Порекло презимена, село Прилепац (Власотинце)

Порекло становништва села Прилепац, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 Prilepac, selo

Настанак села и порекло становништва:

Село Прилепац је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 499 становника (према попису из 1991. било је 474 становника).

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године). У насељу по попису је било 109 домаћинства.

Ратарско-сточарско насеље збијеног типа на (240 m) ивици најниже речне терасе са десне стране Јужне Мораве, јужно од ушћа Власине и савременог пута Власотинце-Лесковац, 5,5 километара западно од Власотинца.

Куће овог села леже у равни Јужне Мораве на 247 метара надморске висине, са десне стране реке. Крај Прилепца са СИ стране лежи село Гложане.

Назив села Прилепац, по предању, двојако објашњава: да потиче од приличног места-погодног за насељавање: река, поље, вода за пиће, плодно земљиште и др; и да води порекло од досељеника из Прилепа у Македонији.

Савременом руралном изградњом физиономски је спојен са Гложанем. Дели се на махале, које представљају групе групе сродничких кућа (Здравкови, Стојичићи,Стојанови и др.).

Настао је на месту са остацима старије насељености („печене цигле и ћеремиде“, на локалитетима Селиште и Латинско гробље, и др.).

Данашње село Прилепац основан је пре око 170 година односно око  1794 (око 1800.г). године. Са разних страна досељено је 5 домаћинства.  Од њих су се намножили ови родови: Здравкови, Стојичићи, Мијаилови, Стојанови и др. Тада је основано суседно село Добротин.

А кратко пре Прилепца било је основано у његовој непосредној близини село Гложане.

Име села  Прилепац објашњава се на два начина. Једни кажу да је насеље основано „на п р и л и ч н о место: то су река, поље, вода за пиће. Све  су то згоде“.

Други су причали да је село добило име под досељеницима из Прилепа у Македонији, којих заиста има у селу. Што је та прича вероватнија, јер је записана 1975.г. од старијих  Прилепаца (Забележио:М.М. Власотинце).

Оснивачи Прилепца су прво хтели да се населе лево од Јужне Мораве.

Помиње се 1516. када има 16 домаћиснтва. Сматра се да је старо село расељено, а да је на његовом месту настало данашње насеље крајем  XVIII  и почетком XIX  века (1884-33 куће и 216 становника, 1990-220 житеља).

Становништво је српско (слави Св. Јован, Св. Аранђел, св. Николу и др; сеоска слава Спасовдан), досељено са Власине (оснивачи села), из околине Прилепа и др.

Село електричну енергију добија средином 60. година 20. века, а водоснабдевање је индивидуално (локални водоводи и бунари). Производња поврћа (паприка, парадајз и др.) тржишно орјентисана.

Крајењм 20. и почетком 21. века многи  становници Прилепца се баве грађевинским пословима-зидари печалбари, док неки се баве разним занатима у село и ван села.

Онај део становништва који се бави пољопровредом: винограрством и повртарством (производња раног поврћа:паприке и парадајс и краставац у „стакленицима“ или под „фолије“).

Своју тржишну робу  у повртарству продају на пијацама у: Власотинцу, Лесковцу и другим местима.

Трећи део становника Прилепца ради у фабрикама и трговинским радњама у вароши Власотинце или је у администарцији општине, судству, здравству, просвети….

Многи су били на јавним фун кцијама а неки школовани становници су због запослења напустили село и отишли у потрази за послом из завичаја.

* * *

Литије (сеоска слава): Спасовдан.

Сеоске славе:-св. Арханђео, св. Никола, св. Јован.

* * *

Старине и прошлост:

Место Латинско гробље налази се на темену терасе („на брег“). Када су сељаци иза 1900.г. риљали земљу за винограде тамо су нашли старе гробове.

Судећи по дужини бутних костију мисли се да су у гробовима сахрањивани „високи људи“. До Латинског гробља је потес Селиште. Тамо су њиве. Приликом орања у њивама налажене су „јако печене“ цигле и ћерамиде.

