Порекло презимена, село Млачиште (Црна Трава)

Порекло становништва села Млачиште општина Црна Трава. Истраживање „ Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Mlaciste

Настанак села и порекло становништва:

Село Млачиште је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002.године имало је 29 становника (према попису из 1991. било је 57 становника).

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) се овако кретала: 1948.г( 474 становника), 1953 (486), 1961 (377), 1971 (234), 1981 (118), 1991 (57), 2002 (29) и 2011.г. испод 20 старачких становника живи у село Млачиште.

Село Млачиште је до 1941. године административно припадало општини Рупље и власотиначком срезу; а после тога укидањем општине у село Рупље администраивно припада општини Црна Трава.

Село Млачиште са својим атаром налази се на пространој површи високој око 1200 метара (1100-1300-1335 метара надморске висине) у извришном делу Мутнице, притоке Џепске Реке.

Млачиште је омеђено је Големом , Ракицком и Бајинско (Рупском ) реком.

Околна села су: Бајинце (Бајинци), Лебед, Црвени Брег и др. Становници се снабдевају водом из честих извора. Поједини извори зову се: Хајдучки Кладенац, Николин Кладенац и др.

Село Млачиште као насеље се састоји из два дела: из већег и старијег дела званог Село Млачиште на југозападу, и мањег млађег дела Млачишке Механе на североистоку.

Растојање између њих износи око 1200 метара. Млачишке Механе су саобраћајни центар. Свега село има 67 домова (1961.г.)

Млачиште као насеље је добило назив по млаки-тресави изнад села, где извире речица са топлом водом.Блато.

Исто се тако зове и тресава, која је слична некадашњем Власинском блату, само је мање површине.

Млачиште је кроз историју више пута засељавано и расељавано у зависности од историских и других околности, о чему говоре бројни топоними-Селиште.

Први пут село је било засељено изнад тресаве, тојест изворишта речице Блато, па се раселило због влажног терена.

У време Турака једном је село Млачиште расељено када је турски султан Муса (1412. године), градио пут преко Чемерника на путу за Ново Брдо .

Потом због тешког кулука на који је становништво принуђивано у копљању гвоздене руде у атару Големе Реке и Рударског Рида и раду на вигњиштима и самокова.

Последњи се раселио заселак Јеренци, пред ослобођење од Турака, 1878.године, прешавши у село Лебет.

У то време су становници Млачишта, за две хиљаде дуката, од спахије откупили атар села од Прониних Механа све до Великог Чемерника, за испаше стоке.

Атар насеља је одвајкада био обрастао буковом шумом и обиловао изворима здраве воде, али је од средине седамдесетих година 20. века нагло почела да се засева бреза.

У исто време Шумска управа из Лесковца је на пашњацима засадила јелу и смреку, наневши непроцењиву штету планинском биљу и растињу. Од тада су извори на Чемернику почели да пресушују.

Данашње Млачиште је основано око 150 до 160 година (1801.г.-1811.г.), односно као насеље датира од пре двеста година.

Село Млачиште се састоји из пет засеока: Клуници, Пауновци, Миљковци, Млачишке Механе и Камењари и више родова, од којих сваки чини мајхалу у оквиру засеока.

Кукулци су пореклом из Главановца (данашња Бугарска), Пауновци с Копаоника, а Миљковци из околине Прокупља (Копаоника).

Део Млачишке Механе основан је око 1850.г, на старом путу правца: Предејане-Власина. У делу Млачишке Механе 1918.г. је био 3 куће.

Село је имало две кафане за преноћиште, које су служиле као одмориште стоке и људи. Овај пут је изгубио на значају изградњом власинске акумулације (Власинско Језеро) 1952.године, када су Црна Трава и Власина повезане с Лесковцем и Сурдулицом асфалтним путем.

Млачишке Механе су на заравни испод брда Јерич, на некадашњем друму којим су печалбари из Босиљграда, Крајишта, Власине и Црне Траве одлазили у печалбу.

Доцније су се тамо преселиле и неке породице из “старог” Млачишта. Механама је пролазио и главни поштански и кириџиски пут за ове крајеве, посебно када је Предејане добило жележничку станицу.

Поред рударења у време Турака, овај крај је од давнина познат по сточарству. У атару села од најстаријих времена до пре тридесет година постојала је фарма, на самом изворишту Големе реке

До Другог светског рата (1945.г.) овде су су своју стоку напасали Ашани или Каракачани, пореклом из Грчке, тако да се у селу до данас одржала стара каракачанска раса овце црног руна, која издржава и најтеже временске услове.

Данас је изнад Фарме, у пазухи Чемерника, ограђено ловиште јелена и дивљих свиња-Валмиште, које је захватило око 89 планинских извора, потока и речица.

Село је некада било искључиво сточарско, потом печалбарско-грађевинари: дунђери и зидари, све до 70. година 20. века; када се школовањем и бављењем предузимачким грађевинским пословима отишло да се живи боље у другим крајевима Србије

* * *

Сеоске славе (Литије) села Млачиште: Спасовдан и Велика Госпођа (као и село Бајинце-Бајинци).

Крсне славе: св. Никола, св.Арханђео.

* * *

Клупа за “лагање”: Изнад Млачишта, на узвишењу Китка, близу изворишта речице Блато, с погледом на врхове Чемерника, ,постоји клупа за “лагање”.

Она је некада била намењена девојкама и момцима који су се забављали (удварали се), што је на црнотравском говору означавало: “лажу се”.

Пошто је било све мање младих, на клупу данас углавном седну и одморе се од шетње стари брачни парови или понеки путник намерник, да се често подсете и своје кулупе за “лагање”.

Некада се кликне, са уздахом, старих Млачиштана и освеже сећања на прве пролећне цветове: Шафрана (каћуна) под Чемерником.

* * *

Пропадање Млачишта:

Некада је село Млачиште било пуно живота и радости. Одлазило се тугом и долазило са радошћу у печалбу. Жене печалбара са децом су обављале тешке планинске послове у поље, са стоком и у току зиме спремале датовнице за своје ћерке за удају.

Наишло неко друго време, постало се “тесно” за живот некадашњих печалбара зидара. Дева су стасавала, школовала и једно по једно је напустало завичај. Тако су прво нестајали весели жагори деце по ливадама са стоком, потом се полако затварала једна по једна кућа.

Некада су на вашарима се шаренило младежи у “црнотравским литацима”, пуцало од “руменила” набујалости младости и пуне снаге за живот у планини.

Полако су почеле њиве да “урасту” у коров, ливаде су постале некошене, а школа је почела полако да гаси у село Млачиште.

Тако се 70. годинама полако али спонтано гасило једно по једно село у црнотравско-власотиначком крају.

Тако су нечујно пропадала села, тако је пропало и село Млачиште у општини Црна Трава.

Ради подсећања на будућа поколења, да се наведе и шта је свега било некада у село Млачиште.

На Млачишким Механа некада давне 1921.године је била отворена четвороразредна основна школа за села Млачиште, Бајинци (Бајинце) и Пажар.

Та школа је после Другог саветског рата (1945.г.) једно време била и шесторазредна, да би се миграцијом печалбарског становништва, 1977.године се угасила.

