Порекло презимена Зековић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЗЕKОВИЋИ

(у Тушињи, Барама и Понору)

Воде поријекло из Куча од Дрекаловића од братства Радоњића, који и данас живе у Кучима и славе крсну славу Никољдан.

Знају да им се најстарији предак звао Митар и да је имао надимак Зеко. Митар је имао сина Радоњу који је био поп и по оцу Зеку се прозове Зековић; и његови потомци узеше исто презиме. Поп Радоња је имао два сина: Грба и Ђока. Грбо је имао Дмитра и Митра. Грбини синови, Дмитар и Митар, рано су остали без оца и стрица Ђока. Њих је подизала стрина Борика и са осталим братственицима Радоњићима прикривала. Једно вријеме су се крили у Гусињу, као најамници код бега Махмутовића, код кога су чували овце једну и по годину, а послије тога времена врате се у свој завичај у село Убле у Куче.

Послије кратког задржавања у Ублима, пошли су у Доњу Морачу код игумана Морачког манастира – Михаила. Игуман Михаило их лијепо прими и пошаље их у Жупу никшићку код игумана Лазаревића. Игуман их сјутрадан пошаље код свога брата Доброслава, у Требјесу, код Никшића, гдје су радили као чобани неко вријеме, у ствари, до разуре Требјесе 1711. године, када су се Требјешани иселили у Пјешивце, гдје су са њима пошли и браћа Дмитар и Митар. У Пјешивцима су се одали четовању и у једном боју на Пандурици Дмитар је погинуо.

Послије Дмитрове погибије, Митар се из Пјешиваца вратио у Жупу, гдје је неко вријеме био у манастиру, одакле пође у Морачки манастир. Из Доње Мораче Митар пође код Томића, у село Старче, у Горњој Морачи. Код Томића је чувао овце по Јаворју, Лоли и Крнову, гдје се упознао и спријатељио са ускочким чобанима. Међу њима је упознао дјевојку Јелисавку Ђедовић из Тушиње, са којом се и оженио и прешао да живи у Тушињу на имање Суља Мартиновића. Он је ово имање које се налазило на Пећинама купио помоћу тазбине. На њега се Митар населио 1714. године.

Митар је имао четири сина: Гргура, Пека, Новака и Васиља. Сва четворица су рођени у времену између 1718. и 1735. године. Гргур се одао четовању по Босни и тамо му се губи сваки траг.

Пеко Митров је имао синове: Мића, Митра, Дамјана и Димитрија.

Новак Митров је имао: Матија, Милована-званог Цвијо и Милију, а Васиљ Митров је имао Спасоја.

Негдје око 1820. године, Митар и Димитрије Пекови и Милија Новаков су се подијелили и Митар је одселио у Шаранце код приајтеља Џаковића. Неки од његових потомака су се преселили у Затарје, а неки у Никшић. Неки од ових из села Станчана из Затарја су прешли у Шаранце, одакле су се одселили у село Варине у Затарју, а одатле 1945. године као колонисти селе у Војводину.

Било је Зековића који су се селили у Америку, одакле су се као добровољци враћали да учествују у балканским и Првом свјетском рату. Неки од њих су изгинули у овим ратовима, а неки су након завршетка рата колинизовани на земљу у Банату.

Миладин Милована Митрова из Крупица се преселио у Шаранце, у село Понор, гдје и данас живе његови потомци.

Јевто, син Саве Митрова из Крупица се преселио у Павино Поље. Јевто је у Крупицама убио Аска Одова Реџовића и истакао се у Мојковачкој бици. Од њега нема потомства.

Огњен-Бећо Савин из Крупица се преселио у Гранчарево код Томашева. Огњен је учествовао у балканским и Првом свјетском рату. Његови потомци живе у Гранчареву и Иван Савов се из Крупица преселио у Гранчарево, гдје и данас живе његови потомци.

Из овог братства су у оквиру Тушињске чете у ратовима од 1912. до 1918. године учествовали и у њима погинули следећи братственици: Михаило-Зелен Јованов, погинуо 1912. године; Радуле Милисављев и Милован Андријин 1913. године, Марко Милисављев и Милош Миливојев 1914, Тодор Николин 1915, Нешко и Симо Радованови, Мидо Видојев и Петар Мијатов – 1916. године; Миле Савићев, Млађен Ђорђијев и Божо Јованов 1918. године. Рањени су: рођаци Иван и Симо, а у Комитском покрету су учествовали Трипко као четовођа и Шурко и Маринко као комити. Шурко је умро од шпањолице 1918. године.

И у НОР-у, као и у првим ратовима, Зековићи су својим учешћем дали велики допринос у борбама против непријатеља од 1941. до 1945. године. У јединицама НОВ-а погинули су сљедећи братственици: Милисав Илијин на Сутјесци 1943. године, Душан Радисављев на Сутјесци 1943. године, Шћепан Радосављев из Тушиње у Лековини 1942. године; Ћиро Савин код Никшића 1943, Митар Миладинов из Понора у Кучима 1944, Миро Владимиров с Бара у Морачи 1944, Гојко Милићев са Бара на Матешеву 1944, Милорад Савин из Тупшње на Трнову 1944, Никола Батрићев из Тушиње на Биочу 1944. и Ђорђије Јагошев из Тушиње на Матешеву 1944. године.

Вељко Сима Јованов био је предратни правник и стари члан Партије, истакнути комуниста из предратних дана, борац за радничка права, члан најужег партијског руководства у Покрајинском комитету, секретар Окружног комитета за Никшић у току НОР-а; народни херој и носилац Партизанске споменице 1941. У поратном периоду био је на високим функцијама у Републици и Федерацији. Његова сестра Боса је једна од најистакнутијих жена у дробњачком крају, у НОП-у је од првих устаничких дана, истицала се у организовању народне власти и организације жена у Шавничком срезу; носилац је Партизанске споменице 1941. Никола Симеунов је у НОР-у од првих устаничких дана и истакнути борац у јединицама НОВ-а; носилац је Партизанске споменице 1941.

Скоро да није било куће у овом братству која није дала допринос НОБ-у и из које није неко учествовао у јединицама НОВ-а, тако их због опширности не могу набројати.

Приликом сређивања овог материјала испустио сам имена сљедећих братстеника који су погинули у току НОР-а, и то: Војин Маринков, из Вранеша, погинуо је 1943. године, Саво Симеунов из Тушиње, погинуо код Чачка 1943. и Гавро Бећов, у Каменој Гори 1944. године.

Грађу за ово братсгво сам користио на основу казивања Бошка Миладинова из Понора, припадника НОП-а од 1941. године и активисте у организацији бораца у општини Жабљак. Користио сам се и једном комплетном монографијом о братству Зековићи коју је сачинио Урош Аксентијев, истакнути стручњак из области права и правосуђа. Човјек који је радио на врло одговорним функцијама у Републици, налазио се и на положају судије Врховног суда Црне Горе.

Ово братство је дало истакнуте стручњаке свих профила, који се налазе на разним одговорним функцијама у многим мјестима широм наше земље.

Велики број породица се иселио из Тушиње, а највише их је у Бачком Добром Пољу гдје су колонизовани 1945. Има их и у Никшићу.

Славе Никољдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић