Порекло презимена, село Јаковљево (Власотинце)

Порекло становништва села Јаковљево, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Jakovljevo

Настанак села и порекло становништва:

Село Јаковљево је сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на левој обали Бованштиве, леве притоке Власине, у висинској зони 350-800 метара надморске висине, 23 километара ЈИ од Власотинца.

Физиономски повезује четири махале: Село (Јаковљево), Крстићево, Папазикинце и Рајићево.

Сматра се да претечу данашњег насеља чини село Јаковци, које се помиње 1516.године, када има 8 кућа. Помиње се и као део дервена (кланца, теснаца, клисуре) Орах (1516.-31 домаћинство), од кога су временом настала четири данас посебна насеља:-Алексине, Јаковљево, Пржојне и Горњи Орах.

Тада се у том времену код Турака село помиње под турским називом Карадаг, исто тако у саставу Ораха.

У насељу Јаковљево живи 392 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 45,3 година (44,2 код мушкараца и 46,4 код жена). У насељу има 164 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,81.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографска слика кретања броја становника, приликом пописа становништва после Другог светског рата у село Јаковљево изгледа овако:

– 1948.г.(990.становника), 1953.г.(1043.ст.), 1961.г.(1030.ст.), 1971.г.(985.ст.), 1081.г.(781.ст.), 1991.г.(625.ст.), 2002.г.(465.становника). Што указује на смањење броја становника на село.

Од тога су по националности већином Срби, онда Роми(цигани) и једна румунка.

Но, у односу на друга околна села село Јаковљево има перспективу ако се држава србија укључи у пружању помоћи развоју села са свих аспеката.

Становништво је српско (слави Петровдан, Mитровдан, Св. Николу и др.), стариначко и досељено из Знепоља, околине Црне Траве (Брод и Горње Гаре) и др.

Село ОРА (ОРАШАЧКИ ХАН) се наводи у турском попису из 1516. године (31 домаћинство и 16 неожењених) као дервен Орах.

Село Орах је село које се протеже на странама долине Власине, чине планински засеоци: Ћуово, Лукачево, Алексине, Pжојина, Врело; Јаковљево (с леве стране реке Власине у изворишту Мале реке), Рајићеве, Крстићеве и Јездине.

Алексина махала води порекло од три брата Стоилка, Јована и Јанка. Овде има досељеника из Пржојниних, Рамног Дела и Боњинца.

Лукачево (око 30 к) су од браће Луке и Пеше, а дошли су из Лужнице.

Ћуово (око 35к) је од Радана, Милојка и Николе.

Јаковљево је село између два изворишна крака мале реке на стрмој средоридини. У њему су фамилије:

– Крстићи (7к), Јовићи (4к), Петровићи (3к), Јанковићи (6к), Илићи (5к), Стојановићи (4к), Младеновићи (3к), Ђурићи (3к), Стефановићи (6к). Ђокићи (4к), Голубовићи (6к). Николићи у Јаковљево су од Паљинчана, Костадиновићи или Гопићи су из Клисуре, Ђурићи из Горњег Гара, Милован Ивановић је дошао из села Брод.

Од Јаковљевих су Јовановићи у Крстићеву, Стеван је из Пржојниних, Младен из Дејана, Ранђел из Рајићеве, Николићи (12к)-славе Свети Николу су из Модре Стене, Пејча Бранковић „Чокеша“ је из Горњег Гара (Рађено по Р.Т. Николићу (“Насеља српских земаља, књига VIII, стр. 346).

Село је према легенди добило назив по насељеницима три брата Јакова, Крсте и Рајка из Македоније.

Село је пре тога имало назив Ора (Орах), у коме је живео турски бег који је био чувен у то време по доброти.

Фамилија Јакова је засновала насеље Јаковљево, фамилија Крсте Крстићево и фамилија Рајка Рајичево. Крстићево и Рајичево су махале сада села Јаковљево, које су близу реке Власине према Тегошници и према Златићеву и Свођу.

Село Јаковљево је повезано макадамским путем са Тегошницом и Свођем, а и са Доњим Дејаном преко Златићева. Мештани се надају скорој изградњи асфалта и тиме повезивањем са Власотинцем.

У овом крају клима је повољна за развој воћарства, пчеларства и садње кромпир, као и сточарства.

Село Јаковљево насељено је са овим становништвом (предходно се разбежало у 15. и 16. веку од турског зулума-по околним планинским насељима) негде око 1780 године од три брата Јакова, Крсте и Рајко су се доселили 1818. године, а Крста се поново вратио у Македонију и тамо умро, а и после Другог светског рата су се многе фамилије поново вратиле у Македонију у село Пепелиште.

Бележећи етнографску грађу седамдесетих година 20 века Мирослав Младеновић локални етнолог је забележио и да су се браћа Јаков, Рајко и Кртста доселили из знепољског краја.

Према казивању Љубомира Крстића, рођеног 1905. године-да су се браћа досељивали један по један у село.

Они су држали велику количину земље са шумом коју су крчили и искључиво се бавили сточарством.

Негде 1912/13. године су се из Лужнице призећивали цигани-ковачи (а пре тога се призећивали и село Златићево и Јаворје), вероватно што није било мушких глава у фамилијама, које су изгинуле у Турским ратовима , а међу њима је био познат ковач Златко, од кога потиче ковач Влајко и потомак харминикаш Велибор (Борко-“Суља”) Савић, који и данас живе у Јаковљеву.

Негде 1903 године у Јаковљеву је било 20 кућа, које су биле покривене сламом, ретко ћеремидом.

У времену под Турцима, у село је живела једна беговска породица.

Бег је био добар човек, па се често Јаковљевци клели у Бега и у “краву”.