На потесу Механе је једно време било и седиште Општине Млачиште (1952-1954.г), потом месна канцеларија, затим земљорадничка задруга и две продавнице и станица за откуп шумских плодова.

Тада је радила и здравствена амбуланта, да би се данас Млачишке Механе популационо угасиле.

Како је ово био пољопривредни крај богат водама, Млачиште је између два рата имало седам воденица на Големој Реци и по две на Ракицкој и Бајинској и једну ваљавиицу за сукно (клашње).

Последње три воденице радиле су до седамдесетих година 20. века.

Млачиште је имало и две ковачнице (”дугање”) и поткивачку радњу. Људи су се бавили и кириџиским послом коњима.

Млачиштани, као и сви Црнотравци, углавном су грађевинари, што им је олкакшало напуштање села. На то је утицало још и слаба путна мрежа и општинска небрига.

Село је добило струју тек 1975.године. Данас житеља овог насеља има у свим већим градовима у Србији. Лети, јуна, јула и августа. Дођу исељени и њихови потомци да посете завичај, онда насеље привремено поврати некадашњу живост.

Данас се на почетку 21. века неконтролисаном сечом букововог дрвета читав крај пустоши, а несавесним брањем шумских плодова, помоћу металних чешљева, уништавају пространства боровнице у овом месту на Чемернику.

Судбина насеља Млачишта данас је типична и за остала села у општини Црна трава.

* * *

119.

ЗНЕПОЉСКИ ЏАМБАСИ

На планинским пашњацима знепољко-власинског краја, одвајкада су се гајили добри коњи.

По причама старих знепољаца-са падина планинских пашњака Чемерника, Острозуба и Качара, у планини се није могло живети а не уживати у дражи живота са лепим коњима.

У почетку насељавања овог непроходног планинског краја-када се бежало пред зулумум пред турцима, коњ је служио као једино средство рада и кретања у непроходним крајевима.

На коњима су каравани пролазили и трговало се робом, са њима се одлазило и доносила роба са пијаца далеких тада градова –све до Цариграда.

Коњи су служили и добрим ратницима, а служили су и за јахање и освајање срца девојака чобаница у планини.

Некада су у планини сами у дивљини коњи одрастали, али је била потреба како те младе „ждребце“ укротити-како их научити да служе јахању и носењу самара, који је служио за носење товара на коњу.

Тако међу сточарима у планинама знепољскога краја све до половине 20.века било је посебно цењено једно мајсторско занимање-Укротитељ коња, које је добило посебан назив ЏАМБАС.

Није било лако „укротити“ младе ждрепце, који су били чувани слободно са осталим одраслим коњима у планини-за јахање и ношење самара, за пренос робе-товара.

Тај занат међу планинским сточрима је био веома цењен, као и сам коњ; па се чак и славио дан -као Дан коња у свим селима планинскога дела овога краја од памтивека.

Сећање на та стара з времена о знепољским Џамбасима, посебно је описан у причи БАЛАДА О ЗНЕПОЉСКОМ ЏАМБАСУ (Црнотравске приче) Радосава Стојановића, књижевника-знепољанина из родног планинског знепољског села Баинце-Млачиште.

-Тај последњи знепољски Џамбас Лука Господиновски, укротитељ младих ждребаца, -да прихвати јахача,зингије и седло-млади пастув уместо „кроћења“ збацио је последњег Џамбаса, тако да су му се „разнизале“ кости, које су Баиничко-млачишке жене „сакупиле“, повезале у платно .

Седам дана Лука Господиновски лежао је у „жеравици“-ни жив, ни мртав.

Баинске жене доносиле су му најопојније траве и цветове и свакојако биље и смиље-да уздише, да врати снагу и ојача.

С упрћеним бурадима и зарђалим кофама, канистрима, ведрицама од глине и иловаче, ђугумима без глеђи, ишле су по воду са најудаљенијих чемерничких и острозупских врела, посећивале забрађене врачаре и гатаре, хоџе и попове, молиле се пред иконама Светог Арханђела и Светог Николу, пред сенкама сваког крстатог дрвета и записа, правиле мађије на раскршћама, све ради његовог здравља да преболи непребол овај највећи Џамбас за кога Знепоље зна.

-Болеснику је најтеже у пролеће, кад се гора зелени, а вода весели-говориле су носећи му мелеме и ђаконије испод прегача, у котарицама, врчевима, под пазухом.

За тог ждребца-Змаја, говрили су да је небеска ала, а не коњ.

Ко зна кога је послао са Власине, можда син Аждаје што ноћу изилиази из треесетишта и живог власинског блата и зобље знепољску стоку и чобане.

Кажу да је сам Сатана искушао Луку, дозволивши му да се мало занесе, поверује у своју моћ, а онда га свом снагом треснуло од земљу.

Нико није веровао да ће последљи прави знепољски Џамбас Лука Господиновски прездравити без лекарске помоћи.

Гле чудо. Осмог дана-у понедељак, на запрепашћење укућана и жена које су чучале по кутовима куће, устао је из постеље и сишао до своје ергеле коња. Помиловао свога коња, оседлао, обишао шталу и вајате – бацио се вранцу на леђа.

-Ако не нађем Змаја, везаћу тежак камен за врат и бацићу се у власинско блато!-рекао је и зарђалом узенгијом обо коња.

Тако је остала и ова записана прича једног Знепољца који је и сам волео коње у свом планинском завичају знепољскога краја-књижевника Радосава Стојановића.

Данас у многим селима власотиначко-црнотравскога краја многе породице-попут Миљковци у село Крушевица и Печенковићи у Власотинцу-насељени из власинско-знепољскога краја носе назив ЏАМБАСИ по њиховим прецима, који су волели коње и били „укротитељи“ младих ждребаца, па када су као момци касније на оседланим вранцима пројахали сеоским сокацима планинских села-за њима су се окретале најлепше девојке и младе снаше тога времена.

Данас на почетку 21.века ретко да и има коња у планини, јер је миграција становништва учинила своје.

Планина је опустела, остала су још по која старачка домаћинства, али је зато остала и ова прича о знепољском Џамбасу и добрим коњима.

* * *

Песничка душа са Чемерника (Радосав Стојановић, писац ):

Радосав Стојановић (Митровић), писац, рођен је 1950. године у Крушевцу, а детињство је провео у Млачишту у Црној Трави.

Дипломирани филолог за српски језик, књижевник и драматург.

Био је професор Приштинске гимназије „Иво Лола Рибар“, новинар и уредник листа „Јединство“ као и часописа „Југ“ и директор Народног позоришта у Приштини.

Данас живи у Нишу.

Поред објављених збирки песма и прича, најпознатија је збирка прича: „Црнотравске приче“-посвећена родном завичају Црној Трави и селу Млачиште. Није заборавио свој родни крај.

Родном крају је посветио капитално етнолошко дело“ ЦРНОТРАВСКИ РЕЧНИК“- тако да се одужи своме родном крају.

Прикупљањем и објављивањем старих заборављених речи на дијалекту црнотравског говора, остаће као културолошко благо потомцима са југа Србије.

