Порекло презимена, селo Борин Дол (Власотинце)

 Порекло презимена села Борин Дол, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Borin Dol

Настанак села:

Село Борин Дол се налази у општини Власотинце, јабланички округ, југоисточна Србија.

Село, окренуто према јужној страни се налази у једној заравни и благој падини, на надморској висини између 400-800 метара надморске висине, рачунајући у махалу Џакмонове.

Село је сточарско-ратрско, разбијеног типа, на локацији на десној долинској страни реке Власине, северно од локалног пута Власотинце-Свође, 9 км североисточно од Власотинца.

Главно насеље је повезано макадамским путем са асфалтним путем Власотинце-Свође код махале Камењари (Д.Дејан).

*

Легенде о настанку села:

Некада је на месту села била борова шума, а и данас има угљенисаних остатака те шуме по долинама. По једној легенди је због те борове шуме село добило назив Борин Дол. Село је настало пре 200 година.

По другој легенди име потиче по Бори који се доселио из Дола. На месту где је засновано насеље су се деца играла кошарке.

Према трећој легенди Борин Дол је насељен из Знепоља (Бугарске) из бугарско село Беково; тако и дан данас у село Борин Дол постоји фамилија Бековци.

Кажу да је Бора из рода БЕКОВЦИ тамо убио Турчина и пребегао у густу непроходну удолину-долину, која је била са остацима „угљенисане“ борове шуме, која је некада била у овом крају пре букове и храствое шуме.

Тако се сматра да је по тој легенди насеље и село добило назив Борин Дол.

Легенда о првим досељеницима из буграског села Бековци (постоји и махала у село Борин Дол); има потпору истинитости јер у времену под бугарском окупацијом Првог и Другог светског рата, када је овај крај био „бугаризован“; према казивању старијих мештана 70.година 20. века из рода Бековци су испричали записивачу истиниту причу да су бугарски војници потврили причу да су истог рода БЕКОВЦИ (Бугарска). Село је настало пре 200 година.

Потеси на атару имају следећа имена: Висока Чука, Језеро, Честоборје, Тупански Дел, Прелом, Пуста река, Селиште и Рамниште.

Село Борин Дол обухвата четири махале са више група сродних кућа (родова): Село или Борин Дол (Цекинци, Крстинци, Рашинци, Чукаревци (Чукуровци), Миленовићи, Брајковићи и Чуљковци), Тупански Дел, Џакмоново (Белинци, Миленковци и Џајинци). Махала Тупански Дел лежи крај старог „турског пута“, који је до 1878. године водио северно од Власинске клисуре.

Првобитно насеље налазило се северно на вишем земљишту од данашње локације, на потесу Селиште. Како се прича, на потесу Селиште су некада биле куће предака становника; одакле је 1850.године премештено на данашње место-по косама између мањих десних притока Власине (Пуста и др.), низводно од од ушћа Љуберађе.

После ослобођења од Турака село има 87 кућа и и 709 житеља (1884.г.).

Становништво је српско и у селу се славе крсне славе: Свети Стефан (Стеван), Св. Јован, Свети Алимпија Столник (Свети Ђорђе-„посна“ слава), Митровдан и Св. Никола; док сеоска слава (литије-заветина) је ЂУРЂЕВДАН (Петровдан 12.јул).

Православна црквица посвећена Св. Ђорђу, на локалитету Рамниште (Дубље-Ђорин Рид), изграђена је између Првог и Другог светског рата (интересантно олтар је окренут на запад-вероватно изграђена на темељима латинсе цркве-рушевина), а на потесу Рамниште поред цркве се славио летњи вашар (сеокса слава) Петровдан 12.јула све до 70.година 20. века док је било света у околним селима овога краја.

Око села Борин Дол има сточарских појата, а већина се налазе на потесу Језеро, а и у махали Џакмоново је све до 70. година 20. века било доста оваца у појатама клоје су биле чак и ван села.

Село је имало основну школу и на њој СПОМЕН-плочу палим од фашизма и окупације у Првом и Другом светском рату од Бугара и Немаца. Због емиграције становништва до краја 20. века, на почетку 21. века више нема деце у селима као ни школе. Село је електрифицирано и снабдевено водом индивидуалним водоводима.

Становништво се у прошлости поред сточарства бавило и разним занатима, а најпознатији занат је цигларски и казаџијски-а на крају 20. и почетком 20. века на цени је код исељеника у Власотинце постао зидарски занат. Крај је воћарски, па поред печења ракије, постоји од давнина и гајење пчела прво у трмкама (кошницама), а сада на савремени начин.

Интересантно је да због сиромаштва многи млади после завршене осмогодишње школе у село Свође, су одлазили у војне школе и постали највиша официрска звања. Неки су у задњем рату на Косову 1999. године и живот свој дали бранећи своју отаџбину од НАТО агресора.

* * *

Насељавање становништва:

Само село Борин Дол је насељавано у више наврата. У првом село је засељено на месту звано Селиште, а друго насељавање се састојало од изградње четри кућа. Треће насељивање (Тупански Дел) је извршено из старог дела а чинили су га Чукаревци (из род Пејча-Чукур) из Горњег Дејана. Рашинска фамилија је добила назив зато што се доселила из Рашке. У овом селу најмлађа је махала Врелци. Њени становници пре тога живели су углавном у сеоском у главном сеоском делу, махали Борин Долу.

Ћукурска фамилија-махала се сматра да је најстаријом. За њу се каже да је записана у „ћутук“ што значи да је од вајкада. Тврди се да су мештани са Копаоника.