Бегова кућа је била дугачка 12 метара, одељења на диреци, са ћеремидом покривена, мали прозори, ниски са дрвеним капацима.

Бегово имање је наследио Велко (данас се још Велков унук Илија Вељковић куне у Бега и краву).

И данас има две турске куће, а у једној су Турци наплаћивали данак-десетак, а башка порез, а у другу су седели Турци.

Свако није смео да прилази код њих па је само турски кмет Велко давао Турцима порез.

Велко је умро 1912.године, а живео је 90 година. Што значи да је Велко био рођен 1822.године, а по њему род носи његово презиме Вељковић (крсна слава Св. Стеван).

1980. године завршио је своју причу о селу Јаковљево деда Љубомир Крстић из Јаковљева, негде успут са караваном коња у рабаџиском послу у село Крушевица општина Власотинце.

* * *

Село НЕКАД и САД

На зараван брдскопланинског дела у власотиначкој општини, на левој страни брзе планинске реке Власине, испод планинских висова Добропољсих и козилских чука, простире се село Јаковљево.

Село Јаковљево је повезано макадамским путем са Тегошницом и Свођем, а и са Доњим Дејаном преко Златићева. Мештани се надају скорој изградњи асфалта и тиме повезивањем са Власотинцем.

У овом крају клима је повољна за развој воћарства, пчеларства и садње кромпир, као и сточарства.

У село постоји четворазредна основна школа, која је некада била до седамдесетих година једна од највећих у том крају, потом задружни дом, напуштену цркву око које су у 20 веку се одржавале светковине и игранке у време летњих верских и државних празника.

У задружном дому су одрзаване игранке и такмичења певача аматера у току зимских месеци.

Школа је поре дома и цркве у село, а има и продавнице, а имало је и ковачку, поткивачку и столарсску радњу.

Некада су у село били познати печалбари циглари, длакари а сада су махом зидари печалбари.

Многи Јакољевци до данашњег дана се баве рабаџиским послом-коњима носе кромпир у селима валсотиначке општине и врше трампу за кукуруз или грожђе(у односу: 3 кг кромпира за 1 килограм грожђа) а у планинским црнотравским селима се трговало са ракијом, а и са препродајом паприке и парадајса.

Јаковљево има напуштену цркву око које су у XX веку се одржавале светковине и игранке у време летњих верских и државних празника, а у задружном дому су одржаване игранке и такмичења певача аматера и „сусрети села“ у току зимских месеци.

Насред села, близу цркве, школе, дома и продавница постоји и спомен плоча родољубима које су стрељали Бугари у Другом светском рату током чувене гарске трагедије.

Ученици села Јаковљева су до седамдесете године 20. века похађали осмногодишњу школу у село Свође, а сада похађају у село Тегошница.

Насред села, близу цркве, шлколе, дома и продавница постоји и спомен плоча стрељаним родољубима у Другом светском рату од стране Бугара, чувене гарске трагедије.

У другој половини 20. века када је било младости и живота у свим околним селима, па и у село јаковљево-одлазило се на игранкама-саборима у свим околним местима.

Нарочито се масовно одлазило на вашарима на Трновку у село Свође, Светилију на Чобанац(Бистрица) и “Седми Јули” у село Златићево.

У самом селу је уместо некада весрких празника су слављени државни празници-4. јул Дан Бораца, када се окупљала сва остала села на прославу и игранкама.

У село су током зимских периода одржаване игранке у Задружни дом, у коме је било и такмичење “певача аматера” под називом “Горње Повласиње” или “Сусрети села”-где су се надигравали, натпевали и такмичили у сеоском постигнућу у сваком погледу међу суседним селима сваке општине у Србији..

Ту се одржавао дух традиције села и одржавао здрав начин живота на село. Тако је постојала та рурална сеоска култура живљења и исказивања традиционалних вредности на село.

Свако од младих тога времена је уживао у народно коло, које се играло и поред цркве и поред спомен плоче у село Јаковљево.

У току пролећа одлазило се у печалбу а долазило за вашаре и уживало у радостима живота. Живело се веома оксудно и често гладовало.

Сви смо ми заједно успут до сеоске осмогодишње школе у село Свође делили последње парче жуте проје или раженог хлеба.

Некада када се у шаренилу младежи у народним ношњама одлазило на вашаре, када су печалбари долазили само за тај дан у години-свима нама у планини остало је као део радости пуноће једног испуњеног живота.

Јакољевчани су знали да “заведу” коло, да некада за лепу девојку и вођу кола “пукне” и по која “песница” или у кафанама села Свође и Тегошница, млади печалбари у току зиме поред младих крчмарица(конобарица)-оставе и по целу летовину уз песму, вино.

Често се знало да се уз хармоникаша и младих конобарица(крчмарица) дочекивале уз “лечење” туге за неоствареном љубављу до јутарњих сати. То је било боемско време.

Негде у другој половини 20. века село Јаковљево је имало и свој регистровани сеоски ФК “Ударник”, који се такмичио у општинској лиги Власотинце. Играло се на стадиону ФК Свође, а касније се направио стадион поред реке Власине у село Тегошница.

Дрварило се и кириџисало кромпирима од Свођа до Власотинца и селима око Власотинца.

Нарочито је био познат Жика Стоиљковић (чији се отац призетио из Доње Гаре)-КОЊАР. Жика је често самном певао старе хајдучке песме, када успут попије коју чашу; а његов коњ га је често у таквом стању носио до куће или чак са пуним товаром сам се враћао кући.

Оставио сам забележене тонске записе о тим хајдучким песмама из овога краја.

Негде 70. година 20. века наишло је боље време. Многи су звршили школе, постали предузетници у цигларству и грађевини(зидари) и многи напустили родна огњишта-па и село Јаковљево.

