Порекло презимена, село Матагужи (Подгорица)

9. април 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Матагужи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Једно је од највећих и у историји зетске области најстаријих, најпознатијих и најзначајнијих села. Развило се у релативно широком прелазном појасу, које се југоисточно од Цијевне преко скелетоидних и мање продуктивних површина наставља ка све плодвијем и најплоднијем пријезерском подручју. У вријеме када је ниво Скадарског језера био нижи и његова површина мања, обрадиви и насељени комплекси овога села досезали су знатно јужније, захватајући не само касније периодично плављену него и добар дио потпуно поплављене зоне. Ово се основано може тврдити јер то показују како многи археолошки налази, тако и историјски помени овога насеља и матагушког краја уопште. Аналогно Гостиљу и Матагужи су »старо помешћено село«, како каже Јовићевић. »Кад је вода раселила Матагуже, онда се насеље дијелом раселило, а дијелом помакло у данашње село. Село има пространо поље и травне лугове за испашу. Говећи брод, најпространији и најтравнији зетски луг, понајвише припада Матагужима. То чини да је положај Матагужа веома погодан за економски и привредни живот.«

Сјеверном и источном страном атар села у ширем опсегу ограничавају потези од Цијевне преко Врањске горе, Шкљупе, Шипнице, старог пута Потоци, Дрековца и Шарове тополе. Са јужне стране је Скадарско језеро, а на западној страни Гошићи и Голубовци, односно од југозапада Стријеловац, па (западно од Веље Мрке) Жабарово, затим пут Гопшћи — Арбанашка главица, те, западно од засеока Дубраве, Кула црногорска и Карабуш. Оваквим оквиром био је обухваћен и заселак Дубраве (удаљен од села око 1 км), који је послије 1945. године ушао у састав Голубоваца. Сјеверно од села простирао се велики комун, звани Карабуш, обухватајући простор измећу десне обале Цијевне, Шипчаника, Владана и Никољ-цркве. Данашњи атар села, без Дубраве, Карабуша и Оџиног поља до Арбанашке главице, које је такође било комун Матагужа, а сада је у атару Голубоваца, захвата много мању површину него раније. Према катастарским премјерима послије 1950. године, сеоски атар је велик 1257 хектара, тј. 12,6 км2, док је раније заједно са комунима био готово три пута већи.

Агломерирајући се помећу пространих испаша за ситну стоку на сјеверу и обрадивих и ливадских потеса на југу, ово насеље је од шшрско-римских и средњовјековних времена имало повољан географско-саобраћајни положај. Битно су га одређивала два правца повезивања и прожимања. У илирско-римском и у раном средњо-вјековном периоду од великог значаја за његов развој биле су комуникације на правцу исток — запад, тј. од Албанског приморја и скадарске области према западним дијеловима базена Скадарског језера, Горњој Зети и приморју. Другим главним правцем сјевер — југ путеви су, тушким смјером и преко овог насеља, повезивали малесијско-кучко брдско-планинско залеће са јужним дијеловима Зетске равнице и Скадарским језером. Дакле, и еколошки и географско-саобраћајни услови пружали су могућност да матагушки крај од раних времена буде насељен и доласком Словена даље у средњем вијеку буде толико познат.

Из првог доба, поред ранијих мјестимичних налаза у пријезерском дијелу атара, археолози су (1982) као површинске налазе констатовали већи број имбрекса, опека зидног ломљеног камена, те већи број фрагмената римске и хеленистичке керамике (амфоре, рибарски тегови, здјеле, финисована бијела керамика). Напоменули смо да у овом крају археолози наговјештавају многе друге крупније и значајне налазе, који ће заједно са осталима из других прибреж- них мјеста још боље расвијетлити рану насељеност око Скадарског језера.

