило се, гледајући жбуње, да има много српске војске на потесу Росуљи код Стајковца. Због тога се турска војска повукла према југу.

У Стајковцу црква не постоји.

Између два светска рата Кристидор Тасић из Лесковца крај Власине у Стајковцу саградио је радионицу за израду ситнијих металних  предмета.  После Другог светског рата је напуштена.

Становници суседних села Стајнковца и Крајинца за време Турака спорили су се око потеса Дубрава.

У једном сукобу Стајковчани тамо су убили крајиначког кмета. Тај потес иза последњег рата изорала је „комуна“ са седиштем у лесковачком селу Манојловце.

* * *

Село некад и сад:

Од 1907.године данас Јужна Морава је однела око 60 хектара обрадиве зеемље на атару Стајковца. Један сељак је истраживачу Ј. Трифуновског 1961.године рекао између и ово: „Тамо су биле златне њиве, које су храниле село“,

Стајковце је типично земљорадничко-сточарско насеље. Његови становници не одлазе на рад изван села. И омладина с не школе. Стога су, овде олуване старе етничке особине и обичаји. Село је одличан пример за проучавање народног живота.(Тако је забележио истраживач Ј. Трифуновски 1961.године-подвукао М.М. 2013.г.)

Електрификација села извршена је 1955.године, а водоснабдевање је индивидуално (сопствени водоводи и копани бунари).  ПОсле другог светског рата у десној Горњој махали саграђена је чесма са водом из извора Бучке. На потесу Ливада избијају извори-Кун и Калуђерица.

Има четворогодишњу ОШ, здравствену амбуланту и др.

Село Стајковце је прославио га је Синиша Павић, наводећи га родно село неколицине јунака серије „Породично благо“, међу којима је најзначајнији Тихомир Стојковић; која емитована скраја 20. века.

Село Стајковце је познато по производњи квалитетних вина и повртарству (рано поврће-пардајс, паприка, краставци, купус и спанаћ).

Има Стајковчана  који се баве воћарством, виноградарством и повртарством-као и суседна села: Гложане , Конопница, Батуловце, Прилепац- „стакленицима“(„стаклене или под фолијама:паприка, парадајс, крастаавац, купус)  за  тржишну продају на пијацама: у Власотинцу, Лесковцу и друге градове.

Тако су пре неколико година из село Стајковце сељаци отишли у Словенију да купују „мале камиончиће“ за превоз повртарске робе до пијаца  градова по Србији.

Пошто је  из Словеније стајковчанима  продат велики број таквих „камионета“-онда су Словенци упитали: „ па колико је велики тај град Стајковце на југу Србије, те смо им   продали оволики број камиончета“.

Ето данас је по читавом балканском простору село Стајковце препознатљиво према паприкама и продаји повртарског раног поврћа из“пластеника“.

Много њих је данас од тога направило луксузне куће, породичне сеоске задруге са читавом механизацијом за рад на пољопривреди и са луксузним ауто превозним парком у авлијама на село.

Село Стајковце је једино најважније сеоско насеље на југу Србије код кога се број становника повећава, када се  на почетку 21. века демографска слика на суморан начин приказује у „минусу“-  према броју  умрлих и рођених.

Оваква села требају бити подржана одређеном популационом и економском  политиком од стране државе Србије, како би било  узето као пример очувања биолошког опстанка Срба  на југу Србије (подвукао М.М., 2013.г. Власотинце).

* * *

ИСТОРИЈА

Погинули и умрли ратници  у балканским и Првом светском рату (1912-1918):

Димитрије П. Димитријевић, Стајковце, умро 26. јануара 1913.године у ресанксој болници.

Милан П. Станковић, Стајковце. Умро 1.фебруара 1913.године у Ресанској болници.

Аврам К. Петковић, Стајковце. Нестао 13. јуна 1913. код реке Брегалнице.

Гаврило С.  Милосављевић, Стајковце. Умро 2. јула 1913.године у Оризару.

Крста С. Јанковић, Стајковце. Погинуо 10. јула 1913.године на Коачничком вису.

Милан Цветковић, Стајковце. Умро у Кочану 1913.године.

(Извор: Црква Конопничка- МЗ Конопница)

Милан Мишић. Погинуо на Кајмакчалану 1916.године 1916.године. Његово име налази се на крсту на гробљу Зејтилник у Солуну, под бројем 1356;

Милан Стојковић. Умро 10.1. 1916.године у месту Фијер (Албанија), сахрањен на гробљу у Фијеру (Албанија);

Сава Станковић, последња одбрана. Умро 16.2.1916.године у Драчу.

(Извор: Војни архив у Београду)

Трајко Ст. Јовић. Погинуо на месту Дрење 25.11. 1915. године у борби са Аустријанцима.

Петар Јанаћковић, 2 позив. Умро у Првој пољској болници 6.2.1915.године.