Деда Милорад из махале Бековци села Борин Дол је баба Стана (1865.г) испричали су да се ишло у Турску школу 1918. године. Писала се слова на тачкице, на кукице. Црквена турска школа била покривена ћеремидом- ниска, имала је подрум, 2-3 собе; клупе просте. Торбице биле козињаве-пртене, на зид се накачуњавале-причала је баба Стана да је и сама ишла у те црквене турске школе. (Запис: 1975.г .Забележио: Мирослав Младеновић)

У махали 1963. године, 20. века разликују се четири махале: Борин Дол, Тупански Дел, Џакманово и Врелци. Прва махала је најглавнија, Село броји 90 домова (1963.г.).

У махали Борин Дол има око 45 домаћинства.

Припадају следећим родовима: Цекинци (Св. Стеван), Крстинци (Алимпије Столпник-Свети Ђорђе „мрсна“ слава), Чукаровци-Чукаревци (Св. Арханђео-Аранђеловдан), Миленовићи (св. Никола), Брајковићи (св. Јован) и Чуљковци (св. Никола).

У махали Џакмоново има око 20 домаћинства.

Припадају родовима: Белинци, Миленковци и Џајинци. Први славе св. Јована, а остали св. Николу.

У махали Тупански Дел има око 15 домаћинства. Сви потичу од некадашње две куће. Славе Свети Николу.

У махали Врелци има око 10 домаћинства. Припадају једном роду. Слава им је Митровдан. Врелци су досељени из села Врело близу села Алексине код Свођа. Род Брајковци (Брајкова долина) насељени из село Завидинце (Заплање). Први се доселио Степан (5к).

Махале села Борин Дол у запису 1977. године су:

Врелци (насељени из село Врело изнад Свођа), Рекарци (има их у Свођу), Чуљковци (има их у Дејану, Крушевици, Шишави), Брдарови (мајстори за израду брда и набрдила за ручни разбој за ткање), Бековци, Џакмоново, Чукаревци (има их у Дејану), Балбазанци, Тупански Дел, Новоселци (Милинкин Рид), Брајковци (насељени из Завидинце-родоначелник Степан рођен око 1770.године, Род носи презиме Степановић) , Долинци.

Преци свих сеоских родова до око 1850. године имали су куће на потесу Селиште.

Један сељак навео је следећу генеалогију (родослов): Стојан (жив, 50 година)-Дича–Цека-Станоја. Предак Цека напустио је Селиште и прешао у данашњу махалу Борин Дол (1963.године).

Из Борин Дол до 1963. године- 20 века није имало много исељеника- иза Другог светског рата иселила су се само 4 домаћинства. По два домаћинства прешла су у Ћуприју и Банат. Род Цекинци раније се иселио у суседно село Доњи Дејан (махала Власинци). Године 1963. зна се следећа генеаологија (родослов): Мирко (имао 35.г.рођен 1928.г.)-Љубомир-Петар. Род у Д.Дејан (Власинци) носи презиме Петровић.

Село је постепено напустало становништво општом миграцијом крајем 20 века и почетком 21. века живе махом старачка домаћинсјва у село Борин Дол. Тако у махалаи Џакмонове на крају 20. века је било 20 домаћинства а сада на почетку 21. века живе само 10 домаћинства у тој махали селоа Борин Дол.

Највећи број становника села Борин Дол се иселио у Власотинце, а има их и у другим местима Србије, попут села Марковца код Велике Плане, Владичиног Хана, Лесковца, Београда, Новог Сада, Горњег Милановца, Параћина, Ћуприје и другим местима бивше Југославије. Дакле, миграције едукованих (образованих) становника су ишле према Власотинцу, Београду и Војводини.

* * *

Порекло презименима по родовима (махалама):

Презимена:

– Борин Дол махала:-Чуљковци (Цекић, Миљковић, Ђорђевић), крсна слава Свети Никола,

– Тупански Дел (Лепојевић, Цветковић)-сви потичу од некадашње две куће, славе Свети Николу,

Рекарци (Пејчић, Миленковић-био познат Бора мајстор фурунаш за прављење пећи(фуруна) за печење цигле),

Брдареви (Николић),

– Џакмоново (Балинци- Митић), крсна слава Свети Јован,

– Борин Дол махала:-Чукаровци (Крстић, Тасић,Љубисављевић), крсна слава Свети Ранђел

Балбазинци (Стефановић, Радојковић),

– Тупански Дел (Лепојевић, Илић, Станковић),

Борин Дол махала: Брајковци (Николић,Степановић, Златковић), кр.сл. Свети Јован

Рекарци (Јовичић, Миленковић, Пејчић), фамилија Миловановић).

Лепуџци-Тупански Дел (Лепојевић. Крсна слава Св. Никола)

– Борин Дол махала:-Цекинци- (Цекић, Цветковић), крсна слава Св. Стеван

– Борин Дол махала:-Крстинци-(Крстић)-Свети Алимпије Столпник (Св. Ђорђе-„посна слава“)

Врелци-порекло из село Врело (код Свођа), крсна слава је Митровдан

– Борин Дол махала:-Миленовићи (Миленовић)-крсна слава Свети Никола

– Борин Дол махала:-Рашинци (Станојевић-из Рашке , „ћутук“ фамилија, насељени предходно у Г.Дејан)-крсна слава Алимпије Столник (Свети Ђорђе-„посна слава“)

Запис: 1977.године село Борин Дол

Казивач: Интересантно је казивање баба Злате Цекић (рођена 1878.г-удата у Чуљковци из Тропшинци код Свођа) која је 1977.године у запису имала је 99. година, чувала пчеле, кувала сама и месила хлеб-17 година се удала и била у лазарицама седам година и добро памти владавину Турака у овим крајевима. Сви из фамилије су се бавили калаџиским занатом, калаисали су бакарне казане за печење ракије, бакарне тепсије, бакарне котлове.