О Матагужима као старом поромањеном илирском племену, које су ту затекли први досељени Словени и с њима се измијешали, већ је прилично тога речено. Ово као и друга поменута старобалканска племена измијешана су са Словенима и она су не само према народном предању него и према констатацијама етнолога и историчара »давно нестала«. Надолажењем нових српских досељеника пред навалом Турака, настајала су нова јака племена, која су скоро уништила »мијешане старосједиоце«. Када су се »довољно намножили, досељеници су ступили у борбу са старосједиоцима. Отимали су власт у племену од њих, а у дугим очајним борбама старинце су убијали или изгонили из племена«. Испитујући народно предање о Матагужима, Јовићевић је записао да су »они били неко старо племе, велико и силно и да су били господари у Зети. Главно им је мјесто било у Матагужима… Од српских племена Малисори помињу Тихомире, Бошњаке и Матагужане… Стари Матагужи су једио од највећих старих насеља и селишта; о њима се у народу много прича… Потпуно су нестали.. .«

На другој страни, у Кучима, Ердељановић је такоће консултовао народно предање о »тамошњим« Матагужима. Наводећи Јиречеково мишљење »да су негдашњи становници затеског села Матагужи били Арбанаси«, да је њихово име илирског поријекла, Ердељановић истиче »да се свуд по Кучима сасвим одлучно тврди, да су Матагужи били ,стари народ’, који је баш сједио у данашњој кучкој земљи. А у јужној подгорини Жијова има највише предмета које предање везује непосредно за њих… Да ли се од Букумира и Матагужа одржало неких остатака и мећу Кучима, то не знамо. Али се чини вјероватније да су Кучи и са њима учинили оно исто што и са Хотима: сасвим их протјерали и заузели њихову земљу. Сумњамо, истина, да су данашње село Матагуже у Зети засновали протјерани Матагужи. Овоме се само као претпоставка може додати могућност да су оба матагушка насеља (и у Кучима и у Зети) првобитно могла постати као резултат љетњег (планинског) и зимског (равничарског) турнуса са стоком. Познато је да су се старобалканска племена највише бавила сточарством.

Према Јиречеку, Матагужи код Подгорице »познати су од 1330. године«. Нека њихова имена помињу се у Скадарском земљишнику 1416. године (Лазаро Матагулси, Андреа Матагулси), а 1418. се каже да су Матагужи били »настањени на границама скадарског подручја. Као ратничка дружина помињу се затим 1441—42. године, тј. у вријеме првог пада српске деспотовине, када је Горњом Зетом овладао Стеван Вукчић, а Црнојевићи пристали уз Млечиће, који су били заузели Дриваст. Сусрећу се и у познатој Зетској пресуди деспотовог војводе Томе Комнина из 1445, којом је ријешен погранични спор измећу Хота и Матагужа, а исто тако и као први потписници Врањинског уговора (1455) измећу Млечића и Стевана Црнојевића. Ту се помињу и Шкатарићи (?) (Chatharichii)- Године 1468. Матагужи су приложили Врањинском манастиру земљу »между реку Плавницу и поток Октабеж…« Међу приложницима помиње се и »Лев Грбавчевић, највјероватније припадник братства Грбавчевића у данашњим Матагужима«. Долазак Турака, како изгледа, проузроковао је велике промјене у матагупхком крају. Како су се Турци односили према матагушкој властели и колико је она тада заједно са другим мјесним живљем расељена, растјерана или изгинула питање је о коме се ништа посебно не може рећи. Ово напомињемо зато што предање каже да су стари Матагужи тада и од тада, углавном, »нестали«. Томе се у прилог додаје и то што их М. Болица, за разлику од многих мањих насеља које је поменуо, није навео у свом попису из 1614. године.

Много касније, у периоду од ослобођења Зете од Турака до Првог балканског рата, стицајем познатих околности, Матагужи су били најнасељеније село у Зетској равници. Тада се у Малим Матагужима, који су се нашли ван црногорске границе, настанило око 200 муслиманских породица, највише досељених из Голубоваца. Као мухаџири, ту су се задржали до напада Тургут-паше на Малесију (1909- године), када су се због угрожене безбједности почели пресељавати у Скадар. Мухаџири су ту били подигли кућице »обично сламењаче и плотњаче, и у нади да ће султану припасти опет све до Мораче задржаше се ту тако дуго«.