Оснивачи Прилепца су прво хтели да се населе лево од Јужне Мораве,  код данашњег Губеревца. Међутим, тамо их је поплавила река. Зато су прешли на данашње место, тј. Десно од Јужне Мораве.

Старији сељаци су 1964.г. истраживачу Ј. Трифуновском причали како су њихови преци до ослобођења 1878.године од десет снопова жита морали дати два снопа.

Један сноп су давали држави и то је био десетак или „царско“.

Други сноп су давали „господару Турчину“, то је био деветак или „господарско“.

Неки Турчин „господар“ овог села, најпре је живео у Приштини. Потом се преселио у Лесковац. Он је овде стекао „својину“. То је био велики виноград на потесу Бели Брег.

Старији сељаци су у дане појединих црквених празника, најпре су посећивали цркву у Конопници. Касније су почели посећивати цркву у Власотинце.

* * *

ИСТОРИЈА

Погинули и умрли ратници  у блаканским и Првом светском рату (1912-1918):

Драгутин Стојиљковић, стрељан код Хаџи-Петковог бунара у Власотинцу 1917.године.

Јован Станковић, 2. чета, 2. батаљон, 3. пук. Умро 20.12.1915.године у месту Фијер (Албанија) и сахрањен на гробљу у Фијеру (Албанија).

Петар Стојановић, 4.чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро 20.2.1916.године у болници у Лазарету.

(Извор: Војни архив у Београду)

Христифор Петровић, 1. чета, 3. батаљон, 1. пук. Погинуо 24.11.1914.године на месту Немачке ливаде.

(Извор: Власотиначка Црква-Матична књига умрлих)

– Алекса Стојичић, погинуо  у борби против Бугара 1915.године;

Гаврило Стојичић, страдао при преласку преко Албаније;

Драгутин Михајловић, страдао при преласку преко Албаније;

– Драгутин Цветковић, умро у логору у Немачкој;

Илија Ђокић, погинуо на Кајмакчалану 1916.године. Његово име налази се у крипти  гробља на Зајтилнику, под бројем 5093;

Јосиф Михајловић, погинуо при преласку преко Албаније;

Михајло Цветковић, погинуо на Кајмакчалану 1916.године. Његово име налази се у крипти гробља на Зејтилнику, под бројем 2086.

Преживели ратници:-Василко Цветковић (рањен у рату); Владимир Цветковић (рањен у рату); Јован Илић (солунац;, Јосиф, Милош Коцић (солунац);Костадин Михајловић; Милан, Трајко,Стаменковић (188-1979, солунац); Мирко Илић (солунац); Ранђел Митић (рањен на Церу и остао инвалид) и Спира Ђокић (солунац).

Преживели интернирци:- Алекса Јовић (интерниран у Бугарску), Благоје Коцић (у Немачкој), Влајко Цветковић (у Бугарску), Денча (у Бугарску), Криста Михајловић (у Мађарску) и Мита Михајловић (у Немачкој).

(Извор: Податке прикупио Томислав Стаменковић из Прилепца)

Погинули борци и жртве фаишстичког терора у Другом светском рат (1941-19145):

–  Никодије Ј. Илић, погинуо 12.4.1941.године од Немаца на Албанској граници.

Милорад М. Илић, погинуо 10.3.1942.године од Бугара-Бабички НОП одред;

Милутин М. Стаменковић, погинуо 10.8 1943.године од Недићевца у Прилепац-Припадник НОП-а;

Јосиф Стојковић, погинуо 1945.г., од балиста(Шиптара) на Косову-12/22 дивизија НОП-а;

* * *

Порекло родова(1964.г.):

Како је и напред изенто: у овом селу живе родови који потичу од досељених предака. Сви су насељени за време турске владавине, почев од око 1800.године.

Род З д р а в к о в и (8к)-слава: св. Арханђео, порекло са Власине. Рачунају се оснивачи села. У роду се зна следећа генеалогија (родослов): Спиро(79.г.,рођен 1885.г.)- МладенЈованЂока- Здравко, оснивач рода који се доселио;

Род С т о ј и ч и ћ и (14к)-слава: св. Арханђео, дошли из неког села код Прилепа у Македонији. И они се рачунају као оснивачи села.