Овде представљамо приказ ЦРНОТРАВСКОГ РЕЧНИКА аутора Радосава Стојановића, од стране новинара и писца Данила Коцића из села Дадинце, Власотинце (ПодвукаоМ.М. 2013.г.):

*

ЦРНОТРАВСКИ РЕЧНИК:

ЦРНА ТРАВА – У издању САН-у и Института за српски језик САНУ (LVII књига Српског дијалектолошког зборника), објављено је капитално дело професора Радосава Стојановића “Црнотравски речник”. Стојановић је књижевник и новинар.

Црнотравски речник – промоција, видети о в д е!

Рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца. Одрастао је у Млачишту, у Црној Трави. Школовао се у Млачишту и Црној Трави, Нишу и Приштини.

Дипломирао српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Приштини. Био је професор у Гимназији ,,Иво Лола Рибар’’ у Приштини, новинар, уредник и главни и одговорни уредник (1990-1993) листа ,,Јединство’’ и директор Покрајинског народног позоришта (1993-2004).

Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. године и Удружења новинара Србије од 1979. године. Са Косова је прогнајуна 1999. године. Живи у Нишу и на Чемернику. Стојановић је објавио велики број књига песама и приповедака, три романа, неколико драма, научних и публицистичких студија.

За досадашњи рад Стојановић је добио више годишњих награда за новинарство листа ,,Јединство’’, као и књижевне награде ,,Стеван Сремац’’, ,,Лазар Вучковић’’, ,,Златно перо Стефана Лазаревића’’, ,,Милутин Ускоковић’’,

Награду Књижевног друштва Косова и Метохије за најбољу књигу, 1999. године, награду ,,Лаза К. Лазаревић’’, ,,Раде Драинац’’ и специјалну награду Сусрета професионалних позоришта Србије ,,Јоаким Вујић’’, 2000. године.

Извод из рецензија др Недељко Богдановић:

… Са Црнотравским речником, Црна Трава биће ретко подручје српског језика, ако не и једино, које има своју и дијалектолошку моногрфију и дијалектолошки речник.

ЗначајРечника видимо у обезбеђењу обилне грађе за етимолошка проучавања, чиме се он директно укључује у грађу за Етимолошки речник српског језика.

Речник има и значајну културолошку вредност, будући да похрањује значења и сазнања стариначког становништва, удаљеног од главних комуникација, и смештеног у брдовитим пределима, упућеног да сопственим трудом, довијањем, веровањем, и на основу сопственог искуства решава питања живота и опстанка.

Померањем пажње на лексику из новијег периода, Речник улази у пажњу социолингвистике (додајмо да већ десетак година постоје Власински сусрети, као годишњи скупови научника социологије села, којима би садржина овог речника била добродоишлица са становишта појмова и термина насталих на вишевековној пракси – радној и комуникативној) соског живља управо са подручја Власине. Речник је нискористив и за наставу завичајне историје и наставу матерњег језика.

Више година трају напори на проучавању такозване дијалекатске књижевности, нарочито оне која се ствара на локалним идиомима југоисточне Србије, удаљенијим од основице књижевног језика (Лесковац, Врање, Пирот, Ниш).

Стваран од књижевника, домороца, Црнотравски речник Радосава Стојановића је од велике помоћи и евентуалним радницима (сам аутор не припада тој књижевности, иако је многе завичајне лексеме уградио у своју прозу), који свој израз темеље на говору ужег региона.

Најзад, Речник је велики резултат пројекта „Дијалекктолошка истраживања српског језичког простора“ Института за српски језик САНУ.

Због свега изложеног, чему додајемо и невеселу чињеницу да је демографско и социјално подручје овога речника у потпуној девастацији, а његов говор на удару многих промена које захватају његов дијалекатски статус, предлажемо да се Црнотравски речник Радосава Стојановића објави као целовито издање, као прилог проучавању српских говора са југоистока Србије, као грађа за Етимолошки речник српског језика и као резултат научноистраживачког пројекта „дијалекктолошка истраживања српског језичког простора“.

*

Рецензија академика др Слободана Реметића:

Радосав Стојановић, дипломирани филолог за српски језик, књижевник и драматург Народног позоришта из Приштине, са седиштем у Косовској Митровици, по инструкцијама руководиоца пројекта Дијалектолошка истраживања српског језичког простора, после вишегодишњих теренских истраживања говора Црне Траве (југоисточна Србија) сачинио је обиман дијалекатски речник, на 1.060 страна.

У овоме послу аутор се показао као добар познавалац свога завичајног говора, а филолошко образовање и литерарно умеће омогућили су му да забележену лексику обликује у прецизно дело лексикографског описа једног говора удаљеног од основице књижевног језика, у националном и социјалном региону југоисточне Србије који је у потпуном замирању.

Забележена лексика, у којој егзистирају речи из дубоке старине, са специфичним значењима, које одсликавају и некадашњи живот сељака у високим пограничним пределима југоисточне Србије, смешта се овим речником у духовне трезоре српског језика, будући да је то језик најстаријег слоја (већ значајно проређеног) становништва.

Културолошка сврха и научни значај забележене и протумачене лексике су несумњиви, и дело се укључује у шири интерес језичке и етнолошке науке, као и неких других научних дисциплина (психологија, карактерологија, лингвогеографија).

Ваља додати да је говор Црне Траве дијалектолошки (монографски) већ обрађен у раду др Вилотија Вукадиновића („Говор Црне Траве и Власине“), тако да је дело Радосава Стојановића с тим комплементарно, што је у нашој науци о народним говорима за сада реткост.

Уједно, то је аутора ослободило шире експликације структурних особености лексикографски обрађенога говора, а његов предговор оријентисало на методолошка питања и нужне напомене о устројству речника.

Лексикографска обрада је у традицији дијалектолошких речника који се објављују у Српском дијалектолошком зборнику, а овај речник карактерише пажња аутора на регистровању језичке полисемије, као и ка функционалном разлучивању комуникативне функције од стилске функције и народне фразеологије.

То га, у скоро свакој другој речи, чини богатијим у односу на друге речнике дијалектолошке науке.

Црнотравски речник Радосава Стојановића предлажемо за објављивање у понуђеном обиму, као садржајно, комплетно, и компетентно дело српске дијалекатске лексикографије.

Њиме се употпуњава слика о српским народним говорима југоисточне Србије, који су услед снажних друштвених промена и старења становништва у непрекидном одумирању, чему је најевидентнија изложена лексика, која нестаје заједно са чињеницама старог начина живота и умирањем најстаријих слојева становништва (а становништво овог дела Србије скоро да је без подмлатка).

*

Увод у ,,Црнотравски речник’’

Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како ју је одредио Александар Белић у „Дијалектима источне и јужне Србије“.

Но, овај говор не захвата само насеља која су у непосредном окружењу варошице Црна Трава, нити само села која припадају овој општини, већ нешто шири појас, пружајући се према насељима Грделичке клисуре у којима доминира јужноморавски говорни тип, а која досадашњим дијалектолошким проучавањима нису била обухватана.

Његове лингвистичке карактеристике је сасвим добро обрадио и описао др Вилотије Вукадиновић у „Говору Црне Траве и Власине“, тако да у нашем Црнотравском речнику није неопходно давати посебна објашњења и назнаке о овом говору.

