Порекло презимена, село Жировница (Баточина)

29. октобар 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Жировница, општина Баточина. Према књизи „Етнолошка грађа о Шумадинцима“ академика Јована Ердељановића, прво постхумно издање 1948. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Црква св. Ане у Жировници

Положај села.

Жировница је на десној страни Лепенице, јужно од варошице Баточина. Већи део села је на странама коса, а мањи је у равнини крај Лепенице. Оно чини разређено-збијени тип насеља.

До Лепенице је земљиште Баре. Некада су ту биле баре, а сада су од њих остали „забарци“. Даље, у правцу ка селу Никшићу, је Рељевац, њиве и ливаде, затим је Рогац, али је врло мало у атару овога села. Дубока Јаруга је према Прњавору, са њивама, виноградима и јаругама; даље је Јазвина (названа по јазбинама), па Липак (ту су некада биле липе, али врло давно тако да их се старији људи не сећају) и до њега је Парлог, где поново подижу винограде. Стражевица је доброводичка али ту имају имања и Жировчани.

Жировница се дели на ове махале: Липак, Дмитровића Мала, Чолићска Мала и Циганиш (Цигански Поток). Жировница слави као стару славу Св. Јована, 8 маја по старом календару, а као нове свеце Св. Ану и Младенце.

Историја села и старине у селу.

Црквини Поток је више Црквине, Грапчина делимично припада Жировчанима, остало је у градачком атару; Селиште је код Црквине и Црквеног Потока, где је заиста било село, јер су се ту налазили црепови, па је нађен и један велики стари „бакрач“ (котао) и кандила.

Имали су спахију и најпре им је атар допирао до на Бели Камен, Шупљају, Младенову Воду, Грабовик, Грбаву, Ћуприју, па опет до Белог Камена. Али је спахија Суља продавао њихово земљиште суседним спахијама па им је због тога сеоски атар остао врло мали. Ово је само доказ велике старине овог села, поред врло старе Црквине.

Село је некада било на месту Селишту, близу цркве, на једном ниском заравањку. Црква се, причају, звала Јелија. Ту је нађен и један наковањ. Више цркве је нађена „водица“, бунар, са великим камењем и кладама. На дан Младе недеље и петке долази свет и практикује обичај лечења угрејаним вином. Нађен је са леве стране поред црквеног зида камен са урезаним крстићем, свакако је био више покојникове главе.

Зид црквени је од беличастог камена, узет са Кречанског Брда. Дужина зида је 7,20 метара, од најдаље тачке олтара до прага, а ширина је 4,06 м док је дебљина зида била 0,67 метара. Унутра има тесаног камења од свете трпезе, комад од особитог мермерног крста, комади од престола, парченце од земљане кадионице грубог зрнастог материјала. У средини цркве је плоча са урезаном главом и крстом, комад од веће плоче. Врло је значајно, што се нашло на једној страни тога камена удубљење за сипање вина преко врелог камења или врелих цигала за мазање болесних делова тела. Дакле, обичај данашњи је био и у то врло давнашње време. Миливоје Богосављевић је открио ову цркву. Не знају славу ове старе цркве.

За тесано камење тврде да је однето још пре стотину година за баточинску цркву. Сада је код цркве, осим старе, пронађена нова водица ископана и удешена као кладенац. Знају се стари путеви, који су странама коса долазили Селишту и Црквини.

Чича Лака Петровић, старац од 90 година, памти када су зидине од цркве још биле слободне, незатрпане и доста високе и кад су за Баточину вукли камен са њених зидова. Памти и када је вода „озго“ затрпала (поплавила) извор и Црквину; памти да је више ње било неколико гробова. О онда је народ долазио Младе недеље и петке на Црквину.

На месту Црквини пронађен је зид од једног метра висине. Ове године (1908), копајући шанац пронашли су зид и рашчистили целу Црквину. У њој су нашли камени крст и камену крстионицу за децу. Око Црквине је било камење, несумњиво, од порушеног гробља, које је врло старо, јер је и сама Црквина била потпуно уривена у земљу.

У Селишту су налазили ћерамиду, ексере (мисли се да су куће изгореле а ексери остали), многобројне црепове, згуре од ковања итд. Селиште је на целој ниској страни ниже Црквине и даље у равници око пута. Пошто заузима сразмерно малу површину, ту је било омање насеље али доста збијено.

