Порекло презимена, село Баинци – Баинце (Црна Трава)

Порекло становништва села Баинце, општина Црна Трава. Истраживање „ Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Споменици ратницима у Млачишту и Баинцу погинулим у I и II светском рату
Споменици ратницима у Млачишту и Баинцу погинулим у I и II светском рату

Нaстанак села и порекло становништва

Село Ба(ј)инци-Ба(ј)инце (Баинце) је насеље у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002. године било је 23 становника (према попису из 1991. било је 34 становника).

Ово насеље је у потуности насељено Србима (према попису из 2002.године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) изгледла је овако: 1948.године (420 становника, 1953 (398), 1961 (305), 1971 (130), 1981 (86), 1991 (34), 2002. године(34 становника) . У село 2011.години живи број 23 становника. Село потпуно одумире

Ово мало село је у најисточнијем делу Грделичке клисуре. Налази се у самом изворишном делу Грделичке Реке. На мапи село је надморској висини од 1449 метара.

Краће речено налази се на лепој и благо засвођеној таласастој површи испод горостасне планине Чемерник.

Најпознатији је Павлов Извор испод Павлове Грамаде. ОД Рупља Бајинска Река мења име у Рупску, а потом у Козарачку реку до извора у Јужну Мораву у Грделици.

Околна села: Млачиште, Рупље и Црна Трава (слив Власине).

Као и сва села на Чемернику, и Баинци (Баинце) је насеље разбијеног типа.

Засеоци села Баинци (Баинце) су у изворишном делу Рупске (Козарачке) реке, испод чемерничких обронака, на површини чија је надморска висина од 120-1350 метара.

Као и сва села на Чемернику, и Бајинци (Бајинце) је разбијеног типа са засеоцима: Ситни Бајинци (“густо насељени”), Господиновци, Новковци и Зиљамци. (wikipedija).

Засеоци се, пак, рашчлањују на мања засеља коа су формирали поједини родови ( Џавгари, Коморџије, Лингури (wikipedija).

У Баинци ( Баинцу) су махале: Нововска, Зиљамска (Зељанска), Камењарска, Господиновска, Ситно Бајинска и Џавгарска (1961.г. по Трифуноском).

У Баинце су махале: – З е љ а н ц и из Знепоља. К о м о р џ и ј ц и и Златанови из Црне Траве. Н о в к о в ц и су из Црне Траве (Козарница). Џ а в г а р и (10к) из Црне Траве (исти род са Миљковцима из Млачиште).

С и н а д и н о в ц и м а  је предак Павле (прстенџија-кујунџија) са Косова (Јањево), призетио се и узео женину славу.

Л и н г у ри су српског порекла према њиховом казивању (По Р. Костадиновићу).

Баинце сачињавају ове махале: Господиновци (10к), Коморџије (10к), Лингури (2к), Богдановци (12к), Јанковци (8к), Миљковци (11к), Новковци (10к) и Зељанци (4к) (стр. 31 „Црна Трава и Црнотравци“, Р. Костадиновић, 1968.г.).

Литије (сеоска слава): Спасовдан и Велика Госпојина. Постојала су и два заветна крста-записа-у засеоку Ситни Бајинци и Новковци.

Крсне славе: Свети Архангел Михаило и Св. Никола.

Становници се водом снабдевају са извора. Главни извори су: Бела Вода, Павлов Извор итд.

Занимљиво је да се овде једно те исто село помиње на три имена: Баинци (са топографкске карте и са википедије), Бајинце (према Трифуновском 1962.г) и Баинце (према Р.Костадиновићу-хроничару Црне Траве, родом из села Брод).

Због потребе да се искаже и народно име, мени као познаваоцу села из свога роднога краја, најчешће се у мом родном планинском селу помињало село Баинце, као што то име села помиње у књизи “Црна Трава и Црнотравци”, 1968. Лесковац, на страни 31, Радета Костадиновића-црнотравца.

Тако је када се неко бави “преписивачким” истраживањима, па онда аутентичним истраживачима праве проблеме око писања записа о настанку имена неког села (подвукао: М.М. 2013.г).

Као и суседно село Млачиште, Бајинци су се више пута насељавали и расељавали, о чему говоре бројни топоними са називом Селиште.

Село је добило име по роду Баинци чији се настарији предак Баја (Баин), крајем 18. века, населио у махали Ситни Баинци из Бугарске (Ћебапови).

Ситни Баинци и Господиновци имају заједничко порекло из насеља Ћебапови, данашња Бугарска, а Новковчани из околине Прокупља.

По садашњем становништву Бајинце је релативно младо село. Име је добило по роду Бајинци (или Ситно Бајинци) чији се најстарији предак овде населио вероватно крајем XVIII века. Касније су се у Бајинце досељавали и други становници (Према Ј. Трифуновском, 1961.г.)

Према Р.Костадиновићу, село Баинце је име рода оснивача села, а воде порекло из Божице. Тамо се и данас чува успомена на Баинову воденицу.