Другим речима, Вукадиновићева студија у нашем речнику, и обратно, наш речник у Вукадиновићевој студији има одговарајућу језичку потврду, када је реч о црнотравском говору. Но, не испустимо из вида да се Вукадиновићева студија бави и говором Власине, коме припадају и нека насеља црнотравске општине.

Оно што сматрамо неопходним да у овом уводу посебно нагласимо то су најпре границе црнотравског говора, имајући у виду да говор суседне Власине припада тимочко-лужничкој зони, у коју такође спадају и нека насеља данашње црнотравске општине (Кална, Градска, Преслап, Јабуковик, источни засеоци Дарковца), док су, с друге стране Чемерника, насеља јужноморавског говорног типа. Црнотравски говор се буквално уклинио између два говорна типа призренско-тимочке дијалекатске области.

Централну зону црнотравског говора чине насеља расута око варошице Црна Трава: насеља у сливу реке Чемерчице, насеља у сливу Власине од Тескова до Тегошнице, као и насеља у сливу Рупске (Бајинске) реке до Новог Села.

То су: Село (сама Црна Трава), Ливађе, Славковци, Чука са засеоцима, Горња и Доња Козарница, Прочоловци, Јовановци са засеоцима, Степановци, Црвенковци, Жутини / Жутинци, Самчекинци, Обрадовци, Брод са засеоцима с обе стране Власине, Добро Поље са засеоцима, Бистрица, Козило, Вус, Горње и Доње Гаре, Острозуб, Рупље с околним селима, Банковци, Павличини, те село Млачиште са Бајинцима.

Гранична села црнотравског говора према тимочко-лужничкој говорној зони, на истоку, су: Златанци са својим засеоцима, Тодоровци са засеоцима, западни део махала села Дарковца: Терзијини, Џокини, Кошарци, Северинкини (Мишини), Петкови (Рид), Дебели Дел, Ливађе, Златанови, Дарковце (центар) и село Криви Дел, а на југу заселак Кучишњак испод Големог Чемерника.

Са моравским говорним типом граниче се села црнотравског говора на ободу Грделичке клисуре: Боровик, Мачкатица, Лебет, Мрковица (Гузевје код А. Белића), Црвени Брег и Ново Село.

Речник у црнотравски говор укључује и говоре села Мачкатице (са засеоцима Кучишњак, Ивановци и Боровик), Лебета, Мрковице, Црвеног Брега и Новог Села, која Вукадиновић у својој студији, из нама непознатих разлога, није обухватио.

Овим је сада јасно повучена граница црнотравског говора, односно сврљишко-заплањског говорног типа према јужноморавском на обронцима Чемерника.

Према овоме, заселак Кучишњак је најистуреније насеље срврљишко-заплањског дијалекта према југу – Варденику и Бесној Кобили, где га пресеца јужноморавски тип и тимочко-лужнички, који се додирују изнад саме Сурдулице у насељима око Врле реке.

С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља и старинаца чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу.

Осим чињенице да је аутор овог речника у дубокој вези с родним крајем (Млачиште, Жутини, Село), (те да је објавио више приповедачких књига везаних за поднебље Црне Траве), у изради Речника коришћени су фонолошки записи стари и до три деценије, а обављена су и нова снимања на терену говора саговорника који нису напуштали родни праг, а имали смо на увид и литературу (доста скромну) везану за лексику овога краја.

Кад помињемо ту литературу, мислимо пре свега на речи црнотравског говора (око 500), које је проф. Миодраг Поповић записао од своје мајке Евгеније и бабе Гиздаве, лета 1950. године, а које се налазе у оставштини Сергија Димитријевића.

Речи су, без већих претензија сакупљача, дате са оскудним тумачењем и без акцента. Према његовом каснијем присећању, оне још онда нису биле у употреби. Оне речи које је М. Поповић записао, а на које ми нисмо наишли у говору Црнотраваца и чије нам значење није било познато, у речнику смо означили са: (записао М. П.) или само (М. П.).

Имали смо увид и у два упитника за Српскохрватски дијалектолошки атлас, које је 1961. године, за Црну Траву и Власину, попунио професор Миливој Павловић. Такође делимично смо прегледали сва четири упитника за Етнолошки атлас Југославије, из 1963–1967. године, које су попуњавали етнолози на основу исказа мештана села Рупља, Брода, Кривог Дела, Доброг Поља и Гара.

С обзиром на разуђеност њихове грађе (157 области, са преко 2000 питања) и на методологију музејске обраде, нисмо били у стању да их све детаљно у кратком временском року прегледамо, већ само онеодговоре који су нас посебно интересовали, те их остављамо онима који ће имати више могућности да то приљежније обаве.

Велики део те грађе данас се налази у Етнографском музеју у Београду. Поменуо бих само имена неких казивача који су помогли да се упитници колико-толико квалитетно обраде, а који више нису међу живима: Божидар Китановић (р.1912) Добро Поље; Сика Дикић (р. 1884. Бајинци) Рупље; Славко Богојевић, Брод; Данило Стевановић (р. 1886) Брод; Даница Илић (р. 1914) Брод.

Њихова лексика, премда записана руком етнолога, без акцената, била је такође драгоцена за овај речник. И књига пуковника у пензији Симона Симоновића – Монке „Печалбарство и неимарство црнотравског краја“ (1983) пружила нам је неке врло значајне податке о лексици овога краја.

У Лесковачком зборнику XЛИВ, 2004. године, Татјана Јанков је објавила рад „Лексика прераде вуне и конопље у селу Горње Гаре“ (рађен под руководством проф. Недељка Богдановића), које припада црнотравском говору, са речником (око 250 речи) који је дат с примерима из народног говора, али су речи и овог пута, заслугом редакције, објављене неакцентоване.

Срећко С. Станковић је у обимној књизи „Брод, село код Црне Траве“ (2006) без неког реда и критеријума донео један број речи овога говора, са приличним импровизацијама и честим неадекватним тумачењима и, такође, без акцента.

Но, подстицај за израду речника дала нам је пре свега чињеница да језички миље овог краја до данас није завредео знатнија лексичка интересовања лингвиста, а да одумирање целог краја иде таквим током, да тај посао препустити генерацијама које долазе значи дозволити да заувек нестане језик и дух који он са собом носи а на коме су одгајана поколења трудољубивих неимара Црнотраваца.

Био је последњи час да се уради овај посао. Отуда, можда, коме и засмета обимност речника, али он је пре свега произашао из наше тежње да се црнотравски говор што боље и адекватније лексикографски опише и тако, колико-толико, сачува за сва евентуална даља проучавања и истраживања, па и допуне.

Речник је припремљен по методологији по којој је рађена већина дијалекатских речника објављених у издањима САНУ и њеног Института за српски језик са евентуалним незнатним одступањима. Можда је, евентуално, могао бити и квалитетније урађен да Институт има јасно конципиране критеријуме и начине уноса лексичке грађе.

На крају овога обимног посла, свесни смо да смо могли много тога другачије и боље урадити. Но, основна чињеница да је лексика ту, забележена, и да је време неће потрти, чини нас задовољним, уз напомену да смо се трудили да објашњења лексема буду што концизнија и краћа, јер нам није био циљ да детаљно описујемо оно што наши читаоци већ знају.