Данас код свију нас постоји туга и сета за свој завичај. Тако је по тексту кјакољевца Игњатовића, други јаковљевац.

Данас на почетку 21. века у село Јаковљево постоје две приватне продавнице: Драгоје Раденковића из село криви Дел и Гаше Вукадиновића из села Златићево.

Често свако се сети свога завичаја када запева на радио таласима Љубиша Бранковић (из м. Рајићеве, села Јаковљево-живи у Власотинце) сетну песму:”Село моје Јаковљево-ЗАВИЧАЈ”, од текстописца јакољевчанина Горана Игњатовића. (https://www.youtube.com/watch?v=pm_zmRoa_Vc ).

Овај крај је погодан за развој воћарства, пчеларства и садњи кромпира, као и сточарства, па би се изградњом асфалта и повезивање са Власотинцем и стварањуем мини фарми могло добро живети у овом прелепом живописном планинском крају.

Село је дало и знамените људе, међу њима је познат Жика Лепојевић, доктор хемиских наука, професор на Новосадском универзитету, а има: учитеља, наставника, ижињера и зидарских предузимача широм бивше Југославије.

Село се снабдева водом индивидуално (јавна чесма, уређени извори и др.).

Некада су се житељи бавили искључиво сточарством, али повећавањем броја становника су почели да се баве и разним занатима: пинтерским, ковачкоим, столарским, поткивачким, воденичарским, цигларским и зидарским-као печалбари на почетку 21. века.

Очекује се да село Јаковљево на почетку 21. века добије асфалтни пут и тако као једино село (са Јездинем) демографски опстане у поразној миграцији становништва са југа Србије.

Приоритет државе Србије треба да се посвети оваквим селима у погледу развоја: сточарства, воћарства, здраве хране, пчеларства и очувања традиције у погледу рада преостале воденице-поточаре.

У овом крају клима је повољна за развој воћарства, пчеларства и садње кромпира, као и сточарства.

Даје наду што се у село биолошки рађају деца и постоји нада опстанка нашег српског села као нашег националног идентитета у постојању наше нације и државе Србије на простору Југа Србије.

* * *

Занати:

Јакољевчани су били познати као ковачи, воденичари, столари, музичари, циглари (печалбари) и сада на почетку 21. века као зидари-печалбари.

Овде ћемо да наведемо оне некада најбоље мајсторе одређених заната села Јаковљево:

 

В о д е н и ч а р и (В о д е н и ц е поточаре):

– Вељковић Илија -„Черчил“, Вељковић Чедомир-Гугинци,, Коцић-Шутковци, Драгомир и Раде Вељковић и сада раде као воденичари на почетку 2014.године.

В у н о в л а ч а р и (В у н о в л а ч а р е):- Младеновић Живка има вуновчачару у Македонији у село Пепелиште, Источна Македонија, сада ради њен син Стојан Младеновић; а некада вуновлачара из овог рода Младеновића имало је и у Лесковац.

К о в а ч и (К о в а ч к е   р а д њ е):- Циганин (Ром) Влајко Савић, Коцић Драгољуб-Шутко и Јован из махале Гњилиште.

В р ш а ч и-Д р е ш:- Воја Анђелковић, Коцић Драгољуб-Шутко, Борисав Станојевић-Курлинци.

С т р у г а р и (С т р у г а р е):- Жика Илић (1923.г.) радио на „воду у реку“, Коцић Драгољуб-стругар-Шутко, Стаменковић Борисав-Курла, Станковић Станомир-Крњевац (Раићеве),

П о т к и в а ч и (П о т к и в а ч к е   р а д њ е):- Жика Илић (1923.г.)

К а ф е џ и ј е   и   С о д а џ и ј е (К а ф а н е   и   с о д а џ и с к е   ра д њ е):- Воја содаџија (вратио се из Српски Милетић после конолизације у другој половини 20. века), Анђелковић Радован-кафеџија, Станковић Станоил(Крстићеве)-кафеџија.

Т р г о в ц и (Д у ћ а н џ и ј е):- Голубовић Милан (1924.г.м. Рајићеве-трговац и у махали ВАЛОИГ постојао је између два светска рата дућан у коме је радио Милан Пешић-дућанџија.

М у з и к а н т и:– Гајдаши: Михајло Голубовић (1903.г.).

Трубачи: Између два светска рата у село Јаковљево је свирао плех оркестар-трубачи: Лепојевић Данило (кларинет) Пешић Душан (бас) и други….. Хармоникаши:-Голубовић Тоља (1943.г.), Станковић Станимир (1925)-Крњевац, Драгоје Пешић(1940)-басиста, Велибор Савић (ром-циганин, рођен 1947.г)-„Суља“(Борко), Љубиша Бранковић-хармоникаш и певач(видео снимљена песма ЗАВИЧАЈ-„село моје Јаковљево“), „Тоце“ Стојиљковић (м. Гњилиште-умро млад).

Запис: јануар 2014.г. Власотинце

Казивачи: Голубовић Милан (1953.г., рођен у засеку Рајићеве села Јаковљево) и Снежана Голубовић (девојачко Станковић из село Јаковљево, рођ. 1961.г)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Старине и прошлост:

Овде су пре Латина (2 век нове ере) били насељени Илири и Келти у 5 веку пре нове ере. Од њих су остале многе речи и многи обреди. Тако на задушницама или када неко умре жене “нарицају” за умрлим-“нарицање” или “лелекање”. Они су користили музичке инструменте : гајде и зурле.

Од старина пронађени су трагови рударске активности. Прво су рударили Латини, потом и Турци.

Од рударења постоје остаци вигње (потес Вигњиште)-где се руда топлиа у железо.

Постоје остаци јаловина у такозваним ровинама од рударења.

