Порекло становништва села Бистрице, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Налазећи се на домаку Бериславаца, Курила и Понара са једне, и Плавнице, Врањине и Жабљака са друге стране, Бистрице улазе у састав оног доњозетског подручја које је од раних времена имало видну економску и саобраћајну улогу у средњовјековној зетској држави. Положене сјеверно и западно од истакнутих зетских средишта — Врашине и Жабљака, оне су заједно са односним селима представљале прелазну пријезерску зону ка унутрашњости Зетске равнице. Њихов географски положај битно су одредиле Морача, на чијој лијевој обали се налазе, и још више Скадарско језеро са јужне стране.
И ово село се, попут сусједних, морало повлачити пред језерском трансгресијом, али исто тако и згушњавати пред алувијалним »налетима« Мораче. Па ипак стари путеви, било они са сјевера, од Подгорице, или они са источне стране што су од старе зетске престонице и касније турске метрополе Скадра водили сјеверном обалом језера према Жабљаку и приморју, држали су под својом саобраћајно-географском доминацијом и овај простор. И макар што атар овог села у том смислу чини хомогену цјелину са простором околних села, само насеље чини засебну агломерациону цјелину. Граница његовог невеликог атара са западне стране започиње на мјесту званом Мостине и наставља се Морачом према сјеверу до ушћа потока Таре, а одатле, источно, њиме до тзв. ливаде Таре. Одатле продужава на ливаде Мариштаци (не обухватајући их), а затим преко Становића ливада и поред Курилског луга излазе на Мостине. V том оквиру атар захвата површину од 260 хектара (2,6 км2). Насеље је удаљено око 5 км од ушћа Мораче у језеро, а добило је име по њеној овдашњој отоци Бистрици. Цијелом својом дужином село излази на главни зетски пут, на чијем правцу је у новије вријеме изграћена магистрала према приморју.
Иако село под овим називом не срећемо међу старим поменима сусједних села, основано је претпоставити да је и на његовом атару од давних времена постојало неко насеље. У том смислу оно је, аналогно Бијелом Пољу, било означавано именом другог села, у овом случају првенствено Курила, као вјероватно старијег и раније већег насеља. Положај насеља, прије свега према Врањини и Жабљаку, указује на вјероватноћу да су манастир и касније Црнојевићи овдје имали своје посједе. То посредно потврћује чињеница да су потурчењаци ту имали своју имовину. До подвајања села у »засебну« руралну јединицу са својим називом, највјероватније је дошло онда када се оно извјесно увећало. И старост неких досељених братстава указује на такву могућност.
Године 1925. Јовићевић је у селу пописао 48 кућа са 13 братстава, а по званичном попису оно је тада имало 49 домаћинстава са 220 становника. До 1941. године број првих попео се на 52, а других на 295. Осам година касније (1948) једних и других било је 54 : 304.
У 1941. години од свих кућа (59) приземних је било 36, а на спрат, тј. на коноби 23. У неким приземним кућама, у једној половини становала је породица, а у другој је била смјештена стока. Због поплава од стране Мораче и језера, имућни људи подизали су обично веће куће на спрат. Сем за стоку, доњи дио куће коришћен је за бачве, каце, оставу алата и сл. Појатама су се служиле оне породице чије су куће биле приземне, а било их је 25. Свињарника је било само десетак, јер су се свиње, поред друге стоке, највише држале у конобама и шталама. Постојећу збијеност кућа условиле су поплаве Мораче, јер су се због заштите од воде морали копати дубоки и доста широки канали (]ендеци), односно заједничке земљишне бране. За вријеме јесењих и прољећних киша, поред других доњозетских села, изразито је плављено и ово село. Од језера није могло бити заштите. Чести су били случајеви у којима су се мјештани чамцима морали кретати кроз дворишта, превозећи дрва за огријев, храну за стоку, или дјецу до школе, као и људе који су ишли на пазар или било гдје ван села. У свим кућама, иначе, користило се само огњиште.
Село није имало цркву, већ је своје покојнике сахрањивало у Понарима и Вуковцима, пошто је највећи дио овдашњих братстава досељен из Понара. Наиме, некада док је Морача текла поред Понара и када се, сем за вријеме великих киша могла прегазити, власници који су имали имовину на лијевој обали Мораче прелазили су ријеку и обраћивали је као »беговску земљу«. Касније, усљед пораста водостаја, боље рећи поремећаја у доњем току Мораче, »власници« те имовине, као и имовине узимане под закуп, нијесу могли више прелазити Морачу, па су се из Понара почели досељавати. Било је то, сматра се овдје прије око 250 година.