Први пут јавности дајемо на увид део лексичког блага црнотравског говора, знајући да то није све и није коначно, уз напомену да је у овом нашем речнику полуглас (ь) реда а (ьа), те да је у црнотравском говору он вокализованији него у околним идиомима у којима се појављује, и да, с временом, све више нестаје.

У азбучном поретку полугласник [ ь ] долази после а; а [ с ] после з. Акценат је експираторни, без опозиција по квантитету и квалитету.

Именице смо давали у номинативу једнине, по потреби и у номинативу множине, а глаголе у трећем лицу једнине презента, с обиром на чињеницу да ови говори немају инфинитив.

Увршћен је и један број глагола који нису „прави“ повратни, али уз себе имају повратну речцу се, и у речнику су означени као повратни глагол, зато што се у говору углавном срећу у таквим пасивним конструкцијама, стварајући посебност у значењу и употреби.

На неки начин желели смо да скренемо пажњу и на овакав вид употребе глагола у народном говору. Код неких глагола давали смо и трпне придеве, наглашавајући то, а врло ретко и радни придев.

Речник ређе, мимо правила, доноси и поједине облике заменичког система као посебне ликове, и то искључиво с разлога што су удаљени од основе нашег књижевног језика и чињенице да су сами по себи занимљиви а за овај говор посебно карактеристични. Ево неких од примера:

гу енклитички облик акузатива једнине личне заменице трећег лица „она“. – Што гу викаш, ка[д]-ти се не оѕива?!

вој енклитички облик датива присвојне заменице трећег лица једнине, „њој“. – Не дам вој да иде у школу на тија дн. – Одма вој пратил паре из работу.

Исто се може рећи и за глаголске облике, поготову кад је реч о императиву:

чеке / чекеј имп од чека. – Чеке да видиш како батка тепа. – Чекеј ме, куде си такој запел ко сивоња! – Чекете дете, да ви стигне.

глеј (мн глејте) имп од гледа. – Нека си они млату грање, ти си глеј твоју работу.

Имајући у виду да је црнотравски говор на неки начин уклињен између два доста различита говорна типа тимочко-лужничког и јужноморавског, то смо за оне лексеме које се не срећу на целом подручју овога говора назначавали и места где су најфреквентније.

Наравно, историјска кретања становништва овога краја била су усмеренија према Морави, Предејану, Владичином Хану, Грделици, где је пролазио воз, једино превозно средство у дугом временском периоду, понајвише због печалбарства, а и због чињенице да су то били развијенији крајеви, то је утицај моравског говора код појединих лексема евидентнији, док је народ остао имунији на утицај власинског говора, који припада тимочко-лужничком типу.

Отуда се и срећу лексеме:слуба, слупац, брго, улегњује и сл. уместо доминантнијих слаба, слапац, брзо, улази итд.

Наравно, ми смо и ове облике речи бележили, али не све. Овакви варијетети јављају се понајвише у местима која су гранична са моравским (Мачкатица, Мрковица, Црвени Брег, Ново Село), односно са лужничким говорним типом (Криви Дел и Дарковце), ако се кадгод сретну неке речи с њиховим варијантама.

У Речник је ушао, наравно, и један број речи које су одраз савременог живота, а које продиру на рурална подручја како путем медија тако и већом и бржом комуникацијом и фреквенцијом људи између села и града.

Тамо где су породице на селу остале с једним чланом, чији је брачни друг умро, такве особе зиму најчешће проводе код деце или рођака у граду, да би се с првим пролећем вратиле у родни крај.

Везе с рођацима одржавају већ десетак година мобилним телефонима, док фиксне немају. Те савремене речи (из културе, технике, образовања, политике, жаргона) преломљене су кроз народни осећај за језик, добивши нешто измењеније ликове, а некад и померенија значења.

Кад је реч о самој „техници“ уношења лексема, поготову код ликова именица и глагола који имају слична или истоветна значења, да не бисмо у засебном речничном чланку понављали оно што је већ речено о неком претходном лику, ми смо упућивали скраћеницом в(иди) на одређени лик, уносећи при том у загради бројеве под којима су дата сва значења те лексеме.

У даљој разради бројевима, који су дати на крају примера из говора, позивамо се на неко од њених значења, у случају полисемичности те речи, а које је дефинисано речју на коју смо се позвали. Нпр:

чекетало с в кречетало (1, 2). – Ис туј воденицу одавно се не чуе чекетало (1). – Оглуну о[д]-тој чекетало (2). – Отиде ли си дом оној Тозино чекетало (2)?

Кад погледамо на упућени пример, видимо значења која су означена бројкама:

кречетало с 1. чекетало на воденици. – Како кречетало траска по горњи камен, такој жито испада ис кутлицу да се меље. 2. фиг причалица, брбљивац, торокало. – О[д]-тој кречетало ми још ѕавну уши.

Или код глагола:

бежи несв 1. в бега (1). – Беж да бегамо, ете га луди Милојко с помагаљку. – Беж од мене. – Беж накуде кошару, да те не виду. 2. фиг сели се, в бега (3). – Сви бежу у варош, ники не-це-мучи по овеј пусте гологузе.

Погледајмо пример на који се упућује:

бега несв 1. бежи. – Куде бега кьд ис кожу не мож да побегне. – Бегеј док си читав! 2. фиг иде. – Дај нешто да гутнем, па да бегам у њиву. 3. фиг сели се, напушта родни крај. – Дојде време да сви бегају у варош, ники неће да се мучи на зевњу.

С обзиром на различитост и разуђеност ових планинских села, поједине речи срећу се у више ликова, ми смо их давали најчешће овако:

чекан / чекањ / чекања м чекић за окивање косе. – Донеси ми чекањ и наковање, да наковем косу.

заронза / заронѕа / зарунѕа свр гласно заплаче. – Он лако заронза. – Заронѕал од срећу. – Зарунѕа одеднуш како киша.

низ / низа / нис пред наниже, надоле. – Отиде низ друм. – Свуља се низа падину. – Отидоше говедарке з-говеда нис рид.

Изговор гласа ј унутар речи је доста нестабилан, тако да у народном говору постоје ликови једне речи, поготову код глагола, са њим или без њега.

Без обзира на фреквентност варијаната, ми смо их бележили паралелно: мие / мије несв умива, пере;мие се / мије се несв умива се, купа се; миење / мијење, с гл им од ми(ј)е (се), умивање, купање; преблаи / преблаји несв; пребие / пребије свр поломи итд. Увек први лик без гласа ј, с обзиром на то да он по азбучности долази први.

Неке случајеве асимилације у суседним речима исте акценатске целине, идући за изговором, представљамо на следећи начин:

што-е (ту-е (<туј је), да-е (је свела би се на е, а то онда поставља питање: је ли то нека посебна реч или није, будући да је егзистира сем кад није у оваквим везама);

д-идем, з-голему тојагу,

ус-кућу, пот-кућу (ако не би било овако, јавили би се ликови ус, пот и сл. који заиста не постоје као засебне речи, јер егзистирају уз, под и сл.);

ка[д]-ће, о[д]-тугу, ко[д]-доктура…, (ако не би било овако, ликови: каће, о тугу, ко доктура имали би сасвим други смисао, или би били бесмислени);

ка[д]-цу се…, Ако не би било овако, не би се могло схватити порекло цу (-д+с), и помислило би се да цу постоји као посебна реч.