У село су доскора постојале турске воденице на Гарској реки, а има и топила за воду где се прала руда, а Турци су копали руду у место звано Рудни рид и Ровине.

Негде 1912/13. године су се из Лужнице призећивали цигани-ковачи (а пре тога се призећивали и село Златићево и Јаворје), вероватно што није било мушких глава у фамилијама, које су изгинуле у Турским ратовима , а међу њима је био познат ковач Златко, од кога потиче ковач Влајко и потомак харминикаш Велибор (Борко-“Суља”) Савић, који и данас живе у Јаковљеву.

Златко је живео 80 година у село Јаковљево. Имао је једну малу ниску кућицу, која је рађена још за време Турака, са 1,2 метара висине.

Деда Љубомир Крстић прича да је тај ковач Златко овако радио- “прексрти ноге” а под себе стави јастук да седне.

Као ковач правио ралници, клепао секире, џевгало(за рало дрвено). После Другог светског рата ковачки занат је наставио његов син Влајко.

Јакољевчани су учествовали у свим бунама, устанцима противу Турака, у балканским и првом и другом светском рату за национално ослобођење и у борби противу фашизма.

На селу Јаковљеву подигнута је спомен-чесма палим борцима и жртвама фашистичког терора (1941-1945).

Село Јаковљево са осталим суседним селима је претрпело велики терор од стране бугарских фашиста у Другом светском рату. Остало је сећање на интернације и стрељање житеља 1943.године од стране Бугара.

У току те страшне ратне 1943. године од стране Бугара у село Јаковљево 24. октобра су стрељани следећи житељи села:

-Драгомир С. Сројиљковић,

– Илија Б. Стојиљковић,

– Сибин С. Спасић,

– Љиљана М. Игњатовић,

– Петар Н. Анђелковић,

– Ружа М. Игњатовић,

– Јован С. Цветановић.

*

Стравични историски догађај у село Јаковљево 1943.године је историски записан а и остаје као опомена зла фашизма у запису казивања и записа локалног историчара Мирослава Младеновића-под називом “ГАРСКА ТРАГЕДИЈА”-24.10.1943.г, с. Јаковљево.

ГАРСКА ТРАГЕДИЈА

(Бугарска одмазда над људима у село Доње Гаре у Другом светском рату 1943. године):

Бугарска полиција у јачини једног вода почетком фебруара 1943. године засела је положај у школи и око школе у село Јаковљево.

Ова јединица је била(командир Валчев) је била саставни део пограничних бугарских снага које су биле смештене у село Свође-Тропша, као заштита од партизана из Црне Траве-која је тада била слободна територија све до Јаковљева.

Бугари су у том времену убирали порез од сиромашних сељака и тако су 20 априла(понедељак) 1943 године бугарски порезници дошли у село Доње Гаре-један порезник и један полицајац, да сакупљају порез за царску Бугарску.

Исте ноћи су дошли патизани, ухватили Бугаре- истерали их изнад села и стрељали.

Сељаке и партизане Бугарима је потказала једна млада девојка-која се тада «швалерисала» са бугарским командиром, према причи из 1980. године деда Божидара Грујића, који је тада требало да буде стрељан, а уместо њега стрељан је његов отац Криста Грујић, солунац-а потврдила је и његова сестра баба Руска Вељковић (девојачко Грујић)у с. Крушевица-писцу овог записа(а постоји и тонски запис).

После тога су ту девојку партизани стрељали. Одред 21. априла 1943. године бугарске војске и полиције опколио је село Доње Гаре и све способне мушкарце су одвели у село Јаковљево и затворили их у подрум школе (4×4). ту су их мучили, претили и према њиховој пресуди за стрељање из строја извели следеће: Вељковић Драгутина, Вељковић Светозара, Грујић Кристу, Стојановић Александра, Стојановић Миливоју.

После прочитане пресуде, из гомиле се чула молба Грујић Кристе-бугарском командиру-да стрељају њега уместо, сина, јер му син има малу децу-што се бугарски командир смиловао и тако је отац “дао главу” за сина.

Пре стрељања командир је упитао-има ли неко посебну жељу да каже пред стрељање. Јавио се Љубомир Крстић и у току стрељања успео да каже: ”Доле цар Борис, да једе говна, Живео краљ Петар”.

Сви су немо посматрали стрељање и потом су сељаци пуштени својим кућама, где им је наређено да се спрремају за интернацију за Бугарску.

Тако су 22. априла сељаци Доњег Гара са завежљајима избеглица, са воловима и кравама, овцама-кренули пут према Бугарској преко село Криви Дел, а 23. априла 1943 године су Бугари наредили (дали им прво шибице) сељацима села Јаковљево-под претњом убијања, да запале цело село, што су и учинили Јакољевци.

Изгорело је 171 кућа, 429 помоћних просторија-штала, остава, племњи, трла за овце, колиба. само је близу села остала једна колиба која није била примећена. Село Доње Гаре је било у пламену.

Гореле су тада куће чакмаре, покривене са сламом, а колона људи, жене, деце, заједно са својом сиротињом је све то немо гледала, вукла са собом стоку, крећући преко планинског масива Тумба према Бугарској.

За време НОБ, бугарски окупатри су у Другом светском рату запалили како село Доње Гаре, тако и школу и целокупно становништво интернирали у Бугарској.

Стравично згариште, остављало је тугу и бол за својом кућум. Остала је била још ситна живина, лавеж паса, који су тужно завијали због гарске трагедије. За кратко време је све било утахнуло.

Планински горштаци су се после пропасти бугарске царевине, поново вратили и Доње Гаре.

Вредни горштаци су изградили нове куће, стаје, племње- поново се над селом вратио живот . Данас ни сродници, ни народ, ни држава, не нађоше потребу да обележе гроб ових мученика.