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

* * *

Махала ДОЛИНА (Јовановић, Костић, Алексић):

Крсна слава: Свети Ђорђе („посна“ слава)

Порекло: Околина Куманова (македонија), прво се заелили у махали Било (Д.Дејан)

Познат родослов:

Браћа: Јован (Јовановић), Коста (Костић), Алекса (Алексић)

* *

Порекло презимена Костић:

Коста:-Копа Костић (живео 85.година)-Глигорије (живео 60.г.) Глигорије Костић (живео 80.г-рођен 1865.г.)-Васка(живела 105.г.-а умрла 1972.г-рођена је 1867.г.):-Радомир (1905), Милорад (1915), Миодраг (1920.г-живе у Београд), Сестра Савета-удата у село Крушевица. Радомир Костић(1905):Бора- (убили га Бугари 1943.г.), Божана (1945.г.), Бранимир (1948.г.), Слободанка (1944). Бранимир Костић (1948):- Саша 81978.г)-живе у село Борин Дол. Милорад Костић:-Моша (1935), Момир погинуо у Свође у Кржалије. Момир Алексић(Костић) је био судија и шеф месне канцеларије. Полсе тога га заменио братанац Тома Алексић (1935) као шеф месне канцеларије у Доњи Дејан (1930.г) Радомир Костић био на принудни рад 1943.године у Београд

Порекло презимена Алексић:

Алекса:-Тихомир Алексић, Дикомир (умро 1980.г.), Тихомир Алексић:-Тома (1935.) Алексић (био шеф месне канцеларије у Доњи Дејан) Томислав Алкесић(1935):-има два сина. Други син Миломир Алескић (1960.г.-живи у Београд), ћерка Ружица (1958.г.) Дикомир Алексић :-Светозар (1930), ћерка Плга (удата у Бољаре), Мирјана (удата за Борка Коцића у Прогон-Д.Дејан)

* *

Порекло презимена Јовановић:

Крсна слава: Свети Ђорђе („посна“ слава)

Познат родослов: Родоначелник:Јован

Браћа:

Витомир Јовановић:-Драгиша (1938), Станомир (1948) и ћерка која живи у Параћин. Ратко Јовановић:-Бора (1935), Бранко (1933). Бора Јовановић:-Слободан (1958)-живи у Борин Дол, Драган (1963), Бранко Јовановић:-Миле (1964), ћерка Дивна (1968).

Запис: 2010.године село Борин Дол

Казивач: Саша из рода Костић-Алексић-Јовановић

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло рода РАШИНЦИ (порекло из Рашке, досељен прво у Г.Дејан-„Ћутук“ фамилија-Станојевић)-Крсна слава Свети Ђорђе „посна слава“-

Рашинска фамилија је добила назив што се доселила из Рашке. Отац деда Влајка – Милоје Станојевић живео је 90 година, а умро је 1960. године, а рођен је 1650. године, а деда Станоје се доселио из Дејан од Чукуровску фамилију. Деда Влајко Станојевић из Борин Дол има 86 година, а рођен је 1892 године; учесник је ратова од 1912-1918. Памте његови старији да је у Борн Дол било 13 кућа. Као стари ратник је био у моравској дивизији, прешао је пешице преко Албаније. Ратовао је у моравској дивизији II позив, III батаљон, III цета, III пук.

Ћукурска фамилија-махала се сматра да је најстаријом. За њу се каже да је записана у „ћутук“ што значи да је од вајкада. Тврди се да су мештани са Копаоника.

Родоначелник: Станоје Крсна слава:Свети Ђорђе(„Посна“-Алимпије Столпник) Познат родослов:

Влајко Станојевић:-Градимир, Славољуб(1926), Добрунка

Влајко Станојевић(1892)-Љуба(Љубица Ђорђевић из засеока Преданча-Ђорђине-Г.Дејан, други брак. У првом браку у село Свође (Габровик-муж јој 1926.г. погинуо од румуна на циглани као циглар у Румунској у печалбу-имала је двоје близанаца Јован (1925.г рођен.усвојен у род Кристе Петровића-Преданча) и Јованку усвојена у Г.Дејан-где је и засновала породицу(жива):-Градимир-Власта Станојевић(1950.г)-пуковник(погинуо) и Љубинко (живи у Власотинце) и ћерка удата у Мораву . Добрунка Станојевић удата за Милутина Станковића у Џакмоново

* * *

Порекло презимена рода ЧУКУРОВЦИ (Љубисављевић, Цветковић, Илић):

Крсне славе: Свети Ранђел, Свети Јован, Свети Никола Из рода Илић 1999. године у борби на Косову противу НАТО алијансе погинуо је мајор Власта Илић (1953.г)

* * *

Порекло рода МИЛИНКИН РИД (Новоселци):- Из рода од Лепојевић (ТУПАНСКИ ДЕЛ) Дикомир са ћерком Стојанком „призетио“ Мирослава (1950)-син Бојан (1951).г, ћерка Душица (1968.г).

* * *

Порекло рода РЕКАРЦИ (Јовичић, Миленковић, Пејчић), фамилија Миловановић.

Крсна слава: Свети Никола.

Порекло насељавања: Габровик (Село Свође).

Из Миленовићи ујак на род из Пејчићи:-Мирослав, Милорад, Јордан –живе у Велико Боњинце. Позната генеалогија(родослов):Јовичићи-Милен-Јован

Запис:1976.године село Борин Дол

Казивач: Илија Ранђеловић(1989) махала Камењари

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник

* * *

Родослов рода ЧУЉКОВЦИ (Миљковић, Ђорђевић)

Крсна слава: Свети Никола Родоначелник: Миљко

Порекло насељавања: Миљко живео у једно село између Боњинца и Свођа-насељени из село Виње код Ниша

Познат родослов:

Миљко:-Ђорђе (призетио се у село Пржоње код Г.Ораха)-синови:Тодор (живео 85.г доселио се у Село Борин Дол-Маркова Чука) и Дине (у село Крушевица)-постоји у Крушевици род Миљковић.