Род М и а ј л о в и (15к)-слава: св. Никола, дошли су из Репишта у Грделичкој клисури;

– Род С т о ј а н о в и  или И л и ј и н ц и (11к)-слава:св. Арханђео, место порекла се не зна. Оснивач рода Стојилко био је „први богаташ“ у Прилепцу. Имао је два сина: Иван и Стојан.

Отац је касније, због нечега, проклео синове. Данањшња домаћинства потичу до Стојана;

– Род С т о ј и л к о в и  II (12к)-слава: св. Арханђео, њихови преци су дуже времена становали у колибама;

Род Ж а б о т и н и (3к)-слава:св. Јован, досељени из села Палојце у Грделичкој Клисури. Њихови преци су за време Турака „држали турску страну“ па зато и код њих „живот не иде напред“(забележио 1964.г. истраживач Ј. Трифуновски).

Исељеници:- у селу Тупаловце у грделичкој клисури живи род  Г е г и н ц и. Тамо су досељени из власотиначкога села Прилепца.

Крајем 20. и почетком 20. века из село Прилепац после завршавања високих школа, многи школовани становници села су прешли да живе или раде у Власотинце, Лесковац и другим местима у Србији. Неки су тамо и остали формирајући своје породице.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и  светцу):

Цветко-Цветковић,

Ђока-Ђокић,

Здравко-Здравковић,

Илија-Илић,

Иван-Ивановић,

Јован-Јовановић,

Коца-Коцић,

Јова-Јовић,

Крста-Крстић,

Михајло(Микајил-Миајил)-Михајловић(Микаиловић-Мијајловић),

Мита-Митић,

Младен-Младеновић,

Петар-Петровић,

Сава-Савић,

Спаса-Спасић,

Стаменко-Стаменковић,

Станко-Станковић,

Стојан-Стојановић,

Стојица(Стојча-Стојича)-Стојичић,

Стојилко-Стојилковић,

Стојиљко-Стојиљковић,

Стојко-Стојковић,

………………….

* * *

Топоними (н азиви места):

Страна, Голема Долина, Банко, Браниште, Моравиште, Умски Рид, Латинско гробље, Селиште, Бели Брег, Прилепац, Здравкови, Стојичићи, Стојанови,…

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2]  Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Прилепац

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

 [5] Велимир Стаменковић-Лима:-ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

* * *

НАПОМЕНА:

Овде  је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

 

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

30. јануар 2014.године Власотинце, Република Србија

 

 

 

 

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Горан Милосављевић

    Поштовани,

    мој чукундеда Спира Ђокић помиње се у Вашем тексту као солунац. Стицајем различитих околности он је након Другог светског рата доживео ту несрећу да од “нових власти” буде проглашен за народног непријатеља, иако у сукобима није ни учествовао. Схвативши грешку, политички суд га је ослободио почетком 50-их, али је он одбио да узме назад отету земљу и преузме пресуду уз кратку изјаву “нека им је просто од Бога”. Како је ослобађајућа пресуда изгубљена, покренули смо нови поступак рехабилитације због чега нам је потребно што више података о нашем претку. Молим да ми се јаве они који имају неки податак или причу о њему на маил [email protected] , а ја се надам да ћу ускоро посетити село Прилепац.
    Срдачно,
    Горан Милосављевић, Ниш

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Милосављевићу,
    Обратили сте се на погрешну адресу. Имате институције у систему које се баве овим Вашим проблемом, а и можете се обратити ПОВЕРЕНИКУ у Власотинце или горе у Београду. Они су правници а ја сам само истраживач етнограф који бележи ТРАГ живота једног времена за наредна поколења. Ваш захтев је ван мојих компетенција. Лични мој став је да одете и погледате ЗЕМЉИШНЕ старе књиге о власништву између два свестска рата и тамо погледате, јер правно тумачење овога треба да потражите путем адвоката који се разуме у ову проблематику на правни начин. Поздрав.(М.М.2017.Власотинце)