Рефернеце: ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ОД ГАРСКЕ ТРАГЕДИЈЕ-Стојан Коцић, лист “Власина” БРОЈ 126-127, 25.МАЈ 2003.ГОДИНЕ,

Тонски запис1980.године: Божидар Грујић , село Доње Гаре

Тонски запис забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

Јакољевци су поред учешћа и у Првом и Другом светском рату узели учешће и у садашњим ратовима у Хрватској и Косову после распада бивше Југославије.

* * *

ЛЕГЕНДА О СВАДБЕНОМ БАРЈАКУ

Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио порез од једне сиромашне жене(девојке) у село Јаковљево речима:“Стани ми напостељу“-а жена му одговорила“-ниси плаћен да ти жене „стану на постељу“; но да наплаћујеш вергију (турски порез) и да си идеш кући“.

Онда је Турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата.

Брат те девојке (жене) је одмах отишао и казао Бегу у село, а Бег је најурио тог турчина из село.

У другом селу хтели на силу да одведу младу невесту-српскињу, па онда Срби се сакупише и договоре се да томе стану напут.

Наравно да се је тада плаћала и свадбарина. Ту где су се договарали –направе барјак и закуну се под њим да недаду турчину девојку-невесту, па побију ту све турке, који су тражили да спавају са српкињама пре удаје и на самој свадби.

Остали су се Турци разбежали. Од тада Турци када виде барјак, онда се плаше и више нису смели да иду по српске жене и девојке да их осрамоте. Зато се од тога дана носи барјак у сватовима међу Србима у овом крају на свадбена весељу.

У времену владавине под Турцима један од велих намета-пореза, била је и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао харачлије. Тако су се чак у село добро Поље жалили чак у Цариграду.

О томе је је 1888.године у село Горња Бистрица-куће Совке Милчић, урађена и слика „Марко Краљевић укида свадбарину“.

У 2 књизи „Србија-земља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике.

Са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости црнотравскога краја, копирана је та слика, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави.

Запис: 1975.г. засеок Преданча (Г.Дејан), општина Власотинце

Казивач: Илић Владимир (1982.г.)-ваљач и воденичар, махала Преданча село Г.Дејан, Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

* * *

Школовани:

– Поштари: Драгоје Јовић (1947.г), Савић Борко-“Суља”(Борко) рођен 1947.г., Пешић Најдан;

-Пољопривредни техничар: Станојил Бранковић (1951.г.);

– Учитељи: Младеновић Витомир 81920.г.), Игњатовић Станојил (1940), Ратко Илић (учитељ-професор и директор ОШ “Вук Караџић” село Тегошница);

– Наставници: Игњатовић Томислав (1947.г.), Стоиљковић Јадранка (1948.г.), Спасић Миле (1948.г.), Цветановић Зоран-“Трифке” (1958), Јовић Небојша (1959.г.)-ради у Гроцку;

– Професори: Раде Јанковић(1953) професор математике-ради у Вучје, Раде Голубовић (1953)-ради у средњо економској школи у Црној Трави;

– професор универзитета и доктор физичке хемије: Жика Лепојевић (1947.г)- од наставника хемије у ОШ у село Крушевица (Власотинце), упорним ствралачким радом прво завршио факултет и докторирао на природно математичком факултету-одсек физичка хемија у Новом Саду.

Објавио велили број научних радова као пуниверзитетски професор. Сада у 2014.години је пензионисан као универзитетски професор на дотичном факултету у Новом Саду. Треба нагласити да је био ванредни предавач на универзитету у републици Српској и Црној Гори.

Запис: јануар 2014.г. Власотинце

Казивачи: Голубовић Милан (1953.г., рођен у засеку Рајићеве села Јаковљево) и Снежана Голубовић (девојачко Станковић из село Јаковљево, рођ. 1961.г)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Знамените личности села:

Петар Стојковић (Крстићеве)-први преседник СО-е Горњи Орах;

Момир Игњатовић-преседник СО-е Горњи Орах;

Добросав Вељковић (1924.г.) учесник НОРа (1941-1945), командир милиције у Црној Трави;

Велимир-Веља Станојевић (1928), члан СКОЈ-а, ударник и комнадир многих радних акција у СФРЈ, преседнико СО-е Црна Трава,народни посланик, Преседнико социјалистичког савеза Власотинца и јавни правобранилац;

Драгомир Игњатовић (1923), војни лекар у Загребу средином 20. века;

Цветановић Станоја-директор дома здравља у Власотинце у другој половини 20. века;

Ђора Игњатовић (1934)-директор земљорадничке задруге у село Свође;

Жика Лепојевић (1947.г., засеок Рајићеве)-универзитетски професор и доктор физичке хемије на универзитету у Новом Саду у другој половини 20. века.

* * *

Топоними (називи места):

– Попазикинци, Рајићеве, Крстићеве, Полом, Гњилиште, Раскрсје, Попов Дел, Кањци, Цукинци, Бариливада, Валог, Еремиште, Рамниште, Дел, Чука, Буванска Глава, Липје, Јаворски Рид, Црквиште, Живкова њива, Левенова њива (према Вусу-Добро Поље), Сливје, Брежина, Могила, Сушевље, Кладанац (кладенац-на македонском), Бовашница река, Бистрица(Мала река-Мала Бистрица, Јакољевска река-Златићевска река), Бујковица (према Свође), Солила, Плоча, Јазбина, Пшеничиште, Милаћева Арница (Рајићеве), Свођанска падина, Дрен, Реповиште, Пољана, Вигњиште (према Вусу),….