Тодорови синови:-Драгољуб (рођен 1902.г-живео 74..г), Васиљко (син Жика-одселио се у Власотинце), Драгослав.

Драгољубови синови:-Радомир Миљковић ( рођен 1923.г-има 86.г и живи код сина Зорана Миљковића у село Марковац код Велике Плане), Моша, Јован, Мирослав-сви су презиме Ђорђевић, сем Радомира (Миљковић).

Сви из фамилије су се бавили калаџиским занатом, калаисали су бакарне казане за печење ракије, бакарне тепсије, бакарне котлове. Род Ђорђевићи живе у Власотинце, а род Миљковић живи у село Марковац код Велике Плане.

Запис: 2009.године село Марковац код Велике Плане

Казивач: Радомир Миљковић ( рођен 1923.г у село Борин Дол-има 86.г и живи код сина Зорана Миљковића у село Марковац код Велике Плане)

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце

ДОДАТАК: Сам родослов ФАМИЛИЈЕ Миљковић потиче потиче по претку МИЉКО. То име се често помиње у многим фамилијама на подручју заплања, Власотинца и Црне Траве. Наравно да је тачна формулација да је Миљко по питању презимена Ђурић (а Ђурић роослов је распрострањен у моравској и власинској котлини-знам и села где су досељени са Косова, а овде се помиње Вучитрн)-а из село Криви Дела (Црна Трава) заселили се прво у село Борин Дол па онда у махалу Ђорђине села Дејан (Г.Дејан-до Другог светског рата Ленове села Дејан). Тако и дан данас има потеса МИЉКОВА ЧУКА. Вероватно се Миљко презивао ЂУРИЋ, јер постоји фамилија у махали Ђорђине ЂУРИЋ али су призећени и тако се губи крсна слава.

*

Овде нешто да додам. Негде у неком спису сећам се да сам наишао на чудно истраживање о породици Цекић. Има је у селима Борин Дол, Бољару, Манастириште али о томе одакле је засељена постоји једна занимљивост. Каже се да је једина у времену најезде неких племена освајача (заборавио сам назив) у овим крајевима преживела једина у пећини у околини Беле Паланке (а то је близи Гаџи Хана и Ниша и Власотинца) – што вероватно има занимљивост за истраживаче, јер и она у село Борин Дол носи назив ЧУЉКОВЦИ (са Миљковићима и Ђорђевићима (по Ђорђу-син Миљков). Каже се у том истраживању да је једна од најстарих фамилија у том крају која је опстала после пролаза многих најезди освајача.

Моје мишљење је да постоје различити родослови МИЉКОВИЋ, према Миљку и крсној слави, а некада се догоди и иста крсна слава и име а и презиме исто али из супротних страна насељавања. И о томе се мора доста водити рачуна у истраживању ПОРЕКЛА неке фамилије.

Мирослав Младеновић, локални етнолог Власотинце

2.новембар 2012.године Власотинце, југ Србије

*

Порекло презимена Цекић (ЧУЉКОВЦИ):

Родоначелник Цека (из рода ЧУЉКОВЦИ)

Крсна слава: Свети Никола

Познат родослов:

Браћа:-Цекић Небојша(1961), Драган (1956.г)-Саша (1979)-живе у Лесковац.

Запис: 2009.године село Марковац код Велике Плане

Казивач: Радомир Миљковић (рођен 1923.г у село Борин Дол-има 86.г и живи код сина Зорана Миљковића у село Марковац код Велике Плане)

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Степановић рода БРАЈКОВЦИ (Брајкова долина)

Крсна слава: СВЕТИ ЈОВАН

Родоначелник: Степан (рођен око 1770.г-пореклом насељавања село завидинце-Заплање). Запис 1977.године, Брајкова Долина, Борин Дол. Казивач: Милева Степановић ( рођена 1910) девојка из село Пржоње(изнад Горњег Ораха), која је као девојка ишла седам година у КРАЉИЦЕ и ЛАЗАРИЦЕ између два светска рата Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе петровић“ село Крушевица, Власотинце

* * *

 

МАХАЛА ЏАКМОНОВО:-Порекло родослова (презимена) по родовима са крсним славама:

Порекло презимена у засеок ГРАДИНИШТЕ (Џакмоново):

1. (1) Фамилија Пејчић (3к)-крсна слава Свети Никола

Живе у: Београд, Аранђеловац, Пожаревац.

(2) Фамилија Николић -крсна слава Свети Никола Николићи повезани са Мишинцима у Доњи Дејан (махала Власинци)- постоји веза између Петровци и (Цветковић) Новоселаца (кумови)

Живе у: Власотинце, Титов Велес. Фамилије Пејчић и Николић су истога рода.

* *

2. Род ДОРАЊЦИ (Џакмоново)-Илићи(2к), Стојановић (2к) Живе у: Власотинце. Нови Сад.

*

3. Род ЏАЊЦИ (Џакмоново)-Јовановић

Крсна слава: Свети Никола Живе у:Јагодину, Завидинце, Свође и Власотинце (Станомир и Драгиша Јовановић са породицама)

* *

4. Род КОЦИНИ (Свети Јован):-Коцић (5к)

Крсна слава Свети Стеван

Порекло досељавања: Пећ (Космет) око 1841.године-има их и у Прокупље Стари кум Петар (Бошковци-Д.Дејан)

Родоначелник: Коца Позната генеалогија: Зоран (1948.г.-жив)-Јордан-Илија-Коца. У роду Коцић има учитеља, предузимача циглара и „банкара“. Коцићи живе у: Џакмонове, Власотинце, Д.Дејан (Прогон), Београд.

* *

5. Род ИВКОВИЋИ (Џакмоново)-Ивковић (1к). Одсељени.

