Порекло презимена, село Загорич (Подгорица)

Порекло становништва насеља Загорич, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово село је одувијек чинило и чини најужу периферију Подгорице. Мада га од ње одваја брдо Горица, оно је с њоме добро повезано, и то како путевима са источне и западне стране, тако и пјешачким стазама преко њега. Предност његовог положаја посебно се огледа у томе што је село настало на домаку Дукље, која је била веома интересантна као излетиште Подгоричана. Село се првобитно развило дуж сјеверне подгорине Горице, да би се временом раширило у Загоричком пољу. Његов атар се ширио и формирао тако да га са сјевера ограничава Златичко поље, са истока аутопут Подгорица — Колашин, са сјеверозапада Пиперско поље, са запада Морача и са југа брдо Горица. Тако уоквирен, захвата површину од око 450 хектара, односно 4,5 км2.

Као комуницу село је имало сјеверне падине брда Горице на једној и Кучко (Златичко) поље у равници на другој страни. Све до новијег времена припадало је општини Доњих Куча, па је користило и њихову комуницу. С друге стране, имало је могућност да користи и комунице у Какарицкој гори и Немовском пољу, али их због извјесне подвојености од села ипак није користило.

У погледу археолошких налаза, за атар овога села може се рећи да је сав „у знаку” Дукље која се највећим дијелом на њему простирала. Била су ту још и њена утврћења и водоводи, као и мост преко Мораче. V средњем вијеку загорички крај је, по свој прилици, могао бити у властелинском и црквеном посједништву. За прву претпоставку везује се податак по коме је Божидар Вуковић Подгоричанин родом из мјеста Ђурића, које се налази на лијевој обали Мораче, тј. у атару овога села. Као војвода и познати штампар, припадао је властелинском роду. Дијелови овога краја вјероватно су били и посједи цркава, најприје оне поменуте на Златици, а затим и цркве св. Борћа под Горицом. По доласку Турака, и овдје су као и у Дољанима, Маслинама, Момишићима и другим околним селима стварани агалуци подгоричких муслимана, које су они држали све до друге половине прошлог вијека. До знатног, боље рећи пресудног досељавања новог становништва дошло је послије ослобођења Подгорице од Турака. Од тада се насеље релативно брзо развијало, тако да је, према званичним подацима 1925. године имало 47 домаћинстава са 280 становника. Више досељавањем него природним прираштајем, оно је до 1941. године порасло на 54: 310, да би се број и једних и других до 1948. године попео на 62 : 373. До балканских ратова, у Америку су ради зараде ишла и вратила се три мјештанина, а исто тако и у међуратном периоду. Током рата 1941—45. погинуло је, нестало и умрло око 42 особе (на страни партизана погинуло је 11, на страни четника — погинуло 9 и одступило (нестало) 13, а умрлих мјештана је било 9).

Од 54 куће у 1941. години само их је 7 било на спрат, тј. на изби, а све остале су биле приземне. Највећим дијелом имале су примитивно изграђен нужни смјештај за стоку, живину и свиње, који је био саставни дио дворишта. Изузев 10 домаћинстава која су користила обичне врсте шпорета, уочи рата сва остала су се служила огњиштем. Мада је доста пространо и мјестимично груписано, село је увијек представљало хомогену цјелину. Формирани имовински потеси непосредно су везани за положај било подвојених или груписаних кућа. А од главног пута који води подно села рачвају се путеви и путељци до свих кућа у селу.

Село није имало своју цркву ни школу. За вјерске потребе служила им је подгоричка црква – св. Борћа, а школа у Дољанима или још више школа у Подгорици. За школовање своје дјеце, оно, такоће, није имало ни било каквих других јавних објеката.

Загорич је, како рекосмо, као новије насеље основано првих година послије ослобођења Подгорице, тј. 1880—82. године. „Основао” га је књаз Никола, одлучивши да се Загоричко поље додијели Братоножићима.  (Одлука је, према казивању, донесена на сљедећи начин: Кад је књаз Никола првим доласком у ослобођену Подгорицу стигао и у Загоричко поље (Дукљу) отпочинуо је на Грудици, па окренут лицем према селу, раширених руку (једном у правцу пута ка Подгорици и другом у правцу Везировог моста, између осталог рекао да се ту населе заслужни Братоножићи лошег имовног стања. Остављам пут од Везировог моста, поред Пиперског поља, а затим на сјеверу измећу Пиперског поља и Кучког поља до Мораче да је широко колико се могу разминути два буљука оваца. Иста ширина да буде измећу Кучке комунице и села — до пута Подгорица — Колашин, а средином села се оставља пут од Мале Горице па на сјевер на пројавак и преко кучке комунице до Мораче (Крављаче) на водопој и за воду — за насеље будуће. Затим је наложио војводи Марку Миљанову да изврши расподјелу земљишта Братоножићима).

