Порекло становништва села Трубар, општина Дрвар. Према истраживању Петра Рађеновића „Унац“ из 1933-34. године.
Трубар се простире јужно или југоисточно од Осредака и од Малог Цвјетнића. Од ових двају села дели га планина Вучијак и увала Кордина Драга. На западу граничи с Личким Осрецима н Дугопољем, а на југу с Тишковцем. Од Тишковца га дели обронак Ујилице, а од Грахова највиша коса Ујилице и нижи њен део, звани Лијеска. Према истоку граничи Трубар с Унцем. Као природна граница на ту страну служе врх Метле и било Бобаре. Трубар је каменито, „врлетно“ и безводно село. Тек местимице има земљишта где камен није пробио на површину, те се земља може обрађивати. Али се обрађују и земље где је камен избио горе, само ако није превише угусто.
Оранице се овде називају овим именима: Велика Њива, Прогон, Сјенокос, Натока, Поље, Џидовина, Ражовиште, Мештровац, Купињача, До, Подворнице, Кисељача, Велики Таван, Мали Таван, Кланац, Стаза, Свитличарица, Зелжовац, Долина, Трбушчић, Турске Њиве, Вишино Брдо, Миљсво Брдо, Празнивреће.
Ливаде: Бобара, Тавани, Опутине, Лопариновица, Лажипоље, Дебело Брдо, Пикет, Метла, Игралиште, Лисина, Нуглови, Језерце, Лијеска, Стражбеница, Црни Врх.
Пашњаци: Вучијак, Брегови, Крајеви, Стожерова Њива, Бобара, Живковац, Брегови, Кордина Драга.
Шуме: Вучијак, Ујилица, Лијеска, Метла, Црни Врх, Стражбеница.
Колиба има у Метли 3—4, а толико исто и на Бобари.
Воде: Точак Доловски, Јасиковац, Крушковац. Точак је сасвим накрај села и снабдева само крај Долове. Не пресушује никада. Јасиковац није жива вода. То је овећа локва, где се слева кишница. Доста је велик те наличи на језеро. Ни он никада не пресушује. Доскора је било живих стараца који су памтили када у долини Јасиковца није било ни капи воде. Натећи се много за воду људи уведу неколико коња у ову долину и узму их гањати исто као и у вршају док добро не „убију” дно. После тога од прве јаче кише ухвати се мало воде, а што даље, све више и више, док не постаде читаво језеро. Колико Јасиковац вреди Трубару тешко је проценити: колико год би рекао, опет више вреди. Служи за напој стоке и за прање рубља. Док није било Јасиковца, стока је морала да иде на врело Крке. То је најближим кућама преко сат и по, а некима и два и по сата. Крушковац је зидани бунар с танким извором на дну. На великој суши овај изворчић сасвим пресахне. И Крушковац је сасвим на крају села. С њега се служи тек којих двадесетак кућа. Још у селу има неколико сувозидних бунара гдс се хвата кишница и неколико мањих локава којс имају воде до прве јаче суше. У новије доба понеки су људи направили за себе бетонске бунаре који се налевају с кровова. У селу нема нигде ниједног млина. Меље се у Тишковцу, на Крци н на Уни, у Суваји. Кроз крај Долове тече иреко зиме поточић који избија уврх Долова из отворених грла и понире у дну Долова у Поноре. Каткада када се јако окиша или када се велики снег пренагло сјужи, удари на грла силна вода и поплави целе Долове. Вода остане 10—15 дана, а онда је прождру понори. У задњих 80 г. био је такав велики поводањ 4—5 пута. Мањи поводањ буде чешће, али овај не хвата нашироко, а и не задржава се дуго, свега 3—4 дана.
Село је разбијеног типа. Дели се на четири краја: Вучијак, Трубар, Ваган, Долови. Сваки крај састављен је из неколико група. У Вагану и у Доловима куће су као нанизане у низове, који се савијају око њива. У целом селу има 179 кућа.
Гробаља има осам: Прогон, Сплавак, Џидовина, Купињача (Црквина), Зељковића Гробље, Роквића Гробље, Дражица, Никића Гробље. Стара су гробља: Чавликовац и Стублић. То мноштво гробаља сведочи о расутости села, а уједно и о несташици земље где би се могло засновати веће гробље.
О имену села нема каквих поузданијих тумачења. По једноме казивању најстарији су насељеници овде копајући земљу нашли металну трубу и због тога назвали село Трубаром. Називи крајева су географског постанка: Ваган по облику земљишта сличи вагану, Долови су опет дугуљаста удолина, Вучијак је планина, негда заодевена крупном и густом шумом, где су се вукови котили и заклоништа налазили.