* *

6. Род КОСТАДИНОВИ (Џакмоново)-Костадиновић (2к). Одсељени у: Нови Сад, Крагујевац и Рудник (Горњи Милановац)

* *

7. Род БАЛИНЦИ (Џакмоново)-Митић

Крсна слава: Свети Јован

Родоначелник: Мита

Порекло: село До (Гаџи Хан) или село Долац (Бела Паланка). Овај род има у село Манкићево (Равни Дел), Бабушницу, Лесковац, Крушевац и Београд. Из рода је познат фудбалер звезде Рајко Митић и Драгутин Митић хотелијер у Лесковцу и новинар-уредник државне телевизије Београд (старе Југославије – СФРЈ) СУРУТКА –Митић.

Браћа: Тодосије(1900.г), Никола и Милутин Митић

Познат родослов:

Тодосија (његова жена Милунка Стојановић из Преданчу-Јаворје, са собом је повела и своју мајку Милану, чији муж је погинуо у балканском рату), синови Чеда (одсељен у Бољаре) и Јован (одсељен у Јагодину); ћерке: Мирјана и Стојана удата у Борин Дол(Новоселци) за Радивоју Стаменковић (крсна слава Свети Ранђел)-син Сокол Стаменковић, ожењен Словком Илић(ваљачи) из махале Преданча(с.Г.Дејан). Живе у Власотинце

Чеда Митић-Рада из с. Јаворје:- ћерке (једна удата у с. Средор) Јован Митић-Стојанка (г.Дејан)-синови (један Бранко)-одсељени у Јагодину.

Милутин Митић-Крста(Русанда)-Бранко (1950.-у пензију)-Босана(удата у Крушевицу), Зорица (у Београд), Најда(умрла-била удата у Крушевицу). Одсељени.

Милутин трећи брат из рода БАЛИНЦИ (Митић) има презиме Станковић. Крсна слава: Свети Стеван Милутин Станковић:-Градимир (жив), Ружа (жива). Милош Станковић(инструктор-жив, код „Беско“ живи у Власотинце).

4. брат Бранимир Станковић (БАЛИНЦИ) живи са женом Словком живи у Џакмоново-Бора и Драгиша.

* *

8. Род Јоцић (Чукуровци-Џакмонове)

Крсна слава Свети Стеван, у махали ЧУКУРОВЦИ-Равниште(од школу) Јоцићи славе крсну славу СВЕТИ РАНЂЕЛ, док у махали ЏАКМОНОВЕ славе крсну славу Свети Стефан (Стевандовдан).-села Борин Дол

Порекло презимена Јоцић (махала БОРИН ДОЛ):

Крсна слава: Свети Ранђел (Ранђеловдан)

Родоначелник: Јоца

Познат родослов: Николча Јоцић- Лепосава (Модра Стена-Лужница):-Станомир (1927), Чедомир(1934), Добрина, Драгиња, Мирјана.

Станимир Јоцић (1927)-Јована:-Зорица(удата у Г. Милановац), Владислав (живи са породицом у Рудник-Г. Милановац), Добринка(удата у Лепојевићи у Борин Дол-живе у Власотинце), Томислав (Неготин), Јордана, Драгиња(удата у ПРОГОН-Д.Дејан у род Марковић-крсна слава Свети Јован)-има сина и ћерку), Мирјана (удата у г. Орах-Цветковић-живе у Ниш), Славољуб Јоцић(учитељ)). Јоцић Новица: син Витомир живи у Неготин. Новичин и Миодрагов отац живи у Ћуприју. Сестра Новице Славица удата и живи у с. Јарменовцу јод Тополе. ………………………………………………

Чедомир Јоцић (1934)-Стојана Цветановић(Џакмоново, 1934.):-Миленија (1954.удата у јовићи у Црну Бару-живе у Власотинце), Драган Јоцић (1957). Драган Јоцић (1957)-Сузана (девојка из с. Орашје, 1965.г.):-Милош 81987), Маја (1998). Живе у Власотинце.

Порекло презимена Јоцић у махали ЏАКМОНОВО:

Крсна слава: Свети Стефан (Стевановдан)

Браћа: Живојин (Жика), Драгослов Јоцић Живојин живи у Џакмоново, жена из село Крушевица. Јоцић Благоје у село Боњинце.

* *

9. Род Костић (ЏАКМОНОВО):(1к)

Крсна слава: Свети Никола

Познат родослов:Лука-Светомир(син Горан) и Томислав (живи у велико Боњинце)

* *

10. Порекло презимена ЦВЕТАНОВИЋ (Џакмоново):- (1к),

Крсна слава: Свети Ђорђе-Ђурђиц

Познат родослов: Тихомир Цветановић-Сибинка:-Добринка Цветановић (удата у ПРОГОН махала Д.Дејан-Стевановић, родослов проф.Ђуре Стевановића), Станомир(жена Босана од Крстићи из Било), Цветановић, Стојана 81931), Душанка (у Аранђеловац), Божана (у Ћуприју).

* *

11. Порекло презимена Маринковић (Џакмоново-3к):

Крсна слава: Свети Никола. Браћа: Томислав и Љубомир. Један део породице живи у Џакмонове, а једа део живе у: Новом саду и Ћуприји.

* *

12. Порекло презимена Миленковић-МИЛЕНКОВЦИ (Џакманово):-(3к),

Крсна слава: Свети Никола.

Познат родослов: Профир Миленковић(1927) живи у Џакмоново, Витомир (Ћуприја), Дикомир (Београд).

* *

13. Порекло презимена Стојановић (Џакмоново):

Крсна слава: Свети Никола

Порекло овог рода је у сродству са осталиум родовима који славе крсну славу Свети Николу у махала Џакмоново села Борин Дол.