Запис: јануар 2014.г. Власотинце

Казивачи: Голубовић Милан (1953.г., рођен у засеку Рајићеве села Јаковљево) и Снежана Голубовић (девојачко Станковић из село Јаковљево, рођ. 1961.г)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена по родовима (махалама) села Јаковљево:

Махале (1970.г.): Село Јаковљево, Рајићеве (Рајићево),Крстићеве (Крстићево)

Засеок СЕЛО (Јаковљево)

1) Махала ЦРКВИШТЕ:

-Презимена: Јовићи, Игњатовићи, Цветановићи (1), Голубовићи (1);

2) Махала ЛИВАЂЕ :

-Презимена: Стефановић, Спасић (1)-надимак рода Спасић (1) је „КАДОШ“ ;

3) Махала „АЛБАНЦИ“:

– Презимена: Ђокићи („Албанци“-пореклом из Старе Србије, близу Албаније- са планине Паштрик);

4) Махала БАРЉИВАДА:

– Презимена: Ивановић (порекло из с. Брод, крсна слава Св. Никола), Игњатовићи, Станковићи, Цветановићи (Св. Никола);

5) Махала ВАЛОГА:

Презимена – Младеновићи (учитељ Вита Младеновић (1920)-кр.слава Св. Јован), Вељковићи (крс. слава Гмитровдан-Митровдан-Св. Димитрије), Крстићи (св. Јован);

6) Махала ГЊИЛИШТЕ:

– Презимена: Златковићи, Коцићи (крс. слава Св. Јован);

7) Махала РАСКРСЈЕ:

– Презимена: Ивановићи, Вељковићи, Стојановићи, Илић (крс. слава Стевандовдан), „Караџини“-Станојевићи („Царићи“-Крстић „посињен“)

8) Махала ЕРЕМИШТЕ:

– Презимена: Станојевићи (св. Јован), Спасићи (2)-крс. слава Св Ранђел?), Младеновићи (из м. Гњилиште)

9) Махала РАВНИШТЕ-„Пачуговци“:

– Презимена:

10) Махала ПОЛОМ:

– Презимена: Марковићи, Јаковићи („фриц“-професор), Станковићи, Стојиљковићи( (1)-Жика „коњар“ , Стојиљковић (2)- Милутин „путар“, Глишићи, Станковићи (2)Миле „Шљака“), Младеновићи.

Браћа „Долинци“: Стојиљковићи, Јанковићи и Глишићи;

11) Махала ПОПОВ ДОЛ:

– Презимена: Вељковићи (из м. Валог);

12) Махала КАЊЦИ:

– Презимена: Јовићи (Драгоје „поштар“), Цигани (Роми) Савићи (кр.сл. Св. Никола), Петровићи, Стаменковићи, Савићи (Срби, крсна слава Св. Никола)- http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince

13) Фамилија: ЦУКИНЦИ:

– Презимена: Голубовићи, Младеновићи;

14) Фамилија КОЊАРЦИ

Родови: Стојиљковић – Жика КОЊАР, Љубомир Крстић, и други…)-према предању су досељени из Бугарске, а ту се доселили из Македоније. Они са коњима се бавили кириџисањем све до краја 20. века.

*

Засеок РАЈИЋЕВЕ (Рајићево):

Фамилије:

Стаменковићи- Голубовићи (крс. Слава: Гмитровдан-Митровдан-Св. Димитрије);

Митровићи (Св. Јован);

Лепојевићи (св. Стевандовдан);

Ранчићи (Св. Василије-„Васуљица“);

Митровићи (Св. Василије);

Радојчићи;

Бранковићи (св. Никола)-„Чокеа“-„Чокешини“

Николићи (св. Никола)-призетио се у „Базов Дол(Добро Поље), живео као „прозетак“ 10 година и вратио се у засеок Рајићево(Јаковљево-један брат слави очеву славу „Свети Николу“ а други „мајчину-призећену“ славу из Доброг Поља:Св. Саву;

Пешићи (св. Никола);

*

Засеок КРСТИЋЕВЕ(Крстићево):

Фамилије:

Анђелковићи, Стојковићи, Станковићи (Станојил кафеџија), Станојевићи (св.Стевандовдан), Богдановићи (из рода Крстић), Илићи (2)-Тимотије столар и Ратко учитељ-директор ОШ у с. Тегошница), Митровићи, Николићи-„Келејнци“, Ђокићи (2)-Сима „поштар“, крсна слава Стевандовдан.

*

Засеок ПОПАЗИКИНЦИ:

Фамилије:

-Илићи(2), Младеновићи, Митићи, Анђелковићи, Војиновићи, Ристићи…

Род Младеновић: у засеоку Попазикинци се призетио Младеновић Станија из Г.Дејан, који има родбину у род Младеновић и Илић у Г.Дејан и Преданчу. Из обвог рода са крсном лсваом “посна” Свети Ђорђе, раселили се и у окона села а у самом Јаковљево су “мењали” крсну славу; да би сада на почетку 21. века од тог рода потомак Зоран Младеновић се призетио у махалу Крчинове(Д.Гаре), док се његов брат Драган Младеновић (1958.г.) одселио у Крагујевац-други су се раселили ван села Јаковљево и других села.Из тог рода је био и мој учитељ Витомир Младеновић(1920.г.) у село Златићево-где се род раселио из махалу “Попазикинци” у друге махале села Јаковљево.(ПодвукаоМ.М 2013.г., Власотинце

*

Старе фамилије:

Засеок Село ЈАКОВЉЕВО:-Крстићи (св. Јован), Станојевићи (св. Јован)-ПАЧУГОВЦИ,Цветановићи (св. Никола), Игњатовићи, Станковићи (сл. Стевановдан-преузета слава на “кућу2 која је купљена када се прешло из м. “Албанци”).

