Порекло презимена, село Умка (Чукарица, Београд)

Порекло становништва варошице Умка, Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај насеља.

Главни део Умке је по левој страни долине потока Сибовина, а мањи (чаршија) ближе Сави налази се на широкој тераси са обе стране друма, који дуж Саве води. Неколико кућа (3-4) је на десној стани долине Степашнице, а неке су и на страни косе између Степашнице и Сибовика, окреноутој према Сави.

Воде.

Становници воду употребљавају махом са Саве. Извора и нема, позната су само два; Мали и Велики Извор. У Сибовику постоји један бунар.

Земља, паша и шума.

Земље за обрађивање има по долинама потока Сибовика и Степашнице, по коси оба та потока, затим, поред Саве и др. Утрине (паше) има по Вису, који је на коси измешу Степашнице и Сибовика. Паша је добра. Ливада има поред Саве по Дућевцу и на другим местима. Шуме нема у атару Умке. Становници за употребу набављају дрва куповином и то, углавном, у Барајеву.

Тип насеља.

Већи део Умке, који је по левој страни долине Сибовика има разбијени, шумадијски тип, дели се у Доњи и Горњи Крај. Куће Доњег краја су ближе потоку Сибовику а Горњег даље од потока по страни долине. Око кућа је пространа окућница са воћњацима ограђеним врљикама. Део Умке ближе Сави јесте чаршија. Ту су, поред кућа, школа, дућани, механе и др. Све су зграде са обе стране друма, који води дуж Саве. Део села (3-4 куће) са десне стране Степашнице јесте раселица Умке. Ту су становници однедавно прешли на своја имања. У Умци има око 75 кућа.

Име насељу.

Прича се да се насеље, које је раније постојало на месту данашње Умке, звало Моравци, а да је Умком названа по Умчици* поред Саве, како се зове равница испод механе, где су данас кошеви, а поред друма Обреновац – Београд који се пружа дуж Саве. То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци; ту се данас копају Јагићи. Име Умка можда је од околних облих главичастих узвишица, која се често виђају око Умке. Једно од њих се зове Оглавак.

*Постоји предање како су код Умчице Мађари прелазили Саву, када је Душан ратовао око Цариграда и при повратку из сузбио преко Саве. Од тада су, веле, и поменути Мађарски Виногради.

Старине у насељу.

На Умчици при копању наилази се не гробове, кости, цреп (са римским натписима) и др. Идући ка Пећанима ближе Сави постоји Маџарско Гробље, на коме данас нема ништа. На месту званом Кудељаци постоји Црквина. Близу Саве њиве зову Маџарски Виногради, од којих данас нема ни трага.

Данашње село (главни део у Сибовику) је на том месту од бежаније 1813. године. До те године село је било ближе Сави и друму, испод данашњег месног гробља, а на месту где је данас село, била је густа шума (бука). За време бежаније 1813. године сви су становници побегли „преко“, али се при повратку нису се хтели, због друма, настанити на старом месту те се склоне у долину потока Сибовика, где су им и данас куће. На месту, где је у почетуку било село и сада знају где је чије имање било а познају се и огорелишта и др.

 

Постанак насеља и порекло становништва.

Не зна се када је данашња Умка први пут насељена. У Умци има старих породица (старинаца), за чије се порекло не зна, као што су:

–Милутиновићи, сада Пантићи, њих је, прича се, и куга „нападала“ а у Умци су од када је света и века, Лучиндан.

–Бабићи сада Трифуновићи, Никољдан.

–Жутобрадићи, Никољдан.

–Станојловићи се рачунају да су старинци, прича се да име старина (старо место живљења) из Велике Моштанице. Била су, веле, три брата; Станош, Станојло и Манојло. Станош остао у Великој Моштаници и од њега су у том селу Станошевићи, славе као и ови на Умци Никољдан, Станојло остао на Умци и од њега су Станојловићи док је Манојло отишао у Забрежје, Никољдан.

–Богдановићи, Алимпијевдан.

За остале породице зна се одакле су досељене:

–Музикравићи су из Мораве одкуда им је дошао, човеку од 60 година, прадед, када је у селу било само 10 кућа, Аранђеловдан.

–Јагићи*, по старом Митровићи су из Баћеваца (Посавски срез), Ђурђевдан.

Потомци Јагића су:

–Миловановићи,

–Живковићи,

–Станимировићи и др.

*То је презиме постало по томе што су једног од њихових предака (Митра), снаје звале „Ага“; јер је обичај био, да своје девере тако зову. Од тог „Ага“ доцније је настао „Јага“, како су га деца звала и отуда презиме Јагић.

–Сремчевићи сада Лазаревићи су из Земуна, Ђурђевдан.

–Милосављевићи и Радивојевићи су из Курилова, сада Грачац – Чачански округ, откуда су им дошли дедови за време Кара-Ђорђа. За њих причају да су најпре живели у Пећанима, па их је отуда раселио Карађорђе и онда се они населе у Умку, Св. Петка.

–Роксићи су из Левча, дошли за време Карађорђа, Ваведење.

–Алимпићи су пореклом „из прека“ (из Бежаније и Сурчина) где и сада имају своје сроднике а овде су досељени из Пећана откуда их је раселио Карађорђе, Ђурђевдан.

–Стојковићи су од Врања из села Моштанице, одакле им је дошао предак Стојко када је Карађорђе постадао на Дрини, он је заостао као доводац у Пантиће, Никољдан.

–Николићи (механџије) су из Корче у јужној Албанији, Никољдан.

–Божићи су од Врања, одкуда је дошао Божа пре 70 година, Никољдан.

–Стојадиновићи су од Ниша, дошли пре 70 година, Никољдан.

–Ивановићи или Црногорчевићи су из Црне Горе, одакле им је дошао дед Лазар, Јовањдан.

–Солтировић Петар „Шунда“ је пореклом Цинцар, механџија, Трнова Петка.

–Арсовићи су пореклом Цинцари, механџије, Илиндан.

–Ђаковић Младен је из Кикинде, дошао пре 30 година девојци у кућу, Јовањдан.

–Павловић Новак је дошао из Бечеја пре 30 година, Никољдан.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.