Енклитике и друге атоне речи биће везане цртицом за акцентовану реч синтагме, јер то имплицира и локални изговор: баба-Рада, Свети-Ранђел, з-блентавење не-мож ништа и сл.

Иза скраћеница нисмо стављали тачку, јер сматрамо да су у нашим речницима оне толико уобичајене да им тачке нису најнеопходније.

*

Порука аутора

На крају изражавам захвалност многим својим земљацима који су ми помогли да овај речник буде што потпунији и обухватнији.

Помињем имена оних с којима сам чешће био у контакту а то су: Зора Спасић (1925) из Млачишта; Нада Савић (1929, рођ. Прочоловци), Млачиште; Десанка Деска Стојковић (1930), Ивановци – Боровик; Милкана (1936) и Славољуб (1936 – 2008) Стојиљковић, Лебет; Браниславка Цветковић (1924, рођ. Голубовци), Лебет; Даница Дицка Спасић (1922 – 2010), Млачиште; Милевка Младеновић (1920 – 2010), Млачиште; Живка Јовановић (1921 – 2008, рођ. Јовановци), Црна Трава (Село); Стоименка (1928) и Грга (1928 – 2009), Тричковић, Попадисци – Златанци; Радослава (1935, рођ. Брод) и Севронија (1940) Станојевић, Козило; Радован Ивановић (1953), Козило; Стојадин Стојча Костић (1931 – 2009), Млачишке Механе; и Евица Митровић (1928, рођ. Жутине), Млачиште.

Посебно захваљујем мр Радовану Јовановићу, који ми је уступио аудио снимке исповести десетак својих саговорника из овога краја, начињене у периоду од 1982. до 1988. године, од којих сам користио исповести Радунке Ивковић (1922 – 2010, рођ. Мачкатица), Дањино Село; Солунке Миладиновић (1924 – 1990, рођ. Млачиште), Црвени Брег; и Зорке Јовановић (1928 – 1994, рођ. Млачиште), Мачкатица.

У прикупљању лексичког материјала усрдно су ми помогле и Станица Цана Пакић, из Београда, и Станика Сека Петровић, из Предејана, које летње месеце годинама с породицама проводе у родном Млачишту, те им и овим путем захваљујем.

Изузетну захвалност дугујем академику проф. др Слободану Реметићу, који ме је упутио у рад на дијалекатском речнику и саветима помогао да Црнотравски речникбуде што бољи и потпунији.

Професору др Недељку Богдановићу захваљујем на великом труду који је уложио у прегледању сваке лексичке јединице, драгоценим саветима и помоћи у разноврсној литератури која ми је била неопходна у раду.

Да 2002. године од њега нисам добио на поклон студију Вилотија Вукадиновића „Говор Црне Траве и Власине“, можда се не бих одважио да кренем у овај посао.

Мр Тањи Милосављевић и Ани Савић Грујић захваљујем на труду који су уложиле на коначној припреми текста за штампу. За труд у изради мапе простора црнотравског говора посебно захваљујем Драгану Николићу Гаши из Црне Траве (Село).

Свакако, не и на последњем месту, изузетно сам захвалан супрузи др Марини Стојановић, која је имала пуно стрпљења и разумевања за мој рад, испољавајући велику љубав према црнотравском крају и људима, и помажући ми у компјутерској обради речника.

Сасвим на крају још једном да напоменемо да овим речником није исцрпено све лексичко и језичко благо црнотравског краја.

Објављена књижевна дела:

*

Радосав Стојановић: “Црнотравски речник” – mcleskovac.com

www.mcleskovac.com/index.php?…radosav…crna-trava

* * *

Објављена књижевна дела:

(Радосав Стојановић)

Биографија:

Одрастао у Млачишту у Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Приштини.

Био је професор у Гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини, новинар, уредник и главни и одговорни уредник (1990 – 1993) дневног листа „Јединство“ и директор Покрајинског народног позоришта (1993 – 2004) уПриштини.

Био је редовни хроничар и колумниста „Књижевне речи“ с Косова и Метохије(1985 – 1988), председник Књижевног друштва Косова и Метохије (1990 –1992). Био је уредник у часопису „Стремљења“ и главни и одговорни уредник „Српског југа“ (2004 – 2006) у Нишу. Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. године и Удружења новинара Србије од 1979. године.

Заступљен је у антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и иностранству. Превођен на стране језике.

Са Косова је прогнан јуна 1999. године. Живи у Нишу и на Чемернику.

* *

Књиге песама:

• Инословље, Јединство, Приштина, 1979.

• Рукопис чемерски, Јединство, Приштина, 1982.

• Ђавоља школа, БИГЗ, Београд, 1988.

• Повратак на колац, Нолит, Београд, 1990.

• Сидро, Рад, Београд, 1993.

• Нетремице, Хвосно, Лепосавић, 2003. и 2004.

• Трепет, Врањске – Друштво књижевника Косова и Метохије, Врање – Косовска Митровица, 2007.

• Песме последњег заноса, изабране и нове песме, Панорама, Приштина – Београд, 2012,

* *

Књиге приповедака:

• Аритонова смрт, Просвета – Јединство, Београд – Приштина, 1984.

• Апокрифне приче, Јединство, Приштина, 1988.

• Мртва стража, Књижевне новине, Београд, 1988. и Нови свет, Приштина, 1997.

• Крај света, Рад, Београд, 1993.

• Господар успомена, Нолит, Београд, 1996.

• Живи зид, избор, СКЗ, Београд, 1996.

• Молитва за дечанску икону, Просвета, Ниш, 1998.

• Христови сведоци, Филип Вишњић, Београд, 2001.

• Црнотравске приче, избор, Просвета, Ниш, 2002.

• Власинска свадба, Народна књига, Београд, 2004.

• Еуридикини просиоци, Панорама, Београд – Приштина, 2007.

• Записано у сновима, приче о љубави, Панорама, Приштина – Београд, 2013.

* *

Романи:

• Дивљи калем, Народна књига, Београд, 2002, Врањске књиге, Врање, 2010.

• Ангелус, СКЗ, Београд, 2004.

• Месечева лађа, Народна књига, Београд, 2005.

* *

Лексикографија:

• Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник бр. LVII, САНУ – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010.

Публицистика:

• Живети с геноцидом, хроника косовског бешчашћа 1980 – 1990, Сфаирос, Београд, 1990.

* *

Драме:

• Мртва стража, Нови свет, Приштина, 1993.

• Кривово и друге драме, Панорама, Београд – Приштина, 2003.

* *

Драме објављене изван књига:

• Пропаст света на Велигдан, Театрон, 107, Београд, 1999.

• Сендвич, Српски југ, 5, 2006.

• Сабор на Горешњак, Riječ/Ријеч, година IV, бр. 3 – 4, Брчко, 2009. и Градина, 37, 2010.

* *

Изведене драме:

• Мртва стража, Покрајинско народно позориште, Приштина, 1994, режија Миомир Стаменковић;

• Пропаст света на Велигдан, Позориште „Бора Станковић“, Врање 1997, режија Југ Радивојевић;

• Метохијска икона, монодрама, Народно позориште, Пећ, 1997, режирао и игра Миомир Радојковић.