У роду је најпознатији капетан Тодор Стојановић, стари српски ратник балканских и Првог светског рата-солунац и носилац многих одликовања српске војске са Цера, Кајмакчалана, Крфа и солунског фронта.

Његов потомак Зоран Стојановић (1948), професор српског језика и књижевности својим духом и писањем, као и држањем КЊИЖНИЦЕ као издавачке делатности књига књижевности у Новом Саду, само наставља пут свога претка.

У запису казивача Коцић Драгана (1948) брата од тетке Зорана Стојановића, дознао сам да су Џакмановци завршавали осмогодишњу школу у Боњинце, уместо у Свође; као и да је Зоранова баба се звала Стојка из село Гаре. На основу истраживања свих родова у овом крају (из гаре и оконим селима) дошао сам до истраживања да се већина родова доселила из Бугарске у времену покушаја “бугаризације” српског становништва после 1830. године.

(Поклонио сам му своју једну збирку песама на дијалекту и речено ми је да ће написати МОНОГРАФИЈУ свога родног села, што ми је драго да тамо у Војводини се сети својих корена на југу Србије. Зато сам престао даља истраживања овог села. Подвукао М.М, 2012.г. Власотинце)

Запис: 2012.године Власотинце

Казивачи родослова махале ЏАКМОНОВО: Драган Коцић(1948) живи у Џакмоново (Борин Дол), Драган Јоцић(1957) из Џакмоново(Борин ДОл)жживи у Власотинце

Казивачи родлова Борин Дол:запис 1976/77.године :- Влајко Станојевић(1892), Радомир Миљковић(1923) , Злата Цекић (1878)

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Занимљивости из прошлости :

Село Борин Дол је са својим шумовитим и брдовитим, непроходним планинским теренима био погодан за ноге хајдучије у борби противу Турака у ослобађању од петовековног ропства. Зато је овде било у пролазу многих у БЕЖАНИЈИ разних буна и досељавања и исељавања када се склањало од турског терора. Треба тек да се испише прошлост овога краја.

У запису о селу Ломница и Гуњетина, зебележили смо да је удовица једног попа (свештеника, 19. век) из села Борин Дол се преудала у село Гуњетина и са собом повела петоро деце – 3 ћерке и 2 сина. Један се звао Милен који је живео у село Гуњетина (познат по томе што се обаљао-рвао) са мечкама, а његов брат Петар се призетио у село Доња Ломница и погинуо млад у Првом светском рату (1914,г) на Церској бици. Оставили су оба потомства по презимену Николић. Вероватно је тај свештеник био из рода НИКОЛИЋ у село Борин Дол.

Овде ћемо поменуту велике заслуге СТОИЛКА БОРОНДОЛЦА у погледу подизање буне у власотиначком крају до коначног ослобођења 1878. године од Турака.

Борин Дол и у Први (1914-1917) године и у Други светски рат (1943-1944) претрпео многа страдања од бугарског окупатора и освајача; где се покушавала читава „бугаризација“ овога краја од стране Бугара.

Много њих је на Брегалници, у Комитама, партизанима дало своје животе у броби пртотиву Бугара, али се и памте сва зла која су нанета борондочанима и осталим селима аовога краја од фашизма.

Међу борондолачанима-џакмоновчана је било великих ратника, а међу њима је био познат и Тодор Стојановић, капетан српске војске са Брегалнице, Кајмакчалана, Крфа и солунског фронта; Солунац Јоцић Никодија (умро 1970.г.махала Џакмонове); Влајко Станојевић (1892), мештанин Бориног Дола, је као учесник ратова од 1912. до 1918.године, као ратник моравске дивизије, препешачио до и преко Албаније; Солунац Јоцић Никодија (умро 1970.г.махала Џакмонове), Радомир Миљковић (1923.г) био је борац 43. дивизије партизанског покрета (1944-1945.г) у борби противу балиста на Косову и Метохији у Другом светском рату. Учествовао је у биткама:-Приштини, Косовом пољу, Сувој Реци-а најтеже је било у борби код Штимља. Командир му је био Македонац у чети; Влајко Коцић, четник.

У времену под Турцима махала Камењари је територијално припадала селу Борин Дол, а касније поделом Дејана на Горњи и Доњи Дејан је припала селу Доњи Дејан. У записима из 1976-1978. године од Илије Ранђеловића (78.г. рођен 1899) и Божике Ранђеловић (девојачко Спасић из Тропшинци-Свође, рођ.1990.г) смо дознали-преко приче њихових предака, да је у Камењари био Турски хан (касније и кафана све до1975.г. када је са 150-годишњи дуд испред старе 200-годишње куће чакмаре порушено због градње пута на релацији Власотинце-Свође) ; потом у пролазу турског друма ту су Турци одмарали и спавали са караванима. Биле су посебно и турске штале за коње.

Из тог времена се памти како су Турци „наручили“ преко борондолског кмета да им обезбеди жене на „спавање“ у кревету од рода Јоцић (Јовичић). Уместо „привођењем“ жена и сестара, сабљама су ноћу посекли Турке и одмах са породицама пребегли у тада непроходним шумама од Црне Баре према селу Доњи Присјан.

Јовкинци (д.Дејан-камењари или Борин Дол)-убили Турчина, јер је тражио да спава са њиховим женама и пребегли у шуму у Присјан са породицама. (Запис 1977.године. Казивач: Васиљко Стаменковић Кушински (1882.г.село Крушевица)

Забележена је још једно казивање да је у „луку“ пореде Власине било воденица и радионица текстила, јер су у том времену сађени дудови и добијала се од свилене бубе из дудова „свилена нит“ за рад тих текстилних радионица. Средином 20. века је било још остатака од те текстилне радионице. Камењари је био познат по мајсторима коритарима, а касније и споменика од камена широм околине.