Ивко Вулић има бакарни новац нађен у Жировници, стари и јако истрвен и оштећен. На једној страни је некакав женски лик а на другој крст са тачкама, изнутра и око крста су слова IC.X.NIK. По селу се налази аустријски новац. Виђена су два бакарна новчића; један је из 1800. године (крајцара) а други је из 1846. године, подебео и већи.

Име селу.

По предању село се прво звало Глоговица. Касније, пошто је у селу је било много жира, је село добило нови назив, Жировница.

 

Порекло становништва.

У селу су ови родови:

Први се се доселио Петко из Житорађе у Топлици. Његови мушки потомци су изумрли, а данашњи:

Ристићи су од његовог зета, Ваведење.

Ковачевићи: Претка Ивана Ковачевића, из Медвеђе у Левчу, задржао је Петко и населио га. Иван је побегао од Турака, зато што је узео за жену сестру од ујака, Јовањдан.

Чолићи, предак Илија био је мало „чола“ (шашав), доселио се из Нереснице у Пеку, Аранђеловдан.

Богосављевићи и Јовановићи, када се доселио предак Јован у време Кочине Крајине тада је у Жировници било само четири куће; дошао код сестре која је била удата у ово село, из Страгара у Јасеници. По предању Турци су били заробили овог претка Јована и продали га у Грчку. Од овог рода има две куће у Доброводици, Св. Јован пред Божићне покладе.

Цветковићи су „Рвати“ из Котара у Северној Далмацији, Ђурђевдан.

Велићи су из Медвеђе, вероватно су род Ковачевићима, Јовањдан.

Врланци су из Златова у Млави; предак био у селу Врланама у Ресави, па се прозвао Врланцем, Ваведење.

Крстићи су од претка Петра из Великог Извора код Зајечара, Никољдан.

Чунгурци су из села Ловаца у Велици, Ђурђиц.

Ђокићи су из Великог Извора, Никољдан.

Ђурићи су из Котара, Мратиндан.

Дмитровићи, дед се доселио из Медвеђе, Петровдан.

Милојевићи, дед Лаза се доселио из Сите у неготинској Крајини, Никољдан.

Тодоровићи су из Златова у Млави, где и сада имају род, Јовањдан.

Весићи, дед Веса се доселио из Бачине код Јагодине (ја бих рекао код Варварина, оп. Милодан), Св Петка и Трнова Петка.

Стојнићи и Маринковићи су вероватно из Златова, Св. Петка и Трнова Петка.

Ђорићи, предак Ђора био један од првих војника; доселио се из Медвеђе, Мратиндан (по другом запису славе Вавадење).

Булићи, предак Вуле се доселио из Златова у Млави; има шест породица које су се одавде одселиле у Доброводицу а има их и у Златову, Јовањдан.

Бркићи; предак славио Аранђеловдан и имао само ћерке. једној ћерци довео зета из Горњих Комарица, који је славио Митровдан, па данас славе две славе.

Иванковићи, предак Иванко се доселио из Каленића у Левчу, Ђурђиц.

Ђокићи су се доселили из Тешице код Алексинца, Никољдан.

Филиповићи, предак Танаско се доселио из неког села код Врања, Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: „Етнолошка грађа о Шумадинцима“ академика Јована Ердељановића, прво постхумно издање 1948. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Šarko

    Poštovani gospodine Milodane, Etnološka građa o Šumadincima autora Jovana Erdeljanovića nije verodostojna, ima mnogo grešaka. Selo Žirovnica (Batočina) pripada oblasti “Lepenica” koju je ispitivao T. Radivojević, počeo je 1898. godine, a ispitivanje je završio 1903 godine. T. Radivojević je pronašao 37 rodova u Žirovnici i svaki je rod ispitan odakle se doselio i kada. Pogledaj monografiju Lepenica autora T. Radivojevića i uporedi sa Erdeljanovićevo ispitivanje nekih sela u Šumadij, videćeš da je Erdeljanović napravio mnogo grešaka, njegova rad Etnološka građa o Šumadincima je po mene neverodostojna.