• Кривово, Позориште „Бора Станковић“, Врање, 2003, режија Југ Радивојевић.

* *

Радио драма:

• Последњи поглед на Драгодан, режија и глума Стеван Ђорђевић, Радио Приштина – Радио Топлица, Прокупље, 2004.

* *

Уредник ревија:

• Три века сеобе Срба, 1990.

• Видовдански гласник, 1993.

• Српски југ, 2004 – 2006.

* *

Награде:

• Годишња награда „Јединства” за новинарско ангажовање, 1981. и 1982.

• Стеван Сремац, 1987, 1991. и 1992.

• Награда Лазар Вучковић, 1985. и 1992.

• Златно перо деспота Стефана Лазаревића, 1990.

• Милутин Ускоковић, друга, 1993. и 2000.

• Награда Књижевног друштва Косова и Метохије за најбољу књигу, 1999.

• Награда Лаза К. Лазаревић, 2001.

• Раде Драинац, 2004.

• Специјална награда Сусрета професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“, 2000.

* *

Радосав Стојановић — Википедија

sr.wikipedia.org/sr/Радосав_Стојановић

Радосав Стојановић … света, Живи зид, Црнотравске приче, Власинска свадба, Еуридикини просиоци, … Радосав Стојановић је српски књижевник, новинар и лексикограф. … Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник бр. … култура, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, ..

http://sr.wikipedia.org/sr/Радосав_Стојановић

* * *

Старине и прошлост :

На старом путу правца: Предејане-Власина. до краја другог светског рата путовали су печлабари из околине Босиљеграда, са Власине и Црне Траве.

На том путу, за потребе путника, најпре је отвторио хан неки сељак звани Радовинац. Он се касније иселио. Затим су ту имале две механе: Гига Синадиновић и Гига Миленковић. Иза ту су саградили куће поједини становници из старијег дела Млачишта..

На овом путу имало је механа и у његовом другим деловима Мрковој Пољани налазили су се Пронина Механа, а једна механа код извора Беле Воде на падинама Чемерника.

Значај поменутог печалбарског пута престао је после Другог светског рата (1945.г.) Онда су црнотравци путовали новим путем преко Власотинца, а Власинци пут преко Сурдулице.

Потес, на коме је основан млађи део Млачишта, пре тога се звао Јерич. Говорило се да су овај потес турске спахије давале да обрађују она домаћинства, која су имала децу без родитеља.

После ослобођења 1878.г. становници Млачишта, Бјинца (Бајинци) и оног дела Црне Траве од неког Турчина из Врања купили су просторне испаше на суседној планини Чемернику.

За њих су платили “ пет стотина кеса”. Осим њихове стоке, на поменутој планини до 1940.гоидине пасла је и “ашанска” стока. Ашани пашу су изнајмљивали под закуп од овдашњих сељака.

Сеоско гробље налази се у делу насеља званом Млачишке Механе. Прича се, да је ту најпре био сахрањен неки Банко кога су убили Турци. Он је “издржавао “ неке српске хајдуке.

У близини овог гробља је и гробље села Бајинца (Бајинци). У гробњу постоје стари спомници са “каменим крстом” старим преко 200 година -као записи минулих времена . Млачинштанска и бајинска црква се налази у Рупљу.

 

Села Бајинце (Бајинци) и Млачиште су била позната у миру по вредним зидарима. У ратовима оба два црнотравска села су се прославила по јунаштгву.

Овде на падинама лемерникама су познати потеси по јунаштву хајдука у борби противу Турака за национално ослобођење.

Тако се прича да је у млачишко гробље био прво сахрањен неки хајдук.

После тога наишли су балкански, Први и Други светски рат у борби противу фашизнма и покушаја бугаризације овога краја југа Србије.

У првом светском рату Млачиште за време буне-Топличког устанка 1917. године је спаљено, а становништво злостављано. Први светски рат је однео 17 жртава.

У ова два села у Другом светском рату је било доста жртава од стране Бугарске окупације и терора.

У току Другог светског рата Млачиште и Бајинце(Бајинци) је дало два народна хероја партизанског црнотравског покрета : Синадина Миленовића и Александра Синадиновића-Лека.

Синадинова воденица била је не само хранитељка партизана, већ су све везе, растурање вести, штампање ишле преко ње.

Бугарски фашисти су стога ова села више пута спаљивали.

Крвави март 1944.године, народ ова два села добро је запамтио. 45 људи из ових села окупатор је по највећем мразу сатерао у тресетиште (на ливади Шеварки) после злостављања све побио, а село спалио. 89 људи погинули из ова два села говоре о витештву и јунаштву које је народ ова два села:Баинце(Бајинци) и Млачиште, испољио у току борбе за слободу протииву окоптарора и фашизма у Другом светском рату )1941-1945.г.) –учешћ у партизанском покрету са црнотравско-власотиначком подручја у борби противу фашизма и покушаја бугаризације овога краја.

* * *

Споменици из НОБ-а:

На Млачишким Механама подигнут је споменик у виду раширених крила. На левом крилу је спомен плоча са именима 42 ратника из времена балканских ратова и Првог светског рата 1912-1918.године.

На десном крилу споменика има 54 жртве фашистичког терора из овог села у Другом светском рату.

У средишњем делу је плоча са именима 11 палих бораца у току НОР-а, а на доњем делу плоча у знак сећања на Стојана Синадиновића (1911-1943), члана СКОЈ-а од 1935 и КПЈ-е од 1939.године.

Иначе, учесника НОР-а, кога је ухапсила специјална полиција у провали београдске партиске организације, децембра 1942.године, након чега је био у логор Бањица, потом стрељн у Јајницима заједно са 275 другова 18.фебруара 1943.године.

На Млачишким Механама је спомен биста народном хероју Синадину Миленовићу (1897-1943), борцу од 1941. и заменику команданта другог јужноморавског партизанског одреда.

У спомен парку на Млачишким Мејанама је и биста Александру Синадиновићу Леки (1922-1944), који је био члан ОК КПЈ Врања, секретар ОК СКОЈ-а и члан ОК СКОЈ-а Србије.

На пропланку у Валмишту, 12 септембра 1951.године откривен је споменик од природног камена ( у виду пирамиде, висок три метра), у знак сећања на први партизански логор у цронтравском крају и 2. август 1942.године када је ту формиран Црнотравски партизански одред.

Споменик је деведесетих година 20. века експлозивом порушен, остала је само мермерна плоча и хрпа камења.

Спомен плоча на Млачишким Механама, на кући у којој се родио и живео првоборац Александар Синадиновић Лека.

Спомен чесма на Помочаници (Качар) у знак сећања на 23. април 1943.године када је на том месту одржан састанак Окружног комитета КПЈ Пирот (коме је припадала и Црна Трава).

Тада је била донета и одлука о формирању Омладинског ударног батаљона, који после је учествовао у борбама све до трста у ослобађању земље од окупатора и у гушење балистичке побуне на Косову и метохији 1945.године.

Спомен плоча на кући у Млачишту у којој се родио и живео народни херој Синадин Миленовић.