Док истраживач Ј. Трифуноски (1961.г.) наводи да у село Божица код Босиљграда живи род Бајинци и да су тамо дошли из села Баинца код Млачишта у Грделичкој Клисури.

Баинци су одувек били административно везани за насеље Млачиште, па се и водило као засеок села Млачиште.

Школа, продавнице, кафане, гробље, месна заједница све је за оба села било на Млачишким Механама. Од свега тога данас је остало само заједничко гробље на Друму.

Становници водом се снабдевају са извора. Главни извори су: Бела Вода, Павлов Извор итд.

Забележено је да су 1950.године имали око 120 домаћинстава, а у 1961. године тек 76 домова.

Данас на почетку 21. века, тек двадесетак становника Баинчана, као и Млачиштана живе или долазе да посете у току лета свој родни крај.

Као познати грађевинари, Баинчани и Млачиштани су се прво селили ближе у Мораву, а потом у градове Србије-после Другог светског рата у Српски Милетић (1950.г.) и Белу Цркву у Банату, а онда у Београд, Смедерево, Лесковац, Предејане.

Поред печалбе у грађевини, бајинчани су у прошлости били и познати сточари а веома цењени “Џамбаси”-укротитељи коња.

Свако домаћинство је у стара вренмена у овим планинским селима имала коња као јединог “превозног” средства за товар у рабаџисању и снабдевању кућним потребштинама у трговини – по варошима: Предејане, Грделица, Власотинце и Лесковац.

Били су познати и у производњи планинског кромпира.

Данас у у ово планинско црнотравско село, остали су само старци, а засеоци урасли у брезе и шибље.

Ко зна каква нас времена чекају. Можда ће се поново некада опет насељавати у неко друго време овај сада опустели крај југа Србије.

* * *

Историја и прошлост:

Изнад села, на планинској коси, на увисини званој (Источно од Бајинца на заравни) Павлова Грамада (1470 m), високо око 1450 метара, 7.јул 1954.године саграђен је споменик борцима власотиначкога среза погинулим у Другом светском рату (1941-1945.г.).

Код споменика избија снажан Павлов извор. Становници кажу да је то један од најбољих извора у читавом крају.

Тада је био отккривен монументални споменик од камена висине 13,5 метара, са просторијом за завичајни музеј, борцима власотиначкога краја погинулим у Другом светском рату и жртава непријатељског терора.

Споменик се састоји од два елемената-музеја и спомен стуба димензија 1,80×3,5×13,5 m. Просторија музеја повезана је бетонском плочом на стубовима са спомен стубом у архитектонску целину, а све је то на тераси која повезује цео објекат окружен буковом шумом.

На дан седмог јула (Дан бораца) сваке године (до растурања социјалистичке Југославије 90.година 20.века) код овог споменика се одржавала велика свечаност са вашаром.

Тада ту је долазило више хиљада људи из околних села краја, из Мораве, а и тада расељених црнотраваца по Београду и другим крајевима.

Уз музику и шаренилу старе народне црнотравске ношње “литацима”-играло се уз музику, и певало, на планинско- чувеном “меканом тепиху ” планинске траве, све до зоре.

Данас у другој декади 21. века када је опусте цео црнотравски крај, па село Бајинци (Бајинце)- споменик на Павловој грмади је потпуно руиниран као и сва ратна обележја из Другог светског рата у црнотравском крају.

Што је жалосно и чемерно. Тако се односе потомци према свима који су своје животе положили противу фашизма и покушаја бугаризације овога краја.

Нажалост као и обично, увек смо били “робови” разноразних бирократских флоскула. Тобоже, Споменик, према прописима, не подлеже заштити, тако да о њему више нема ко да брине.

На атару Бајинца налази се потес Селиште. Он је на страни према суседном Млачишту.

Тамо је сада сеоско гробље. А на далеко од њега је гробље села Млачишта. На Селишту остатака од старина нема

* * *

Порекло родова:

-Родови С и т н о Б а и н ц и ( “густо насељени”, 30к) и Г о с п о д и н ц и (6к)- слава св. Арханђел. Потичу од истог претка који је био оснивач села. Њихово је порекло из насеља Ћебапова сада у Бугарској. Махала Ситно Бајинци је најглавнија у село;

– Род Н о в к о в ц и (24к)-слава св. Арханђео, досељени из околине Прокупља (Копаоника). Тамо су им преци убили Турчина и иза тога побегли у махалу Козарницу у Црној Трави.

У Козарници је био неки турски самоков у коме су они радили. Касније ( у првој половини XIX века) они су од Турака добили земљу за обрађивање у Бајинцу и ту се преселили. Имају огранак у суседном селу Млачишту-Миљковић;

– Род З и љ а м ц и (З е љ а н ц и)-слава св. Никола, порекло Знепоље;

– Род К о м о р џ и ј е (4к)- слава сл. Никола, Коморџијанци и Златанови су из Црне Траве;

– Род Џ а в г а р и (10к)- слава с. Аранђел, су истог рода са Миљковцима у Млачишту (из Црне Траве су). Прабаба им је из Џавдарове фамилије из Власине па су по њој џавдарови и добили име. Младеновићи су из Стрезимироваца.