Тамо се са једног места, ударањем у бубањ (тупан), приликом „преласка“ турских каравана (село Свође је било дербенџиско село-дербенџиска стража, полувојна јединица од хришћана, која је обезбеђивала пролаз турских каравана овом друмовима за Цариград и Бугарску-„царски друм“); најављивали „слободном“ територијом или тада опаснпост од напада хајдука на турске караване. Дакле, ударом у „тупан“(бубањ) означавао се слободан или неслободан саобраћај пролаза.

По преносима старијих мештана се у времену смењивања столећа на саборима власотиначког краја свирало у гајде- зурле и тупан (бубањ), док је клане (кланет) је изашао 1903. године. Трубачи почели да свирају 1920. године.

Међу познатим музичарима је био мали Груја гајдаш, који је свирао по свадбама, весељима и саборима све до 60.година 20. века.

* *

Стари занати

Борондолци и џакмановчани су били добри мајстори циглари, пинтери, столари, брдари, и калаџије.

Калаџије: фамилија Ђорђевић-Миљковић (отац Драгомир са синовима) је била позната у читавом крају по свом занату-калаисање казана, котлова, тепсија, тигања- израђених од бакра-у читавом овом крају. Радомир Миљковић (са сином Миљковић) – који има 86 година, прича да је са осталом браћом у 20.веку – се бавио овим занатом све до 1965 године , када је ослепео од соне киселине. бавио се овим занатом пуних 25.година-био је једно време и циглар, од своје 15.године живота са оцем и браћом у селима Пусте реке, Босиљграда, Пирота, Бабушнице, Црне Траве, Књажевца и Власотинца. Пред крај бављења занатом водио је и свог сина Зорана као шегрта у селима црнотравскога краја на калаисању котлова и казана. Сам је израђивао тепсије, котлове и тигање и продавао их свуда где је одлазио на рад у печалбу. Мајстори који се баве овим занатом зову се калаџије, па је и цела фамилија добила тај назив до данашњега дана. Казани, котлови (40-50 кг), тепсије и тигањи се калаишу калајем да неби долазило до тровања бакром приликом употребе у домаћинству.

Опис калаисања: Треба да се казан добро очисти, тако, што се опали са ватром, да би се скинула масноћа-онда истрља песком и памуком(фатом). неки су чистили од масноће “жилом” воловњачом(од пениса). Користи се и сона киселина, памук, и после сос гас са цинком-нишадор и тако се припреми казан за калаисањем калајом које се врђи на температури од 70 степени цејлзусових. Алат за калаисање: мулија(штанга)-наковање, калај, 60%-70% нишадора (јер без њега не може да ухвати сона киселина).

У село је било познатих и мушких и женских заната, од којих се живело за своју потребу а и на вашарима су се носили производи на продају. Нарочито је било познатих брдара, који су правили брда, аи један род носи назив БРДАРИ. Село је било познато према мајсторима-казанџијама (род: Чуљковци), о чему је предходно дат опис о раду тих мајстора. На потоцима-Пусте реке, Бистрице, Љуберађе и Власине је било и воденица, па је било и воденичара све до 60.година 20. века. У 20. веку борондолчани су били познати и по БОЈАЏИСКИМ радњама, као и цигларским занатом-ручна и машинска цигла. На почетку 21. века су постали познати ПРЕДУЗИМАЧИ цигларски и зидарски на просторима читаве бивше Југославије.

* * *

Лазарице ,Краљице и хајдучке песме:

ЧУЉКОВЦИ (Борин Дол):-Злата Цекић-девојачко Спасић, девојка из рода Тропшинци-Свође, као девојка певала седам у лазарицама и краљицама. Каже да се удала у Борин Дол (ЧУЉКОВЦИ) 1894 године када је имала 17 година, а рођена је 1850 године. Памти Турке када су владали овим крајевима.

У Лазарицама и краљицама између два светска рата је ишла и Милева Степановић (1910.г у село пржоње девојка изнад села Горњи Орах).

Запис: 1977.године село Борин Дол

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица Власотинце

*  *  *

ЉУБАВНА ПЕСМА

 

ДОЈДЕ МОМЧЕ НА ОРО

Дојде момче на оро
Зелен здравац донесе
Све девојке купише
А Тодора украде
Па си бегом побеже
Низ малионке купинке
Ој малинке купинке
Закачете Тодору
Да је уванем за руку
Да јој здравац наплатим
Да јој лице пољубим.

Запис: 1976.г. село Борин Дол Брајкова долина-Брајковци)

Казивач: Милева Степановић (66.г-рођена 1910.г у село Пржоње у Борин Дол, била седам година у:лазарице и краљице-између два светска рата)

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица Власотинце

 

ЛАЗАРИЦЕ:

Песма детету:

Голубенце воду пило
Куде пило ту заспало
Затекла га мала мома
Текла дома те казала
Леле мале мила мале
Какво чудо видо
Голубенце воду пило
Куде пило ту заспало.

Запис. 1976.г. село Борин Дол Брајкова долина-Брајковци)

Казивач: Милева Степановић (66.г-рођена 1910.г у село Пржоње у Борин Дол, била седам година у:лазарице и краљице-између два светска рата)

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица Власотинце

 

Песма невести:

Два се млади оглеђују
У шарено огледало
Чије лице поубаво
Невестачко поубаво.
Расрди се лудо младо
Ћути, ћути лудо младо
Ће идемо у Белград
Ће купимо белило
Да трљамо бело лице
Да буде ко моје

(певамо на младунце-се нариће у песми, „лазарице“ певају две девојке; а „јагодицу“(краљице) певају шест девојака-„јагодице, јагодо..“.)