Засеок РАЈИЋЕВЕ:-Голубовићи, Бранковићи, Пешћи;

Засеок КРСТИЋЕВЕ:-Стојковићи;

Засеок ПОПАЗИКИНЦИ:– Илићи.

* *

ИСЕЉЕНИ(у другој половини 20 века и почетком 21. века):

– Махала ЦРКВИШТЕ-Власотинце;

– Махала ЛИВАЂЕ-Власотинце, Смедерево, Велика Плана, Јагодина(Светозарево);

– Махала „АЛБАНЦИ“-Власотинце;

– Махала БАРИЛИВАДА- Власотинце, Панчево, Сопот, Јагодина (Светозарево);

– Махала ВАЛОГ- Власотинце, Јагодина (Светозарево), лесковац;

– Махала ГЊИЛИШТЕ- Велика Плана, Јагодина (Светозарево);

– Махала РАСКРСЈЕ- Јагодина (Светозарево), Смедерево, Власотинце;

– Махала ЕРЕМИШТЕ- Власотинце, Ниш;

– Махала РАВНИШТЕ- Власотинце, Велика Плана;

– Махала ПОЛОМ- Власотинце, Ниш;

– Махала ПОПОВ ДОЛ- Аранђеловац;

– Махала КАЊЦИ- Власотинце.

Записи: 2011.године и јануар 2014.г. Власотинце

Казивачи: Голубовић Милан (1953.г., рођен у засеку Рајићеве села Јаковљево) и Снежана Голубовић (девојачко Станковић из село Јаковљево, рођ. 1961.г) и Бранко Станојевић (рођен 1960.г. у с. Јаковљево)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

СЕЛО ЈАКОВЉЕВО

1.Јаковљево

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 14:26, 26. септембар 2006. – (Jakovljevo) …

www.7fr.com/513501/Jakovljevo – Кеширано

Разговор: Јаковљево – Википедија

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 14:26, 26. септембар 2006. – (Jakovljevo)* *

Порекло презимена Рома (Цигана) села Доњи Дејан и … – Poreklo

www.poreklo.rs/…/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-ja…‎

14.03.2013. – Порекло презимена Рома (Цигана) села Доњи Дејан и … сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога … од села Бољаре, преко села Доњи Дејан, Свођа до село Јаковљево; …

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[2] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Јаковљево

[4] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[5] http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince

[6] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Рукопис ПЕЧАЛНИК(приче, легенде, предања, народне изреке, клетве, здравице, загонетке), 2012,г, Власотинце:-

 

20.јануар 2014. Власотинце, Република Србија

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце, Србија

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. jo

    S duznim postovanje. Familija Golubovic (Cukinci) nisu svi u Jagodinu. Dve kuce ima u Paracinu. Kod zanatlija ste zaboravili da navedete da ima i zidara. Svojevremeno 50-tih godina je Bosko iz Jabukovika(naj bolji zidar u to vreme ) na zanat uzeo Golubovic Slobodana (cukinca) koji je postao jedan od naj boljih majstora zidara. Zanat je preneo na svoju bracu i pola sela.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      НАПОМЕНА: Напишите мало више ако знате о свом порекло рода. Што је погрешно записано ће да се исправи а дописано допуни и употпуни ТРАГ сопственога села. Податке сам записивао од једног из рода ГОЛУБОВИЋА, тако да су можда овци подаци за село Јабуковик(Црна Трава) а нису за Јаковљево(Власотинце).

  2. Aleksandar

    Porodica Stefanovic/Livadje/ su u Mladenovcu

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Александре, да ниси побркао села. Много има презимена стефановић и махала Ливаађе. Наведи на које се то село односи и у којој општини.

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОПУНА ПОРЕКЛА РОДОВА СЕЛА ОРАХ(Засеоци:-Алексина, Лукачеве, Ћоуове-Чуово, Јковљеве, Крстићеве,Рајићеве „Пржоње-Пржојне“):
    (Према ЗАПИСИМА Ристе Николића, ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, 2012. САНУ Београд)

    -П о с т а н а к с е л а и П о р е к л о с т а н о в н и к а по РОДОВИМА у засеоцима:
    Настарији су засеоцИ АЛЕКСИНА и ЛУКАЧЕВО.
    Сва насеља су се налазила са десне стране реке власине, док су са десне стране неки засеоци имали колибе и тамо су настали засеоци:Ј а к о в љ е в е, К р ст и -ћ е в е и Р а ј и ћ е в е.

    – А Л Е К С И Н А (на 20 к):- је постало од три брата:Стоилка, Јована и Јанка. Зато се и зову С т о и л к о в ц и, Ј о в а н о в ц и и Ј а н к о в ц и.
    Славе Св. Николу, Св.Арханђел и Петковицу.
    После њих се доселило у овај део села: С т а н к о б а б а Т о д о р и н из с. Равни Дел(слава св.Арханђел); један од њих је дошао од П р ж о ј и н и х; И л и ћ и ( Благоје и Јован)-из малог Боњинца(слава св.Арханђел).
    И л и ј и н и (2к) су од Ј а к о в љ е в и х , пређли у А л е к с и н у. Славе Св. Николу.

    – Л У К А Ч Е В О (на 26 к) постало од два брата Луке и Пеше, али се незна одакле им је порекло.
    Од првога су Л у к а ч е в ц и, славе Св. Јован, а од другог П е ш ч о в ц и, славе Св. Арханђел. Госпођиндан, а постоје и славе Св. Никола и Св. Сава .

    Познији су досељеници К р ж а л и ј е (4к) из Врела, славе Св. Арханђел; С т а н к о М л а д е н и н- из Алексине, довела га мајка била турска земља.