(Извор: Црква Конопничка-Извод из матичне књиге умрлих)

Димитрије С. Ђорђевић, Драгутин М. Петровић, Коста У. Станковић  и Милутин Ј. Стојиљковић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“, Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

Алекса Стаменковић, Глигорије Ђорђе Стојковић(рођен 1885), Рајко Стаменковић и Чедомир Костић.

(Извор: Податке сакупио Слободан Мишић из Стајковца)

– Димитрије Ђорђевић, умро од последица бугарског мучења 30.јуна 1918.год;

Стојан Савић, стрељан на путу Власотинце-Лесковац 1917.године;

Коста Станковић,  Димитрије Станковић.

(Извор: историски архив у Београду)

*

Погинули борци и жртве фаишстичког терора у Другом светском рату (1941-19145):

– Љубомир Ц. Костић, погинуо 1944.г. од Четника на Липовици;

Криста С. Лукић, погинуо  27.1.1945.г. од Балиста(Шиптара)на Косову- Трепча;

Сима В. Живковић, погинуо 10.4. 945.г. од Немаца, 13/1 дивизије НОП-а;

Симон В. Марковић, погинуо 1945.г на Врбас;

Милоје Ц. Митић, погинуо 10.4.1945.г. од Немаца у Дуго Село-32. бригада НОП;

Милан Ц. Митић, погинуо 20.4. од Немаца у Загребу.

*

Светислав Вучковић (из с. Стајковце), професор историје  и директор власотиначке гимназије је написао историску публикацију о  погибији народног хероја Синише Јанића-Пере(1920-1942.г.) под називом „ЖИВОТ ЗА ЖИВОТ“.

* * *

Порекло родова:

Године 1907. Стајковце је имало око 80 српских кућа.  Од њих потичу сви данашњи становници.

Сеоски родови воде порекло од предака који су досељени. Једни су  су раније досељеници, а други касније се доселили у село.

Доња махала има 35 домова(1961.г.). Ти домови углавном припадају великом роду В о д е н и ч а р ц и. Слава рода је Св. Арханђео.

У овом роду прича се о претку Крсти Тројанцу, који је био веома храбар и пред Турцима неустрашив. Надимак Тројанац добио је по томе што га је мајка родила као „тројку“.

Горња десна махала  има 85 домова (1961.г.). у њој су следећи родови:

Ђ о р ђ и н ц и   и   Н е д е л к о в ц и-славе Св. Арханђел,

Б а ч о г л а в ц и,  Р а к и ћ е в ц и  и  Т в р д и л ц и-славе Св. Николу.

Бачоглавци су досељени из село Брезовица (Власотинце).

Тврдилци су досељени су досељени из села Мрштане (Лесковац).

Горња лева махала има 115 домова (1961.г.). У њој су следећи родови:

М а р к о в ц и, П а в л о в ц и  и  С а в и н ц и (Филипајци)-славе Св. Николу.

Ј а г л и ц и-славе Св. Арханђел,

Л у к а р ц и-славе св. Ђорђу.

Оснивач рода Лукарци је дошао као „призетко“ из суседне Конопнице. Тамо имају истоимених рођака (1961.г.).

Исељеници:– Из Стајковца исељавања су била мала. Род Р ај к о в ц и (6к) живи у власотиначком селу Д.Ломница. Иза  Другог светског рата (1945.г.) 15 породица је прешло у околини Пожаревца. И по неки „призетко“ отишао је у суседна села.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и  светцу):

Арса-Арсић,

Цака-Цакић,

Цека-Цекић,

Цветко-Цветковић,

Димитрије-Димитријевић,

Илија-Илић,

Јанаћко-Јанаћковић

Јанко-Јанковић,

Јован-Јовановић,

Јова-Јовић,

Коца-Коцић,

Коста-Костић,

Крста-Крстић,

Лука-Лукић,

Марко-Марковић,

Матеја-Матејић,

Миленко-Миленковић,

Милосав-Милосављевић,

Миша-Мишић,

Мита-Митић,

Митар(Митра)-Митровић,

Никола-Николић,

Павле-Павловић,

Петко-Петковић,

Петар-Петровић,

Прокоп (Прокопије)-Прокопијевић,

Ранђел-Ранђеловић,

Рака-Ракић,

Рајко-Рајковић,

Риста-Ристић,

Сава-Савић,

Стаменко-Стаменковић,

Станко-Станковић,

Стојан-Стојановић,

Стоиљко-Стоиљковић,

Стојиљко-Стојиљковић,

Стојилко-Стојилковић,

Стојко-Стојковић,

Живко-Живковић,

Ђорђе-Ђорђевић,

………………

* * *

НАПОМЕНА:

Овде  је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

*   *   *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2]  Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Стајковце_(Власотинце)

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[6] Велимир Стаменковић-Лима:-ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

* * *

 

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

30. јануар 2014.године Власотинце, Република Србија

 

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Маја

    Додајте и ове две, има још али ја не знам како се зову.

    Горња десна махала има 85 домова (1961.г.). у њој су следећи родови:

    – Бићирци -славе Св. Арханђел,

    – Бећирци -славе Св. Николу.