Године 1925. Јовићевић је у селу пописао 90 кућа са 21 братством, а према званичном попису, село је тада имало 89 домаћинстава и 481 становника. До 1941. године број првих се попео на 132, а других на око 790. Осам година касније (1948) број једних и других износио је 150 : 960.

V селу је 1941. године зиданих приземних кућа било 57. Од њих јецан дио са веома мало креча, скоро сувомеће. Готово су све биле без патоса и у једном броју њих једна половина је слу- жила људима, а друга стоци. Кућа на коноби је било свега 7. Тавана (плафона) је било мало; понеко је на гредама имао љесе од прућа. Куће су биле доста влажне и хладне; омалтерисаних је било само неколико.

Остала домаћинства, њих 48, живјела су у појатама са зидовима од прућа и покривених трском и шеваром. Неколико их је било од сувомеће, укопане у земљу, због чега су биле топлије. Кров од ражане сламе, који је много бољи и трајнији, ријетко је прављен.

Појате за стоку имало је свако домаћинство, обично по једну за сву стоку; ријетке су биле посебне за овце. За свиње су прав- љене кошарице од прућа, покривенс трском. Свиње су затваране само ноћу. Нико није имао кокошарник, већ су кокоши спавале на дрвећу око куће као полудивље.

Иако релативно пространо, село је мјестимично било доста густо насељено; махом груписано према средишту насеља, и то углавном по братствима (Шкатарићи, Мараши, Мајићи, Бољевићи, Ђекићи). Око неких кућа било је и по рало земље, а појединци су имали и знатно више, чак до 15 рала. У таквим случајевима и дворишта су најчешће била повелика. Све куће су имале огњиште, осим једне, учитељеве, која је уз огњиште имала и шпорет.

Од главног сеоског пута, који је дио пута од Туза према Голубовцима и пролази средином села, рачвају се мањи путеви и путељци до свих, било груписаних или подвојених кућа.

Сеоска црква налази се под Врањском гором, помећу Врања и Матагужа, а уобичајено се назива Врањска црква. Ово стога што се сматра да је стара Никољ-црква некада била и матагушка. Она је, као и све претходне цркве, једнобродна. Истиче се високим звоником на прочељу. Обновљена је на темељима цркве из доба Немањића крајем 19. вијека (њен иконостас, рад К. Биновског је из 1900. године), а затим 1936. године, кад је и освећена. За један дио њеног гробља сматра се да је средњовјековне старости. Близу ње је сачуван и један римски миљоказ. Дрквено имање је за овдашње услове било прилично велико. Оно се формирало завјештањем и поклонима. Раније се та земља користила продајом паше и сијена мало је давана под аренду. Напоменимо да су се стари Матагужани сахрањивали пред Никољ-црквом. Братства Радовићи и Вујошевићи су се први почели сахрањивати пред матагушком црквом, што говори да су дошли (из Куча) касније.

Школа у селу датира из посљедњих година прије ослобоћења Зете од турске власти. Налазила се уз цркву. Радила је са много тешкоћа и често је затварана. Њен редовни рад онемогућавали су муслимани из Врања, Владана и Матагужа.

Прије 1941. године село је имало једну малу догању; у њој се продавала со, шећер, шибице, плави камен и др. Ту се могло трговати за жито, јаја и друге производе. Близина Подгорице, Тузи и Врања чинила је њен промет малим, јер је тамо трговина била већа и боља.

До прије педесетак година у селу се налазила »гомила од џамије«, али је и она уништена. На Врањској гори се налазе остаци турског, а можда и неког ранијег утврђења.

 

Године 1941. у селу су живјели:

Калуђеровићи, којих са својим огранцима на уже презиме — Бољевићима (17 дом.), Јанковићима (6), Раковићима (5) и Балијашима (3) има 31 домаћинство. Доселили су се из Ђеклића прије око 250 година. (Неки од овдашњих Калуђеровића мисле да су од Калуђеровића из Љуботиња. У Љуботињу, мећутим, постоје два братства Калуђеровића, који нијесу рођаци. Ови овдје рачунају да су рођаци са Калуђеровићима из Бјелопавлића, а они су из Ћеклића).

Како изгледа, Калуђеровићи су још раније дошли у Голубовце, јер се њиховим преласком у Матагуже одмах јављају с поменутим презименима на огранке. Бољевићи се, рецимо, званично презивају Калуђеровићи, а има случајева да се рођена браћа презивају — један Бољевић, други Калуђеровић, или отац Бољевић, а синови Калуђеровићи- Бољевићи су се прије звали Чукуровићи, али су се по неком Бољу, који је вјероватно први од њих дошао на Божов бријег у Матагужима, прозвали Бољевићима. Кад су у питању оваква релативно јака братства као што су »зетски« Калуђеровићи, који су се, како изгледа, послије »турског расељења Матагужа« мећу првима доселили »да раде агинске земље«, не треба искључити могућност да су им се друга презимена, као јачици, »прибратствила«. Таква братственичка хомогенизапија под турском економском и политичком влашћу свакако је морала имати одређену разложну улогу.

Шкатарићи (11 дом.) су најприје из Враке дошли у Голубовце. Међутим, у Враку су се давно доселили као Вујовићи из Микулића (Бјелице) и тамо се, по матичном селу, назвали Микулићима. Доласком у Голубовце, а похом у Матагуже, и то презиме им се дијелом губи, односно мијења у презиме Шкатаре. Сматра се да је то презиме изведено од Скутари, боље рећи од Шкодре. Са оним породицама које су задржале презиме Микулићи, Шкатарићи су раније одржавали рођачке везе и једни другима ишли у сватове. Држе да су у Матагуже досељени прије око 250 година. (У околини Задра постоји презиме Шкатари. Ннје познато да ли имају какве везе са овдашњим Шкатарићима).

Мараши (8) су досељени из Албаније. Први су им рођаци Мараши у Митровићима (Зета), с којима нијесу даље од 4 до 5 пасова. На ужем огранку (по претку Луки) су Лукићи. Овдје су се доселили прије око 100 година.

Радовићи (7) — Кликовци (1) — Вујошевићи (5) досељени су из Куча (Орахово).

Радовићи и Вујошевићи (Ђекићи) били су мала братства. Од времена доласка овдје не набрајају више од 4 до 5 пасова; значи, паушално речено, прије око 150 година.

Кликовци су додигли из Махале прије 70 година.

Пејовићи (1) су из Љешанске нахије (Горњи Кокоти); досељени су послије 1918. године;

Цавнићи (1) су дошли из Голубоваца, а Мијовићи из Куча у Голубовце, а затим овдје уочи балканских ратова;

Поповићи (5), тј. по ужим огранцима: Марићи (2), Ћепићи (1) и Маровићи (2) пресељени су из Голубоваца. Дио су оних Поповића за које се сматра да спадају мећу најстарија братства у Зети — досељена »из старог Раса« послије косовског боја;

Скробановић (1) је досељен из Мојановића као домазет.

Раичевићи (9) су старије братство у Зети; дијеле се на Андровиће, Ратковиће и Масларице. Од свих њих је по једна кућа дошла овдје прије око 180 година.

Живковићи (1) су из Куча (Убли); доселили су се прије око 130 година.

Трипуновићи (2) су од Бошковића из Бјелопавлића (Орје Луке); досељени прије око 160 година.

Бауковићи (1) су дошли из Курила послије 1945. године, а Вукчевићи (3) из Љешанске нахије прије балканскога рата.

Новаковићи (1) су из Лекића, досељени прије око 70 година;

Шофранац (1) је из Подгорице (домазет, истражио се).

Којићи (2) су »стари Матагужани«, мада не знају поријекло даље од петог паса. (Једна њихова породица, уочи посљедњег рата отишла је у Сенту);

Терзићи (1) су дошли из Голубоваца (истражили се).

Пајовићи (6) су из Бјелопавлића, досељени у Врањ и Матагуже прије око 150 година;

Ђуровићи су из Љешанске нахије (Ораси), досељени послије 1918. године;

Мирковићи (1) су овдје прије рата на краће вријеме живјели и одселили се;

Грбавчевићи су се из Грбаваца давно доселили; рођакају се са Радиновићима;

Кукуличићи (1) су дошли из Грбаваца прије око 100 година.

Мајићи (5) кажу да су из приморја (Маине), по којима су добили презиме; (Ердељановић иретпоставља да су Мајићи у Зети добили презиме по претку званом Мајо) доселили су се прије око 250 година.

Давидовићи (1) су из Љешанске нахије (Станисељићи); њихово је »досељење врло давно«.18

Пеличићи (1) су из Балабана, а Шушкавчевићи (1) из Шушуње; дошли су у »турско вријеме«.

Најзад, Кажићи (1) су дошли из Ботуна, а тамо из Љешанске нахије (Градац). Овдје се доселио прије око 70 година, као домазет.

Овдје готово да нема посебних предања о томе зашто су се иоједина братства досељавала. Крвна освета се, рецимо, и не помиње као разлог. Стога се уопштено може рећи да је досељавање мотивисано економским разлозима. Полазећи од мишљења да је доласком Турака за неко вријеме село било опустјело, претпоставља се да су подгоричке, тушке и голубовачке аге временом овдје насељавали добјеглице из околних крајева Црне Горе и претварале их у чифчије. Зна се да су аге и власници земље овдје били Лекићи, Хаџимуховићи и Станковићи. (Било је и рођака садашњих Матагужана који су ту били муслимани.У Врању живе муслиманске породице које сматрају да су роћаци са овима у Матагужима. Такви су Раичевићи и Алибашићи, и то су доста блиски робаци, али су се прије одвојили него шго су дошли у Врањ из Матагужа. Калућеровићи, као и други, такоће имају роћаке мећу муслиманима). Када би које домаћинство из зетских села дошло овдје, оно би повукло и друге бивше комшије, кумове или роћаке. У ранија времена, сматра се, домазетства су била изузетно ријетка.

Општа карактеристика свих братстава у селу је да су они Зећани, без обзира на поријекло. Тако је, мање-више и у свим осталим селима Зете. Послије ослобођења Зете (осим Матагужа), Матагужани су се извјесно осјећали као слободни. Најчешће им је омогупавано да слободно иду у Црну Гору. Ђацима је било дозвољено да могу ићи у голубовачку школу. Појединци су ради зараде ишли у Трст, али им је пасош давала Црна Гора. Чак и муслимани, рођени у Зети, па досељени овдје, могли су несметано ићи код својих рођака и пријатеља. Познат је случај Тема Аговића који је често ишао у Црну Гору.

Потпуним ослобођењем села 1912. године дошло је до релативно брзог раслојавања на многобројне сиромашне сељаке. Сиромашни, па и средњи сељак најчешће није имао стоке, нарочито не запрежне. Сеоска сиротиња је надничила код богатијих сељака па и код својих братственика, а у неродним годинама често није имала ни сјеме, него би га појела. И запрега се морала у таквим приликама продавати да би се преживјело.

До 1914. године нико није ишао у Америку, док је у Трст ишло и вратило се 9 особа. Тек у периоду 1918—41. у Америку су ишле и вратиле се двије особе. У истом периоду иселиле су се 4 породице, и то по једна у Сенту, Пећ, Врањ (сусједно село) и Мојановиће. Током рата погинуло је и умрло око 65 мјештана.