Запис. 1976.г. село Борин Дол Брајкова долина-Брајковци)

Казивач: Милева Степановић (66.г-рођена 1910.г у село Пржоње у Борин Дол, била седам година у:лазарице и краљице-између два светска рата)

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица Власотинце

 

ОВЧАРСКА ПЕСМА (Хајдучка песма)

Пуче пушка у гору зелену
Те погоди Ђуру у обе очи
Чим га згоди одма душу даде
Бре недајте девет браћа
Ископајте му гроба девет метра
Повтену крстато барјато…?
Вржете му коња за јелу зелену
Дан да једе два да жалеје
Ђуру да спомене
Коњ зеленко повикује
Те си Ђуру опомењује.

( хајдучку песму певале овчарице по једна у гласу у село Пржоње код Свођа)

Запис. 1976.г. село Борин Дол (Брајкова долина-Брајковци)

Казивач: Милева Степановић (66.г-рођена 1910.г у село Пржоње у Борин Дол, била седам година у:лазарице и краљице-између два светска рата)

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица Власотинце

* * *

ПЕСНИЧКИ ЗАПИСИ О РОДНОМ СЕЛУ:

*

ЏАКМОНОВО

Џакмоново сеоце мало,
У теби своје детињство провео,
Гледајући шуме и долове,
Док сам чувао краве и волове.
Слушао сам славује и сојке,
И љубио лепе девојке.

Играо сам фудбал с друговима,
Певао лепе песме са њима,
Али сада одох ој сеоце мало,
Тешко ми је то на мом срцу пало.
Отишао сам-оставио срећу,
Заборавит те ја никада нећу.

Септембар 1999.г. Крагујевац

Јоцић Драган-Јоца, Џакманово (Борин Дол)

*

НОЋ У ЏАКМОНОВУ

Сакрио се месец иза стена,
Док побратим сунце,
Сакри своје зраке,
Ноћ је. Кладанац ајдучки,
Брви од курјака. Ено у Стрању,
Гнездо свиле свраке.

Горе изнад села,
Ракин забран ту је,
Овде игра фдбал, и старо и малдо.
За чобанку неношено злато,
Такмиче се- покрај пасе стадо.

Раздолци замрзли зелени,
Тек негде се клиндуп чује,
Заласнели путник-Стојан поред трле,
Поноћ прошла, а он обедује.

Ужарене стене своја плећа хладе,
Лисица кокошке низ мртвину носи,
Устаје ратар, јутрење се спрема,
Ускоро ће друштво почети да коси.

Ниже села тече река „Пуста“,
Гарина се сва у мраку црни,
Отиче реком дрвње и камење,
Загрли ме рече јелен срни.

Ноћ одмиче полако, ал мирно,
Разгледа се лавеж паса несних,
Некоме се отелила крава,
Полудео због врата претесних.

Бекрија Лука Костић,
Са свадбе се враћа,
Сад мамуран са псима се мота,
До кревета њему је далеко,
Па се онако пијан
Испружи крај плота.

Џакмоново, 1982.године

Јоцић Драган-Јоца, Џакманово(Борин Дол)

*

ВЕСЕЛО ДРУШТВО

Бејаше прелепе летња ноћ,
А месец се сакрио иза дуда,
Извините, моји другари,
Тек сам пролазио туда.

Фењер окачих на стреху,
Куће напустеле старе,
И поче песма младости,
За веселе другаре.

Ливаде заспале испод села,
Миришу откоси сена,
Док мали планински поток,
Протиче крај топлих стена.

У углу светиљка мала,
Под стрехом старе куће,
А друштво весело пева,
Скоро ће свануће.

Неки чудни звуци,
Долазе из далека,
Као да говоре месецу
Ево друштва из далека.

Под стрехом старе куће,
У углу светиљка мала
Не брине бећар стари,
Веселог друштва издалека.

У тихој ноћи села
Чује се лавеж пса Жуће
Весело друштво села,
Ове ноћи ће радост подари.

Мај 1982.године Џакмоново

Јоцић Драган-Јоца Џакманово (Борин Дол)

*

ЈЕСЕН У ЏАКМОНОВУ

Ово село, од времена стара,
Познато, по одласку печалбара.
Када се они врате,
Кућама донесу нешто пара.

Од негде јасним тоном,
Чује се весела граја,
То Барнимир Станковић ракију пече,
Покрај казана стара.

Жубори поток крај села,
Негде у поход се спрема,
Чобанин Цоне на брду,
Пустио овце и дрема.

Ноћ се увелико спушта,
Чују се распеване сове,
А тамо у Падинику код винограда,
Секиром Лука Костић (Херкула) чека лопове.

Живот на село тече увелико,
Свако са својим хтењем,
Виногради и јабуке румене,
Миришу на сунцу јесењем.

1985.године, Џакмоново

Јоцић Драган-Јоца, Џакмоново (Борин Дол)

*

ДОЂОХ У РОДНИ КРАЈ

Прође доста дана,
Дођох у родни крај.
Још једном угледах родно село,
Вољени мој завичај.

Да дођем амо, срце ми хтеде,
Ноћима сањам све о том,
Сад у даљини угледах село,
Између кућа око тражи,,
Где ли је, где ли је-очев дом!

Стене драге у загрљај хтеле,
Што памате драге успомене моје,
То родна груда песму пева,
Да загрли стена хтела би ме свака.

Ево ме ту сам другови моји,
С вама сам овде неизмерно срећан,
Оркестар нашег Бранимира Станковића,
Још за једног члана је увећан.

Живот са друштвом у Џакмонову
Остаје, остаје за вековима вечан.
Село моје, опет се враћам теби,
Ето опет дођох у родни крај.

7.август 1982.године Џакмоново

Јоцић Драган-Јоца Цакманово (/Борин Дол)

* * *

 

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Ј. Трифуноски:-СЕЛА И СТАНОВНИШТВО У ДОЊЕМ СЛИВУ ВЛАСИНЕ, Народни музеј Лесковац 1975.г

 

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар, 8. јул 2013. године, Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.