Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
ТРЕПЧАНИ – ТЕПЦАНИ
Припадају Калабићима који су се заједно с Новљанима доселили из Никшићких рудина, из мјеста Трепача и населили дробњачко село Мокро. Како је већ наведено у дијелу о Калабићима, једна група је остала да живи на Мокром (и о њима је било ријечи у дијелу о Калабићима), а друга се одселила у Језера и населила крај који обухвата пространо земљиште од Пирликтора до Штуоца.
Познато је да је од Оногошта, преко Дробњака и Пирликтора, па преко Пљеваља и даље, за Србију и Босну, водио главни друм којим су пролазили разни трговачки каравани, али и велике војске на својим ратним походима. Због свега овога околно становнипггво је било изложено честим пљачкањима и разарањима, па и овај огранак Калабића-Трепчана, који је био настањен око пута, у бжзини Пирликтора; доживи страхоте пљачке, разарања и страшне погибице. Разарања Тепчана могла су се десити средином 17. вијека, јер се зна да је 1651. године Али-паша Ченгић с великом војском вршио терор над дробњачким становништвом, палећи села и убијајући људе (Љ. Стојановић: Записи и натписи, књ. V).
Од Тепчана, који су насељавали предио око Пирликтора, послије оваког разарања остану само три мушке главе – Стојан са синовцима Станишом и Рајичем. Стојанови синовци су свога стрица Стојана из милости звали Смољан.
Послије оваквог сгравичног покоља и разура Тепчана, Стојан се са синовцима склони у скровито и пусто мјесто на лијевој обали ријеке Таре, испод Штуоца. Ово мјесто се до тада звало Козила, било је ненасељено, али врло погодно за живљење. Козила је тада добила ново име Трепча по мјесту Трепча из кога су доселили Калабићи-Трепчани. Временом се слово „р“ изгуби, а „ч“ пређе у „ц“ и на крају добисмо данашње име Тепца.
Стојан са синовцима подијели Тепца на три дијела. Стојану или Смољану припадне источни дио села, који се по њему назове Смољани. Рајичу припадне дио који се зове Потоци, а Станиши Бејовина.
Пошто су населили врло плодно земљиште, они су се брзо обогатили и разгранали на нова братства, која су брзо постала бројна.
Међутим, Батрић Тихомиров Бадањар, познати просвјетни радник у својој монографији о Тепцима (монографија се налази у рукопису) наводи да Тепци потичу од српског племена Смољани, које је дошло давно на ове просторе. Он даље наводи да су се они кретали преко Босне и Херцеговине и да су се населили у Никшићким рудинама, гдје су живјели око 150-200 година, гдје су примили хришћанство, живећи у „покрштеној Србији“, како је цар Порфирогенит назива у дјелу О управљању државом.. Из Никшићких рудина из мјеста Трепача, они се у 8. вијеку покрену према вали ријеке Комарнице са братствима Јунци и Калабићи и запосједну простор плодног земљишта на караванском путу у Мокром. У даљем покрету потисну старосједиоце Матаруге – племе Кричане преко Таре и населе се на Језерској висоравни на подручју Међужваља, Селине, Врела и Нинковића на караванском путу и вратима кланца улаза у кањон Таре. Запосједну територију сјеверне Језерске висоравни са планином Штулац и Пирликтор, па до Таре и дијелове Сињајевине са Смољанским пољем, гдје су им били катуни, а које је по њима добило име. Јунци тада населе средњи дио Језера, а Калабићи остану на Мокром.
Даље се у овој монографији наводи да се на простору њихова станишта налазио Језерски град на обронцима планине Пирликтор, а на улазу караванског пута у кањон Таре. Преци Тепчана били су у служби српске властеле као поседа у граду са звањем “тепчије”. Били су чувари прелаза Таре на Леверима и у првим редовима у одбрани и први гинули. О животу предака Тепчана док су живјели на подручју Међужваља, тј. прије турских освајања ових крајева, а то је период више од седам вјекова, не зна се готово ништа. А како би се знало када су Турци извршили погром над тим становништвом. Посада Језерског града јуначки је одолијевала турским нападима и много је Турака изгинуло док су град освојили. Послије заузимања града и жртава које су изгубили док су град освојили, они се силно осветише над становништвом села у околини града, тако што све побише и села са земљом сравнише. Овом страшном покољу измакле су само три мушке главе: Стојан Бадњар, Станиша Нинковић и Рајич Батрић даље наводи да су ова тројица населила мјесто које се до тада звало Козила на лијевој Обали Таре испод Штуоца. Пошто су ова тројица: Стојан, Станиша и Рајич били у посади Језерског града са звањем “тепчије”, па су остали Језерци њихове потомке називали Тепчанима, а мјесто Тепцима и тако им оста назив Тепца и Тепчани.
Стојан, Станиша и Рајич настане се и наставе живот у Тепцима. Оно што Бадњар наводи даље, у својој монографији, углавном са мањим разилажењима, поклапа се са оним што је до сада објављено о овој групацији братстава.
Тепчани су били удаљени од других родова и братстава и били су упућени сами на себе, па су се због тога почели међу собом женити и удавати врло рано.
Тепчани знају ко од кога води поријекло и, према њиховом казивању, од Стојана – Смољана су Радуловићи, који су се разгранали на Џабасане, Бадњаре, Јоловиће и Паређине, а ови се касније прозову Потураци. Од Рајича су Марићи, Голубовићи, Лаушевићи, Јововићи, Дринчићи, Ћетковићи и Вујичићи, а од Станише су Обрадовићи, Божовићи, Милићевићи и Петковићи. О свим овим родовима говорићемо посебно, ради боље прегледности.
Од Тепчана има доста исељених у друге крајеве, од којих су Бартуле на Гласинцу, Јовашевићи у Пљевљима и Антонијевићи у Орљају.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
Коментари (0)