Прво су дошли Добровићи, Мијовићи и Шишевићи. (Ево шта је о томе записао А. Јовићевић: »Када је Морача текла испред Понара и поред Жабљака, а то је било прије 150—200 година, онда у Бистрицама није било села и бистричку земљу су радили људи из Понара, а када је Морача пробила ново корито, онда су се људи почели насељавати у Бистрицама, јер им је одатле било лакше обраћивати земљу. Први су насељеници у Бистрицама Добровићи, Шишовићи и Мијовићи. До прије 40 година у Бистрицама је било само 12 кућа. Узрок повећању села лежи у подизању језерске воде, која потискује насеља постепено све даље у поље«).
Мећутим, изградњом поменуте цркве у Бијелом Пољу, лоциране помећу ова два села, учињен је договор о заједничком коришћењу њеном и њеног гробља. Исто је учињено и са школом. Наиме, заједно са Бијелим Пољем и Курилом (1890. године), купљена је кућа (на спрат) и намијењена је за школу. Године 1930. та кућа је адаптирана и у то вријеме поново служила као просвјетна установа.
Од старијих граћевинских остатака овдје се једино помиње мјесто до самог села, на лијевој обали Мораче, звано Табља. Ту је било гурско утврћење са топовима.
Преко села пролазио је пут који је спајао Жабљак Црнојевића XI Плавницу, односно некадашњи Карабеж. До изградње пруге Бео- град — Бар и магистрале, село је рјечицом Таром било одвојено од других села Зете. Превоз је, осим љети кад воде нема, обављан лаћом. Лаћара је село плаћало, било у натури или новцу.
У 1941. години у селу су живјела братства:
Добровићи (16 дом.); доселили су се из Куча у Понаре прије око 300 година, а педесетак година касније и овдје;
Шишевићи (7) су у Понаре досељени из Љуботиња (Граћани), а затим кад и Добровићи и Мијовићи овдје;
Мијовићи (5) су из Загоре (Ријечка нахија) од Божовића; досељени су у Понаре прије око 330 година, а затим овдје. Презиме су промијенили због крвне освете.
Кликовци (8) су из Куча; најприје су досељени у Махалу (овдје кажу прије око 350 година), а затим овдје послије ослобоћења Зете од Турака;
Мирановићи (3) су досељени из Грбаваца прије’око 110 година;
Радиновићи (3) су, такоће, из Грбаваца, досељени прије око 150 година;
Ражнатовићи (3) су досељени из Превлаке (Ријечка нахија) прије око 220 година;
Стајовићи (3) су се у Понаре доселили из Његуша прије око 300, а затим овдје прије око 200 година;
Бауковићи (1) су из Баукова Дола; досељени у Понаре прије око 350 година, а потом овдје прије око 150 година. Своје се са Вукадиновићима из Бандића;
Крунићи (1) су из Пиве досељени у Понаре, како кажу, прије 1600-е године, а затим овдје 1800. године;
Ђуровићи (1) су из Црмнице (Глухи До) од Ђуковића (домаћинство је одумрло — без мушког насљедника); досељени су послије ослобоћења Зете од Турака.
У периоду 1879—1914. из села је, ради зараде, ишло у Америку и вратило се 8 мјештана, а у мећуратном периоду њих 5. Истовремено се у овом другом периоду, послије 1935. године, преселило ближе Подгорици (Забјело, Зеленика) 4 домаћинства са 18 чланова. Уједно се један број породица (у анкети се каже 7—8) без мушког потомства истражило. У току рата (1941—45) погинуло је и умрло 27 особа.
У овом селу није било ни братственичких ни сеоских комуница. Мјештани нијесу изгонили стоку на заједничка пасишта, већ су је држали на својим имањима, и то пошто се ливаде покосе. Највећи дио атара села захвата језерска вода, те како се она повукује, тако се поступно косе ливаде. Због превише воде, сијено (лужина) је слабог квалитета.
И из овог села су, као и из свих наве.цених села Зете, поједини мјештани били чланови поменуте задруге сељачке самопомоћи у Голубовцима.
Највише се риболовило у вријеме мријешћења шарана (крапа) и то у оквирима приватних посједа. На њима су, прије 1945. године, грибовима повремено ловили удружени риболовци из Цеклина и недалеке Врањине. Уловљена количина дијелила се у односу 3 : 2 за село. Исто тако, како наводи Јовићевић (1925), село је имало своје риболовно друштво.
ИЗВОР: Павле С. Радусиновић, “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Коментари (0)