    – У Ћ у о в у (Чуову-Чуово) било једном 5 кућа. Пре 70 година било 8 кућа., а сада их је на 26к.
    Једни су пореклом од од д е д а Р а д е н с к о в с к е, други од д е д а М и л о ј к о в с к е , а трећи од д е д а Н и к о л к и н е породице, те се и данас тако разликују: Д е д а Н и к о л к и н и (7к, славе Митров-дан).
    Р а д а н о в ц и или А н ђ е л к о в и (4к., славили су св. Илију) , Д е д а М и л о ј к о в ц и (8к, славе Пејчин Дан) .
    Још су у селу: Ц о к а р и н и (4.к, славе Св. Јован), Д е д а И г њ а т о в ц и (3к) су од НИКОЛКИНИХ.
    Дошљака нема, неки дошли на „фамилију“,тојест. Призетили се, као: Ст а н к о и М и л а н од Добровиша, С т о и л к о из Свођа, С т а н о ј а (мушко име) из Габровика

    – О првом засељењу Ј а к о в љ е в е се не зна. Стари су у овом делу села и не зна им се порекло: К р с т и ћ и (5.к, од А р с е „тај поделбина је коџа“); Ј о в и ћ и (3.к., од Илије); П е т р о в и ћ и (2.к, од Велка); Ј а н к о в и ћ и (5.к, од Станка, славе Гмитров дан, Петров дан, Св. Николу); И л и ћ и од Гмитра, „несу од нигде одотле су“- такав је уопште одговор на порекло!); С т о ј а н о в и ћ (1к) ; С т о ј а н о в и ћ и (2к, од Златана); М л а д е н о в и ћ и (2.к, од Милије, „по причање несам чул од никуд да су дошли“) ; Ђ у р и ћ и (2.к,); С т е в а н о в и ћ и(Џивџановци)- 5,к, „једна поделбина“; Ђ о к и ћ (Ранђел, 3.к, три „поделбине“): П е т р о в и ћ М и к а и л (1к., 5 брата у у задрузи, Микајло је старешина задруге); Г о л у б о в и ћ и (4к, поделбине).
    Зна се да су досељеници у Ј а к о в љ е в е: Н и к о л и ћ и (2к, од Спасе, славе Гмитров Дан и Петров Дан)-из „Паљинци“.
    К о с т а д и н о в и ћ и (Гопићи)-2к, од Стојана, су пореклом из Клисуре (Знепољ), отуда им је „пребегал“ деда (човеку од 40 година) ;
    Ђ у р и ћ и (1к, Стојан) из Горњег Гара , доселио се пре 50 година, дотерао га господар да буде при ковачници. М и л о в ан И в а н о в (2к)-из село Брод.
    У овом делу села има има 2 куће српских Цигана, који су ковачи , неки свирачи, а и просјаци; говоре цигански и спрпски, служе, Св. Николу.

    – У К р с т и ћ е в е било раније 3-4 кућа, пре 60 година је било 7-8 кућа, а сада их има 15 кућа.
    Овде становао неки С о л и ћ, па побегао у Мезграју. Давнашњи су у овом „селу“ Б р а н к о в и и Џ о к а, „они несу дошли“; Б р а н к о в и х је 5 кућа, славе Гмитров Дан, од њих је и Ј о в а С т а н к о в и ћ. После се доселио Ј о в а н (отац човеку од 70 година), од кога су Ј о в а н о в и ћ и (3.к, славе Гмитров Дан); дошао је од Јаковљевих, из фамилије Џ и в џ а н ц и (Стевановићи);
    С т е в а н доведен из П р ж о ј и н и х. М л а д е н је призећен из Дејана, овај призетио Р а н ђ е л а из Р а ј и ћ е в и х, а овај М и т у из Р а ј и ћ е в и х-само 1 кућа и она на „призетци“ (славе Гмитров Дан). И л и ј и н и (3.к, Павол, Пејча, Крста)- од браће д е д а М л а д е н а и И в к а ; од њих је и П е т а р К р с т и ћ. Славе Гмитров Дан.

    – У „П р ж о ј е“-П р ж о њ е“ ( на 17 кућа старе су породице-„ћутуклије“- Г р н ч а р о в ц и (2.к. славе Св. Николу) и М и л е н о в ц и (5.к., славе Св. Николу): доселили се Н и к о л и ћ и из Модре Стене, крсна слава Св. Никола, овде се преудала мајка претка, зову се још и Ј а н к о в ц и.

    – У делу „села“ Р а ј и ћ е в е постоје „поделбине“ деда В е л к а и С т а н о ј а
    (4 куће у групи). Даље С т а м е н к о Г о л у б о в и ћ (1.к,); д е д а Г м и т р о в и (3.к, „поделбине“); С т е в а н о в и ћ С т о л к о и Р а н ђ е л (звани „чивути“-2к.,): Р а н ђ е л о в и ћ А р с а (1.к,); П е ј ч а Б р а н к о в и ћ „Чокеша“(1к) из Горње Гаре, одкуда им је „деда преш’л, где су њиве Грнчарове.

    (Запис 1910.г., Р Николић).
    ИЗВОР:- ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, Риста Николић, САНУ 1912.г., Београд,стр)

    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    8.март 2017. Власотинце, Србија

  4. Savic

    Zasto nema informacije o porodici Savic koji nisu romi? Slava: Sv. Sava.

  5. Predrag Petrovic

    Odličan tekst, ja sam Unuk Stanka Petrovic koji se 1950- te godine preselio u Arandjelovac, njegov najmladji brat Vlasta u Jagodinu, Brat Luka je ostao u Jakovljevu, kao i Sestra Stojanka i Leposava.
    kao mali sam dolazio u selo i jos uvek mi je drago kada procitam nesto vezano za Jakovljevo.