Према књажевом захтјеву, војвода Марко Миљанов је преко овлашћених лица у Братоножићима извршио диобу Загорича, и то у парцеле од 20 до 30 рала земљишта, тако да су се неки од удионичара овдје убрзо доселили, а неки чак нијесу ни много касније, иако су на добијене парцеле задржали право власништва.

Ево тих братстава и броја њихових домаћинстава која су тада на наведени начин добила земљу и населила се: Вучелићи (2 дом.), Грујићи (2), Шаковићи (3), Чубрановићи (1), Бошковићи (1) , Чађеновићи (7), Кркелићи (1), Дедићи (1), Ђукићи (1), Илићи (1) и Перићи (З). Напоменимо да су Кркељићи поријеклом Пипери, али теренски припадају Братоножићима.

На додијељену имовину, и поред тога што је она више била посна и утринаста, понајприје су се доселила сиромашнија домаћинства. Међутим, на оне плодније дијелове атара које су и касније држали подгорички муслимани и мухаџири, насељавање је почело касније. Оно се, заправо, одвијало у зависности од откупа те имовине, обично држане у комплексима као што су: Муратовина, Суљовина, Крњевина, имања Мучића, Кркановића и др. Те земље су, поред осталих, највише откупљивали Кучи.

Углавном, од почетка овог вијека па до првог свјетског рата Загорич су поред ових населили:

Поповићи, Рашовићи, Вујошевићи, Милачићи, Перићи и Прелевићи — из Куча;

Шушовићи, Вучинићи, Стамато- вићи, Михаиловићи и Вуканићи — из Пипера;

Мараши, Улићевићи и Вујовићи из Зете;

Вукчевићи, Бурзани и Радусиновићи из Љешанске нахије и Бешовићи из Братоножића. Њиховим досељавањем становништво села се увећало више него за једну трећину.

Сва загоричка братства су 1941. године имала сљедећи број домаћинстава: Мараши (2), Бурзани (1), Перићи (2), Поповићи (3), Вујошевићи (3), Улићевићи (1), Кркелићи (1), Дедићи (1), Шушовићи (1), Чађеновићи (6), Чубрановићи (1), Тошковићи (1), Рашовићи (1), Шаковићи (4), Вујовићи (1), Михаиловићи (2), Грујићи (2), Вучелићи (2), Вукчевићи (1), Илићи (1), Радусиновићи (1), Вучинићи (3), Ђукићи (3), Перићи (2), Бешовићи (1), Стаматовићи (6) и Врбице из Његуша (1).

На оскудним сеоским комуницама није се знатније могло развити сточарство. Домаћинства су у просјеку држала до двије краве и двадесетак оваца. Досељеници из Братоножића, Куча и Пипера, по задржаном праву коришћења својих племенских планина, на. њих су преко љета изгонили своју стоку. Тако су, рецимо досељеници из Братоножића користили комуницу у планини Кому, на мјесту званом Турјак, тј. изнад Опасанице, под самим врхом Крчког Кома. За јесен и прољеће остајале су комунице, а до велике, обично августовске суше и покошене ливаде. Остали мјештани, који нијесу имали право испаше на планини, давали су стоку другима на чува- ње, уз уобичајену надокнаду.

Оближња Морача је сасвим незнатно коришћена за риболов; ловило се приватно и обично се мали улов користио за личне потребе.

Иако састављено од разних братстава и племена, становништво Загорича је видно испољавало познате елементе патријархалне солидарности. Мобама су се помагале комшије у окопавању усјева, у брању кукуруза, или у изградњи кућа, појата и сл. Имућнији су показивали спремност да помогну сиромашнима и немоћнима, итд.

Један примјер такве солидарности још увијек је у свјежем сјећању старијих људи. Овдашњи мјештанин М. Дедић имао је жену и сина Михаила, који се разболио од туберкулозе. Да би могао да га лијечи (у Словенији) морао је да прода читаво имање за 25 хиљада динара. Продао га је оближњем комшији. Пошто се са лијечењем није успјело, након утрошеног новца, отац се са сином вратио кући, гдје је Михаило убрзо умро. На дан сахране један од мјештана је рекао: „Браћо и пријатељи, ево пратимо на починак младог Михаила (1939), јединца сина… Сви га жалимо. Но пошто се са гроба вратимо, свако ће к својој кући, а ова два стара родитеља неће, јер немају куће ни имања, но их узалудно продаше да спасу сина. Да ли пристајете да скупимо добровољни прилог и да вратимо продату кућу и имање М. Дедића, уколико купац пристане да их врати?” Пошто је предлог прихваћен, одрећено је шест људи за прикупљање новца. Убрзо је прикупљено 30 хиљада динара, од којих је купцу враћен новац, а од осталог су наплаћени трошкови сахране, купљена крава и нешто хране, па су унесрећени родитељи остали да живе у својој кући до смрти.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 146-149).