Село је било без братственичке комунице, док је главна и неограничено коришћена комуница, првенствено за испашу од јесени до прољећа, била Карабушко поље. Њу су користили и Матагужима комшијска села. На другој страни, послије косидбе ливада, на њима је пасла стока без ограничења по основу власништва; напасали су стоку и они који нијесу имали ливаде. Испаша је текла до надолажења језера. Ране ливаде су забрањиване за пашу на Симоњдан (14- септембра), а средње и касније ливаде биле су слободне за пашу до марта или до Благовијести у априлу. Само су појединци повремено давали стоку на планину, у Куче.

Риболов се већином сезонски обављао, тј. надоласком језера од јесени до прољећа. Ловило се лампом и ошћима, свако за свој рачун. За лов на ситну рибу правиле су се коце. То су преграде од трске са нарочитим затворима за рибу. Обично су прављени заједнички; по два-три домаћинства. Као по правилу, крупна риба се продавала, а ситна тропшла кући. Ловаца са стране није било. Чун, ошћи, карбитна лампа и мала мрежа за коце били су једшш прибор. Веома мало се ловило вршама, удицом, парима (парангали). У домену сеоске солидарности, мобе у »класичном« смислу није било. Њен опсег је засниван правилом — ја теби ти мени- Сиротиња је ишла на мобу богатијим сељацима. Економски јача домаћинства плаћала су раднике. Највише су то били копачи кукуруза или жетеоци и косиоци. То је био типични аргатлук. Тако су се, уосталом, и звали ти радници: аргати.

Постојало је уједно и давање дјеце у најам — за чување стоке и друге ситне послове. Узимала су их обично инокосна домаћинства, које су их могла издржавати и мало плаћати. То се звало дворба (служења). Таква дјеца нијесу ни у чему одвајана од друге дјеце у кући. Сеоске путеве мјештани су радили и оправљали заједно; обично недјељом, кад себи нијесу радили. Село је имало мањи новчани фонд, скупљен од продаје сеоског сијена или од глобе за почињене штете. Из њега се сиротињи давала позајмица за случај угинућа краве, вола и сл., или кредити за случај смрти. У најтежим случајевима паре су се давале бесповратно. Цркву, гробље и школу оправљали су заједно.

На крају овог кратког осврта, ради даљег испитивања, вриједи навести и главни топономастички фонд матагушког атара. На југу су, ближе селу, имена:

Годеља, Баљинице, Мљаце, Црквине, Стари вигањ, Ораховачке баштине, Купина Рамадановића, Станковића бријег, Кучке ливаде, Трпезуља (Трпезуља, наводно као да личи на трпезу. У турско вријеме од Ћурића до Трпезуље чифчије су доносиле жито. Ту се узимао трећак (трећи дио), десетак и друге дажбине. У реону источно од Трпезуље налази се мочвара Шшшица, која је природни резерват за птице).

Јужније од ових села: Веља Мрка, Ћурић, Маратница, Рушко, Рашомице, Попов уба, Ћукаче, Феишта, Раковића ливаде, Аверуља, Разбоји, Бочуља, Љекачуље, Алкова локва, Млиништа, Срета, Потоци, Аџинице, Суљевице, Капљеше, Жалица Николовића, Тигањуша, Мренов Брод, Шаћовица, Омеров грм, Сјераве, Омака Разбој.

Јужно од овог земљишта, које није било ораница или ливада налазе се лугови. У њима су врбаци и љетња пасишта. Сељаци су то звали Лозе од Лазине. Ту су потезом од истока према западу, називи: Шарова топола, Кујов бријег, Ока Раковића, Шкатарина жалица, Кораћица, Фалеза, Преораде, Боља Гашова, Крапулић, Крсти Мрке, Кораба, Бонов Амбунос, Диноша, Сјераве, Рупа Грбавчевића. А у оквиру села: Ничевица, Онџилас, Дубраве, Кулића уба, Камена главица, Гусевац, Беговица.

На југу је посебно занимљив назив Балак-пазар. Ту је некада било пасиште Краињана,. а можда и Црмничана. Претпоставља се да су и они ту трговали.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.