Данас у другој декади 21. века је запуштен спомен парк на Млачишким Механама, као и многа спомен обележја свим страдалницима у борби противу фашизма и покушаја бугаризацију у Другом светском рату (1941-1945) у црнотравском и другим крајевима југа Србије.

*

Подвукао:- Аутор Мирослац Б Младенвић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

2.12.2013.г. Власотинце, југ Србије-република Србија

* * *

Порекло родова (1961.г.):

-Род К у к у л и н ц и (25к)- слава св. Никола, најстарији род у село. Њихово порекло је негде са “бугарске стране”. Кукулци су пореклом из Главановца (данашња Бугарсска).

Доселио се предак пре око 150 до 160 година деда Илија (1801.г.-1811.г.). У овом роду се зна генеаологија:Свето( 35.г., рођен 1926.г.- Драгутин- Младен- Никола- ?- Илија.

Говорило се да је Илија имао 4 сина и око 1000 оваца. Овце је напасао на Чемернику, док их је зими терао у околину Врања и Лесковца;

– Род М и љ к о в ц и 825к)- слава св.Аранђео, њихово порекло је са Копаоника у околини Прокупља. Одатле најпре су прешли у “неко село код Ниша”.

То село је тада лежало у Србији. Тамо “направили кривицу” и зато се “иселили у Турску”. Населили се у махали Козарници у Црној Трави.

Тамо су радили у једном турском самокову. Предак који се населио у Козарницу, звао се Миљко.

Он је имао 9 синова. После очеве смрти у првој половини XIX века браћа се поделила: 3 брата су дошла у Млачиште (Синадин, Спаса и Млађа), 3 брата су отишла у суседно Бајинце (Бајинци), док су други остали у Козарници.

Од браће насељених у Бајинце (Бајинци) сада потиче род Новковци. Имају рођака и у суседном селу Црвени Брег.

Тамо их зову Друмари или Пронићи. Миљковци из Млачишта знају ову генеалогију: Марјан (74.г, рођен 1887.г.)- Гига-Синадин-Миљко, оснивач рода. Овде је из Козарнице у Црној Трави дошао Синадин;

– Род П а у н о в ц и (17к)-славе: св. Арханђео и св. Никола, порекло с Копаоника. После њих се нико није досељавао у село Млачиште.

*

Исељеници:

Родови Д и н и ћ и (11к) и С т е ф а н о в и ћ и (3к) после 1878.године из Млачишта су се иселили у сурдуличко село Прекодолце;

– Родови: М и л е н к о в и ћ и (1к) и Р а д и в о ј е в и ћ и (1к) иселили се у Грделицу;

– Родови: С т о ј а н о в и ћ и, С и н а д и н о в и ћ и, П е т р о в и ћ и,  Н е н а д и ћ и иселили се у варошицу Предејане;

– Род З л а т к о в и ћ и (8к) иселио се у суседно село Лебед;

– Род Т р н и ч а в и (1ок) се иселили у село предејане.

После Другог светског рата(1945.г.) из Млачишта се иселило око 20 домаћинства. Исељеници живе у разним другим градским насељима Србије (Лесковцу, Нишу и Београду).

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника и свецу):

Стојан-Стојановић,

Синадин-Синадиновић,

Петар-Петровић,

Милен-Миленовић,

Митар-Митровић,

Станча-Станчић,

Миленко-Миленковић,

Илија-Илић,

Миљко-Миљковић,

Стефан-Стефановић,

Дина-Динић,

Динча-Динчић,

Златко-Златковић,

Паун-Пауновић,

Спаса-Спасић,

Млађа(Младен)-Млађеновић(Младеновић),

Никола-Николић,

Ђорђе-Ђорђевић,

Милош-Микошевић,

Милосав-Милосављевић,

Петко-Петковић,

Радивоје-Радивојевић,

Сава-Савић,

Миладин-Миладиновић,

Ранђел-Ранђеловић,

Цветко-Цветковић,

Анђелко-Анмђелковић,

Дика-Дикић

Ђика-Ђикић,

Димитрије-Димитријевић,

Иван-Ивановић,

Јанко-Јанковић,

Момчило-Момчиловић,

Војин-Војиновић,

Стојко-Стојковић,

Стоилко-Столковић,

Филип-Филиповић, ….

* * *

Топоними (називи места):

– Хајдучки Кладенац, Николин Кладенац, Јерич, Чука, Китка, Мињкова Ливада, Ковин Рид, Златков Рид, Чемерник, Крстаница, Маркова Пољана, Големе Гарине, Беле Воде, Пронина Механа,Гигина Механа, Кукулинци, Голема Река,Валмиште,Кукулци, Шеварка,Језеро, Блато,Каћун, ..

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

Литература о Црној Трави:

• Риста Николић: Крајиште и Власина, САНУ, 1912.

• Јован М. Поповић: Црна Трава, Београд, 1914.

• Јован Ф. Трифуноски: О ранијем рударском центру Грделичке клисуре, Географски хоризонт, 8/4, Загреб, 1962.

• Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

• Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

• Радомир Костадиновић: Црнотравске легенде, Наша реч, Лесковац, 1972.

• Симон Симоновић Монка: Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ куктуре, Црна Трава, 1983.

• Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб САНУ XLII, Београд, 1996.

• Александар Виденовић: Црна Трава – живот, криза и нада, Задужбина Андрејевић, Београд, 1996.

• Симон Симоновић Монка: Људи мога завичаја, портрети знаменитих Црнотраваца, Београд, 2000.

• Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002;

• Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.

• Станиша Војиновић: Народне песме и речи из Црне Траве у записима Миодрага Поповића, Српски југ 6, Ниш, 2006, Речи 93 – 101.

• Срећко С. Станковић, Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.

• Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010,

• О настанку Црне Траве, пореклу становништва и печалбарству је нашироко писао познати Црнотравац Раде Костадиновић, наставник српског језика – историограф, етнолог, етнограф и посве писац неколико историјско-етнолошко-етнографских књига, које се и дан данас налазе у библиотеци Црне Траве, а и у свим већим историјским музејима у Србији.

• http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

* * *

Литература о селу Млачиште (Црна Трава):

• Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

• Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

• Симон Симоновић Монка, Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ културе, Црна Трава, 1983.

• Радосав Стојановић: Аритонова смрт, приповетке, Јединство – Просвета, Приштина – Београд, 1984.

• Коста Ивановић: На бранику домовине, Црна Трава, 1984;

• Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб, САНУ XLII, Београд, 1996.

• Срба Б. Стојковић: Млачиште, Филекс, Лесковац, 2004.

• Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002.

• Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.

• Срећко С. Станковић: Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.

• Петар Петровић, проф.: Предејане и околина, друго допуњено издање, Београд, 2007, 83 – 84

• Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Млачиште

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[5] Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002;

[6] http://sr.wikipedia.org/sr/Радосав_Стојановић

[7] Мирослав Б Младеновић Мирац:-Из РУКОПИСА: ПЕЧАЛНИК (приче, легенде,предања, изреке, здравице, загонетеке, клетве из власотиначкога краја-Горње Повласиње; 2012,г. Власотинце)

[8] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

2. децембар 2013. године Власотинце, Република Србија

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.