У Трубару има више трагова негдашњих насеља. На Џидовини било је стародревно гробље, па вероватно и неко светилиште. Ту је било много крупних гробних плоча. Окресане су само толико да добију четвртаст облик, а остала им је израда сасвим проста. Ту је сада црква и у дворишту црквеном налазе се још неколике од тих плоча, а много их је употребљено за обзиђивање дворишта. Народ држи да су овде живели „Џиди“, па кад су се они одавде дигли, онда почео насељавати данашњи свет. На Градини више кућа Болтића разазнају се закопине. Ту је налажено хрбина и бакрених предмета. На Залиновцу, у Вагану има старинског сувозида и око њега хрбина. И по Ујилици на више места може се наћи таквих зидова и хрбнна. Црквина има код куће Поповића. Ту је пре буне Кевељ Поповић био саградио капелицу без дозволе турске власти. Да ли се је то место и пре ове капелице називало црквином, о томе данас не зна нико ништа да каже.
Порекло породица.
Четири су овде породице које важе као и најстарије: Родићи, Зељковићи, Шушиловићи и Бабићи. Оне ако и нису доселиле баш у исто време, размак између њиховог доласка није могао бити већи.
— Родићи (71 к.) славе Аранђеловдан. Живе у три групе: Под Вучијаком (19 к.), У Трубару (7 к.) и у Доловима и Дугопољу (45 к.). Кад су доселили под Ујилицу, у Драгопољу, затеку ту две куће: неког Раку и Коња. Ови хтели да им не дају настанити се овде. Родићи се побију с њима и надбију их, те ови морадоше се кренути оданде и оду некуда даље. И сада се врело у Дугопољу зове Ракино Врело. У Долове су преселили Родићи пре којих 100 г., а у Трубар (крај) пре 70 г. Селили су одавде у Кнешпоље више пута, и пре и после буне. Једни су пре буне отселили у Црвљнвицу.
— Зељковићи (27 к.) славе Ђурђевдан. Сви су у Вагану. Ту где су им сада њиве, у Пољицу, био онда све сами трњак, па они тек по доласку искрчили и очистили земљу. Био тада у Вагану и неки Лаздрк Танкосић. Он опсује волу ухо. Бег га због тога протера са земље и он отсели у Пишталине (срез крупски). Пре буне један огранак Зељковића отсели под Гомилу (срез крупски).
— Шушиловићи (5 к.) славе Ђурђевдан. Говори се да су и они од рода Бурсаћа као и Зељковићи и да су садашње име добили по неком Шушилу. Иако су стара породица, нису бројно јаки јер су се врло слабо множили.
— Бабићи (22 к.) славе Јовањдан. Доселили су негде убрзо после Зељковића. Кад су дошли, биле по Трубару само гдегде мале прогалице, све остало било под шумом.
— Кнежевићи (8 к.) славе Никољдан. Јово Кнежевић (85 г.) каже да су његови стари дошли овамо из Отона у Далмацији. Доселио отац његова прадеда, дакле пре каквих 170 година. Овде где су они, била тада шума па је искрчили да би имали шта орати. Селили су одавде пре буне у Поткалиње и у Саницу.
— Болтићи (4 к.) славе Никољдан. За њих говоре да су огранак од Кнежевића породице и да им је неко у старини назван Болтом па и они по њему Болтићима. Друго казивање за њих тврди да су дошли овамо од Грачаца у Лици и да су се звали Гаћеше. Тамо починили некакав прекршај па побегли овамо у Босну и променили име да их је теже пронаћи.
— Роквићи (20 к.) славе Стевањдан. Доселили из Полаче у Далмацији знатно касније од Зељковића, али су још Зељковићи живели у једној кући кад су Роквићи дошли у Ваган. Било тада далеко мање чистине у Вагану неголи данас. Селили су одавде пре буне под Гомилу, после буне у Лијевче.
— Поповићи (8 к.) славе Илиндан. Марко Поповић (86 г.) казује да је доселио овамо његов шукундед с двојицом браће. То били: Павао, Тома и Милан. Дошли овамо с Хргара, код Бихаћа. Уставе се најпре у Доловима, али не могну ту остати због метиља. Изиђу под Метлу и ту им приђе и стани се уза њих неки им рођак што је био отселио у Банат и сада се повратио натраг. Бег узме овога себи за бедела. Када се овај поврати с војске, даде му бег половицу земље Поповића и то све боље комаде. Поповићи селили одавде пре 80—90 г. у Кнешпоље и под Гомилу, а после буне у Чађавицу.
— Бурсаћи (5 к.) славе Ђурђевдан. Прешли су овамо из Калдрме.
— Бауци (2 к.) славе Ђурђевдан. Доселили овамо из Тишковца.
— Танкосић (1 к.) слави Ђурђевдан. Прешао амо из Дугопоља.
— Зорићи (2 к.) славе Ђурђевдан. Дошли овамо обадвојица као уљези после окупације. Један дошао с Осредака Личких и ушао у кућу Кнежевића, други дошао из Завлаке и приженио се у кући Будимировој.
— Шеве (2.к.) славе Лучиндан: Приведени из Тишковца после окупације у кућу Бабића.
— Пилиповић (1 к.) слави Алимпијевдан. Дошао пре 20 г. из Беглука и приженио се у кућу Роквића.
— Кецман (1 к.) слави Вартоломијевдан. Родом је из Беглука, а овамо дошао пре 10 г. као уљез у кућу Роквића.
ИЗВОР: Петар Рађеновић – Унац. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 30) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LVI), Београд 1948.
Коментари (0)