– Род С и н а д и н о в ц и (Синадиновић)- предак Павле са Косова (Јањево). То је насеље католичких Хрвата који су били рудари у Ново Брдо.

Дошао Павле као прстенџија-кујунџија (филигранта) са Косова да продаје наките, па се призетио и ту остао да живи и слави женину славу;

– Род К а м е њ а р и (6к), И в а н о в ц и, М и љ к о в ц и-слава св. Аранђел, а пореклом су из турског самокова у Козарници (Црна Трава).

Старином су из Прокупља (Копаоника) па су тамо “направили кривицу” па побегли на рад у рудник у Козарницу.

Њихов предак Миљко је имао 9 синова, од којих су у другој половини XIX века три брата дошла у Млачиште (Синадин, Спаса и Млађа), три брата отишла у Баинце (Новковци), а три остала у Козарници.

Од оних у Баинцу су Пронини (5к, Друмари, негде пише Прокићи-одселили се 1918.г. у суседно село Црвени Брег-подвукао М.М 2013.г.) (Према Р.Костадиновићу, стр. 32, „Црна Трава и Црнотравци“, 1968.);

– Род Л и н г у р и (2к)- слава С, Аранђел, кажу да су порекло српско, а према именима би се мислило да су Цигани.

Миграција: Одмах по ослобођењу ових крајева од Турака 14 породица Динића и 8 Стефановића иселили се у сурдуличко село Предолце.

Баинце је 1950. године имало 120 домаћинства, а у 1961. г. 76. Толико је била јака миграција овога становништва према градовима.

Највише исељеника из Баинца има у Предејане (14к) и Смедереву (10к), а из Млачишта у Предејане (Стојановићи, Синадиновићи, Петровићи), Грделици (Миленковићи), Лесковцу, Нишу и Београду.

*

Порекло презимена 

Презимена су настала по именима предака ( и заштитника-светаца):

– Миљко-Миљковић,

– Синадин-Синадиновић,

– Ђорђе-Ђорђевић,

– Младен-Младеновић,

– Новко-Новковић,

-Стојан-Стојановић,

– Стефан (Стеван)- Стефановић (Стевановић),

– Петар- Петровић,

-Миленко-Миленковић,

– Прока- Прокић,

-Милен-Миленовић,

-Илија-Илић,

– Јанко-Јнковић,

– Богдан- Богдановић.

-Радисав-Радисављевић,

-Дина-Динић……

* * *

Топоними (Називи места):

– Џавгари, Селиште, Коморџијци,, Лингури, Зељанци, Павлова Грамада, Прекојарич, Помошчаница, Састав Воде, Меча Долина, Гмидрова, Долина, Цеврљанка, Друм, Споменик, Чемерник, Биволско Бачкалиште, Голема река, Фарма, Млачишке Механе, Нововска Махала, Зиљамска (Зељанска) Махала, Госодиновска махала, Ситно Бајинска Махала, Џавгарска Махала, Господиновци…

Становници Бајинца половином 20. века су се поред печалбе, бавили сточарством и земљорадњом. Од њих се у Предејане доселило много породица, а најбројнији су Младеновићи (Лала, Слобен), Ђорђевићи (Драган, Михајло, Добрила, Миливоје), следе Велимир Иилћ, Александар Богдановић.

* * *

Литература:

• Риста Николић: Крајиште и Власина, САНУ, 1912.

• Јован М. Поповић: Црна Трава, Београд, 1914.

• Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

• Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

• Симон Симоновић Монка: Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ куктуре, Црна Трава, 1983.

• Коста Ивановић: На бранику домовине, Црна Трава, 1984;

• Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб САНУ XLII, Београд, 1996.

• Симон Симоновић Монка: Људи мога завичаја, портрети знаменитих Црнотраваца, Београд, 2000.

• Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.

• Срећко С. Станковић: Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.

• Петар Петровић, проф.: Предејане и околина, друго допуњено издање, Београд, 2007, 83 – 84,

• Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010,

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[2] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/sr/Бајинци_(Црна_Трава)

[4] Wikipedija:- http://www.predejane.rs/forum/forum_posts.asp?TID=85

[5] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

1. децембар 2013.године, Власотинце, Република Србија

Коментари (19)

Одговорите

19 коментара

  1. Горан

    Успут, одличан чланак о Црнотравцима као и два одлична документарца.

    https://www.gradnja.rs/crnotravci-dundjeri-pecalbari-koji-se-vise-ne-vracaju-kuci/

  2. Jovica

    Nije Proka_Prokić već Prona_Pronić.